[Бенито]

Ајде...

[ватхра]

У својој књизи Њемачка окупациона управа у Београду Мухарем Кресо наводи 60 погинулих и 150 рањених (без навођења извора).
Сличан број наводи и Кољанин. Немам његову књигу при руци, али знам да је консултовао архиву логора, спомиње да су картотеци навођени "убијен у бекству, убијен од бомби или побегао".

Ови подаци су без настрадалих у прихватном логору Земун, где је такође настрадао велик број логораша. Могуће да је зато настала разлика у броју.

[Бенито]

Ок, сад је јасније.

[Горски штаб 52]

Дела др Стевановића, са оригиналним предговором Божидара Влајића, затим предговор приређивача, поговор Младомира Ћурчића, па сећања Босиљке Стевановић и прилози приређивача Ане Филиповић, све савршено укомпоновано у један јако занимљив и историографски вредан пројекат.

Што се тиче "Суре гробнице", имамо прилику да видимо једног човека, националисту, интелектуалца, професионалца у својој струци, једног домаћинског сина, ког је одгајило и створило српско село, како пролази кроз једну, слободно се може рећи, реплику пакла, у којој се потпуно незаслужено нашао. Једно место где не знаш да ли већа опасност вреба од Немца из Немачке, Немца "фолксдојчера", комунисте "слободњака" или од ваши и тифуса. Имамо прилику да видимо сву бестијалност Хитлерових џелата из прве руке, са лица места, и ова књига сигурно спада у једне од најбољих описа немачких логора из доба Другог светског рата (од језе од звука "Марице" преко "шетње" по кругу, мотки, немачких вакцина, горосече, чаше млека, Јевреја, полу-лудих управника...). Оно што је посебно занимљиво јесте држање комуниста у логору, као и регрутација батинаша, међу којима има јако занимљивих лица... Да не откривамо све будућим читаоцима...

"Агонија слободе" доноси још једно, злата вредно, сведочење из првог лица о људима и догађајима у Ариљском, Ивањичком и Трстеничком срезу. Прво што оставља јак утисак јесте предвиђање будућих догађаја од стране неименованог мајора. Затим, опис личности и поступака "народног хероја" Стевана Чоловића и његове јединице (посебно адвоката Гавровића), Боже Јаворца, војводе Ђекића и осталих националиста и комуниста из поменутих срезова. Даље, имамо једну јако занимљиву личност - "Вука", затим капетана Јована Јовановића, па усташу у срцу Србије у једној конспиративној и јако подмуклој акцији, тајну игру са Бугарима... И на крају љотићевци још једном показују своје право лице, па опет гледамо немачки логор и немачке методе, где др Стевановић поново показује сву своју људску и професионалну величину. Оно што је обогатило "Агонију слободе" јесу фусноте приређивача, у којима су разрађени познати, али и до сада непознати делови биографија многих интересантних личности (Радојко Ђурић, Милан Аћимовић, Стеван Иванић, Чеда Марјановић, Љубо Мићић, Петар Стамболић, Милан Смиљанић, Милинко Кушић...).

Посебан тон целом пројекту свакако даје сведочење Босиљке Стевановић, као и прилог Ане Филиповић о петорици српских официра са југа Србије. Најупечатљивији, уједно и најпотреснији, део сећања госпође Босиљке јесте једно мучко, може се рећи мафијашко, убиство једног српског домаћина, старог ратника, њеног деде, а Драгомировог таста, Ака Радојевића, само зато што је био Србин и волео своју земљу, своју војску и свог краља, па као такав представљао "опасног реакционара" и "кочничара напретка и благостања свих наших народа и народности". Затим један емотиван опис послератних година, живот у кући која је одједном остала без мушке руке, а након тога емигрантски дани, где посебну драж имају приче из стана у Паризу и Драгомирова национална борба, али и слика његовог тадашњег унутрашњег лика.
Прилози о пет официра носе са собом посебну историографску вредност, јер нас упознају са толико до сада непознатих детаља, од "битке против Ромела" која се одвијала на југу Србије, преко одлучујуће 1944. године (па и међусобних несугласица), све до Босанске голготе и краљевских командоса... Такође, оно што је мени пуно значило у учењу и разумевању тадашњих догађаја, јесте детаљно обрађено и јасно и прецизно испричана врло замршена прича око потпуковника Радослава Ђурића. На крају, један тужан податак да се четворици од ове петорице јунака данас не зна гробно место, а и тај један што га има, има га сплетом срећних и чудних околности.

