(24-07-2022, 10:38 AM)Бенито Пише: (24-07-2022, 08:23 AM)Chicot Пише: Šta je vaš odgovor za hiljade Srba u vojnim formacijama Nedića i Ljotića? I to su sve monstrumi i izrodi, i svi su prišli tamo dobrovoljno i sa svešću da ubijaju svoje komšije zbog predratnog političkog uticaja ne znam koga, kao što objašnjavate za Kozarčane i Kordunaše?
A hiljade Srba koji su milom ili silom prišli partizanima 1941 pa 1944 kad su se ovi vratili u Južnu Srbiju?
Jesu li i oni bili skloni padu kao najzapadniji Srbi?
Ne znam da li primećujete koliko se vaš narativ dodiruje sa komunističkim, Mi i oni, mi smo lepi, dobri, pošteni, a oni izrodi svi do jednog?
Pri čemu pričamo o običnim ljudima zahvaćenim užasom rata, koji su samo želeli nekako da prežive?
1.Шико, то што пишеш је професионална теза проф др Веселина Ђуретића, којој је посветио читаву своју каријеру. По мом скромном мишљењу, она је изникла из конформизма са једне, и потребе да се српски народ уједини пред ратове у време распада Југославије. И један и други разлог су катастрофални сами по себи.
2 Видиш, рецимо, у западним крајевима Срби који су били блиски радикалима су били национално и државнички самосвеснији од оних који су били блиски СДС, па су склизнули правац у четнике што им је и главу спасило. За разлику од њих, они који су били уз разне струје радикала у Србији, а настале после смрти Николе Пашића, одавно су ушли у декаденцију... Не сви наравно, него пишем генерално. Многи од тих радикала били су богати, или су бар били боље стојећи, па су из чистог конформизма пришли Недићу и његовом режиму. О Љотићу не треба трошити речи, ту је све јасно.
3.Што се тиче Јужне Србије, одакле Ти информација да су тамо Срби прилазили партизанима. Не постоји крај Краљевине Југославије где су Срби мање прилазили комунистима. Осим наравно чланова КПЈ, у партизане су ишли бугараши и Бугари. Само једна четничка формација 1942. године имала је више припадника него сви партизани заједно у Јужној Србији. Динчић може више о томе.
Видим ја да Тебе много тога ту буни. Не треба да мешаш тактику комуниста да где год наиђу све живо мобилишу, са добровољним одласком у партизане.
4. Када сам написао "паду су били склони" за Србе ближе Загребу, то је чињеница. Једноставно тако се историја наместила. Дуга је то прича, али треба то отворено рећи, а не причати бајке народу. Ако нешто није тачно што сам навео, повући ћу.
5.Према томе, Срби су вековима били раздвојени у различитим државама које су окупирали њихов животни простор.Камен историје, ратови, прогони и различити религијско -државни системи млели су Србе на различите начине и они су стекли бројне навике својих суседа, прихватили разне културне баштине као своје, а самим тим се више удаљавале од својих сународника који су се рађали и умирали у другачијем окружењу.
Срби су Други светски рат, дочекали после ТЕК 23 године од како су живели уједињени у једној држави. Не треба да напомињем колико је то било кратко време у односу на векове робовања. Зато треба све те разлике сагледати и бити упознат са понашањем народа приликом окупације, а не забадати главу у песак.
6. И, на крају, историчар никога не осуђује, нити пресуђује. Његов задатак је да констатује шта се заиста догодило. А догодило се шта сам горе написао. Наравно, то треба написати и обрадити у много широј расправи или монографији.
Teško mi je da sečem citate sa telefona, pa sam podelio u pasuse tvoj post kako bi se lakše videlo šta je moj odgovor na tvoje mišljenje.
1. Sećam se da si pisao da je Djuretićev rad potreba da se objasni da su sva tri srpska izbora (komunistički, četnički i nedićevski) egzistencijalno opravdana. I u redu, to prihvatam. Mi ovde pričamo o ukupnoj tragediji srpskog naroda što je nateran da se bori protiv svoje sabraće u drugim formacijama. O mučenicima sa jedne, druge i treće strane. Moguće da se Djuretić u svom briljantnom delu dotiče i ovoga što potenciram, ali to je već drugi par cipela u odnosu na ovo gornje što ti kritikuješ (manje - više opravdano).
2. Od kad je sveta i veka imućnije porodice teže da budu bliže vladajućoj eliti. Potreba da uvećaju imetak i ujedno ga zaštite. Nije to specifičnost samo ovog podneblja. Poznato mi je da su mnogi intelektualci, privrednici bili bliski Nedićevoj politici, ili bar učestvovali u onom famoznom proglasu srpskom narodu. Zar je jedan Milutin Milanković ili Belić, ili Toma Živanović..zar su oni dekadentni, jer su se saglasili sa Nedićem ili delićem njegovih aktivnosti?
3. Ja mislim da sam se precizno izrazio. Pomenuo sam 1941 - pa bilo je hiljade partizana, 5-10.000 na vrhuncu ustanka, uglavnom zavedeni, izmanipulisani. 1944 komunisti su uz obilatu savezničku materijalnu i propagandnu pomoć u Srbiji osnovali 5 divizija. Odvodili su silom, propagadnom, obećanjima, svejedno. Te divizije su mahom popunjavane južno od Kopaonika. Mada rekao sam da su komunisti mobilisali kad su upali u Južnu Srbiju, a ne da je narod tamo bio privržen komunistima.
A poenta je tragedija i tih ljudi koji su zavedeni, zloupotrebljeni da se bore za ciljeve ne svoje nego uskog kruga ljudi pod čijom komandom su bili.
4. I 5. Vrlo cinično zvuči. Kao da su manje Srbi jer su rodjeni tamo a ne bliže matici. I kao da su oni odgovorni što su okupatori težili da ih asimiluju, i na kraju krajeva, kao da su oni krivi što autoritarni režim Aleksandrov nije našao za shodno da kreira i sprovede ozbiljniji plan za narod tih krajeva da ga vrati nacionalnom jatu, u kulturološkom i svakom drugom smislu. A ujedno se smišljala razmena neslovenskog stanovništva sa Turskom. Zašto se ovde nije razmišljalo o nekakvoj razmeni, šta god? Ne sa Turskom, naravno
Nemoj samo da se nije znalo sa kime sve državu delimo, znalo se, i te kako. Nebriga!
6.Slažem se da istoričar treba da piše kako je stvarno bilo. A to podrazumeva i primenu istih aršina, a ne dezavuisati deo naroda jer je izabrao ili bio prisiljen da izabere "pogrešno".
