Оцена Теме:
  • 1 Гласов(а) - 5 Просечно
  • 1
  • 2
  • 3
  • 4
  • 5

Др Стеван Мољевић „Равна гора у светлу и магли“
#1

Поставићу по моме мишљењу најзанимљивије делове из рукописа Стевана Мољевића, писаног за време тамновања у затвору у Сремској Митровици. По замисли Мољевићевој дело под називом „Равна гора у светлу и магли“ требало је да се састоји из три књиге. Замишљено је амбициозно, али је до нас дошао само рукопис који је у ствари нешто као непотпун концепт. Многе ствари смо изгубили за ових 70 година под комунизмом и његовим наслеђем, једна од ствари је и ова књига.
Ове године навршава се и 60 година од смрти Стевана Мољевића, тачније 15. новембра.
Постоји информација да је Стеван Мољевић сахрањен на Новом гробљу у Београду. Уколико неко зна тачно место било би лепо да објасни где је локација.
Прочитајте, занимљиви су текстови, и молим да размислите пре него што оставите коментар. Мислим да не би било лепо да омаловажавате Мољевићев труд, чињен у тако немогућим условима. А због упорне одбране онога који је издао.

И КРАЉ ЋЕ ДОЋИ ...

Некако око Ускрса Дража ми рече да је добио обавештење да ће и Краљ доћи да и лично учествује у борби за ослобођење земље чим дође час за општи устанак. Не каза ми да ли је то обавештење добио од самог Краља или из његове околине. Вели ми да о томе у штабу зна још само пуковник Балетић. Ја то рекао и Ђури Виловићу с тим да вест не иде даље.

Размишљао сам: Краљ Александар (Карађорђевић) почео беше своју владавину под најбољим ауспицијама. Већ као наследник престола беше учесник у два победоносна рата, у остварењу вековног сна српског народа - освети Косова и ослобођењу Душанова Скопља. У Светски рат ушао је као регент да славу стечену у ранијим ратовима крунише уједињењем Срба, Хрвата и Словенаца, остварењем сна свих напредних синова словенскога југа. На ту висину не беше се уздигао још ни један од владалаца ни на српском ни на хрватском престолу.

Његово учешће у три ослободилачка рата везало га је тесно с ратницима - домаћинима, са српским сељаком - с народом и донело му љубав народну. Његов ауторитет био је у народу и неоспоран, и многима је сметао.

Истрошеност политичких странака, њихове међусобне борбе и све низе спуштање нашег јавног живота стаде да повлачи и Краља и да крњи и његов ауторитет. Он се ангажује, најпре помало, а онда све јаче али и све више на штету свога ауторитета.

Погрешно је мислити да је сести јануар (1929) дошао сам по себи, Краљевом вољом, и наједном. Пре би се могло реци да је он само последица, готово неминовна, нездравих политичких прилика у земљи које су настале размирицама И расулом у великим српским политичким странкама. То је расуло почело најпре у радикалној странци - најјачој српској странци још за живота њеног великог вође Николе Пашића, да по његовој смрти дође до пуног изражаја. Шест влада Николе Узуновића и ,,тврди град" Љубе Давидовића - влада Вукићевић – Маринковић биле су предигра ономе што је убрзо дошло, а може бити и морало доћи.

За шести јануар опозиција је сву одговорност бацила на Краља Александра. Мислим да то није право, и да одговорност за шести јануар сносе сви политички чиниоци у земљи, нарочито политичке странке, а да лављи део припада опозицији, И поред тога што га се она упорно одриче. Требало је да дође до данашњег грађанског рата па да се види колико је нас јавни живот био болестан, колико су политичке странке биле једне истрошене и труле, а друге инфилтриране разорним елементима - хрватске више усташким, а српске комунистичким. Краљ Александар је, пре би се могло реци, одговоран за неуспех шестог јануара и за оно што је после дошло, него за само његово стварање. Грешка као да је би ла највише у томе што је краљ хтео да преко својих људи, управо оних који су били по највише одговорни за оно нездраво стање у земљи, препороди нас јавни живот, па у труле старе бачве утоци ново вино, и што је то такво стање одржао врло дуго - до краја свога живота.

И док је Краљ Александар почео своју владавину под најповољнијим ауспицијама, није под тако сретним оставио своме малолетном сину краљу Петру. Краљ Петар II је своју владавину отпочео у приликама које би биле тешке и за најискуснијег владаоца.

У земљи тешко стање. Држава се и дотле држала више ауторитетом погинулог Краља него својом унутрашњом снагом. Српско-хрватски спор је био на врхунцу своје заоштрености, тако да је хрватско лево крило већ кренуло путем издаје и наслона на непријатеље Југославије и приступило терористичкој акцији којој је жртвом пао и сам Краљ. Политичке странке су и даље наставиле своју игру и борбу за власт. Краљ - дете, тек навршио једанаесту годину када је ступио на престо, имао је само два искрена пријатеља - мајку и народ. Краљица - мајка уз једног снажна владаоца, никад није ни помислила да утиче на државне послове и њихов ток - то је било на срећу и њену и земље - сва се била посветила деци и дому. Народ опет, лишен слободе и основних грађанских и политичких права, није могао да дође до речи ни да помогне ни себи самом а камоли нејакоме краљу. Краљевску власт вршило је намесништво. Кажу да је Слободан Јовановић рекао да то намесништво цине кнез намесник и два присутна грађанина, да домало и ту дефиницију замени новом: кнез намесник и два одсутна грађанина. Иако у фали, Слободан Јовановић као да је дао најбоље обележје овога бедног намесништва.

Па да је бар тај кнез намесник био нека снажнија личност и да је био пријатељ краљев, већ ни једно ни друго.

Кад сам по погибији Краља Александра дошао професору д-ру Бози Марковићу и питао га шта мисли о даљем развијању политичких прилика у земљи и нарочито шта мисли о кнезу намеснику, он ми забринуто рече: Нико још не зна којим ће смером прилике кренути. О кнезу нико ништа не зна. Ми чак не знамо ни да ли је националан човек. Ослободилачки ратови бисе и прођоше, а он кроз седам година у земљу и не наврати. Да се бар ставио на цело Црвеног крста, већ ни то. И шта сад можемо од њега да очекујемо?

И тај такав кнез веле да је тежио чак и за престолом. Његова диктатура са д-ром Миланом Стојадиновићем, а после Драгишом Цветковићем, на целу, и потписивање Тројног пакта остаће као сраман покушај и пример како и слаби руковаоци каткад имају смелост нарочито за рђаве ствари, како је један бедни кнез хтео да промени цео историјски пут једног слободног народа. 27. март учини тој срамоти крај и краљевску власт предаде краљу који беше тек у осамнаестој години.

Десети дан посто млади краљ прими краљевску власт, Југославија би споља нападнута од две велике осовинске силе - Немачке и Италије - и друга два суседа - Мађарске и Бугарске - с којима беше склопила пакт о вечитом пријатељству. Изнутра беше издана - велик број Хрвата придружи се д-ру Анти Павелићу и левом крилу хрватском, које Мусолини и Хитлер држаху у приправности пуних дванаест година да га сад доведу на власт и да му на рушевинама Југославије створе Независну државу Хрватску, у коју укључише и српске земље до Дрине и Саве, и да јој зајамче живот опстанак доклегод буде трајала и њихова владавина.

Десети дан рата млади Краљ мораде да са својом владом напусти земљу у коју се сручише армије Немаца, Италијана, Мађара и Бугара и ставише је под удар својих закона - огња и мача.

И док се млади краљ премештао из Палестине у Египат, а из Египта у Енглеску, у земљи је један његов ђенералштабни пуковник, не признајући капитулације и не хтијући ни на час да прекине наметнути нам рат, окупљао и организовао народне снаге. Он настави борбу и отпор против окупатора, да је онда прими и против комуниста који тек по нападу Немачке на Совјетски Савез морадоше да безе у шуму, да би се домогли власти, загазише и у грађански рат док је земља крвавила под окупацијом, следећи пример Лењина и Троцког у Русији 1917. године.

Три године је тако млади Краљ био провео у иностранству, далеко од своје земљи и свога народа. Три године је у његовој земљи вођена крвава борба. Дража Михаиловић мораде, поред борбе с окупаторима и са усташама, да прими борбу и да све више ангажује своје снаге у борби против комуниста који су се борили на смрт и на живот за то да се домогну власти и да заведу своје комунистичко државно, друштвено, економско и културно уређење и поредак истоветан као и у совјетској Русији - стварно да присаједине нашу земљу совјетској Русији и да јој на тај начин омогуће преко наше земље и Балкана да изађе на Средоземно море и заузме залеђе Цариграда и Дарданела. Знајући да су српски народ и монархија најснажније запреке томе комунистичком надирању на Балканско полуострво, развише бесомучну пропаганду и у земљи и у иностранству, нарочито преко радио - емисионе станице ,,Слободна Југославија" која беше инсталирана и диригована у совјетској Русији у Тифлису, против повратка краља и владе у отаџбину.

Краљ беше ушао у двадесет и прву годину живота, опасао се снагом. Куд ће лепше године и куд боља прилика да, попут својих предака, и он прихвати за оружје, да дође у наше слободне планине и да залози своје младалачке снаге у борби за ослобођење земље од освајача и у одбрани наше државне независности и слободе, у одбрани народне нам прошлости и свих великих тековина српског народа, извојеваних у толиким борбама, прегнућима и сталним стремљењима читавих поколења, у одбрани великих духовних блага и народне нам културе. Све што је српски народ столећима стицао на свим пољима народног живота, све је било дошло у опасност да буде изгубљено. Краљ беше по освештаном схватању српскога народа први и највиши чувар тога народнога блага и свих његових тековина.

Најмлађега Карађорђевића на престољу очекиваше заиста узвишен задатак, достојан једног народног владаоца. Ето прилике да и он већ у првим данима своје мушкости и своје владавине обезбеди потребни му ауторитет, да својом руком отвори широко врата у будућност своме народу, себи и свом потомству. Куд ће боља прилика да на једном тако узвишеном националном делу доказе да и у његовим жилама тече Вождова крв.

