(30-01-2025, 03:01 PM)Бенито Пише: Да се оканемо политике мало и вратимо се теми која је у наслову. Има врло занимљивих чињеница које су везане за студентске блокаде и протесте, а добро описују у каквом стању се налази наше друштво, наш народ и његова елита.
Ево, рецимо један пример:
Када се појавила идеја о генералном штрајку у Србији до испуњења студентских захтева, пажљиво сам пратио ко ће се одлучити на генерални штрајк. То је крајња тачка протеста у било којој земљи и по било ком проблему и за тим чином се не потеже ако се нису испунила два услова: да је већина становништва за један начин решења неког проблема, а власт за други; и да је општи консензус да нема другог излаза из тог проблема, односно да се треба ићи до краја са реализацијом решења за које је већина. Иза тога остаје само грађански рат, а то је и разлог приде зашто се не посеже лако за генералним штрајком.
Шта се десило у Србији после позива на генерални штрајк?
У генерални штрајк ушли су просветара, и то један њихов део, односно запослени у основним и средњим школама. Ушао је и позвао на генерални штрајк један број удружења пољопривредника. Такође, низ приватних фирми, нарочито у неким градовима, на један дан су обуставили рад....
Ко није ушао у генерални штрајк?
Универзитетски професори. Поставља се питање - зашто у генерални штрајк нису ушли они који су најближи студентима и који се диче тиме да су уз студенте и њихове захтеве и да их максимално подржавају?
По Закону о универзитету ако дође до штрајка на факултетима, универзитетски професори добијају плату умањену за 20% идућег месеца. Разумем да плате нису велике универзитетским професорима, али нису ни мале. За тих 20% би преживели, па макар штрајк трајао још годину дана.
Са друге стране, за наставнике у основном и средњем школству, у случају штрајка, ова "казна" не постоји у законодавству.
Дакле, једино су сељаци, као по обичају у Србији, ушли у генерални штрајк тако што су престали да раде на њивама, шталама, фармама.... Односно финансијски су штетили, пре свега, самима себи.
Другим речима, и ови протести и тај генерални штрајк, по ко зна који пут показује две чињенице:
лицемерје српске елите (ту кнезови нису ради кавзи) и лаж која стално окружује периоде "револуција".
Ево и другог примера, који ипак залази у политику, али такође показује стање у једном делу нашег народа:
Почео сам помније да пратим шта се дешава тек кад су блокаде студената премашиле 40 дана. За разлику од већине која је гледала догађаје око студената,у центрима догађаја, више ме интересовала периферија. Фокусирао сам пажњу на два мања места посебно, у којима је Овај режим нагло, тамо негде од 2016. године, побеђивао на изборима са преко 60, а понекад и 70% гласова. Иначе, док су владали жути, све је било обрнуто.
Дакле, у једном од та два места, пре једно месец дана, појавила се први пут 15-на шутња. Пребројао сам присутне који су блокирали раскрсницу на 15 минута и било их укупно 24. Истих тих дана у другом месту,пронашао сам једва на неком Твитер или Фејсбук налогу, како се жали један од организатора прве 15-не шутње у том месту, да их се окупило света десетак.
Али, не лези враже....
Двадесет дана доцније, у оном првом месту, где их је било око 24, догодио се нови скуп. На њему је било преко 300 грађана тог места. У оној другој вароши, експлозија је била потпуна, са десетак на 700 окупљених грађана, који дају подршку студентима у њиховим захтевима.
Ово би, наравно, донекле могло бити разумљиво да су први скупови организовани после десетак дана од када су студенти истакли своје захтеве, па да већина становништва није ни знала за протесте и саме захтеве, па се доцније упознала са истим и решила да их подржи. Али, овде није реч о томе.Овде су први протести били месец и по дана после студената, а други далеко масовнији и скоро три месеца доцније.
Шта се, у ствари, дешава?
Сам поглед на учеснике скупа, и то оне у првим редовима, много може да каже. Међу њима се налазе припадници и вође локалне "опозиције" који за све ове године никада нису ушли у озбиљнији сукоб са режимом Овај, који се нису бунили ни због резултата локалних избора иако су се тицали њихових општинских одбора, који су годинама у тихој кохабитацији са свим општинским структурама које су на власти иако су они "љута опозиција", који иду на славе код локалних челника општине кући и постају кућни пријатељи и тако даље.... Поред њих ту се могу видети и некадашњи оснивачи СНС, који одавно нису у првом плану, али нису ни прешли у опозицију, нити основали нове странке или покрете, него су намирени из општинских и других државних или парадржавних комбинација. Трећи су, сасвим позади, мање познати у јавности гласачи, па чак и чланови СНС.....
О чему се, бре, овде ради?