14-07-2013, 07:30 PM
Вечна тема.
Монархија или Република?
27-07-2013, 05:41 AM
Монархија, наравно, јер је Србија одувек то и била, осим у два ропства, турском и комунистичком.
Ево и зашто:
Први задатак српског Краља био би да пред Генералном Скупштином и Саветом Безбедности УН, као унук Краља Петра Првог (који је повратио Косово у састав Србије), аргументовано, кратко каже да Србија као уставна парламентарна монархија нуди свим својим грађанима, па и Албанцима, сва људска права која имају, на пример, Баскијци у Краљевини Шпанији или Ирци у Великој Британији, те да Краљевина Србија нуди Косову и Метохији и тамошњем становништву ни мање, ни више од онога што нуди Краљевина Шпанија Баскији или Велика Британија Северној Ирској. Даље, Српска војска добија врховног команданта, који није члан ниједне странке и не врши унапређења и именовања официра по страначком кључу и страначким критеријумима, већ према војничким способностима. Затим, ма колико то изгледало чудно – једна од највећих ствари које повезују Србију и Црну Гору јесте и порекло српске Династије Карађорђевића са простора Црне Горе, те би крунисање српског Краља ознацило почетак нове политике према Црној Гори – уске сарадње Србије са српским снагама у Црној Гори, уз увек одшкринута врата за повратак у српски национални корпус свих Црногораца који схвате ко су им били дедови и прадедови, као и увек отворену могућност поновног уједињења Србије и Црне Горе у саставу Краљевине Србије. Такође, била би отворена могућност да Босна и Херцеговина добије статус какав рецимо Канада има у односу на Велику Британију – да за шефа државе признаје Краља Краљевине Србије, те би тако престала свака потреба за отцепљењем Републике Српске и био би створен дугорочан мир и стабилност на тим просторима. Исто важи и за Македонију, која би признавањем Српске Круне обезбедила себи стабилност и заштиту од великоалбанског екстремизма, али и аспирација Бугарске, уз задржавање своје националне и државне самобитности. Такође, само јака Краљевина Србија може у међународној јавности актуелизовати реализацију плана З-4, за пуну аутономију Срба у Хрватској. Сигурно је да хрватска удружења у Србији могу добити у власништво родну кућу Бана Јелачића у Војводини, али по принципу реципроцитета српска удружења у Хрватској морају добити у власништво родне куће Николе Тесле и блаженопочившег Војводе Момчила Ђујића, чија су удружења регистрована и призната у целом слободном свету. Затим, васпостављањем Краљевине Србије пружа се трајна гаранција у погледу интегритета и заштите приватне својине, па би били створени сви услови да највеће светске банке дођу у Србију и ту инвестирају, као и да угледни Срби широм света уложе свој капитал и знање стечено широм света у Краљевину Србију, једном речи био би отворен пут да се уместо спорим путничким возом крене у будућност експресним возом званим Краљевина Србија.
Ево и зашто:
Први задатак српског Краља био би да пред Генералном Скупштином и Саветом Безбедности УН, као унук Краља Петра Првог (који је повратио Косово у састав Србије), аргументовано, кратко каже да Србија као уставна парламентарна монархија нуди свим својим грађанима, па и Албанцима, сва људска права која имају, на пример, Баскијци у Краљевини Шпанији или Ирци у Великој Британији, те да Краљевина Србија нуди Косову и Метохији и тамошњем становништву ни мање, ни више од онога што нуди Краљевина Шпанија Баскији или Велика Британија Северној Ирској. Даље, Српска војска добија врховног команданта, који није члан ниједне странке и не врши унапређења и именовања официра по страначком кључу и страначким критеријумима, већ према војничким способностима. Затим, ма колико то изгледало чудно – једна од највећих ствари које повезују Србију и Црну Гору јесте и порекло српске Династије Карађорђевића са простора Црне Горе, те би крунисање српског Краља ознацило почетак нове политике према Црној Гори – уске сарадње Србије са српским снагама у Црној Гори, уз увек одшкринута врата за повратак у српски национални корпус свих Црногораца који схвате ко су им били дедови и прадедови, као и увек отворену могућност поновног уједињења Србије и Црне Горе у саставу Краљевине Србије. Такође, била би отворена могућност да Босна и Херцеговина добије статус какав рецимо Канада има у односу на Велику Британију – да за шефа државе признаје Краља Краљевине Србије, те би тако престала свака потреба за отцепљењем Републике Српске и био би створен дугорочан мир и стабилност на тим просторима. Исто важи и за Македонију, која би признавањем Српске Круне обезбедила себи стабилност и заштиту од великоалбанског екстремизма, али и аспирација Бугарске, уз задржавање своје националне и државне самобитности. Такође, само јака Краљевина Србија може у међународној јавности актуелизовати реализацију плана З-4, за пуну аутономију Срба у Хрватској. Сигурно је да хрватска удружења у Србији могу добити у власништво родну кућу Бана Јелачића у Војводини, али по принципу реципроцитета српска удружења у Хрватској морају добити у власништво родне куће Николе Тесле и блаженопочившег Војводе Момчила Ђујића, чија су удружења регистрована и призната у целом слободном свету. Затим, васпостављањем Краљевине Србије пружа се трајна гаранција у погледу интегритета и заштите приватне својине, па би били створени сви услови да највеће светске банке дођу у Србију и ту инвестирају, као и да угледни Срби широм света уложе свој капитал и знање стечено широм света у Краљевину Србију, једном речи био би отворен пут да се уместо спорим путничким возом крене у будућност експресним возом званим Краљевина Србија.
29-07-2013, 01:39 AM
(27-07-2013, 05:41 AM)СО!!! Пише: Монархија, наравно, јер је Србија одувек то и била, осим у два ропства, турском и комунистичком.Монархија, али ко?