Препуштао сам се тако маштању: На Светосавском конгресу ја сам, по излагању наше равногорске идеологије, наших погледа на преуређење државе и друштва, наших тежња и стремљења, своја излагања завршио речима: да Равногорски покрет има сигурно јамство да ће своје идеје овај пут и остварити - то јемство да даје стотину и једна хиљада наоружаних бораца (по подацима које Врховна команда беше прикупила било је у појединим јединицама 96.000 регистрованих пушака и 5.000 аутоматских оружја) који су на то заклетву положили, који су за те мисли заједно с нама своје главе и своје животе заложили, за овима да стоји још пет стотина хиљада бораца, али на жалост наоружаних само мушком снагом и одлучном вољом да на овом судбоносном путу до краја истрају, ас њима и за њима да је цео српски народ, сви напредни Хрвати и сви Словенци.

Конгрес је с одушевљењем ову вест примио. Да сам тада могао још да кажем да ће на челу тих снага у датом часу да се нађе и сам млади краљ, да је одлучио да великом делу које је почето под Вождом Карађорђем, а завршено под његовим оцем, даде коначни облик, сву унутрашњу садржину и да удари печат Карађорђевића; да је одлучио да на програм нашег државног и друштвеног уређења и живота који је народ у ове три тешке године својом крви писао и исписао стави и свој краљевски потпис; да се заклео да своју судбину и судбину свога дома никад и ни на час не одвоји од судбине свога народа – својих добрих, кротких и тешко напаћених, али и јуначких сељака и домаћина; да је одлучио да само њихово добро сматра својим добром и њихову срећу својом срећом.

Размишљао сам о томе и знао да Краљ неће и не може доћи сам, а да га велики нам западни Савезници и пријатељи не могу и неће пустити да голим рукама ослободи земљу. С њиме имају да дођу и сви они што с њим и одоше да сачувају проблеме наше државности, наше државне независности и наше слободе. А савезници ће му без сумње дати потребну помоћ у спреми и оружју да опреми и оних пет стотина хиљада бораца што, оборужаних својом мушком снагом, својом вољом и својом непоколебљивом вером у своје воћство и у победу истине и правде, очекиваху одлучни час. Тим мојим маштањима супротстави се теска сумња, основана на искуству стеченом кроз муцне три године проведене у слободним планинама, где се много шта може да науци што се у граду никад не би научило, где се дише друкче него у граду, где се друкче и мисли.

Размишљао сам: ако би млади Краљ дошао у земљу, Југославија би дигла својих шестотина хиљада бораца организованих у Равногорском покрету, пробудили би се и придружили и други, пренуо би се и био за нама повучен и цео национални Балкан, па и Подунавље Дража је на томе радио и припремао још од почетка. Све би то плануло у једном часу, окупацији Балканског полуострва био би учињен крај. Али крај би био учињен и совјетско-комунистичком сну о задунајској губернији односно о новој великој совјетској федерацији од Прута па до Јадранског и Јегејског мора, подељеној на неколико ситних совјетских република од којих би свакој, па и најмањој било омогућено и обезбеђено да задржи своје име, а неко време и свој језик за унутрашње потребе, али и ништа више. Све би то било учлањено у великом СССР.

И зар да Совјети остану равнодушни према доласку младога Краља у његову земљу? А Немци исто тако? - Зар та опасност по једне - окупаторе – који се још држе на Балкану, и по друге који једва чекају да их замене, али не на кратко и привремено док се рат не сврси, већ занавек, неће отворити очи и једнима и другима? Зар их та очита опасност по опстанак једних, а по тежње других, не би могла приближити и довести на тако блиску мисао о сепаратном миру. И једни и други - и Немци и Совјети су тако завршили и у прошлом светском рату, па што не би и у другом? А у овоме рату били су савезници у почетку, па зашто не би били и на завршетку? Најпосле и њихове идеологије, на око тако супротне, зар нису у односу једна према другој као лице и наличје једне исте медаље?

Не! Краљ неће, краљ не може доћи. Она гвоздена рука у којој као да је сажета сва воља и сва снага западних демократија задржаће га; затражиће још једну нову надчовечанску жртву од српског народа и још једну највећу ваљда жртву од младога Краља и од дома Карађорђевића, жртву на свеопшту корист и самог Запада и западних демократија.

Не! Краљ неће доћи и о тој његовој младалачкој замисли, о жељи најмлађега Карађорђевића на престољу да пође путем својих предака, да у борби на целу свога народа удари темељ своме личном ауторитету у земљи и народу, да учврсти нове основе Краљевине Југославије, о тој замисли и томе младалачком сну не сме нико у земљи ништа знати, јер се та замисао неће не може остварити, јер није у складу са великим политичким линијама великога Винстона Черчила.

ОДЛАЗАК НАШЕ ДЕЛЕГАЦИЈЕ У ИТАЛИЈУ

Некако у другој половини јула (1944) јави ми Дража да ће доћи амерички авион и да могу два члана Централног националног комитета кренути у Италију као наши делегати, па да их одмах упутим на нас аеродром у Прањане. Како је о тој делегацији већ раније било реци на заседању у Рошцима, то одмах позвах д-ра Владимира Белајчића и Адама Прибићевића, ас њима упутих и Ивана Ковача, уверен да ће се и он моћи сместити. Четврти члан о коме је било говора у Рошцима не беше стигао из Београда. Као војног представника Дража посла команданта Првог равногорског корпуса Звонка Вучковића у смислу мога ранијег предлога. Делегацију смо овако саставили с ових разлога:

Д-р Владимир Белајчић био је познат у ротаријанским круговима, нарочито у Америци куда је ишао као делегат и гувернер југословенског ротара-дистрикта а познат је био исто тако и у масонским круговима, нарочито после његове одбране масонства кад д-р Корошец запрети прогоном. У шуми се беше у Равногорском покрету сабрало толико масона да основаше масонски венчић Равна Гора и о томе би извештен масонски савет. У земљи, као и међу словенским народима д-р Белајчић беше познат као културни радник и подстарешина Југословенског соколског савеза. У нашем покрету он беше пуномоћник четрнаест националних културних и витешких организација.

Адам Прибићевић, у својој земљи, а и у иностранству, познат још од 1907. године кад је у загребачком велеиздајничком процесу са братом Валеријаном стајао на челу оптужених педесет и тројице Срба у Хрватској. Кроз дуги низ година био је уредник ,,Српског кола", касније ,,Сељачког кола". Одмах после првог светског рата оде на Косово, у Вучитрн, да ту проведе двадесет година радећи о земљи и осети све тешкоће мучног сељачког живота. По смрти брата му Светозара био је изабран за председника Самосталне демократске странке, али видећи онај вртлог и беспућа којим је нас јавни живот пошао, повуче се и би изабран за почасног председника странке. И име и појава Адама Прибићевића речито говоре о његовом сељачко-демократском схватању нашег државног и друштвеног проблема. Прошлог рата је његов брат Милан ишао као пуковник српске војске да окупи наше исељенике у Америци за борбу за наше народно ослобођење и уједињење, а данас на тај пут пође Адам Прибићевић да тим истим исељеницима и свој америчкој јавности каже како и на којим основама желимо да ослобођену земљу организујемо и уредимо - да желимо да пођемо примером Америке и њене демократије. Нико за то од Адама Прибићевића није био ни позванији ни прикладнији да то Америци каже.

Трећи делегат Словенац Иван Ковач беше раније васпитач младог краља. Ако ико, он је могао најбоље да му каже и објасни стање у земљи. Ако икоме, Ивану Ковачу је млади краљ могао да верује.

Звонко Вучковић командант Првог равногорског корпуса, по рођењу Хрват а по одгоју и васпитању Србин, у суштини Југословен, млад и ведар, био један од оне тројице коњичких официра што на дан потписа пакта, не знајући да се припрема 27. март напустише војску и кренуше пут Грчке, али их догађаји на путу затекоше. Звонко Вучковић од тада па до свог одласка у Италију, оста стално у борби на подручју Равне Горе. Чим је Дража дошао на Равну Гору, Звонко Вучковић му се придружио и био један од његових првих команданата. А кад је Дража 1942. године отишао у Црну Гору, Вучковић је остао на подручју Равне Горе, у таковском срезу и код њега је Дража оставио на чувању главну благајну организације. Лепо васпитан, наочит и симпатичан, а врло интелигентан, Вучковић је заиста могао да достојно представља у иностранству нас покрет.

Пред полазак припремим и предам д-ру Белајчићу и Прибићевићу: два дела Ђуре Виловића - ,,Крваву цркву на енглеском" и ,,Далматинске дедове" на српском, оба у рукопису. Седам књига записника о саслушању избеглица са подручја НДХ, састављеним у комесаријату за избеглице, а у којима су била приказана усташка зверства почињена над српским народом; два албума фотографисаних српских лешева које су донеле Сава и Дунав; књигу ,,Црне букве" о неделима комуниста у Словенији; омладинску брошуру штаба бр. 501 о комунистима у Југославији; комплет листа ,,Равна Гора" и још неколико наших шумских листова.

Д-рн Белајчићу и Адаму Прибићевићу испостависмо и нарочита пуномоћства да заступају нашу организацију у иностранству. Како су и д-р Белајчић и Адам Прибићевић већ били потпуно ушли у тежње и рад покрета и како су и један и други били потпредседници ЦНК, није им требало давати никаквих упутстава. Исто тако Звонко Вучковић познаваше војничко стање.

Шаљући ову овако састављену делегацију, ми смо дали најбоље што смо имали, па ипак се с обзиром на спољну ситуацију, нисмо много надали. Али нисмо се надали ни ономе што се десило - да делегација буде одмах у Италији конфинирана и да нам д-р Живко Топаловић јави као свој успех што је делегација могла да промени место свога боравка и да пређе у Рим.

