Оцена Теме:
  • 1 Гласов(а) - 5 Просечно
  • 1
  • 2
  • 3
  • 4
  • 5

Највећа грешка ЈВ за време Другог светског рата
#43

Ма добро, него рачунам кад је нешто грешка, онда можеш да учиниш нешто да је исправиш. А то овде није случај па не бих користио термин грешка.

За Бенита. Све источноевропске земље ратовале су против СССР-а, и против Русије раније, осим Србије. То је разлог што су те земље 1990. лакше одбациле комунизам, дакле њихов антируски став. Ако су га уопште одбациле. У суштини многе нису, комунистички ментални склоп, бирократија, корупција, све је то остало у великој мери.
Одговори
#44

(07-10-2022, 11:16 AM)Милослав Самарџић Пише:  Ма добро, него рачунам кад је нешто грешка, онда можеш да учиниш нешто да је исправиш. А то овде није случај па не бих користио термин грешка.

За Бенита. Све источноевропске земље ратовале су против СССР-а, и против Русије раније, осим Србије. То је разлог што су те земље 1990. лакше одбациле комунизам, дакле њихов антируски став. Ако су га уопште одбациле. У суштини многе нису, комунистички ментални склоп, бирократија, корупција, све је то остало у великој мери.

Милославе, донекле си само у праву. То јест тачно, али по дубини и ширини, главно је било прање мозга кроз просвету и културу. Не сећам се нешто да су Срби викали деведесете:"Ми смо уз Русе!"
Него смо добили Милошевићеву књигу у којој се није оградио од Броза, већ напротив. Опозиција је, такође, Демократе и Грађански савез кукали за "златним седамдесетим"... Тако да нема сумње да смо ми остали у оквирима сукоба на 8 седници. Из тог сукоба, што је посебно трагично, нисмо изашли ни после 5. октобра 2000. године. Напротив...
Наша политичка сцена се и данас налази у том дуалитету. Једина држава источне Европе, осим Русије, која је још у менталном комунизму је Србија. То показује низ догађаја који су се десили или се нису догодили, а морали су како би показали као отклон од титоизма.
Дакле, да овде нисмо имали титоизам, него совјетски окупациони комунизам, Срби би се од те болести давно излечили. Овако, нас ће титоизам сахранити.
Чак би отишао и корак даље у том смислу, али видим да Ви, а поготово ван овог форума, уопште тако не видите, па нема потребе да даље образлажем.
Одговори
#45

(07-10-2022, 11:33 AM)Бенито Пише:  
(07-10-2022, 11:16 AM)Милослав Самарџић Пише:  Ма добро, него рачунам кад је нешто грешка, онда можеш да учиниш нешто да је исправиш. А то овде није случај па не бих користио термин грешка.

За Бенита. Све источноевропске земље ратовале су против СССР-а, и против Русије раније, осим Србије. То је разлог што су те земље 1990. лакше одбациле комунизам, дакле њихов антируски став. Ако су га уопште одбациле. У суштини многе нису, комунистички ментални склоп, бирократија, корупција, све је то остало у великој мери.

Милославе, донекле си само у праву. То јест тачно, али по дубини и ширини, главно је било прање мозга кроз просвету и културу. Не сећам се нешто да су Срби викали деведесете:"Ми смо уз Русе!"
Него смо добили Милошевићеву књигу у којој се није оградио од Броза, већ напротив. Опозиција је, такође, Демократе и Грађански савез кукали за "златним седамдесетим"... Тако да нема сумње да смо ми остали у оквирима сукоба на 8 седници. Из тог сукоба, што је посебно трагично, нисмо изашли ни после 5. октобра 2000. године. Напротив...
Наша политичка сцена се и данас налази у том дуалитету. Једина држава источне Европе, осим Русије, која је још у менталном комунизму је Србија. То показује низ догађаја који су се десили или се нису догодили, а морали су како би показали као отклон од титоизма.
Дакле, да овде нисмо имали титоизам, него совјетски окупациони комунизам, Срби би се од те болести давно излечили. Овако, нас ће титоизам сахранити.
Чак би отишао и корак даље у том смислу, али видим да Ви, а поготово ван овог форума, уопште тако не видите, па нема потребе да даље образлажем.
Sa mnogim stvarima koje ovde navodi Benito, ja se slazem, odnosno mislim da znam sta je hteo da kaze.
Pa ljudi, nama u Srbiji, poslednja dva predsednika drzave su donevdano bili leva i desna ruka Vojislava Seselja.
Одговори
#46

Можда је Аћимовић знао нешто о везама између комуниста и Немаца.