Ево и зашто:
Први задатак српског Краља био би да пред Генералном Скупштином и Саветом Безбедности УН, као унук Краља Петра Првог (који је повратио Косово у састав Србије), аргументовано, кратко каже да Србија као уставна парламентарна монархија нуди свим својим грађанима, па и Албанцима, сва људска права која имају, на пример, Баскијци у Краљевини Шпанији или Ирци у Великој Британији, те да Краљевина Србија нуди Косову и Метохији и тамошњем становништву ни мање, ни више од онога што нуди Краљевина Шпанија Баскији или Велика Британија Северној Ирској. Даље, Српска војска добија врховног команданта, који није члан ниједне странке и не врши унапређења и именовања официра по страначком кључу и страначким критеријумима, већ према војничким способностима. Затим, ма колико то изгледало чудно – једна од највећих ствари које повезују Србију и Црну Гору јесте и порекло српске Династије Карађорђевића са простора Црне Горе, те би крунисање српског Краља ознацило почетак нове политике према Црној Гори – уске сарадње Србије са српским снагама у Црној Гори, уз увек одшкринута врата за повратак у српски национални корпус свих Црногораца који схвате ко су им били дедови и прадедови, као и увек отворену могућност поновног уједињења Србије и Црне Горе у саставу Краљевине Србије. Такође, била би отворена могућност да Босна и Херцеговина добије статус какав рецимо Канада има у односу на Велику Британију – да за шефа државе признаје Краља Краљевине Србије, те би тако престала свака потреба за отцепљењем Републике Српске и био би створен дугорочан мир и стабилност на тим просторима. Исто важи и за Македонију, која би признавањем Српске Круне обезбедила себи стабилност и заштиту од великоалбанског екстремизма, али и аспирација Бугарске, уз задржавање своје националне и државне самобитности. Такође, само јака Краљевина Србија може у међународној јавности актуелизовати реализацију плана З-4, за пуну аутономију Срба у Хрватској. Сигурно је да хрватска удружења у Србији могу добити у власништво родну кућу Бана Јелачића у Војводини, али по принципу реципроцитета српска удружења у Хрватској морају добити у власништво родне куће Николе Тесле и блаженопочившег Војводе Момчила Ђујића, чија су удружења регистрована и призната у целом слободном свету. Затим, васпостављањем Краљевине Србије пружа се трајна гаранција у погледу интегритета и заштите приватне својине, па би били створени сви услови да највеће светске банке дођу у Србију и ту инвестирају, као и да угледни Срби широм света уложе свој капитал и знање стечено широм света у Краљевину Србију, једном речи био би отворен пут да се уместо спорим путничким возом крене у будућност експресним возом званим Краљевина Србија.
29-07-2013, 01:10 PM
Монархија са Богом Даним и Народом Изабраним Ауторитарним Монархом!
Монархом Србином који треба да има највише Врлина од Срба...
Не са буђавим трупцем који је ђаво докотрљао, који представља тотем онима којима је идол важнији и од Бога и од Народа.
Значи Монархом у Византијско - Српској Традицији, која каже да:
"Круну Добија Најбољи, а Круну не НАСЛЕЂУЈЕ нико ко је није НАЈВИШЕ Достојан од Православних."
Крунисање Врши Православна Црква Над Православним човеком!
Не врше секташи над избезумљеним мајмуном (присталицом дарвина)...
О предностима Краља над републикама и демокуртијама излишно је говорити. Рецимо и најгори диктатор има ЈАКЕ предности над чопором лопова.
Монархом Србином који треба да има највише Врлина од Срба...
Не са буђавим трупцем који је ђаво докотрљао, који представља тотем онима којима је идол важнији и од Бога и од Народа.
Значи Монархом у Византијско - Српској Традицији, која каже да:
"Круну Добија Најбољи, а Круну не НАСЛЕЂУЈЕ нико ко је није НАЈВИШЕ Достојан од Православних."
Крунисање Врши Православна Црква Над Православним човеком!
Не врше секташи над избезумљеним мајмуном (присталицом дарвина)...
О предностима Краља над републикама и демокуртијама излишно је говорити. Рецимо и најгори диктатор има ЈАКЕ предности над чопором лопова.
29-07-2013, 11:08 PM
Ово и ја говорим одавно-најбољи за Краља ал зашто не и Краљица.
Беше паметних жена на овим просторима.
Царица Милица као удовица је водила политику спашавања царства и које је успешно спровела.
(тако да рачун "били смо 500 година под турцима" није тачан)
Давније још Клеопатра из фамилије Птоломејевих је водила успешно њено царство ал се буквално сјебала у рачуну.
У келтској традицији Друид ,колко ми познато могла је да буде и женско.
Не заборавите да су Келти ,највероватније једно од племена Србљанских,живели са Србима ил биле комшије.
Пол Велман ,дал стварно написа о Теодори као измишљеном лику ил само променио име историјске особе?која је водила царство са мужем ил у његово име.
Беше паметних жена на овим просторима.
Царица Милица као удовица је водила политику спашавања царства и које је успешно спровела.
(тако да рачун "били смо 500 година под турцима" није тачан)
Давније још Клеопатра из фамилије Птоломејевих је водила успешно њено царство ал се буквално сјебала у рачуну.
У келтској традицији Друид ,колко ми познато могла је да буде и женско.
Не заборавите да су Келти ,највероватније једно од племена Србљанских,живели са Србима ил биле комшије.
Пол Велман ,дал стварно написа о Теодори као измишљеном лику ил само променио име историјске особе?која је водила царство са мужем ил у његово име.
03-08-2013, 07:33 AM
Да ли Уставна Монархија значи бољи живот?
У ствари 5 од 10 најбогатијих земаља Европе су Уставне Монархије. Према статистичким показатељима, Луксембург је најбогатија земља у Европи, са највишим бруто домаћим производом (БДП) од 81,730 долара по становнику, мерено по паритету куповне моћи (ППП). Следи их Норвешка која заузима друго место у Европи са највећим БДП по становнику који износи 55,198 долара. Холандија је на 16. месту у свету по развијености економије, а рангирана је као десета по БДП (номиналном) по глави становника; БДП (према паритету куповне моћи) у Холандији је 40.433 долара. Данска је осма најбогатија земља у Европи с БДП (ППП) од 38.207 долара по становнику а Шведска је девета најбогатија земља у Европи са БДП (према паритету куповне моћи) по становнику од 37.525 долара.