САСТАНАК ДРАЖЕ МИХАИЛОВИЋА И МИЛАНА НЕДИЋА

Мишљења о улози генерала Милана Недића у овоме рату - управо о његовој улози као председника Српске владе под окупацијом - била су у нашој јавности подељена у току рата, а остаће и после рата. Но, ако одбацимо оне који бранећи Милана Недића бране сами себе и своје држање, мало ће их остати који ће правдати Недићев поступак, а не знам да ли ће се наћи и како ће га моћи оправдати. Јер, тешко је за иста оправдати генерала коме су краљ и народ поверили одбрану земље и дали групу армија да с њима иде против непријатеља, а он, само неколико месеци касније, из руку тога истог непријатеља, без знања и одобрења краљева, примио мандат и саставио владу.

До тада су политички људи, којима по народном схватању може у образ стати много сто шта сто генералу не може, примали мандат од свога Краља и састављали владе, а онда с том владом полагали заклетву. А сад? Сад је, не политичар, већ Краљев генерал Милан Недић, примио мандат из руку непријатеља окупатора, па њему ваљда, ако не заклетву, а оно реч дао да ће радити по његовим директивама.

Сви смо се у чуду питали: Зашто је то учинио Милан Недић? Зашто ту част није оставио и даље политичарима - Милану Аћимовићу и сличнима? Зато, веле, што су Немци тражили личност од ауторитета. Тражили Немци? Верујем. Али, да ли је то тражио и српски народ? И, ако је то требало Немцима, да ли је требало и српском народу? Сигурно не! Држава је била срушена, земља прегажена и окупирана, а народ понижен. И шта је сад српском народу требало још и то понижење?

Иако нисам дозволио да се у равногорској штампи напада Милан Недић, иако сам одбио сарадњу у емисионој станици ,,Карађорђе" у Каиру и сагласио се и са тим да се њене емисије обуставе баш ради неукусних напада на Милана Недића и његов приватни живот, никад нисам ни помислио да се Недићу може његов поступак опростити. Ја сам само сматрао да није ни време ни прилика да се те ствари расправљају, а нарочито да се наше прљаво рубље пере пред страним светом.

Милан Недић је, по моме мишљењу, починио две крупне грешке: Прва је грешка што се примио да под окупацијом и из руку окупатора добива мандат за састав владе. Та грешка могла се опростити свакоме другом пре него њему који је, не једном, био министар војни и словио као узданица наше војске. Милан Недић је био први министар војни у нашој историји који је мандат за састав владе примио из руку непријатеља, а не свога Краља.

Друга грешка Милана Недића је што оним часом кад СУ Немци почели да по Србији стрељају српски народ - стрељања у Мачви, Крагујевцу, Краљеву и другим местима - није одмах поднео оставку и отишао у заробљенички логор, већ остао на свом положају да са крвницима српског народа дели одговорност.

У Србији је, особито у Београду, под окупацијом стваран један опортунистички дух и један квислиншки морал. Његов носилац није био само Димитрије Љотић већ и Милан Недић. О томе духу и о томе моралу, који је ширен нарочито међу официрима и међу омладином, и који се мазе слободно крстити недићевским духом и недићевским моралом, ево два карактеристична примера:

Један број активних југословенских официра беше се склонио у службу тзв. националног рада. Била је то Недићева ,,организација ТОТ". У зиму 1943. дође нам на Пашине Равне неки професор Маричић, сеф те службе, са два или три своја официра. Дошли да расправе који би од њихових могли изићи на терен да се распореде у поједине крајеве. Јер сви говораху да су наши. На списку и беше, колико се сећам, двадесет и два. Кад узеше да с Дражом претресају једног по једног, једва их се нађе седам или осам који би могли доћи у обзир за теренску службу, за све друге нађе неко оправдање и изговор. Кад свршисмо посао и Дража предаде ађутанту списак ради евиденције, ја се дигох и рекох да је то срамота почео официрски кор да сељак сноси сав терет данашње борбе, да сељаци воде чете и батаљоне, а да активни официри седе у жицама и служе окупатору, место да дођу у своје слободне планине, међу свој народ, да с њим деле судбину и да га предводе. Дража се трже, нареди да се списак врати и поново га прегледаше. Сад над још један на терен могу изићи тридесет и тројица. То је било у 1943, а тек у августу 1944. изиђоше у шуму, не сећам се да ли тројица или петорица од двадесет и два. Ето шта је учинио тај опортунистички и квислиншки дух - од двадесет и два југословенска официра створио једва десети два окупаторска пандура, јер страх живот у образ каља цесто!

Монтескије у свом делу ,,Дух закона" каже да је прво и основно својство које се тражи од војника - част. Дух Недићеве војске, управо Недићевих официра, као да је овај услов ставио на последње место.

Други случај је био са омладином. У лето 1944. после бомбардовања Београда, дође нам на Добрњу једна група омладинаца-тотоваца (у ,,националној служби"). Дража оста с њима дуго у разговору, а кад позва мене да им проговорим, ја тешко изговорих неколико реци.

Била су то претежно деца београдских јавних богаташа која су после бомбардовања Београда дошла, попут многих старијих, да виде Дражу и да се упишу у Равногорски покрет за сваки случај ... Посматрао сам ту омладину без идеала и самопрегора, без вере и полета, омладину која је остарела пре него ли је и одрасла. Тек што су им очеви изишли из опанака, а они већ декаденти. И да нисам знао за ону насу дивну омладину по омладинским штабовима што већ три године проводи живот по селима и по планинама, која ништа не тражи, а даје све од себе, па и себе, па и овима овде што се сетише да дођу тек у четвртој години рата посумњао бих у будућност српског народа. Кад се с Дражом повукох у његову собу, оте ми се из уста теска реч: дегенерици! Решили смо да их упутимо у омладински штаб 501 међу њихове вршњаке. Сумњао сам да ће и омладински штаб моћи и шта од њих учинити. Беху тешко заражени и требало им је дуго лечење. Није ту било ни кућног ни школског васпитања. Деца су била од раних дана запуштена, а кад је дошао час да се определе, да одаберу свој пут, она су одабрала онај лакши удобнији којим су ишли и утрли га и родитељи и средина у којој су се кретала. Тај лакши пут и њима је отворио и на њу казивао Милан Недић - отац Србије.

Пред српским народом су се после слома Југославије, отворила два пута: један који је отворио Дража Михаиловић и којим је почасна га српског народа сељак, најбољи део војске и омладине, а на који је гледало и у граду. Све што је ваљало и интелектуалац, и чиновник, и трговац, и радник - очекујући крај својим мукама и понашањима која су морали подносити ради спаса голог живота и породице. И други који је отворио Милан Аћимовић, а онда воћство уступио Милану Недићу - пут опортунизма и безусловне покорности окупатору - крвнику.

И Дража Михаиловић и Милан Недић су висе од три године ишли сваки својим путем да се никад не сретну. Искључивали су се. Па ипак у четвртој години су се срели. На 18 августа 1944. у ноћи састали су се у селу Ражањ, у црногорском срезу Дража Михаиловић и Милан Недић.

Зашто? У коју сврху? ... И како је Дража Михаиловић могао да оде на тај састанак који је био у штету и његову и Равногорског покрета?

Сав је народ знао колико је Милан Недић код западних Савезника био дискредитован својим опредељењем за Немце, стварањем Српске владе, својом посетом Хитлеру и својим непромишљеним говорима против западних савезника, нарочито Енглеза. А сад су све оци биле упрте у западне Савезнике и они хоће спас.

Сва је земља знала какав се политички олош био окупио око генерала Милана Недића, иза њега Милан Аћимовић, а уза њ Димитрије Љотић, Драги Јовановић, Таса Динић и сл. А сад је сав нас род очекивао свој препород и ослобођење од овог олоша у нашем јавном животу. И шта је сад требало Дражи Михаиловићу то друштво које је још пре рата, а нарочито у току рата, своју судбину везало не само за Немце, него и за самог Фирера, а сад, после више од три године, кад је видело да немачки брод нагло тоне, а Фирерова звезда да је зашла, тражи Дражу Михаиловића да се он беси и добије легитимацију којом ће се пред западним савезницима и пред народом оправдати? Све је то, као много шта друго, необјашњено.

Није, мислим, без разлога било што је састанак одржан бас у време кад сам се ја са др-ом Ђуром Ђуровићем налазио у трнавском срезу, најпре на конгресу православних свестеника, а онда на конгресу подземне штампе, далеко и од Драже и од штаба ВК. Није без разлога ни то да ми Дража, који преда мном, како рече на топчидерском суђењу, није имао тајни и да је у мене имао пуно поверење, о томе састанку никад ништа не рече. То сто је састанак одржан у моме одсуству и скривен од мене може да знаци да је одржан на иницијативу и по зељи Милана Недића, односно оних који су стајали иза Недића, а који су морали знати како ја гледам и на Недића и на оне иза њега.

Није случајно ни то да је на састанку у Недићевој пратњи дошао и Драги Јовановић. То открива намеру актера да на Равногорском покрету широко отворе врата свима од Милана Недића па до Драгог Јовановића.

Дража је на топчидерском суђењу рекао да су га на тај састанак одвукли Никола Калабић и М. Рачић. Верујем. Али ко је био иза Калабића и иза Рачића? Ко опет иза Милана Недића и Драгог Јовановића? Мислим да је иза једних и иза других стајао исти актер - Милан Аћимовић. Он делује од часа доласка д-ра Зивка Топаловића у штаб ВК, он ће да делује и до краја, до успона Дражина на Голготу.

Питање је да ли је Дража могао да се опре наваљивању својих команданата - Калабића и Рачића. Мислим да јесте. Али Дража је био сложен. У њему су била и борила се често један против другог два човека - један војник и борац, а други апостол и мученик. У ово време још је превлађивао војник, коме је пред очима била само једна мисао - мисао на победу на војничком пољу.