Чини ми се да су се љотићевци жалили како комунисти боље стоје код Немаца у првим месецима окупације.

Али опет кажем, можда Аћимовић јесте знао, а можда и није.
Одговори
#47

(07-10-2022, 01:03 PM)Mitic Пише:  Можда је Аћимовић знао нешто о везама између комуниста и Немаца.

Чини ми се да су се љотићевци жалили како комунисти боље стоје код Немаца у првим месецима окупације.

Али опет кажем, можда Аћимовић јесте знао, а можда и није.

Наравно да је Аћимовић знао.
Знао је и Валтер и сви официри из тог ужег београдског круга. Нису имали наређење да их смакну, јер такво наређење нису добили пре рата.
Подсећам на споразум између Стаљина и Молотова са једне и Милана Гавриловића са друге стране, склопљен 6. априла у раним јутарњим часовима, у којима се СССР обавезао да помогне Југославији у случају напада Сила Осовине. 
И то у тренутку док је на снази био "Споразум о ненападању" између СССР и Немачке. Иако је то био тајни споразум, несумњиво је да је Гавриловић, а самим тим и Симовић и остали, знали за њега.
Да ли су они живели у илузији да им Совјети помогну у покретању герилског рата или о чему се ту радило, питање је за анализу. 
То је била стравично погрешна процена која је довела српски народ до несагледивих негативних последица.
Зато сам навео да је то највећа Дражина грешка током рата.
Ако је уопште била његова грешка.
Одговори
#48

(07-10-2022, 12:03 PM)Мића Адмирал Пише:  
(07-10-2022, 11:33 AM)Бенито Пише:  
(07-10-2022, 11:16 AM)Милослав Самарџић Пише:  Ма добро, него рачунам кад је нешто грешка, онда можеш да учиниш нешто да је исправиш. А то овде није случај па не бих користио термин грешка.

За Бенита. Све источноевропске земље ратовале су против СССР-а, и против Русије раније, осим Србије. То је разлог што су те земље 1990. лакше одбациле комунизам, дакле њихов антируски став. Ако су га уопште одбациле. У суштини многе нису, комунистички ментални склоп, бирократија, корупција, све је то остало у великој мери.

Милославе, донекле си само у праву. То јест тачно, али по дубини и ширини, главно је било прање мозга кроз просвету и културу. Не сећам се нешто да су Срби викали деведесете:"Ми смо уз Русе!"
Него смо добили Милошевићеву књигу у којој се није оградио од Броза, већ напротив. Опозиција је, такође, Демократе и Грађански савез кукали за "златним седамдесетим"... Тако да нема сумње да смо ми остали у оквирима сукоба на 8 седници. Из тог сукоба, што је посебно трагично, нисмо изашли ни после 5. октобра 2000. године. Напротив...
Наша политичка сцена се и данас налази у том дуалитету. Једина држава источне Европе, осим Русије, која је још у менталном комунизму је Србија. То показује низ догађаја који су се десили или се нису догодили, а морали су како би показали као отклон од титоизма.
Дакле, да овде нисмо имали титоизам, него совјетски окупациони комунизам, Срби би се од те болести давно излечили. Овако, нас ће титоизам сахранити.
Чак би отишао и корак даље у том смислу, али видим да Ви, а поготово ван овог форума, уопште тако не видите, па нема потребе да даље образлажем.
Sa mnogim stvarima koje ovde navodi Benito, ja se slazem, odnosno mislim da znam sta je hteo da kaze.
Pa ljudi, nama u Srbiji, poslednja dva predsednika drzave su donevdano bili leva i desna ruka Vojislava Seselja.