Форбс је рангирао најбоље земље за живот у 2008. и та листа је показала да су то опет Уставне Монархије. Норвешка је на првом месту, постигавши 82% на ранг листи, док ни Шведска није много заостала са резултатом 81,4%. Остале Монархије у првих 10 укључују Нови Зеланд (79%), Данску (75%) и Холандију (74%).
Зашто Уставна Монархија? Зашто традиција? Да ли је предност имати вођу који није политички опредељен? Ко је ту да осигура јединство, континуитет и мир? Да ли Монархија помаже смањењу корупције?
Индекс перцепције корупције у 2010. показује да је скоро три четвртине од укупно 178 земаља имало резултат испод 5, мерено на скали од 10 (нема корупције) до 0 (високо корумпиране). Чак 12 од првих 20 рангираних земаља које су имале резултате изнад 7,5 су Монархије и укључују Данску, Нови Зеланд, Шведску, Канаду, Холандију, Барбадос, Аустралију, Норвешку, Луксембург, Јапан, Катар и Велику Британију. Србија је рангирана на 78. месту са резултатом 3,5. Ове европске Монархије су Уставне Монархије и оне пружају јединство, напредак и мир без политичког уплитања.
У ствари 5 од 10 најбогатијих земаља Европе су Уставне Монархије. Према статистичким показатељима, Луксембург је најбогатија земља у Европи, са највишим бруто домаћим производом (БДП) од 81,730 долара по становнику, мерено по паритету куповне моћи (ППП). Следи их Норвешка која заузима друго место у Европи са највећим БДП по становнику који износи 55,198 долара. Холандија је на 16. месту у свету по развијености економије, а рангирана је као десета по БДП (номиналном) по глави становника; БДП (према паритету куповне моћи) у Холандији је 40.433 долара. Данска је осма најбогатија земља у Европи с БДП (ППП) од 38.207 долара по становнику а Шведска је девета најбогатија земља у Европи са БДП (према паритету куповне моћи) по становнику од 37.525 долара.
Форбс је рангирао најбоље земље за живот у 2008. и та листа је показала да су то опет Уставне Монархије. Норвешка је на првом месту, постигавши 82% на ранг листи, док ни Шведска није много заостала са резултатом 81,4%. Остале Монархије у првих 10 укључују Нови Зеланд (79%), Данску (75%) и Холандију (74%).
Зашто Уставна Монархија? Зашто традиција? Да ли је предност имати вођу који није политички опредељен? Ко је ту да осигура јединство, континуитет и мир? Да ли Монархија помаже смањењу корупције?
Индекс перцепције корупције у 2010. показује да је скоро три четвртине од укупно 178 земаља имало резултат испод 5, мерено на скали од 10 (нема корупције) до 0 (високо корумпиране). Чак 12 од првих 20 рангираних земаља које су имале резултате изнад 7,5 су Монархије и укључују Данску, Нови Зеланд, Шведску, Канаду, Холандију, Барбадос, Аустралију, Норвешку, Луксембург, Јапан, Катар и Велику Британију. Србија је рангирана на 78. месту са резултатом 3,5. Ове европске Монархије су Уставне Монархије и оне пружају јединство, напредак и мир без политичког уплитања.
06-08-2013, 10:23 AM
Наравно монархија увек мада је чињеница да у краљевском дому има и бољих потенцијалних монарха од Александра!
13-08-2013, 07:08 AM
Прошле седмице у Београду је објављено истраживање према чијим су налазима грађани Србије већином наклоњени обнови парламентарне монархије. Становништво Србије – од Суботице до Врања – укључујући и националне мањине, подржава рестаурацију монархије у проценту који је достигао 39,7%. Републиканском облику владавине привржено је, према овом истраживању, свега 32,3% грађана.
Извесно је да је Србија после четврт века самосталног лутања близу одлуке да се врати својим коренима. Деценијама смо жртвовали националне и државне интересе српског народа очувању Југославије и једне малобројне, српске, елите која је од заједничке државе имала корист; а чије смо дугове другим југословенским народима имали да плаћамо нашим људским, грађанским и националним правима.
Народ се монархији није окренуо због успеха престолонаследника и монархистичког покрета током претходне две деценије. Напротив, током претходних година код нас је у току процес пропадања републике. Наша република замишљена је као једна непарламентарна, ауторитарна и нетрадиционална монархија. Она је лишена транспарентног и јасног избора. Посвећена је олигархији чија финансијска, политичка, медијска моћ, баш као и споразум са Берлином и Вашингтоном, омогућава иначе непопуларним предстедницима великих странака избор на место шефа државе. Као таква, република је у Србији управо доживела морални банкрот. Владе Србије од 1990. до данас углавном нису добро водиле државу, од пада и одговорности штитила их је председникова личност. Код нас су се парламентарне већине углавном склапале у складу са тим ко је изабран за председника републике. Изузетак је учињен два пута: када је Коштуница маргинализован употребом (преосталог Милошевићевог председника републике) Милана Милутиновића и када Тадић споразумом са коалицијом прве Коштуничине владе није могао да добије утицај који је мислио да му припада, па се определио за трогодишшњу кохабитациију. Монархијска природа наше републике оставила је народу све најгоре од оба облика владе: неодговорност какву наша монархија нема још од 19. века и времена времена Александра Обреновића, и републиканску ауторитарност засновану на контролисаном хаосу из времена Милошевићевог режима.
Народ Србије очигледно осећа да је дошло време да се ствари мењају.