И та мисао на војничку победу и веровање да о тој победи овиси све и покрет, и живот, и будућност српског народа и судбина Југославије, превладала је. Та мисао потисла је у његовој глави све друго, па и помисао на улогу Милана Недића и његове тешке и неопростиве погрешке. Али само начас. Одведен је, како изгледа, на препад, у часу слабости. Али кад је дошао на састанак и у Недићевој пратњи видео Драгог Јовановића, изгледа да му је пукло пред очима. То га је толико поразило да је и на суђењу дуго порицао да је на састанку био и Драги Јовановић. Тргао се пред страшном опасности и провалијом у коју је могао да се сруши и он и Равногорски покрет. Требало је, истина, још много времена док је савладан војник-борац који је само у војничкој победи видео спас народа и отаџбине али ипак је савладан - победио је Дража апостол и мученик.

ЗАСЕДАЊЕ ПЛЕНУМА ЦНК-а У МИЛИЋЕВЦИМА – ПРЕЛАЗ РУСКЕ ВОЈСКЕ ПРЕКО ДУНАВА И СМРТ МИХ. КУЈУНЏИЋА

Са Јеремића Орница кренух са д-ром Ђуром Ђуровићем и Ацом Аксентијевићем пут Милићеваца, где ће се држати треће заседање Централног националног комитета. Мислим да је био 5. септембар. Још пред нас полазак стигоше из Београда проф. универзитета д-р Драг. Страњаковић и управник Савеза набављачких задруга Трајковић, оба чланови ранијег ЦНК, а сад воћства Равногорског покрета. У часу кад смо излазили из дворишта приспеше и пет-шест неких виших официра. Сви на добрим коњима и сви добро - мирнодопски изгледаху. Ни једног не познадох. По томе што ни кога не познадох и по њихову добром изгледу закључих да нису наши - равногорци. Међу њима беше и један много стар, и по униформи и по држању приметих да је Рус. Зачудих се шта ће и тај ту.

Не сећам се да ли у Милићевцима затекосмо Михајла Кујунџића или он дође одмах иза нас. Рекоше нам да је довезен на воловским колима. С њиме беше госпођа му, зет, апотекар и секретар. Сместише се у учитељичин стан у школи где ће комитет да заседа.

Кујунџић отвори заседање. Био је већ упола мртав, прибираше још последњу снагу. На заседање дођоше не мало сви чланови који се беху расули – отишли кућама да се припреме и да сад остану на терену. На то заседање дођоше и нови чланови: д-р Божидар Попадић као представник задругарства и Стева Станковић, заменик д-р Н. Копше као други представник радикалне странке.

На дневном је реду било неколико ствари:

- предлог изврсног одбора ЦНК да се Централни национални комитет прошири тако да у њ уђе од сваке странке и групе још по шест представника, а сразмерно томе и од Равногорског покрета - са сугестијом да се као представници упуте људи из унутрашњости земље, да буду све области заступљене и да у Комитет уђе што висе сељака;

- Извештај изврсног одбора о конгресу свестеника православне цркве, о обавештењима из иностранства о политичкој ситуацији и нашем положају и о доласку америчке мисије;

- Извештај Ђуре Виловића о конгресу подземне штампе;

- Саопштење Аце Аксентијевића о поруци Драже Михајловића и сугестији пуковника Мек Даула;

- Питање Аце Павловића о ставу Комитета према НАРОП-у (народном радничком покрету) итд.

Мислим да већ првог дана заседања стиже вест да је руска војска стигла на Дунав.

У току другог дана заседања стиже курир Драже Михаиловића и донесе депешу којом командант односног подручја, мислим пуковник Пилетић јављаше да је руска војска код Кладова прешла Дунав.

Кујунџић, коме дадосмо депешу, прочита је и стави на сто. Д-р Ђуровић ми је касније причао да је Кујунџић том приликом њему добацио: Е, мој Ђуро, видиш ли ти ове, сви ће они побећи комунистима, само ћемо ја и ти остати.

Иако се то могло очекивати, ипак је та вест на нас све деловала као тежак удар. Некад су Руси на том истом Кладову прелазили Дунав и дочекивани и поздрављани као пријатељи и савезници, дочекивао их је с радошћу сав српски народ. А данас?

Првог и другог дана заседања, док не стиже поменута депеша били смо примили наве чланове у комитет, усвојили предлог за проширење Централног националног комитета, саслушани су били и примљени извештаји изврсног одбора.

На саопштење поруке Драже Михаиловића ја бејах дао изјаву - да смо захвални пуковнику Мек Даулу на његовој тежњи да нам помогне, али да сматрамо да за образовање владе у земљи није подесан час, па ако се указе потреба да би могли образовати национални одбор од неколико чланова који би могао вршити исте функције као и влада и ступити у везу са савезницима.

С овим се схватањем сагласише сви и преко тога питања се пређе без дискусије. Али како је Аца Аксентијевић од свих странака тражио по пет кандидата између којих би Дража и Комитет изабрали по једног, он је то затражио и од Михајла Кујунџића још док смо били у Рошцима. И Михајло Кујунџић, не знајући још ни да ли је други представник Демократске странке Брана Ивковић дошао из Београда и да ли ће доћи, беше дао Аксентијевићу лист са пет имена, међу којима је било и име његовога зета. То као да сад даде повода Брани Ивковићу да у пленуму иступи против Кујунџића.

Између Кујунџића и Ивковића дође до објашњавања. Ја у тај мах бејаху изашао у предсобље кад неко из сале у којој се одржавала седница пленума истрча тражећи лекара, јер је, вели, Кујунџић пао. Кад уђох у собу, Кујунџић већ беше мртав. Иза стола за којим је стајао беше пао наузнак. Неко ми рече, мислим Мустафа Мулалић, који је до њега седео, да су му последње реци биле: ,,Нека те, Брано, нека! Хвала ти!" После тих реци вели да је пао.

Иако је Михајло Кујунџић био тешки болесник то се само његовом снажном телесном саставу има приписати даје издржао оно кратко заседање на Субјелу и ово од непуна два дана, ипак долазак Руса у Србију би обележен његовом смрћу.

По сахрани Кујунџићевој пленум и не настави своје заседање. У изврсном одбору посвршавамо најпрече послове: одредисмо делегацију која ће отићи у сусрет руској војсци да је поздрави, и израдисмо неко овлашћење које садржаваше и модалитете сарадње. Као делегате одредисмо, заједно с Дражом, пуковника В. Пилетића, Анту (?) Антића, инж. Бору Раденковића и мислим, Николу Распоповића. Касније на путу сретоше ме у Коцељеви инж. Раденковић и Владимир Туцовић и донесоше набачено неколико ствари које би требало разрадити, стилизовати и унети у нова овлашћење у које би наместо Антића био унесен Владимир Туцовић. То беше порука наших из Београда. Остадох у Коцељеви те израдих нова овлаштење са седам или девет тачака које потписах и ударих печат комитета, а Туцовић и Раденковић осташе те сачекаше Дражу да и он потписе. Али ни та делегација не оде Русима у сусрет.

Затим дадосмо црногорским делегатима Душану Влаховићу и Стеву Јововићу - који беху дошли у штаб ВК, писана упутства за организацију власти и одобрисмо листу Обласног комитета за Црну Гору, учинивши извесне измене.

Неки чланови комитета одоше у Београд - инж. Бора Раденковић, д-р Александар Поповић, Брана Ивковић, Никола Распоповић, д-р Божидар Попадић и, мислим, инж. Глигорије Вукчевић, Александар Павловић оде у Горијевицу у болницу, где доктор Смиљанић беше пренео свој санаториј, а Лјубиша Трифуновић оде у Гор. Милановац. Др Ђуро Ђуровић беше отишао у своје село.

Десетог септембра пре подне стиже наређење из ВК за покрет преко Брајића на Равну Гору. Тако треће заседање Централног националног комитета би на дуже време прекинуто, да се у Србији више и не настави. Па ипак с
Одговори
#2

Занимљиво,у вези Кујунџића,увек провејава тобоже напрасна смрт.У свим књигама,списима,сведочењима.Испада умро човек од страха,на саму помисао да су Совјети прешли Дунав.А он суштински тежак болесник.
Чудна формулација везана за касно опредељивање млађих нараштаја.Чудна,али истинита.Признаје то делимично и Угљеша Крстић у "Непристајању".Мада њему,и његовим,капа до пода.Можда и највећа антикомунситичка трилогија у Европи са посебним освртом на једну националну не/културу.
Заслужна критика,бедних официра.....Свему треба прићи опрезно..Ко зна кроз какве је руке све то у С.Митровици пролазило,али опет........
Одговори
#3

Пре било каквог узимања за извор свако дело пролази тзв спољну критику, односно ради се анализа када је дело настало, где и ко је аутор. Ту се користи низ техника које су везане за занат историчара као и нека искуства из природних наука.
У овом случају, тзв аутентичног дела Стевана Мољевића " Равна Гора", српска историографија је спала на најниже гране у својој историји. То је толико испод сваког академског нивоа да не треба даљи коментар.
Одговори
#4

Тако је поручниче, ово је писао удбаш Никола Миловановић Грба. А то што Институт каже да је аутњнтично Мољевићево... то су што кажеш најниже гране српске историографије.
Одговори
#5

ЗАСЕДАЊЕ ПЛЕНУМА ЦНК-а У МИЛИЋЕВЦИМА – ПРЕЛАЗ РУСКЕ ВОЈСКЕ ПРЕКО ДУНАВА И СМРТ МИХ. КУЈУНЏИЋА

Са Јеремића Орница кренух са д-ром Ђуром Ђуровићем и Ацом Аксентијевићем пут Милићеваца, где ће се држати треће заседање Централног националног комитета. Мислим да је био 5. септембар. Још пред нас полазак стигоше из Београда проф. универзитета д-р Драг. Страњаковић и управник Савеза набављачких задруга Трајковић, оба чланови ранијег ЦНК, а сад воћства Равногорског покрета. У часу кад смо излазили из дворишта приспеше и пет-шест неких виших официра. Сви на добрим коњима и сви добро - мирнодопски изгледаху. Ни једног не познадох. По томе што ни кога не познадох и по њихову добром изгледу закључих да нису наши - равногорци. Међу њима беше и један много стар, и по униформи и по држању приметих да је Рус. Зачудих се шта ће и тај ту.