Доносе Устав из 1990. године, пре избора, и опозиција пристаје на то.
Потпуно исто и у Жабљачком уставу из маја 1992. године.
У том Уставу је равноправна друштвена својина. Једно од најгорих обележја титоизма.
Све до 2001. године ми као државну химну слушамо "Хеј Словени". На Скупштини СПС, 2006. године, у тренутку одвајања Црне Горе, Дачић и прва два реда устају на тактове "Хеј Словени" и певају углас "нашу химну". (тек када је већи део сале почео да звижди, они су престали то да чине на идућим скуповима).
Понављам: кључна ствар Другог светског рата на тлу Југославије није било што су комунисти дошли на власт и извршили револуцију, него то што су Србима продали комунизам као домаћи родољубиви производ.
Одмах после рата то није могло да им прође. Преко Шувара, напуштања села, као и "одласка на привремени рад у Немачку", та фора је прошла
код убедљиве већине Срба. Што се види из приложеног.
Уосталом, и Овај каже да му је узор у владању Јосип Броз Тито. Не говори он то зато што не зна ко је Јосип Броз, него зато што зна где и данас мора да се помоли да би био тамо где се налази. Зато ми је и смешно када дођу неки и причају како ми "немамо државу" и да смо "колонија". Одмах знам ко их је послао на телевизију. Или су природно глупи.
Овом земљом владају династије удбаша, несумњивих титоиста, који имају моћ и новац више него довољан да управљају политичким, културолошким и финансијским процесима у држави довољним да задрже власт.
То што ће се Србија због тога распасти, њих не само да не занима, него им иде у прилог. Јер, то је део њихове Коминтерновске агенде још од 1928. године.
Одговори
#49

(07-10-2022, 11:16 AM)Милослав Самарџић Пише:  Ма добро, него рачунам кад је нешто грешка, онда можеш да учиниш нешто да је исправиш. А то овде није случај па не бих користио термин грешка.
Постоје грешке које кад се направе, нема исправке. Рецимо, 27.март. Има их још.
Одговори
#50

(07-10-2022, 11:33 AM)Бенито Пише:  
(07-10-2022, 11:16 AM)Милослав Самарџић Пише:  Ма добро, него рачунам кад је нешто грешка, онда можеш да учиниш нешто да је исправиш. А то овде није случај па не бих користио термин грешка.

За Бенита. Све источноевропске земље ратовале су против СССР-а, и против Русије раније, осим Србије. То је разлог што су те земље 1990. лакше одбациле комунизам, дакле њихов антируски став. Ако су га уопште одбациле. У суштини многе нису, комунистички ментални склоп, бирократија, корупција, све је то остало у великој мери.

Милославе, донекле си само у праву. То јест тачно, али по дубини и ширини, главно је било прање мозга кроз просвету и културу. Не сећам се нешто да су Срби викали деведесете:"Ми смо уз Русе!"
Него смо добили Милошевићеву књигу у којој се није оградио од Броза, већ напротив. Опозиција је, такође, Демократе и Грађански савез кукали за "златним седамдесетим"... Тако да нема сумње да смо ми остали у оквирима сукоба на 8 седници. Из тог сукоба, што је посебно трагично, нисмо изашли ни после 5. октобра 2000. године. Напротив...
Наша политичка сцена се и данас налази у том дуалитету. Једина држава источне Европе, осим Русије, која је још у менталном комунизму је Србија. То показује низ догађаја који су се десили или се нису догодили, а морали су како би показали као отклон од титоизма.
Дакле, да овде нисмо имали титоизам, него совјетски окупациони комунизам, Срби би се од те болести давно излечили. Овако, нас ће титоизам сахранити.
Чак би отишао и корак даље у том смислу, али видим да Ви, а поготово ван овог форума, уопште тако не видите, па нема потребе да даље образлажем.

Ваистину!

Cвуда се Комунизам гајио, само се у Србији примио.

Јосип Броз-Амброз Тито! ДА, ТО ЈЕ БИО ПЕГАВИ ТРБАТИ, ФАРБАНИ ПА КОЛМОВАНИ, У МИДЕРЕ УТЕГНУТИ АУСТРО-УГАРСКИ ЦУГСФИРЕР, ТРОСТРУКИ ШПИЛЕ И МАЂАРСКИ ЧИВА, ЈОСИП БРОЗ-АМБРОЗ ТИТО, СРБОУБИЦА ПРВИ ДО ПАВЕЛИЋА!!!
ПРОСВЕТАР.
Одговори
#51

Много је констатација, не може да се све селектује, па тако морам на овај начин:

Chicot:
У септембру је подигао представништво на ранг амбасаде уз похвале пољском и српском отпору. Све су то игре великих играча.

Ја:
То је 1941. година и тада је развој догађаја био сасвим друкчији. Не заборави да је Русима нарочито запело крајем августа, када им је немачка војска дошла до Дона и да су тада молили Британце да им помогну. Већ у септембру Дража појачава устанак у земљи. Пошто су Руси обновили југословенско посланство, значи да су на неки начин били задовољни британским учинком (подупирањем устанка у Југославији). Вероватно слањем немачких дивизија у Југославију уместо на Источни фронт, јер герила као таква није могла више осим да веже непријатељске трупе.