Током протеклих стотинак година нити једна монархија у Европи није обновљена без претходног споразума политичких елита. Такав споразум потребан је и Србији. Установа председника републике је у Србији и аутодеструктивна. Размислимо само како су завршили Сободан Милошевић, Милан Милутиновић и Борис Тадић. Како год да тумачимо крај њихових мандата, извесно је да је био неславан. Да ли неко озбиљно мисли да ће предаја Северног Косова албанском Тачистану једнога дана бити уписана златним словима испод Николићевог бронзаног споменика на Теразијама? Да ли је неко довољно храбар да мисли да ће баш његова визија победити економску кризу, па макар да је о томе и писао у спомен књизи споменика Незнаном јунаку? Нама данас треба неупитни шеф државе, онај који симболизује и својим постојањем обезбеђује оно што претходни шефови државе нису: непристрасну фигуру која симболизује државу, нацију и њихову прошлост; која неће бити компромитвана за време избора или противуставном предајом дела територије (било да је реч о 1999 и 2011 или 2013)… Установу која ће бити јефтинија од републиканског шефа државе, која ће имати већи углед у Свету и која ће обједињавати грађане Србије и српски народ – уместо да их раздваја.
Медији су мирно дочекали резултате споменутог истраживања. У овом тренутку политичари који их контролишу размишљају како да прикрију изручивање Северног Косова албанској држави. Зато им је свако скретање пажње добродошло. После ће се посветити рушењу угледа нашег престолонаследника чији је рођендан привукао пажњу више шефова држава него било која председничка инаугурација у Србији и чији је фонд (Фонд принцезе Катарине) донео Србији шеснаест милиона евра стране хуманитарне и друге помоћи. Грдиће га, лагаће да је он „злоупотребио“ средства успешног Двора, уместо да размишљају о томе како су они развалили буџет и учинили државу 14 милијарди дужнијом за пет година. Лагаће о „злату украденом 1941.“ које је иначе враћено Социјалистичкој Југославији управо од Италије и Немачке које су га и заробиле 1941. године. Тврдиће да је Петар Други абдицирао, а много пута им је доказано је да није, спомињаће референдум, који знају то више него добро никад није одржан – пошто је Брозу било сигурније да о облику владавине одлучи „ћорава кутија“ на изборима без опозиције. Говориће да су мањине против монархије, а зна се да је српски краљ потомак лоза свих владара њихових матица – осим османских султана. Тврдиће да га неће српски народ изван граница Отаџбине, што опет није тачно пошто су Карађорђевићи легитимна династија Црне Горе колико и Петровићи, баш као што Срби у Српској, Македонији и Хрватској само и чекају да њихова љубав према матици престане да буде наплаћивана уочи сваких председничких избора.
Много ће тога српски политичари говорити и можда ће успети да поколебају народ. Тиме, међутим, неће учининити нажао Карађорђевом потомку, неће повредили ни српске ројалисте, тиме ће само ранити Србију.
http://www.napredniklub.org/srbija-hoce-kralja/
Извесно је да је Србија после четврт века самосталног лутања близу одлуке да се врати својим коренима. Деценијама смо жртвовали националне и државне интересе српског народа очувању Југославије и једне малобројне, српске, елите која је од заједничке државе имала корист; а чије смо дугове другим југословенским народима имали да плаћамо нашим људским, грађанским и националним правима.
Народ се монархији није окренуо због успеха престолонаследника и монархистичког покрета током претходне две деценије. Напротив, током претходних година код нас је у току процес пропадања републике. Наша република замишљена је као једна непарламентарна, ауторитарна и нетрадиционална монархија. Она је лишена транспарентног и јасног избора. Посвећена је олигархији чија финансијска, политичка, медијска моћ, баш као и споразум са Берлином и Вашингтоном, омогућава иначе непопуларним предстедницима великих странака избор на место шефа државе. Као таква, република је у Србији управо доживела морални банкрот. Владе Србије од 1990. до данас углавном нису добро водиле државу, од пада и одговорности штитила их је председникова личност. Код нас су се парламентарне већине углавном склапале у складу са тим ко је изабран за председника републике. Изузетак је учињен два пута: када је Коштуница маргинализован употребом (преосталог Милошевићевог председника републике) Милана Милутиновића и када Тадић споразумом са коалицијом прве Коштуничине владе није могао да добије утицај који је мислио да му припада, па се определио за трогодишшњу кохабитациију. Монархијска природа наше републике оставила је народу све најгоре од оба облика владе: неодговорност какву наша монархија нема још од 19. века и времена времена Александра Обреновића, и републиканску ауторитарност засновану на контролисаном хаосу из времена Милошевићевог режима.
Народ Србије очигледно осећа да је дошло време да се ствари мењају.
Током протеклих стотинак година нити једна монархија у Европи није обновљена без претходног споразума политичких елита. Такав споразум потребан је и Србији. Установа председника републике је у Србији и аутодеструктивна. Размислимо само како су завршили Сободан Милошевић, Милан Милутиновић и Борис Тадић. Како год да тумачимо крај њихових мандата, извесно је да је био неславан. Да ли неко озбиљно мисли да ће предаја Северног Косова албанском Тачистану једнога дана бити уписана златним словима испод Николићевог бронзаног споменика на Теразијама? Да ли је неко довољно храбар да мисли да ће баш његова визија победити економску кризу, па макар да је о томе и писао у спомен књизи споменика Незнаном јунаку? Нама данас треба неупитни шеф државе, онај који симболизује и својим постојањем обезбеђује оно што претходни шефови државе нису: непристрасну фигуру која симболизује државу, нацију и њихову прошлост; која неће бити компромитвана за време избора или противуставном предајом дела територије (било да је реч о 1999 и 2011 или 2013)… Установу која ће бити јефтинија од републиканског шефа државе, која ће имати већи углед у Свету и која ће обједињавати грађане Србије и српски народ – уместо да их раздваја.
