Из "Shadows on the Mountain", Marcia Christoff Kurapovna.
Делови 12 поглавља - The Politics of Surrender
Описујући свој сусрет са Едвардом Дејвисом (бивши амерички амбасадор у СССР) ,Дру Пирсон (амерички новинар и колумниста) је почео препричавањем добро – познате приче о Рузевелтовом одбијању, октобра 1944, данаправи договор са Черчилом о успостављању " сфера утицаја " у Источној Европи у послератном периоду . Убрзо након тога су Черчил и Идн ,британски министар иностраних послова , одлетели у Москву ради чувеног „незваничног “аранжмана са Совјетима по коме су Грчка и обала Југославије требало да буду у оквиру британске контроле, а Бугарска , Румуније и остатак Југославије под совјетском доминацијом; питање Мађарске и Аустрије је остало отворено . " Убрзо након тога , " Пирсон наставља , „ Џо [ амбасадор Дејвис ] је јавио да двадесет - девет немачких дивизија Југославији понудило да се преда . " 4
Ова понуда је преко Михаилови ћа пренета савезничким седишту у Каезерти , где ју је генерал Сер Харолд Александар осујетио . Александер је желео да се британска војска пробије преко италијанског полуострва и уђе у Аустрију пре Руса , па је оследња ствар коју је желео била
предаја двадесет - девет немачких дивизија у Југославији. Касније је Михаиловић заробљен од стране Титових снага и послат у Москва где је Совјетима пренео информације о немачкој понуди
[тврдња која није званично потврђена ни од једног научника, прим аут].
Након тога, Руси су били толико бесни да је било питање тренутка када ће се коалиција распасти.
Те борбе у Југославији са двадесет девет дивизија које се нису предале коштале су Русе 200.000 људи (број се односи на снаге ангажоване у Југославији а не на губитке, моја прим) и одлагања дана коначне победе за три или четири месеца . 5
ПО Пирсоновом сећању, амбасадор Дејвис је касније рекао председнику Труману да " Черчил има само једну амбицију : да очува Британску Империју и да завади Сједињене Државе и Русију . " 6
Међу Дејвисовим папирима је и његов дневник у коме су и 2 необјављене белешке из августа 1944 у вези са на бившим југословенским амбасадором у Вашингтону (Фотићем), а које тврде то исто : " Константин Фотић ми је говорио о току преговора у вези са немачком понудом предаје што је било запањујуће . " 7 Дејвис додаје : У то време генерал Нојбахер је послао изасланика, пуковника Штеркера са предлогом за предају немачких дивизија у Југославији савезницима.
Микхаиловић , тврдећи да он није надлежан за такву врсту преговора,упутио га је на пуковника Мекдауел , који је примио Штеркерову формалну понуда капитулације . Мекдауел је тај предлог пренео генералу Александеру. . . Фотић је рекао да су Руси о овоме сазнали месецима касније, од самог Михаиловића. Он је био заробљен од стране Совјета 15. марта [ 1946] .То није било објављено до 24. . . . . Њихова војна и политичка обавештајна служба је несумњиво била веома заинтересована за ове информације које су откриле неуспех њихових савезника да спроведу и да прихвате предају ових немачких дивизија . То би створило сумњу и неповерење код Руса који би на то гледали као издајуиздаја од стране савезника . 8
5. октобра 1944 , један такав меморандум је стигао из канцеларије ОСС у Казерти од 2 неименована агента.. " Нојбахер нуди комплетну предају немачких снага у Југославији. Имајући у виду политику Врховног Штаба Америких снага што се тиче немачке предаје у Југославији и другим балканским областима ,следеће је од интереса : " Ниједан савезнички официр неће бити овлашћен за преговоре.. У случају Југославије , политика Савезничке команде на Медитерану је и даље на пролонгирању тих преговора како би се дозволло Титу да прихвати предају у оквиру територијалних граница Југославије . Што се тиче других области , као што су Албанија ,