Chicot:
Исто тако, не слажем се да је Запад тада подилазио Стаљину, нарочито не због југословенског и пољског фронта какав је био тада.
Напротив, нису имали разлога за то. Знали су да Немци спремају Цитаделу и веровали да ће Совјети опет устукнути. Зато су тада и кренули драстичније да им помажу, да би источни фронт опстао.

Ja:
До тог времена, Западни савезници су само повољно опипавали терен. Мало и величали  партизанску борбу у Југославији (нпр. помен патриотских снага у Хрватској). То су чинили не знајући исход немачке јесење офанзиве и Стаљинградске битке (август 1942-фебруар 1943). Када су Совјети добили битку и ојачали, најпре су кренули у дипломатску офанзиву (Стаљинови напади на југословенску и пољску владу). Британци су брже-боље почели да гасе пожар (слање прве војне мисије у партизанским редовима). И прешли на тактику блеф искрцавања (Черчил ју је најавио још у јануару 1943). Савезничка стратегија након совјетског јачања, огледала се у обезбеђењу Медитеранског залеђа у Италији и прилаза Блиском истоку (зато је дошло до десанта на Сицилији), баш као и у Грчкој (зато је помаган монархистички покрет отпора генерала Зерваса). С друге стране, Јадранско залеђе требало је држати уз помоћ партизанске и албанске гериле и зато је наређено да се Тито и Албански комунисти наоружају италијанским наоружањем. Ово је уствари био англоамерички ратнички трик како би се немачка пажња преусмерила на могући десант, а да се с друге стране настави са напредовањем у Италији. С треће стране, да Руси буду задовољни.
Тако да је то био онај моменат када је Дражина герила морала нешто да учини како би завршетак рата дочекала са победницима. И једино решење био је одлазак у Грчку и спајање са националним фронтом генерала Зерваса. Тачније, исправљање предратне грешке Југословенске војске.
Све друго, попут ширења војне организације и сл – заиста је било чекање сопствене пропасти (одлагање неминовног). Ово је уједно и одговор на Самарџићеву констатацију.

Benito:
Остаје да објасним зашто је било важно уништити било каква комунистички оружани покрет у случају окупације.

Ja:
Коминтерна је ангажовала комунисте који су деловали на Косову да помогну формирање КП Албаније. Свакако да би убацивалa наоружане комунисте у случају потребе. А тих потреба је било на претек.

Benito:
Оно што је решило питање Другог светског рата у Југославији је договор Великих сила о подели интересних сфера.

Ja:
Одлука Англоамериканаца да чувају Медитеранско залеђе и прилазе Блиском истоку, тј. Британско колонијално царство из Италије и Грчке. Зато је наређено искрцавање у Италији и помагање националног фронта у Грчкој. Југославија им се показала даљом дестинацијом за њихов приоритетни ратни циљ.

Chicot:
Колико четника је било у Црној Гори, Босни, Херцеговини, Далмацији-десетине хиљада. Колико њих је имало улогу у борби против Немаца/Италијана? Незнатно.(

Ja:
40-45.000 (према немачким извештајима).

Chicot:
Против Немаца нису могли свом снагом због неопремљености а и због страха од репресалија које су четнике погађале јер су убијани цивили претежно њима наклоњени.
Циљ је од почетка био скупљати снагу и ударити када Савезници дођу. Другим речима, не ударати их до тада.
Против Италијана нису могли, јер су их ови снабдевали , хранили, помагали логистички.
Против усташа су ратовали да би спасили становништво. Против комуниста - из истих разлога.
Комунисти су ратом против ЈВ много добијали, ови напротив, ту нису могли ништа да добију.

Ja:
Није то уопште пресудило поразу.
Савезничка балканска ратна стратегија (са њом и тријумф националних снага) није се огледала у томе ко ће се где налазити како би му се пружала помоћ. Нити пак ко више убија непријатељских војника па да добије савезничку благонаклоност. Нити ко с ким сарађује па да га савезници прогласе за издајника. Нити ко колико има људства, наоружања, територије и сл. Огледала се у томе, да се по могућству десантна или инвазиона варијанта у Грчкој, Југославији, Албанији и Бугарској примени само у крајњој нужди. А та крајња нужда била је искључиво везана за држање совјетског савезника.

Monarhist:
Да четници нису изгубили Козару и део српских западних крајева (истина мали у односу на остатак), и да је Срба у партизанима било мало (т. да су од почетка били мањина), народ би далеко лакше прихватио анти-комунистичку борбу. Самим тим пропала би и флоскула о "братоубилачком рату".