Не сећам се да ли у Милићевцима затекосмо Михајла Кујунџића или он дође одмах иза нас. Рекоше нам да је довезен на воловским колима. С њиме беше госпођа му, зет, апотекар и секретар. Сместише се у учитељичин стан у школи где ће комитет да заседа.

Кујунџић отвори заседање. Био је већ упола мртав, прибираше још последњу снагу. На заседање дођоше не мало сви чланови који се беху расули – отишли кућама да се припреме и да сад остану на терену. На то заседање дођоше и нови чланови: д-р Божидар Попадић као представник задругарства и Стева Станковић, заменик д-р Н. Копше као други представник радикалне странке.

На дневном је реду било неколико ствари:

- предлог изврсног одбора ЦНК да се Централни национални комитет прошири тако да у њ уђе од сваке странке и групе још по шест представника, а сразмерно томе и од Равногорског покрета - са сугестијом да се као представници упуте људи из унутрашњости земље, да буду све области заступљене и да у Комитет уђе што висе сељака;

- Извештај изврсног одбора о конгресу свестеника православне цркве, о обавештењима из иностранства о политичкој ситуацији и нашем положају и о доласку америчке мисије;

- Извештај Ђуре Виловића о конгресу подземне штампе;

- Саопштење Аце Аксентијевића о поруци Драже Михајловића и сугестији пуковника Мек Даула;

- Питање Аце Павловића о ставу Комитета према НАРОП-у (народном радничком покрету) итд.

Мислим да већ првог дана заседања стиже вест да је руска војска стигла на Дунав.

У току другог дана заседања стиже курир Драже Михаиловића и донесе депешу којом командант односног подручја, мислим пуковник Пилетић јављаше да је руска војска код Кладова прешла Дунав.

Кујунџић, коме дадосмо депешу, прочита је и стави на сто. Д-р Ђуровић ми је касније причао да је Кујунџић том приликом њему добацио: Е, мој Ђуро, видиш ли ти ове, сви ће они побећи комунистима, само ћемо ја и ти остати.

Иако се то могло очекивати, ипак је та вест на нас све деловала као тежак удар. Некад су Руси на том истом Кладову прелазили Дунав и дочекивани и поздрављани као пријатељи и савезници, дочекивао их је с радошћу сав српски народ. А данас?

Првог и другог дана заседања, док не стиже поменута депеша били смо примили наве чланове у комитет, усвојили предлог за проширење Централног националног комитета, саслушани су били и примљени извештаји изврсног одбора.

На саопштење поруке Драже Михаиловића ја бејах дао изјаву - да смо захвални пуковнику Мек Даулу на његовој тежњи да нам помогне, али да сматрамо да за образовање владе у земљи није подесан час, па ако се указе потреба да би могли образовати национални одбор од неколико чланова који би могао вршити исте функције као и влада и ступити у везу са савезницима.

С овим се схватањем сагласише сви и преко тога питања се пређе без дискусије. Али како је Аца Аксентијевић од свих странака тражио по пет кандидата између којих би Дража и Комитет изабрали по једног, он је то затражио и од Михајла Кујунџића још док смо били у Рошцима. И Михајло Кујунџић, не знајући још ни да ли је други представник Демократске странке Брана Ивковић дошао из Београда и да ли ће доћи, беше дао Аксентијевићу лист са пет имена, међу којима је било и име његовога зета. То као да сад даде повода Брани Ивковићу да у пленуму иступи против Кујунџића.

Између Кујунџића и Ивковића дође до објашњавања. Ја у тај мах бејаху изашао у предсобље кад неко из сале у којој се одржавала седница пленума истрча тражећи лекара, јер је, вели, Кујунџић пао. Кад уђох у собу, Кујунџић већ беше мртав. Иза стола за којим је стајао беше пао наузнак. Неко ми рече, мислим Мустафа Мулалић, који је до њега седео, да су му последње реци биле: ,,Нека те, Брано, нека! Хвала ти!" После тих реци вели да је пао.

Иако је Михајло Кујунџић био тешки болесник то се само његовом снажном телесном саставу има приписати даје издржао оно кратко заседање на Субјелу и ово од непуна два дана, ипак долазак Руса у Србију би обележен његовом смрћу.

По сахрани Кујунџићевој пленум и не настави своје заседање. У изврсном одбору посвршавамо најпрече послове: одредисмо делегацију која ће отићи у сусрет руској војсци да је поздрави, и израдисмо неко овлашћење које садржаваше и модалитете сарадње. Као делегате одредисмо, заједно с Дражом, пуковника В. Пилетића, Анту (?) Антића, инж. Бору Раденковића и мислим, Николу Распоповића. Касније на путу сретоше ме у Коцељеви инж. Раденковић и Владимир Туцовић и донесоше набачено неколико ствари које би требало разрадити, стилизовати и унети у нова овлашћење у које би наместо Антића био унесен Владимир Туцовић. То беше порука наших из Београда. Остадох у Коцељеви те израдих нова овлаштење са седам или девет тачака које потписах и ударих печат комитета, а Туцовић и Раденковић осташе те сачекаше Дражу да и он потписе. Али ни та делегација не оде Русима у сусрет.

Затим дадосмо црногорским делегатима Душану Влаховићу и Стеву Јововићу - који беху дошли у штаб ВК, писана упутства за организацију власти и одобрисмо листу Обласног комитета за Црну Гору, учинивши извесне измене.

Неки чланови комитета одоше у Београд - инж. Бора Раденковић, д-р Александар Поповић, Брана Ивковић, Никола Распоповић, д-р Божидар Попадић и, мислим, инж. Глигорије Вукчевић, Александар Павловић оде у Горијевицу у болницу, где доктор Смиљанић беше пренео свој санаториј, а Љубиша Трифуновић оде у Гор. Милановац. Др Ђуро Ђуровић беше отишао у своје село.

Десетог септембра пре подне стиже наређење из ВК за покрет преко Брајића на Равну Гору. Тако треће заседање Централног националног комитета би на дуже време прекинуто, да се у Србији више и не настави. Па ипак се испунише речи пок. Михајла Кујунџића - Централни национални комитет остаде и истраја на своме путу до краја и даде велике жртве. Ми немамо, осим неколико народних песама из Косовског циклуса, никаквих сигурних података о томе шта је и како је српски народ осећао кад су, после Косовске битке, Турци продрли на Балканско полуострво, кад је у борби крста и полумесеца потоњи однео победу. Ми данас можемо само да замислимо како су се пред појавом фанатизованог Азијата, који су били носиоци једне нове вере, ношене на врховима мачева и на победничким барјацима, осећали побеђени хришћани. Каменила су се срца и ледила се крв.

Мислим да се српски народ ништа друкчије није осећао ни сад кад земљом прошла вест да су Руси прешли Дунав и да улазе у Србију. Јер, опет Азија и нова вера, опет, фанатизам и страствена мржња на све невернике, опет мач и крв ... све као и после Косова. Само, сад нису више звонила звона на Нотрдамској цркви у Паризу као некад, прижељкујући испред свега хришћанског запада победу српском - хришћанском оружју. Јер, сад Запад, повињавајући се својим часовитим интересима, беше на страни нових Азијата.

Лондонски радио, па и Њујорк и Бостон, натјецаху се у изразима симпатија и дивљења за те нове Азијате и њихову нову веру.

За српски народ беху затворена сва врата и сва срца великога Запада, иако је српски народ за њ тесно везао своју судбину.


ГОВОРИО ЈЕ КРАЉ!

Док смо били на повлачењу, у путу, пронесе се вест да је на Лондонском радију говорио краљ. И народ и војска увек су с радошћу слушали свога краља, јер краљ је у српском народу носилац народне вере и народних идеала, јер је он и његов дом чувар великих тековина српског народа, јер је он највиша залога сретније нам будућности. И народ и војска су нарочито сад кад се очекивало скори краљев повратак у отаџбину, с нестрпљењем очекивали његову реч - реч утехе и охрабрења, реч наде да је дошао крај његовим тешким страдањима. Јер, краљев повратак значио би и повратак мира и слободе.

Али овај пут Краљев говор никога не обрадова. Напротив, он све пренерази, он скамени сва срца, он следи крв у жилама и војсци и народу. Јер, Краљ Петар ИИ Карађорђевић позва војску - официре, подофицире и војнике да се сви ставе под команду Јосипа Броза - Тита, а то ће рећи под команду комунистичке партије, под команду својих најљућих непријатеља, с којима се српски народ већ три године бори на смрт и на живот. Наста збуњеност, наста на час утученост, али само на час. И народ и војска стегоше срца и прибраше и последње снаге да истрају на своме судбоносном путу. И као што обично бива у тешким приликама и у великим страдањима, народ тражи неку утеху, неко олакшање. Тражи и налази ако ни у чему другом, онда у самообмани. Тако и сад. Прошири се вест да то није био краљ који је говорио. Јер, тако не говори нас краљ, тако не говори један Карађорђевић, и Дража је био склон да ту вест подржи, макар и мимо своја уверења.

На жалост, то је био краљ, то је био његов глас.

Али да ли су то биле и његове речи, и његове мисли, да ли је то била његова воља?

Не! То је, истина, био Краљ, то је био и његов глас, али то нису биле Краљеве реци, то нису биле Краљеве мисли, то није била Краљева воља, то је била воља Винстона Черчила. Он је узео судбину Европе, па и судбину српског народа и Југославије у своје руке, па сад, ето, и судбину младога нам Краља. А ми, који смо поверовали у њега у почетку наше борбе, вероваћемо и до краја.

УБИЈТЕ ЧИЧУ ...