Медији су мирно дочекали резултате споменутог истраживања. У овом тренутку политичари који их контролишу размишљају како да прикрију изручивање Северног Косова албанској држави. Зато им је свако скретање пажње добродошло. После ће се посветити рушењу угледа нашег престолонаследника чији је рођендан привукао пажњу више шефова држава него било која председничка инаугурација у Србији и чији је фонд (Фонд принцезе Катарине) донео Србији шеснаест милиона евра стране хуманитарне и друге помоћи. Грдиће га, лагаће да је он „злоупотребио“ средства успешног Двора, уместо да размишљају о томе како су они развалили буџет и учинили државу 14 милијарди дужнијом за пет година. Лагаће о „злату украденом 1941.“ које је иначе враћено Социјалистичкој Југославији управо од Италије и Немачке које су га и заробиле 1941. године. Тврдиће да је Петар Други абдицирао, а много пута им је доказано је да није, спомињаће референдум, који знају то више него добро никад није одржан – пошто је Брозу било сигурније да о облику владавине одлучи „ћорава кутија“ на изборима без опозиције. Говориће да су мањине против монархије, а зна се да је српски краљ потомак лоза свих владара њихових матица – осим османских султана. Тврдиће да га неће српски народ изван граница Отаџбине, што опет није тачно пошто су Карађорђевићи легитимна династија Црне Горе колико и Петровићи, баш као што Срби у Српској, Македонији и Хрватској само и чекају да њихова љубав према матици престане да буде наплаћивана уочи сваких председничких избора.
Много ће тога српски политичари говорити и можда ће успети да поколебају народ. Тиме, међутим, неће учининити нажао Карађорђевом потомку, неће повредили ни српске ројалисте, тиме ће само ранити Србију.
http://www.napredniklub.org/srbija-hoce-kralja/
14-08-2013, 08:58 AM
Povratak kralja
Lični stav
AUTOR: ALEKSANDAR ĐURĐEV
„Sjećaš li se, draga, kraljevića Petra, ostavio zemlju na nogama od vjetra“ - ovi stihovi popularne sarajevske grupe, otpevani 1986, otkrivaju svu veličinu i težinu zablude u kojoj i danas živimo. Da je kraljevska porodica izdajnička, pa joj stoga treba oduzeti imovinu i zabraniti povratak u zemlju, floskula je koju je upakovala i servirala odmah posle Drugog svetskog rata komunistička vlast. A ta laž, ili poluistina, potpomognuta instrumentima prisile i agitpropa, odomaćila se u glavama i srcima većine ovdašnjeg stanovništva. Tako i danas, gotovo sedam decenija od završetka tog rata, kroz tri generacije, ovaj stereotip dominira nad istinom.
Na sreću, nijedna laž nije večna. Mi danas malim koracima, za koje je ponekad potrebna nadljudska snaga, savladavamo tu planinu predrasuda, lomimo parče po parče. Veoma značajan događaj je povratak zemnih ostataka kralja Petra II, kraljice Aleksandre, kraljice Marije i princa Andreja u Srbiju, i njihovo sahranjivanje na Oplencu. Za to su bile potrebne 22 godine od uvođenja višestranačja u Srbiji. I biće potrebno još vremena dok o pitanju uloge dinastije Karađorđevića u našoj prošlosti, ali i budućnosti, ne bude moglo da se razgovara bez tih predrasuda.
Da li je Srbija spremna za povratak monarhije? Sada, očigledno, još uvek nije, ali ne znači da u bliskoj budućnosti neće biti. Pre toga, mi moramo da se pogledamo u oči, da podvučemo crtu i pitamo se: gde smo sada, zašto smo na marginama diplomatija evropskih zemalja, šta nam je donelo pola veka socijalizma, a šta 20 godina višestranačja, kakav ugled ima Srbija? Kada o ovim pitanjima budemo otvoreno razgovarali, doći ćemo i do pitanja monarhije. Šta bi nam doneo povratak kralja?
Ja verujem, i nisam usamljen u tom uverenju, da bi nam uspostavljanje parlamentarne monarhije donelo preko potrebno jedinstvo i uređene unutrašnje odnose, a potom i uvažavanje u svetu. To bi Srbiji obezbedilo nov početak, nove odnose sa susedima i novo pozicioniranje u Evropi.
Druga strana medalje jeste pitanje o nosiocima ideje povratka monarhije u Srbiji. Taj položaj su, na neki način, monopolizovali Vuk Drašković i njegov Srpski pokret obnove. Kroz gotovo dve i po decenije pokazalo se da Vuk nije vuk, a da SPO često nije srpski, pa je tako jedna dobra ideja, kroz razna politikantska arčenja, od početka 1990-ih do danas umnogome devalvirana. Ispostavilo se da su Vuk i Danica Drašković, privatizujući isprva razgrabljenu ideologiju, doveli pitanje povratka kralja do njegovog paradoksa. Konačno, lider SPO je bio ministar spoljnih poslova (još uvek Jugoslavije), što dovoljno govori o njegovoj iskrenosti u nameri da bude monarhista. To je isto kao kada bi britanski premijer Dejvid Kameron izabrao lidera stranke Šin Fejn Martina Mekginisa da vodi Foreign Affairs.
Ali tako to u Srba biva. Na sličan način je i Nenad Čanak obesmislio ideju autonomije (Vojvodine). Nije sasvim slučajno i to što i Drašković i Čanak, iako lojalni svakoj vlasti posle 2000, broj glasača svojih stranaka drže na sigurnoj udaljenosti od cenzusa.
Autor je jedan od osnivača „Treće Srbije”.
Lični stav
AUTOR: ALEKSANDAR ĐURĐEV
„Sjećaš li se, draga, kraljevića Petra, ostavio zemlju na nogama od vjetra“ - ovi stihovi popularne sarajevske grupe, otpevani 1986, otkrivaju svu veličinu i težinu zablude u kojoj i danas živimo. Da je kraljevska porodica izdajnička, pa joj stoga treba oduzeti imovinu i zabraniti povratak u zemlju, floskula je koju je upakovala i servirala odmah posle Drugog svetskog rata komunistička vlast. A ta laž, ili poluistina, potpomognuta instrumentima prisile i agitpropa, odomaćila se u glavama i srcima većine ovdašnjeg stanovništva. Tako i danas, gotovo sedam decenija od završetka tog rata, kroz tri generacije, ovaj stereotip dominira nad istinom.