Грчка итд , у случају сличне понуде немачких команданата као што је наведено горе ,официр неће преговарати али ће саветовати немачком команданту да пошаље званичног изасланика у главни штаб који би прихватио услове предаје припремљене за конкретан случај .9 – 10
Међутим , проблем је био концепт „Безусловне предаје ". Председник Рузвелт је сковао ту фразу на Касабланка конференцији 1943, што је касније и постало политика која је једногласно усвојена од стране савезника . Далс је изјавио : "То је политика која је потпуно одговарала Совјетима,вероватно зато што би потпуно уништена Немачка олакшала совјетску послератну експанзију . " 18
Ипак , то је такође била политика која је, можда нехотице, продужила рат . Далс је, из разговора које је имао са са војним завереницима против Хитлера, а преко америчких контаката, сазнао да је политика безусловне предаје одвратила немачке генерале који су иначе били заинтересовани
да сарађују против Хитлера . Они су схватили да ће „безусловна предаја“ подједнако третирати Немачку било да је до предаје дошло на немачку иницијативу било да је она потписана од Хитлерових представника под притиском Савезника. 19
Са друге стране Совјетима је Михаилови ћ ,ватрени монархиста и анти - комуниста , сам по себи био од малог значаја за Москву , и шта год да Тито уради на крају са њимније била њихова брига . Али Москва је била бесна на САД и Британију јер су преко ове пропале немачког предаје у Југославија не само продужили рат руском крвљу, већ су и покушали да спрече ширење совјетског утицаја на Балкану . Ово је за Совјете била потврда њихових најцрњих слутњи :покушај Американаца , преко Мекдауела , да помогну Британцима у њиховој балканској политичкој
офанзиви на рачун Црвене армије .
Могућност потпуне немачке предаје је почела да се јавља негде у марту 1945 када су представници ОСС у Швајцарској извстили Александера да су одређени високи немачки штабни официри понудили предају немачких снага у Италији 20
Савезници су преко Ајзенхауера скрупулозно одбацили сепаратни мир са Немачком на Западном фронту и инсистирали да и Совјети буду укључени у преговоре.
је задужен за вођење разговора предаје . Након тога дошло је до још неколико понуда. 22 априла, Немци су понудили предају оружаних снага у Данској, 26 априла Химлер је преко шведске владе понудио предају комплетних снага у Данској, Норвешкој и Холандији.
Ипак, Труман је инсистирао на комплетној предаји свим трима савезницама на оба фронта.
Комбиновани Генералштаб је издао директиву да ће се сва питања у вези предаје немачких снага решавати у седишту у Казерти, а Александар је био надлежан да се изврше неопходне припреме за присуство Совјетских представника . Они су такође известили Совјетски Генералштаб да се немачки предлог односи на предају снага на западном фронту и да је Александер , као врховни командант на том фронту , одговоран за вођење преговора и доношења одлука . Стаљин , Молотов , и Генералштаб су побеснели ,и преговори су пропали када су Совјети почели да показују агресивнији став . До краја априла 1945 тензија са Русима је била све већа и ескалација је једва избегнута интервенцијом америчког амбасадора у СССР, Харимана. Амбасадор послао комплетан текст поруке Александера Молотову који је, са друге стране, затражио да три совјетска предтавника – који су у то време били у Француској - учествују у дискусијама, што је захтев који је по генералу Џон Дину ( који је спровео " Ленд - Лиз ", програм војне помоћ у Русији) био чудан , јер није постојао " услов, војне природе или из љубазности , који захтева да Русија треба да
учествују у предаји немачких снага на италијанском фронту , " као је Дин касније описао . 21
У ствари , немачке предаје на Источном фронту су се спроводиле без присуства англо-америлких представника и без њихових услова предаје.