Били смо у покрету на путу према Слијепчевићима, у Посавини, кад нам јавише да станемо те се у једној куци окуписмо: Дража, пук. Мек Даул и оно нас чланова Централног националног комитета који не бесмо отишли на Умку. За нама стигоше и командант групе корпуса Драгослав Рачић и његов начелник Штаба Нешко Недић. Њих двојица нас известише да су комунисти ушли у Ваљево и одмах почели с убијањем људи. Убијено их је одмах првих дан, како рекоше, тридесет и седам. Пуковник Мек Даул затражи да му се прибави списак побијених, и они то обојица обећаше, али никад не испунише, јер их спречише пречи послови него да састављају спискове побијених Срба, Цији је број из дана у дан све висе растао. Ја одмах помислих да то није разлог зашто су нас зауставили, јер је ту вест Рачић могао и без нас саопштити било Дражи, било пук. Мек Даулу. Има ту, веровао сам, нешто друго. И доиста Рачић, након кратког заобилажења, обраћајући се на изглед свима, али стварно само пук. Мек Даулу, рече:

,,Ако је Чича (тако су команданти и војници, па и неки други звали Дражу) сметња и разлог што нас савезници неће да помогну, онда има да се уклони Чича."

На те речи Дража, који је седео на једном кревету, а пуковник Мек Даул на другом, док смо ми сви остали седели око стола, сасвим мимо, али гласом који ми је и сад и у срцу и у памети, примети: ,,Ако је Чича сметња, убијте Чичу!"

На те речи наста тајац - нико не рече ни речи. Мислим да су сви очекивали шта ћу ја реци, а ја сам сматрао да је најбоље да ништа не кажем. Мучну ситуацију која је иза тога настала, и која је потпуно одговарала ономе часу и приликама у којима су се налазили и земља и српски народ као да није ни требало реметити, утисак је остао јачи.

Ја нисам хтео ништа да кажем с других разлога: увек сам избегавао распре с војницима; сам не упуштајући се у њихова војничка питања, али исто тако не дозвољавајући да се они упуштају у политичка питања на којима сам ја радио. Но ово питање не беше ни само војничко ни само политичко, оно беше велико народно питање. А оно уз то беше постављено и у најтежи час и у најгрубљем облику и у пуном непознавању политичке ситуације, како у земљи тако и у иностранству.

Није био у питању само Дража Михаиловић као вођа Равногорског покрета, већ цео покрет и сав српски народ који је ушао у тај покрет и сва основна начела његовог народног живота; његова национална мисао; његов државни, друштвени, економски и културни живот и поредак, и монархички облик владавине са династијом која је из народа потекла и с народом везала своју судбину и с њиме је дели од 1804. па, ево, до 1944, и српска демократија у којој му је најбоље било омогућено да изрази свој слободарски дух. Свега тога, а не само Драже Михаиловића, ваљало се одрећи да би се удовољило жељи великога Стаљина, који је у српском народу, у његовом национализму, у његовом монархичком облику владавине, у династији Карађорђевића, у јединству српских земаља и у српској демократији гледао најтеже препреке његовим плановима на Балканском полуострву.

Сиромах Рачић све то као да није схватао. Он као да није ни помишљао ни на то какве би биле последице да се са чела Равногорског покрета у томе часу скине онај који је у тим најтежим временима био стао на цело и српски народ три и по године водио и предводио. Сувише би тешко било да то све у томе часу Рачићу објасним. С друге стране опет мислио сам: ако пук. Мек Даул, коме као да су ове речи и биле упућене, ствар схвата, онда је у ономе сто је Рачић рекао било и сувише много речено.

Командант групе корпуса, који је један од Дражи најоданијих официра, помишља, ето, чак и на то да се жртвује и сам вођа покрета, онај сто је спасао час војске, онај за којим је, остављен на беспућу, посао сав српски народ – не би ли се како год погодила никад јасно неизражена жеља Савезника и не би ли јој се удовољило, само да би се спасао српски народ од поновне и неминовне катастрофе пред којом је стајао.

И Дража је казао много, али висе Рачићу и нама него Мек Даулу.

Један нарочит разлог што нисам хтео да Рачићу одговорим. У јесен 1943. године дође Рачић на Пашину Раван, у азбуковачком срезу, и на једној конференцији са енглеском мисијом стаде да, пред Дражом и преда мном, моли бригадира Армстронга, сефа енглеске мисије, да му поручи који авион оружја и муниције, и толико је мољакао да му ја, знајући да му бригадир Армстронг неће поручити ни једног пушчаног метка, врло оштро и прекорно приметих: Да је ту његов министар ђенерал Михајловић и да он само он од њега и преко њега може нешто да моли, а да сам непосредно не сме ни на кога, па ни на Савезнике, да се обраћа. Не хтедох да вређам човека који је и онда кад је молио бригадира Армстронга за и оружје и муницију, као и сад кад је рекао ове тешке речи, говорио из најчистијих побуда у жељи да од српског народа отклони несрећу коју је већ видео, али јој није знао правог узрока.

Како нико осим Драже на Рачићеве реци ништа не рече, устадосмо сви и настависмо пут под једним тешким утиском, пуним бола, али и спознаје докле иде патриотизам наших бораца ...
Одговори
#6

Већ је била тема под насловом "Мољевићеви" мемоари. Тим поводом поставио сам и поглавље из књиге Прави и лажни Калабић, које се односи на ово подметање Мољевићу:
http://www.pogledi.rs/forum/Thread-molje...1%9B%D0%B0
Одговори
#7

Сачекао сам пар дана, али видим нема реаговања на једно име из ( тзв. ) мемоара : Владимир Туцовић.
Да ли неко зна о коме је реч ?

Једини познати Владимир Туцовић био је брат Димитрија Туцовића . Бивши официр, црнорукаш, богати извозник дрвне грађе... Недовољно познато шта је радио у Другом св. рату. После тог рата пришао комунистима ( већник на трећем заседању АВНОЈ-а ). Умро 1947.
Одговори
#8

МИСЛИ НА РАСТАЈАЊУ

Двадесети пети септембар 1944 беше врло кишовит дан. Још од јутра је почела да пада хладна јесења киша. Кад стигосмо на обалу Дрине хоризонт је био тако мален и узан да се видик губио на другој страни одмах изнад обале.

Киша није падала, него лила.

Чим се навозасмо на набујалу и дубоку Дрину, река привуче сву моју патњу. Огромне количине воде, која као да је кључала у великим казанима и одлазила, биле су одмах замењиване и потискиване другим, без прекида и застоја. Кључеви су избијали на површину, ту се сирили, разбијали и губили, а други се одмах на њихову месту помаљали и тако се то понављало у бесконачност. Вода је задржавала мој поглед и прибрала сву моју патњу, и као да је покушавала да с оним својим кључевима и вртлозима, које сам ја својим оцима пратио, однесе и моје мисли. Ја сам се тим њеним поку8ајима несвесно препуштао. Јер, моје су мисли биле тешке; и ја као да сам хтео да их се тако ослободим. Али ни те огромне количине воде, ни цела Дрина, и поред све своје стихијске снаге, нису биле кадре да од мене одвоје терет мојих мисли и да ме бар на час ослободе. Тек сто би их Дрина узела на своје снажне и брзе таласе, оне би се отргле и опет повратиле да ми свом тезином душу притисну.

Из мисли трже ме најпре официр из штаба пук. Мек Даула, интелигентан капетан инж. Милодраговић. Приђе ми и упита - за средње слово мога имена. Одговорих кратко и не помишљајући зашто ме пита, па поново окренух поглед и пустих мисли низ хладну Дрину. Домало ми приђе и пуковник Мек Даул кога као да судбина беше послала да буде живи сведок наше трагедије. Па и да учествује у њој. Бесмо се приближили босанској страни, и он ми понуди свога коња. Захвалих и одбих. На другој ме страни у врбаку чекао мој јадни дорат са својом дрвеном седланицом, једнако тврдом и мени и њему али на коју бесмо оба навикли као и на судбину.

Пређосмо Дрину и настависмо пут, свако обузет својим мислима више погнути под њиховом тежином, него под ударима ветра и кише која не преста целог дана. Погледи нам беху упрти у земљу и као да беху везани не одвајаху се од ње. Моје мисли су се кретале у истом кругу као и они вртлози на надошлој Дрини, губили се и опет долазили. Мислио сам на Дражу, на српски народ, на Србију.

Дража! Пре три и по године пробијао се кроз Босну и прешао ову исту Дрину да би се домогао Србије - да је спреми и организује, да настави борбу с окупаторима. Уздигао се наједном као ретко ко у нашој прошлости. Био је слављен не само у отаџбини него и далеко изван њених граница, и с ову и с ону страну Атлантика. И не без основе: био је први који је против окрутног окупатора Немаца организовао оружани народни отпор. Био је први кога је једна влада која је избегла из земље именовала и министром војним на подручју које је Немац био окупирао. Био је први кога је охоли Немац - окупатор звао на преговоре и на које је он, оставивши тестаменат, са отвореним бомбама у џеповима, отишао са сином славнога војводе, и окупатору поставио само један захтев - да напусти Србију. То је све било онда кад је немачки окупатор био у својој пуној снази и кад су његове армије продирале кроз Русију да угрозе и саму Москву.

А сад?

Сад кад је требало да дигне општи народни устанак и да извојује коначну победу - да побере плодове толиких напора и подвига, да постигне највиши циљ свога живота; сад кад је требало да слављен уђе у слободну престоницу своје отаџбине на челу своје војске, он, ангажован и истрошен у крвавом грађанском рату, напуштен од савезника, мора да остави Србију. И ето га где се опет враћа у Босну, одакле је и почео. Повлачи се, али не више пред окупаторима, од којих већ и последњи силази са ратног попришта, већ пред савезником Црвеном армијом.

Истина, ту је пуковник Мек Даул, представник велике и слободарске Америке, који улева наду. Али, он је Дражи донео само обећање, док је спрему, оружје и муницију Америка дала његовим крвавим непријатељима - комунистима. Истина пуковник Мек Даул види зашто се комунисти боре, он види да се оружје и муниција што је Америка слала употребљавају против њене намене - да се њиме убија толико већ пострадалих и искрварени српски народ. Али Америка и Енглеска, а не само Совјетска Русија, и даље помажу Тита. Точак велике машине не може се на пречас уставити ни натраг окренути, иако откида десну руку најбољем трудбенику.

Трагична је судбина Драже Михаиловића. У почетку рата је имао против себе све непријатеље великих западних савезника, данас на свршетку рата, има, ето, и све савезнике.