Након читања да закључим - жалосно је да је у држави Србији данас, 30 година од пада Берлинског зида, једно овакво дело у потпуном запећку, а основ за проучавање историје Другог светског рата представљају монографије и мемоари "народних хероја", "истакнутих револуционара", "носилаца социјалистичког поретка" и сличних.

П.С. И да, да додам на крају, дочекао сам да ме пријатељи, пореклом из Ивањице, до скора поштоваоци званичне историографије и љубитељи лика и дела Ј. Броза, након читања овог дела, уче о томе да "нас лажу све ове године".

[Мића Адмирал]

Леп приказ.

[Бенито]

Одличан приказ, као да је писао неки студент историје. Добро уочено шта је битно, а опет непрепричано све, јер још има доста тога у књизи.
Али, морам да нагласим да ме је изненадило да си баш Ти, као један од најмлађих људи на форуму, уочио колико је труда потрошено у рашчивијавање случаја потпуковника Радослава Ђурића. Сигуран сам да ово што је о његовом случају написала Филиповић не постоји у досадашњој историографији, односно да нико до сада није успео да толико препозна његов историјски лик у време Другог светског рата.
У сваком случају, браво за приказ.

[Горски штаб 52]

Хвала обојици.

[Митић]

Стварно одличан приказ. Право у мету, што би се рекло

А што се тиче "слободњака" у логору, стварно би требало расветлити ту страну историје како је једном већ напоменуо Бенито.

На Старом Сајмишту комунисти су били главни капои, а такав систем капоа Немци су држали и у логору Бухенвалд, па су само ископирали тај режим и на Старом Сајмишту.

Ево како је то изгледало у Бухенвалду

......

Kapo je uglavnom mogao biti samo Nemac. Logoraši su većinom bili stranci. Zatočeni Nemci su obično bili politički neistomišljenici, pa je među njima bilo vrlo mnogo komunista. Zbog toga su kapoi u Buhenvaldu uglavnom bili članovi Komunističke partije Nemačke (KPD). SS ih je čak smatrao "nacionalnim instrumentom održavanja reda SS u unutrašnjoj organizaciji multinacionalnog logoraškog društva", utvrdio je istoričar Luc Nithamer.

.......

Na početku je bilo govora o herojskoj grupi KPD, koja je pružala otpor u Buhenvaldu, spasila zatvorenika i čak organizovala ustanak. To se kasnije pokazalo legendom, koju su proširili komunistički kapoi. DDR komunisti su dugo održavali tu legendu u životu. U istorijskim dokumentima i knjigama bivše Istočne Nemačke, veličala se herojska uloga komunista u Buhenvaldu. Kasnije je uvid u dokumentaciju pokazao nešto drugačiju sliku. Kapoi su svoje preživljavanje osiguravali tako što su umesto svojih komunističkih istomišljenika u smrt slali druge zatvorenika. Komunisti su u logoru sudjelovali i u medicinskim eksperimentima i time su odgovorni za smrt onih koji su ubijani inekcijama.

........

Извор: Perfidni sistem u logoru Buhenvald, Дојче веле, 11. 04. 2015.

https://www.dw.com/sr/perfidni-sistem-u-...a-18374075

[Бенито]

Одлична књига која представља један споменар на страдање и борбу једног доброг и поштованог доктора који се у редовима своје војске трудио да да свој допринос борби за ослобођење.

То је радио и док је био у логору на Старом сајмишту спасавајући сваки живот кад се указала могућност за изласком на слободу.

Кроз страдање једног човека, када се чита књига, види се и страдање једне породице током рата кроз опис који је дала ћерка аутора књиге, а шлагворт се налази на крају књиге са биографијама официра из породице Стевановић.