Na sreću, nijedna laž nije večna. Mi danas malim koracima, za koje je ponekad potrebna nadljudska snaga, savladavamo tu planinu predrasuda, lomimo parče po parče. Veoma značajan događaj je povratak zemnih ostataka kralja Petra II, kraljice Aleksandre, kraljice Marije i princa Andreja u Srbiju, i njihovo sahranjivanje na Oplencu. Za to su bile potrebne 22 godine od uvođenja višestranačja u Srbiji. I biće potrebno još vremena dok o pitanju uloge dinastije Karađorđevića u našoj prošlosti, ali i budućnosti, ne bude moglo da se razgovara bez tih predrasuda.
Da li je Srbija spremna za povratak monarhije? Sada, očigledno, još uvek nije, ali ne znači da u bliskoj budućnosti neće biti. Pre toga, mi moramo da se pogledamo u oči, da podvučemo crtu i pitamo se: gde smo sada, zašto smo na marginama diplomatija evropskih zemalja, šta nam je donelo pola veka socijalizma, a šta 20 godina višestranačja, kakav ugled ima Srbija? Kada o ovim pitanjima budemo otvoreno razgovarali, doći ćemo i do pitanja monarhije. Šta bi nam doneo povratak kralja?
Ja verujem, i nisam usamljen u tom uverenju, da bi nam uspostavljanje parlamentarne monarhije donelo preko potrebno jedinstvo i uređene unutrašnje odnose, a potom i uvažavanje u svetu. To bi Srbiji obezbedilo nov početak, nove odnose sa susedima i novo pozicioniranje u Evropi.
Druga strana medalje jeste pitanje o nosiocima ideje povratka monarhije u Srbiji. Taj položaj su, na neki način, monopolizovali Vuk Drašković i njegov Srpski pokret obnove. Kroz gotovo dve i po decenije pokazalo se da Vuk nije vuk, a da SPO često nije srpski, pa je tako jedna dobra ideja, kroz razna politikantska arčenja, od početka 1990-ih do danas umnogome devalvirana. Ispostavilo se da su Vuk i Danica Drašković, privatizujući isprva razgrabljenu ideologiju, doveli pitanje povratka kralja do njegovog paradoksa. Konačno, lider SPO je bio ministar spoljnih poslova (još uvek Jugoslavije), što dovoljno govori o njegovoj iskrenosti u nameri da bude monarhista. To je isto kao kada bi britanski premijer Dejvid Kameron izabrao lidera stranke Šin Fejn Martina Mekginisa da vodi Foreign Affairs.
Ali tako to u Srba biva. Na sličan način je i Nenad Čanak obesmislio ideju autonomije (Vojvodine). Nije sasvim slučajno i to što i Drašković i Čanak, iako lojalni svakoj vlasti posle 2000, broj glasača svojih stranaka drže na sigurnoj udaljenosti od cenzusa.
Autor je jedan od osnivača „Treće Srbije”.
17-08-2013, 11:50 AM
Да ли се монархија исплати Србији?
Крајем маја ове године угледни амерички Волстрит журнал објавио је резултате истраживања који мери квалитет живота у свету по 11 критеријума. Пројекат истраживања, које је спровео ОЕЦД, показало је да је Аустралија на првом месту. Међутим, од првих 10 земаља чак седам је са монархистичким државним уређењем, тј укупно 70 одсто (23 одсто држава света има овакво државно уређење).
Аустралију на тој листи следи Шведска, затим Канада, Норвешка и Швајцарска. Вероватно да монархија није главни узрок развијености и бољег живота у овим земљама, али корелација ипак постоји и ваља јој се посветити и из угла Србије. Зашто? Зато што код нас постоји вероватноћа да се обнови монархија и врати династија Карађорђевића на престо. Такође, разлог је и тај што за овакву идеју постоји и значајна подршка грађана, односно 39,5 одсто би подржало обнову монархије, према последњем истраживању.
У том контексту чини се да је занимљиво упоредити непосредне финансијске користи и трошкове монархије у односу на републику.
Најпре да сагледамо користи и трошкове републиканског уређења Србије. Када су у питању бенефити, не постоје непосредне и велике финансијске користи од оваквог уређења, а два највећа трошка пореских обвезника су избори на (минимум) сваких пет година и годишњи буџет председника републике.
За председничке изборе се потроши око 16.000.000 евра, односно око 265 динара годишње по сваком запосленом у реалном сектору.
На годишњем нивоу буџет председника износи око 2.200.000 евра. То значи да запослени радник у реалном сектору у Србији годишње издваја око 180 динар за трошкове председника републике, тј. његове канцеларије.
Дакле, ако се сагледају користи и највећи трошкови (избори плус канцeларија председника), може се закључити да републикански облик владавине сваког грађанина Србије (од новорођенчета до најстаријег пензионера) кошта око 83 динара годишње, односно око 445 динара годишње по сваком запосленом у реалном сектoру.
Ако посматрамо монархистичко уређење, трошкове избора не бисмо имали али би трошкови Двора били слични као и трошкови које данас има институција председника републике јер би краљ обављао исте или сличне послове као и председник републике. Међутим, један део трошкова који је сада приказан у буџету председника Двор не би имао јер су ти трошкови већ урачунати у садашњем дворском буџету, па би тако укупан трошак који грађани издвајају за ову намену био мањи за око 20 одсто.
Свакако, остао би буџетски трошак који се издваја за одржавање комплекса на Дедињу и Фонда Карађорђевића, који сада износи 11 динара по глави становника.