Трагична је, изгледа, судбина свих наших великих ратника. И Карађорђе је био први на Балкану, и девет је година водио српски народ из победе у победу, а онда - онда га је срећа издала. Прота Матија Ненадовић прича како је Карађорђе, после слома 1813. у манастиру Фенеку плакао - сузе је лио над судбином својом, над судбином српског народа, над судбином Србије.

А Дража? Дража се држи. Иако му судбина није нимало више наклоњена него што Вожду беше.

Шта га то држи? Држи га вера. Он верује у српски народ у његову високу националну свест, у његов слободарски дух. Он верује у Србију - огњиште слободе. Он верује у велике западне савезнике - носиоце слободе поробљеној Европи. Он верује у своју победу. И, ето, та га вера држи.

И ја верујем: и у српски народ, и у Србију, и у велике савезнике, па и у Дражину победу. Али, ја у све то верујем нешто друкчије него Дража. Он верује као војник - ратник, и мисли само на војничку победу - ја не. Он је уверен да без војничке победе и нема победе - ја не.

Мислим да Дража греси што тако верује. Али то је професионална грешка сваког доброг војника - ратника. Јер, прави ратник никад неће да схвати да је борба на бојном пољу, па и победа, само средство у народној борби - а не циљ. У томе је грешио и велики Наполеон Бонапарта.

Из овог погрешног ратничког схватања следе и друге грешке: ратник, у свом заносу и тежњи за војничком победом, не може каткад да правилно оцени ни сопствене снаге а камоли могућности народа и земље. Он или их пречени или потцени. Дража мислим да их је у овом часу прецењивао. Јер, ако се мора признати висока национална свест српског народа и његов слободарски дух, мора се признати и то да и његова снага има граница, да је искрварио више него иједан народ у Европи. Мора се знати да је без оружја и без муниције, а да против себе има крваве фанатике нове вере, који 22 године све чине да се домогну власти и који ће сад, кад им је ту прилику створила Русија и руска црвена армија, кад су на то пристали и западни савезници, пролити реке српске крви, који ће сву земљу преорати и сравнити огњем и мачем - да би угушили у народу и саму помисао на отпор и оружану борбу. Јер, њих обузима страх да им се толико нуђена власт не измакне, а тај страх ће их водити у лудост којима краја нема.

Ако се мора признати да је Србија огњиште слободе, мора се признати и то да је то огњиште било целога рата не само под најокрутнијом окупацијом, него и у крвавом грађанском рату, да је Србија не само испаћена, већ и подривена и да јој треба предаха. А Немачка и Бугарска окупација, која је била већ отупела, сад ће бити замењена свежим руским ослобођењем. Гестапо, Гепуом и Озном.

Ако су западни савезници поробљеној Европи обећали слободу, иако ту наду подржава и пуковник Мек Даул, то не знаци ни да ће ту слободу Савезници донети пружањем војничке помоћи Дражи Михаиловићу, ни да ће је донети пре него ли се с Немачком и Јапаном заврши рат. Ето с тога нисам веровао у војничку победу Драже Михаиловића, а он мисли на војничку победу.

Ево с тога су ме мориле тешке мисли кад сам прелазио Дрину, кад сам остављао Србију. Па ипак, ја нисам ни на час био ни песимиста ни дефетиста. Напротив, никад нисам посумњао у победу наше националне мисли, у победу Равногорског покрета, у победу Драже Михаиловића.

Веровао сам у Дражину победу колико и он сам. Јер, веровао сам у српски народ, у његову националну етику, основу његове мисије на Балканском полуострву.

Веровао сам у Србију, ону за коју Филип Вишњић каже: Рани сина па шаљи на војску, Србија се примирити неће!

Веровао сам у Србију која би пре могла живети без воде, и без ваздуха, и без светла сунчанога, него без слободе. А без њене слободе нема слободе ни целом Балкану. Она му већ једно и по столеће даје духовни живот и замах свим његовим прегнућима.

Веровао сам у западне савезнике и њихову демократију чији талас и већ запљускују европско копно и запљускиваће га све јаче и јаче, док га не оперу од свих диктатура и тиранија, да на очишћеном тлу подигну светионик слободе.

Веровао сам у победу Дражо Михаиловића, јер верујем у победу добра - победу истине и правде који очекују сав српски народ, јер ће му само та и таква победа донети слободу и њему и Југославији.

Знао сам да српски народ верује. А докле год верује, дотле не може као народ пропасти, дотле ће и да живи.

А српски народ заиста верује: верује српски народ, интелектуалац, не онај сто се домогао катедре или салона, па проповеда нову науку и нову веру, још неиспитану, непроучену и недоучену, у коју често ни сам не не верује, али му је потребна да би се макар и преко ње, у јавном и друштвеном животу чуо и његов глас, да би се негде забележило и његово име. Не тај, већ истински интелектуалац човек од науке, онај сто, повучен у се, сав свој живот и све своје снаге посвећује науци и што, продубљујући своје знање, пратећи науку и откривајући нове истине, упознаје велика чуда природе и њене вечите законе и увиђа како су мали и кратки домашаји људскога ума, а како је велико, највише што је те вечите законе поставио.

Већ верује то онај сто се својим духом, у тежњи за свим сто је лепо и истинито, сто је праведно и узвишено, издиже изнад осталих људи, и сто у свом полету својим духовним очима види да се и онај који се највише уздигао тек за један људски стас више приближио небу - највишој истини и вечитој правци.

Верује и сваки образован Србин. Не онај сто недоучен хоће да прикрије своју умну и духовну празнину, па све пориче, већ истински школовани просвећен Србин, онај сто верује по свом образовању, по свом васпитању, по предаји свога народа и својих предака као и по својој свести и савести.

Верује и сваки грађанин-трговац, занатлија, радник. Не онај трговац сто је лако и на превару стекао своје имање; не онај занатлија и радник сто не радећи олако живи вичући да се много ради, а слабо плаца. Не, већ онај трговац сто је трудом и штедњом стекао оно сто има, а поштењем и солидношћу своје име, до кога држи него до имања; већ онај занатлија и радник сто хоће да својим радом обезбеди себи живот достојан човека, а својој деци васпитање и сигуран пут у будућност. Сви они, и трговац, и занатлија и радник, верују по предању својих предака и по искуству свагдашњег живота - да има једна виша правда што управља светом и највиша истина која осветљава путеве у вечност.

Верује српски сељак - он верује постојаније него ико. Јер, живећи на селу - на својој њиви, ливади, у суми и на планини, и посматрајући изближе чуда природе - од ситног мрава и трудољубиве пчеле на земљи па до сјајних звезда и јаркога сунца на небу - он у себи уједињује веру учењака и духовника са вером својих предака - отаца, дедова и прадедова.

Верује српски народ. Верује у највишу истину, верује у победу добра, верује у највишу божију правду. И није стога случај да је и за своју државну и народну химну узео песму чије су прве речи:

Боже правде, ти сто спасе ...

Обузет тако мислима у сами мрак стигох у Међаше. Киша је цео дан падала, био сам сав мокар, и студен ми је укочила сво тело. Али ја то нисам скоро ни осећао, јер у души ми је било још хладније. Глава ми је била мокра и хладна, чинило ми се да ми је мозак слеђен и укочен, да личи на стиснуту челичну песницу која у грчу држи прикупљену сву моју снагу, сву моју вољу и свест. А та свест упорно је терала напред и тело и душу, и као да ми је стално понављала исте речи: Дража ће победити, Дража мора победити, јер снага и величина српског народа, јер снага Србије, није ни у великом броју, ни у сили мишица, ни у бојном оружју – број је мали, мишица се бори па клоне, а бојно оружје изједе рђа. С тога је и величина српског народа у његовом слободном духу, у његовој високој етици - у његовој вери.

Да сам био видовит, ја бих већ тада видео како Исус предаје Дражи његов крст и Дража га прима и не отпасујући оружја и како показује пут на Голготу. И ја бих онда Дражи рекао:

Отпаши оружје, Дражо Михаиловићу, са крстом си јачи него са оружјем!
Отпаши оружје, Дражо Михајловићу, јер твој пут води на Голготу на којој ћеш би ти и јачи и славнији него ли си био и на Равној Гори!
Отпаши оружје, Дражо Михајловићу, победа је твоја - победа и већа, и трајнија и славнија, јер је истинита, јер је праведна!
Да сам био видовит ја бих тада видео и сав српски народ и целу Србију како се пење на Голготу и рекао бих:
Пењи се смело, српски народе, јер то је твој судбински пут!
Пењи се, јер без Голготе нема праве победе, нема спасења!
Пењи се, мајко Србијо, јер то ти није први пут!
Пењи се, Србијо мила, јер на томе путу је највећа твоја слава и величина!


ЧИКА-АЦА НАРЕЂУЈЕ

Кад из Србије стигоше Стева Станковић, Ђорђе Ћулафић, Богдан Бојкић, Спасо Благојевић, Перо Вукајловић, чланови и заменици ЦНК, Станковић је и нама у Комитету и Дражи стао да говори против Драгише Васића. Причао је како је Васић у путу добио од неких команданата много новца, како је нападао на Комитет, њему да је рекао да је у Комитету шљам итд. Ја то казивање нисам озбиљно узимао, јер сам знао да Драгиша цесто у наглости нешто рекне, а после или се не сеца или фали сто је рекао. Нина Станковићево причање нисам полагао, јер сам приметио да много говори. И преко тога случаја би се прешло да ствар не узе у руке Аца Аксентијевић.

При поласку у Посавину у сусрет војсци која је долазила из Србије Дража је повео и Ацу Аксентијевића - ми остали чланови Комитета остадосмо на Чечама на епитимији због оног сукоба у погледу војничких застава. Јер, Дража је знао и да се свети, човек је.

Пре него ли ће кренути, Аца Аксентијевић ми рече једним оштрим и мало заповедничким тоном: ,,Онога Васића одмах избаците из Комитета. Јавно је говорио да је ЦНК шљам. Ако треба не само избацити, ако ваља убити!" При томе изговори једну необично гадну псовку: ,,Кад то реците, известите депешом!" Дража је ушао и посматрао. Држим да је погађао моје мисли и као да му је било непријатно.