Сведочанство о ратном времену или мемоари који представљају темељ у проучавању српског историје током Другог светског рата

Да ли Теби ова нова сазнања у вези развоја, успона и пропасти Југословенске војске под командом ђенерала Драже Михаиловића на југу Србије представља изненађење или си већ познавао ту тематику?

Не, стварно нисам познавао ту тематику. Кад човек чита књигу, долази до много драгоцених сазнања.

Конкретно, баш за Живојина Митића. Баш ме занима колико Власотинчани знају о њему, пошто је Митић двапут ослобађао град.

Или рецимо, овај податак који је изнео др Стевановић да је другог дана Васкрса током савезничког бомбардовања погинуло 190 људи у логору Старо Сајмиште. То се налази на страни 61.

Ето, могу да кажем да ова књига представља и темељ у проучавању Југословенске војске током Другог св. рата на простору јужне Србије

Митићу, питао сам Те ово зато што је трагичан однос Сурдуличана према овој књизи. Морам да питам ове из Удружења да ли има нешто ново, али мислим да се нико из Сурдулице није јавио због књиге, иако знају за њен излазак.
Да се разумемо, није ни у остатку Србије много боља ситуација у вредновању националне историје, али југ Србије, а нарочито Сурдулица су превазишли све. Испада да данашње Сурдуличане више интересује национална прошлост на Марсу, него у њиховој сопственој средини, некадашњем срезу, данашњој општини.
Страшно!

[Митић]

У реду, можда се и неко јавио за књигу из Сурдулице, али ако су се јавили, то су можда само појединци које занима историја. Можеш да провериш колико се за књигу јавило укупно људи од Лесковца и јужније, али мислим да их нема много

Многе људе уопште не занима историја. Знам људе млађе и средње генерације које уопште не занима Други светски рат и мука им је кад чују за тај период. Гледају свој живот: посао, изласци итд

А мало старији и људи у годинама и даље прихватају комунистички наратив, историју знају из партизанских филмова итд. То што су научили у СФРЈ, то им остаје забетонирано као да је истина.

Једино ако хоће књигу да изрекламирају или општина Сурдулица или нека културна установа

[Бенито]

Наравно да не мислим на "обичне" грађане, јер је ту ствар мање-више подударна у целом Српству. Можда је нешто другачије код Срба са простора Космета, Црне Горе и Херцеговине, али не значајније.
У горњој критици мислио сам на људе који се баве или фингирају да се баве историјским и идентитеским наслеђем "наше Сурдулице". Очигледно је, изгледа, да постоји "наша Сурдулица" и нека туђа Сурдулица.
Имам утисак да је изашла нека књига о Сурдулици у оквиру Бугарске царевине, да би одма потрчали да прочитају. Углавном, било шта, само да нису четници Драже Михаиловића.

[Бенито]

Да не говорим да имам потврду да је "Хари Потер" на подручју сурдуличке општине продат у преко хиљаду примерака.

[Митић]

Наравно да не мислим на "обичне" грађане, јер је ту ствар мање-више подударна у целом Српству. Можда је нешто другачије код Срба са простора Космета, Црне Горе и Херцеговине, али не значајније.
У горњој критици мислио сам на људе који се баве или фингирају да се баве историјским и идентитеским наслеђем "наше Сурдулице". Очигледно је, изгледа, да постоји "наша Сурдулица" и нека туђа Сурдулица.
Имам утисак да је изашла нека књига о Сурдулици у оквиру Бугарске царевине, да би одма потрчали да прочитају. Углавном, било шта, само да нису четници Драже Михаиловића.

Све си објаснио у последњој реченици. Ако изађе књига о четницима, одмах ће да се раструбе пароле: "ревизионизам", "ревизионисти", "фашисти", "сарадници окупатора" итд.


Сећам се да је, пре више година, у Нишу била ситуација кад се бунио субнор што се објавило да су четници организовали бекство из логора на Црвеном крсту.

Можемо да питамо Динчића како је тад било. Како се сећам, по локалним медијима је тада било вести како се "ревидира" историја

[Александар Динчић]

То је званично било једном а незванично (у виду дописа и сл), сигурно више од педесет пута.