За разлику од републиканског уређења, монархистичко уређење у Србији би донело и непосредне финансијске ефекте. Како? Према мишљењу највећег ауторитета за национално брендирање, др Сајмона Енхолта, обнова монархије би била светска вест и позитиван сигнал из Србије. Позитиван сигнал би био зато што је монархија укинута на нелегалан начин од стране комуниста (који су омражени нарочиту у западној цивилизацији којој тежимо), а династија Карађорђевића је у родбинским везама са свим значајним европским дворовима. Овакав догађај би повећао интересовање, у најмању руку за туристичку посету Двору али и другим историјско-културним локацијама у Србији. Већ данас, само од продаје улазница у комплекс на Дедињу се приходује бар онолико колико се издваја из Буџета за одржавање.
Нажалост не постоји прецизна прогноза око износа ових финансијских ефеката, па је у овој рачуници и нећемо користити иако значајно иду у прилог монархији.
Дакле, монархистичко уређење грађане Србије коштало би око 39 динара по глави становника (83 је за републиканско уређење), тј око 215 динара по запосленом у реалном сектoру (445 је за републиканско уређење). Ово би представљало значајну уштеду од око 2.800.000 евра годишње, што је вредност преко 2.000.000 најскупљих оброка у народној кухињи.
Извор: Напредни клуб
Крајем маја ове године угледни амерички Волстрит журнал објавио је резултате истраживања који мери квалитет живота у свету по 11 критеријума. Пројекат истраживања, које је спровео ОЕЦД, показало је да је Аустралија на првом месту. Међутим, од првих 10 земаља чак седам је са монархистичким државним уређењем, тј укупно 70 одсто (23 одсто држава света има овакво државно уређење).
Аустралију на тој листи следи Шведска, затим Канада, Норвешка и Швајцарска. Вероватно да монархија није главни узрок развијености и бољег живота у овим земљама, али корелација ипак постоји и ваља јој се посветити и из угла Србије. Зашто? Зато што код нас постоји вероватноћа да се обнови монархија и врати династија Карађорђевића на престо. Такође, разлог је и тај што за овакву идеју постоји и значајна подршка грађана, односно 39,5 одсто би подржало обнову монархије, према последњем истраживању.
У том контексту чини се да је занимљиво упоредити непосредне финансијске користи и трошкове монархије у односу на републику.
Најпре да сагледамо користи и трошкове републиканског уређења Србије. Када су у питању бенефити, не постоје непосредне и велике финансијске користи од оваквог уређења, а два највећа трошка пореских обвезника су избори на (минимум) сваких пет година и годишњи буџет председника републике.
За председничке изборе се потроши око 16.000.000 евра, односно око 265 динара годишње по сваком запосленом у реалном сектору.
На годишњем нивоу буџет председника износи око 2.200.000 евра. То значи да запослени радник у реалном сектору у Србији годишње издваја око 180 динар за трошкове председника републике, тј. његове канцеларије.
Дакле, ако се сагледају користи и највећи трошкови (избори плус канцeларија председника), може се закључити да републикански облик владавине сваког грађанина Србије (од новорођенчета до најстаријег пензионера) кошта око 83 динара годишње, односно око 445 динара годишње по сваком запосленом у реалном сектoру.
Ако посматрамо монархистичко уређење, трошкове избора не бисмо имали али би трошкови Двора били слични као и трошкови које данас има институција председника републике јер би краљ обављао исте или сличне послове као и председник републике. Међутим, један део трошкова који је сада приказан у буџету председника Двор не би имао јер су ти трошкови већ урачунати у садашњем дворском буџету, па би тако укупан трошак који грађани издвајају за ову намену био мањи за око 20 одсто.
Свакако, остао би буџетски трошак који се издваја за одржавање комплекса на Дедињу и Фонда Карађорђевића, који сада износи 11 динара по глави становника.
За разлику од републиканског уређења, монархистичко уређење у Србији би донело и непосредне финансијске ефекте. Како? Према мишљењу највећег ауторитета за национално брендирање, др Сајмона Енхолта, обнова монархије би била светска вест и позитиван сигнал из Србије. Позитиван сигнал би био зато што је монархија укинута на нелегалан начин од стране комуниста (који су омражени нарочиту у западној цивилизацији којој тежимо), а династија Карађорђевића је у родбинским везама са свим значајним европским дворовима. Овакав догађај би повећао интересовање, у најмању руку за туристичку посету Двору али и другим историјско-културним локацијама у Србији. Већ данас, само од продаје улазница у комплекс на Дедињу се приходује бар онолико колико се издваја из Буџета за одржавање.
Нажалост не постоји прецизна прогноза око износа ових финансијских ефеката, па је у овој рачуници и нећемо користити иако значајно иду у прилог монархији.
Дакле, монархистичко уређење грађане Србије коштало би око 39 динара по глави становника (83 је за републиканско уређење), тј око 215 динара по запосленом у реалном сектoру (445 је за републиканско уређење). Ово би представљало значајну уштеду од око 2.800.000 евра годишње, што је вредност преко 2.000.000 најскупљих оброка у народној кухињи.
Извор: Напредни клуб
09-09-2013, 01:11 PM
Читам "Охридски Пролог" Светога Владике Николаја.
Помиње се жалост Давида ка Саулу старом Цару Израелском.
Јер Саул нервозан и манит, беше и код врачара и гатара ишао.
Ратовао је са филастејцима, целог свог века.
У рату погинуо, са сином наследником.
Бог је Израиљу Дао другог Цара Давида!
Тако и код нас. Карађорђевићи су одступили од Бога, ишли за врачарима и гатарима, напустили су младост своје династије и нису више духовно Карађорђеви.
На жалост то је тако.
Ово у интересу Српског Краља, јер без Краља - не ваља!
Боже Опрости ми на поређењу, само се намеће.
Помиње се жалост Давида ка Саулу старом Цару Израелском.
Јер Саул нервозан и манит, беше и код врачара и гатара ишао.
Ратовао је са филастејцима, целог свог века.