Ја сам прозрео игру. Аца Аксентијевић је знао да односи између Драже и Драгише нису најбољи, па је мислио овим угодити Дражи.

Преварио се. Знао је и то да Драгиша са мном не говори, па је хтео да баци ватру међу нас. И ту се преварио. Кад се вратих на Чече, ја известих остале чланове Комитета о томе шта ми је рекао Аксентијевић. Одмах изразих своје мишљење да против Васића не треба ништа предузимати:

прво, што Драгишу Васића нисмо ми у Комитет изабрали, он је биран још у августу 1941. кад је ЦНК основан, а потврђен на конгресу у Ба, и зато га не можемо ми искључити, то може само конгрес;

друго, што се против њега не би ни у ком случају ништа предузело док се ствари не чује његова реч;

треће, што не смемо правити овако опасне преседане, јер ако би се тако почело онако искључивати из Комитета, ово што би се Драгиши десило данас, могло би се десити свакоме од нас сутра.

Сви се сложише с овим схватањем.

Кад почетком фебруара 1945. стигосмо у Кожухе и Комитет настави рад, на заседање дође и Драгиша. Посматрао сам и његов сусрет са Ацом Аксентијевићем. Не сећам се само да ли га је Аксентијевић пољубио, али најсрдачније су се поздравили. Драгиша није ни слутио шта му је Аца Аксентијевић спремао.

При отварању прве седнице инж. Васа Ристић упути Драгиши питање: је ли истина да је он на путу из Србије говорио да је у Комитету шљам. Позва се притоме на Стеву Станковића. На моје велико изненађење, пре него ли је Драгиша и шта одговорио, Станковић рече да он не зна да је то Драгиша говорио.

Е, ал и Драгиша га одмах демантова: нисам ја, вели, рекао даје у Комитету шљам, јер, имам о Комитету високо мишљење, али сам рекао да у Комитету има шљама. Зар, вели, није шљам д-р Живко Топаловић, познати газда - Живко, који није излазио из комора, јер је био уза све владе и режиме? Зар није шљам Аца Павловић, и он социјалиста, који није био ни у једној влади ни режиму, али ни далеко ни од једног - интервенисао је за све стране фирме у земљи код свих влада и режима и стекао грдне милионе? Зар није шљам Никола Распоповић коме сам ја отворио стечај? Зар није шљам Љубиша Трифуновић, један покварен човек? Сви су били изненађени осим мене. Знао сам Драгишин темпераменат. Знао сам да је Драгиша уметник и све сам разумео.

Уметници се не могу мерити истим мерилом и просуђивати у својим поступцима као и сви остали људи. За њих и њихове поступке у животу мислим да треба неко посебно мерило. Јер, код њих као да је осећајна страна нарочито развијена. И њихов ум, ма како био развијен и луцидан, и њихове мисли ма како биле дубоке или узвишене, и њихови поступци често су јаче подложни њиховом темпераменту и њиховим осећањима него код осталих људи - не уметника. Мени је срећа досудила да велики део свога живота - све своје зрелије године – проведем у друштву и у најближем додиру са по једним уметником, и да их видим изближе. Најпре сам преко двадесет и неколике године, све до мог одласка у шуму, провео у најближем друштву и најужем пријатељству са Шпиром Боцарићем, једним од наших најбољих сликара. Затим сам све време у шуми провео с двојицом књижевника, најпре Драгишом Васићем, а онда Ђуром Виловићем.

Први, Шпиро Боцарић, беше пореклом по оцу Арбанас, а по мајци Србин, мислим Паштровић, васпитаван у Венецији и Фиренци; други, Драгиша Васић, по оцу Србин, а по мајци Цинцарин, одвојен и васпитан у Београду; трећи, Ђуро Виловић, по оцу и по мајци Хрват - Далматинац, изгледа по очевој страни српског порекла - стари су му ваљда од Зворника на Дрини, васпитан у Сплиту, Загребу и Бечу. Сва три различита по пореклу, и по васпитању и по природи, али у једном ипак сва три толико слична - сва три снажно подложна својим темпераментима и својим осећањима, иако, истина, прилично различити. Са Шпиром Боцарићем остадох у најтоплијем пријатељству - све до растанка и његове смрти, са Ђуром Виловићем сам и данас, док се с Драгишом Васићем брзо разиђох. Но ни тада нисмо постали један другом непријатељи. Разлози нашем разилажењу беху различити. С моје стране разлог је био у томе сто сам сматрао да се не може и не сме допустити да се рад и тежње нашег народног покрета подложне ничијем личном расположењу. Те тежње морају бити засноване на нашој народној прошлости и великим демократским начелима и да на њих не сме утицати плаховити темперамент Драгише Васића у својим наглим изражајима који су често били не само непромишљени, него и несвесни, тако да их је и он сам касније жалио и окајавао. Сећам се како је пред неколико официра у трпезарији у штабу ВК на Липову у Црној Гори рекао да Војин Куртовић, бивши комунистички политички комесар у Санџаку, вреди више него сва Црна Гора, а после неколико дана се чудио кад смо му казали шта је рекао. Његов темпераменат је био јаче дошао до изражаја него ум. Исто тако није могао да прожели и горко се кајао сто је Дражи саветовао и наговорио га да капетана Душана Радовића - Кондора постави за команданта Златиборског корпуса. Устао сам против уношења личних момената, расположења и нерасположења, у нас покрет како би се спречиле штетне последице које ти и такви утицаји доносе, али не и против Драгише лично. Он је имао и те како добрих страна: био је без сумње високо националан, имао је једну лепу културу, и у извесним часовима је био кадар да из своје душе баци искру која је многе озаравала.

У српском друштву је име Драгише Васића значило много: он је био официр у ослободилачким ратовима, књижевник, члан Академије наука, потпретседник Српског културног клуба и директор Српског гласа. То је било од користи и Равногорском покрету, нарочито у прво време. Драгиша је био добар козер и знао је и да репрезентира. Само није му се смело допустити да, под утицајем свога темперамента, чини грешке на штету народа и земље и да се те грешке онда приписују воћству Равногорског покрета. Покрет је имао да удари основне линије нашем националном животу, линије одређене и праве, и зато дубоко смишљене и добро промишљене. Линије Драгише Васића, иако му је основна линија и линија његовог живота била неоспорно национална, сва прилика да би се, под утицајем његова темперамента, врло често ломиле и скретале час десно час лево.

До размимоилажења с његове је стране дошло углавном с тога што он мене није добро познавао. Он је најпре мислио да ћу ја бити у неку руку његов штићеник и чинити му ,,чапраз диван". После је отишао у другу крајност, почео је сумњати да ја тежим да освојим Дражу и да њега потиснем и код Драже и у вођству покрета. Побојао се за свој престиж. Али кад се касније уверило да ја немам никаквих личних амбиција, да је његово место остало упражњено и да га ја никад нисам заузео, јер нити сам то хтео ни знао, он као да се изненадио. Кад ми је свештеник Никола Пејовић саопштио да се у Драгишиној пратњи говори о томе како би мене требало убити и опоменуо да се чувам, ја ни на час нисам помислио да се то чини с Драгишиним знањем. Стога је нас сусрет у Кожухама у марту 1945. био немало срдачан, искрен с моје, а верујем и са његове стране. На жалост то нам беше и последњи сусрет у животу, њега као и првог ми пријатеља - уметника Шпиру Боцарића снађе ишта судбина - смрт од усташке руке.

И сад помишљам на то како једна грешка повлачи другу, и како бих се горко кајао да сам послушао Цика Ацу, као год сто се кајем сто сам га примио у Комитет.
Одговори
#9

Колико бесмислица, а података минимум. Мољевић је писао обратно.
Одговори
#10

Постоји ли могућност да су имали оригинале па су на основу њих радили своју верзију?

,,Пећине слободних Српских планина се отварају за једну ноћ и ми ћемо свакоме положити рачун о нашем двогодишњем раду у шуми. Тешко ономе ко овај рачун не буде полагао."
Одговори
#11

(24-07-2019, 09:26 PM)Перун Пише:  Постоји ли могућност да су имали оригинале па су на основу њих радили своју верзију?

Ја сам убеђен да је тај сценарио у питању, иначе Грба сам онако из главе, па све уз помоћ четничке архиве, није имао шансе.
Одговори
#12

И наводно те мемоаре је писао за време робије у Сремској Митровици? Ко имало зна какви су услови били у том концентрационом логору нарочито за припаднике ЦНК и водећих официра тај аутентичност ових мемоара не би прихватио ни под "разно".

Али, мало удбашких заврзлама, мало жеље за промоцијом у свету науке и ето нама историографске "сензације".

Иде Џиџа кроз планине
гони српске душманине,
издајице Русе, Немце,
крџалије љотићевце.
Одговори
#13

Објаснио је Милослав у горе поменутом тексту готово све детаље у каквим условима је робијао Мољевић и остали равногорски заточеници у Сремској Митровици.
Односно, др Драгоје Тодоровић је као савременик и биограф др Стевана Мољевића све утврдио и знао. И да ли је писао, и шта је писао. Николић и Димитријевић су сасвим игнорисали те његове опаске.
Да не понављам све што сам написао о спољној критици извора.
Још једном- ово је Велики Скандал који не би трпела ниједна стручна јавност у било којој држави која држи до своје историографије и културе уопште.
Овде, наравно, нико не реагује.
Одговори
#14

(24-07-2019, 09:47 PM)Мића Адмирал Пише:  
(24-07-2019, 09:26 PM)Перун Пише:  Постоји ли могућност да су имали оригинале па су на основу њих радили своју верзију?

Ја сам убеђен да је тај сценарио у питању, иначе Грба сам онако из главе, па све уз помоћ четничке архиве, није имао шансе.
Грешиш, није Мољевић писао ни нацрт, зна се тачно шта је писао.
Одговори


Скочи на Форум:


Корисника прегледа ову тему: 1 Гост(а)
Све форуме означи прочитаним