Што се тиче Југославије и предаје немачких снага на том простору, према Доновановом меморандуму од 20 октобра, нацистичка позиција је била следећа:
1. разговори о комплетној немачкој предаји би били могући док год је било могуће наћи у Немачкој довољно компетентних либерала који ће преговарати са Савезницима,
2. спремност савезничких трупа за окупацију одмах по предаји немачких оружаних снага и тако одложе или успоре совјетско напредовање
3. Мађарска је била у опасности да избије политичка анархија која би додатно угрозила немачку ослабљену државу
4. У северном делу Југославије би се задржале немачке снаге како би ублажиле анархију и спречиле да се она пренесе на Немачку
5. У настојању да задрже линију фронта дуж реке Саве и мађарску линију дуж река јужно од Дунава, Немци би довели снаге из Грчке преко Ниша и Смедерева.
Генерал Дин је образложио да ако би Савезници дозволили Немцима да се повуку на линију Саве и Дунава, Немачка ће користити своје трупе за борбу против Совјета . 22
Идеја о задржавању Совјета притискањем Немаца (могућностима предаје) је јако заинтересовала Донована. 21 Септембра је упутио Стејт Департменту и Заједничком генералштабу меморандум: „Мекдауелово уверење је да ако несовјетске трупе заузму линију Трст или Ријека – Београд, Немци би омогућили улазак Савезника, а једина препрека потпуној немачкој предаји је њихов страх да ће савезници дозволити стварање хаоса у Немачкој на дужи временски период “23
Немци су већ евакуисали снаге са хрватске обале и имале су наређење да се у случају савезничког искрцавања повуку и из Трста и били су „спремни на сарадњу“ са Американцима – чак би предали Хрватску и читаво подручје од Дунава до Јадранског мора. Ипак, Британци су желели да преузму контролу над тим дешавањима.
Харолд Макмилан ,политички саветник генерала Вилсона , саветовао је да се изда директива ОСС-у о условима предаје а посебно Мекдауелу , који је још увек формално припојен Михаиловићу . Директива прецизира да свака понуда о предаји на Балкану мора бити прослеђена Врховном савезничком команданту на Медитерану . Ова скупа, тајна и „блокирана “ немачка понуда Американцима, ауторизована од стране Британаца, имала је за циљ да се све такве понуде морају упучивати преко Тита Британцима.
Такав услов Немци нису прихватили и наставили су огорчене борбе против савезника, углавном против Црвене Армије, која је ушла у Југославију септембра 1944. Совјетски губици су били високи, а Москва је оптужила Вашингтон и Лондон за Издају . Дејвис је написао :
Фоти ћ рекао да су ово Руси сазнали од Михаиловића у марту 1946 и видели у томе америчко – британску политичку интригу са циљем спречавања ширења совјетског утицаја на Балкану. Они су наравно знали да се Черчил противио операцијама преко ламанша и од 1941 заговарао искрцавање на Балкану, и од тога није одустао чак ни дуго времена после Техерана“ 28
*****************************************+
4 Drew Pearson, Diaries 1949 – 1959 (New York: Holt, Rinehart, and Winston,
1974), pp. 196 – 197.
5. Ibid.,
6. Ibid., p. 197.
7. Papers of Ambassador Joseph Davies, Diary Entry 1 – 15, August 1944, Box 48,
Library of Congress, Washington, DC.
8. Ibid
9. OSS.
10. OSS Tito surrender [emphasis added].
18. Quoted in Ann Armstrong, Unconditional Surrender: The Impact of the Casablanca
Conference upon World War II (New Brunswick, NJ: Rutgers University Press,
1961), p. 63.
19. Allen Dulles, The Secret Surrender (New York: Harper & Row, 1966), p. 30.
20. W. G. F. Jackson, Alexander of Tunis as Military Commander (London: B. T.
Batsford, 1971), p. 35.
21. John R. Deane, The Strange Alliance: The Story of America’s Efforts at Wartime
Cooperation with Russia (New York: Viking Press, 1947), p. 163.
22. Ibid., p. 162.
23. Henry R. Ritter, Hermann Neubacher and the German Occupation of the Balkans, 1940–
1945, PhD dissertation (Charlottesville: University of Virginia, 1969), p. 147.
24. Ibid., p. 151.
28. Papers of Ambassador Joseph Davies, Diary Entry 1 – 15, August 1944, Box 48,
Library of Congress, Manuscripts Division, Washington, DC.