У рату погинуо, са сином наследником.
Бог је Израиљу Дао другог Цара Давида!
Тако и код нас. Карађорђевићи су одступили од Бога, ишли за врачарима и гатарима, напустили су младост своје династије и нису више духовно Карађорђеви.
На жалост то је тако.
Ово у интересу Српског Краља, јер без Краља - не ваља!
Боже Опрости ми на поређењу, само се намеће.
10-09-2013, 07:37 AM
Зашто за краља?
Зато хоћемо краља! Нашег српског, домаћинског!
Хоћемо зато што нас нису питали када су га прогнали и нисмо рекли да нећемо. Хоћемо краља исто тако не питајући никог да ли га они хоће или неће. Хоћемо, баш зато што га други неће, зато што ће бити по милости Божјој и што ће бити наш, свесрпски, свенародни, недељив и непоткупљив, истинит, а не фалсификат!
Има ли веће жртве комунизма, неког с чистијом биографијом, с бољим везама и препорукама? Неког ко је имао мање од две године кад је због грехова које је починио рођењем исписан из Срба и лишен људских права.
Наследник Црног Ђорђа
Постоје две Србије. Једну су основали Немања и Свети Сава, а другу Јосип Броз Тито. Једна је стара осам векова, друга 60 година. Република Србија нема никакве везе ни са Хиландаром, ни са Светим Савом, ни Косовом, ни Видовданом, ни са царем Лазаром. Она се против свега тога борила на челу с оним који ју је зато и основао. Тито је и данас једини неимар Републике Србије. С таквим свецем у својим темељима није могла бити друкчија.
Све смо покушали, сви траже другу и бољу Србију, али никако да је нађу и кажу која је. Покушавано је са сваким и свачим, само није са оним што је најприродније и најлегитимније. Помињан је свако само није Црни Ђорђе, отац модерне Србије, и његов легитимни наследник, престолонаследник Александар.
Да ли имамо нешто друго као решење, нешто дубље и истинитије од онога што сам предложио? Пробали смо све лажне лекове и остали болесни. Да не умремо, а да не пробамо онај прави!
Завршавам с тим уверењем и покличем који се последњи пут чуо у словеначким шумама, покличем који је био последња реч толиким нараштајима у толиким бојевима, покличем који су сваки говор наши преци завршавали вековима: Живео Краљ! Живела слобода! Живела Краљевина Србија!
Радомир Ивановић, апсолвент Машинског факултета у Београду
Зато хоћемо краља! Нашег српског, домаћинског!
Хоћемо зато што нас нису питали када су га прогнали и нисмо рекли да нећемо. Хоћемо краља исто тако не питајући никог да ли га они хоће или неће. Хоћемо, баш зато што га други неће, зато што ће бити по милости Божјој и што ће бити наш, свесрпски, свенародни, недељив и непоткупљив, истинит, а не фалсификат!
Има ли веће жртве комунизма, неког с чистијом биографијом, с бољим везама и препорукама? Неког ко је имао мање од две године кад је због грехова које је починио рођењем исписан из Срба и лишен људских права.
Наследник Црног Ђорђа
Постоје две Србије. Једну су основали Немања и Свети Сава, а другу Јосип Броз Тито. Једна је стара осам векова, друга 60 година. Република Србија нема никакве везе ни са Хиландаром, ни са Светим Савом, ни Косовом, ни Видовданом, ни са царем Лазаром. Она се против свега тога борила на челу с оним који ју је зато и основао. Тито је и данас једини неимар Републике Србије. С таквим свецем у својим темељима није могла бити друкчија.
Све смо покушали, сви траже другу и бољу Србију, али никако да је нађу и кажу која је. Покушавано је са сваким и свачим, само није са оним што је најприродније и најлегитимније. Помињан је свако само није Црни Ђорђе, отац модерне Србије, и његов легитимни наследник, престолонаследник Александар.
Да ли имамо нешто друго као решење, нешто дубље и истинитије од онога што сам предложио? Пробали смо све лажне лекове и остали болесни. Да не умремо, а да не пробамо онај прави!
Завршавам с тим уверењем и покличем који се последњи пут чуо у словеначким шумама, покличем који је био последња реч толиким нараштајима у толиким бојевима, покличем који су сваки говор наши преци завршавали вековима: Живео Краљ! Живела слобода! Живела Краљевина Србија!
Радомир Ивановић, апсолвент Машинског факултета у Београду
11-09-2013, 09:06 AM
КЊИГУ ПИШЕ КРАЉ СРБИЈЕ
(Љубомир Бошњаковић)
Књигу пише краљ Србије,
А из земље слободије,
Па је шаље турском двору,
Падишаху на Босфору.
Чули мене Мехмед пети,
Србија ће да с' освети.
Тражим царје Куманово,
Грачаницу и Косово.
Тражим Скопље, српски двори,
Где Цар Душан закон створи,
Тражим Прилеп, град јунака,
Престоницу краља Марка..
Ако Царе нећеш дати,
Ми ће мо се љуто клати,
Дижем на те три армије,
Све јунаке и делије.
Сви су срца Обилића,
А живота Југовића,
Па кад дигнем те делије,
Нећеш стићи до Азије.
(Љубомир Бошњаковић)
Књигу пише краљ Србије,
А из земље слободије,
Па је шаље турском двору,
Падишаху на Босфору.
Чули мене Мехмед пети,
Србија ће да с' освети.
Тражим царје Куманово,
Грачаницу и Косово.
Тражим Скопље, српски двори,
Где Цар Душан закон створи,
Тражим Прилеп, град јунака,
Престоницу краља Марка..
Ако Царе нећеш дати,
Ми ће мо се љуто клати,
Дижем на те три армије,
Све јунаке и делије.
Сви су срца Обилића,
А живота Југовића,
Па кад дигнем те делије,
Нећеш стићи до Азије.
« Старије Теме | Новије Теме »
Корисника прегледа ову тему: 1 Гост(а)