Ја:
Комунисти би се организовали на територији са већинским муслиманским и хрватским живљем. Тако да би они у том случају (анти-комунистичка борба народа западних крајева) играли на карту борбе против великосрпске хегемоније. Уз наслон на хрватске снаге (што је била распростањена појава – масовна предавања хрватских војника). Коначно, они су васкрснули свој покрет управо у тим крајевима са већинским муслиманско-хрватским живљем.

Monarhist:
Бугарске, шиптарске и евентуалне хрватске комунистичке групице биле би лако разбијене.

Ја:
У јужним крајевима су такође деловале и албанске групе које су нарочито имале симпатије према партизанској страни. Уз то су биле јаче од албанских националиста пуковника Барјактара. Такође је деловао и велики број антисрпских одреда у Македонији (ВМРО, илинденци, комите, контрачетници и др). Све ове снаге имале су видни утицај на спори развитак четничке организације и њеној територијалној ограничености. Недићеве снаге нису имале приступ највећем делу Косова, у Македонији и једном делу Врањског округа. Самим тим отпада могућност да би у таквој констелацији снага комунистичке групе биле ликвидиране. На против, оне су управо у тим крајевима ојачале када је дошло до фузионисања са бугарским и албанским комунистима. Коначно, Британци су италијанско оружје предали албанским комунистима, а ови га поделили са југословенским, уз неке територије (Кичево, Дебар и сл).
Одговори
#52

(05-10-2022, 05:56 PM)Милослав Самарџић Пише:  
(04-10-2022, 09:43 PM)Бенито Пише:  Највећа грешка Југословенске војске за време Другог светског рата направила је војна обавештајна служба која није сазнала у каквој и колико тесној вези су били комунисти са Немцима. Да су имали та обавештења, Дража Михаиловић сигурно не би дозволио да Немци практично предају Ужице у руке комунистима, са све фабриком оружја.
Али, то се, на жалост, десило и било је потребно много снаге у следећем периоду да се они разбију.

Недић је послао једног свог генерала, са нешто људи, да преузме комнанду над Ужицем. Али тај генерал није успео то.
То је дакле било пре уласка комуниста у Ужице.
Војвода Ђекић је стрељан и због предаје Ужица комунистима. Ово је занимљиво, јер је тада био Пећанчев. То би требало да значи да му је, иако је био Пећанчев, Дражина Команда наредила да чува Ужице. Уосталом одмах после повлачења ступио је у Дражин ланац командовања. Али је ускоро почео да бежи на запад, све до Ђујића. Због оваквог развоја догађаја скоро 100% јесте добио наредбу да чува Ужице.
Према томе, нису успели ни један генерал, ни један војвода, ни Вучко. Број партизана није био пресудан, било их је мало, мање од 300, већ, дакле, расположење народа.
Тако да је тешко рећи ''Дража не би дозволио''. Није дозволио, али није успео.

Формално је био Пећанчев војвода, док је као и већина стварно био под командом Драже Михаиловића. То је време раслојавања у четничкој организацији К. Пећанца када су многи попут Ђекића само користили погодности и ништа више. Није он бежао зато што је партизанима предао Ужице (штета која ће касније настатаи тада се није могла предвидети) већ зато што је расписано наређење за његово као и хапшење многих других нелојалних војвода.
Одговори
#53

@Бенито, мислим да смо ми заглибили много више од Руса. Ова Србијица, са својом "ужом" јединицом, две "аутономне покрајине" уведених а да нико није упитан жели ли их уопште (од тога једном фантомском), је последњи бранич комунизма у свету, уверена да га је она и испилила међ' људе.

Руси ако актуелну партију одиграју успешно, могу комотно да руше оне петокраке по Москви и осталим забатима, имаће шта да славе. Овде ће се рутински славити улазак Црвене армије у Београд и тупити о Милошевићу као борцу против "светског империјализма и колонијализма".
Одговори
#54

(07-10-2022, 10:48 PM)Ђорђе Пише:  @Бенито, мислим да смо ми заглибили много више од Руса. Ова Србијица, са својом "ужом" јединицом, две "аутономне покрајине" уведених а да нико није упитан жели ли их уопште (од тога једном фантомском), је последњи бранич комунизма у свету, уверена да га је она и испилила међ' људе.

Руси ако актуелну партију одиграју успешно, могу комотно да руше оне петокраке по Москви и осталим забатима, имаће шта да славе. Овде ће се рутински славити улазак Црвене армије у Београд и тупити о Милошевићу као борцу против "светског империјализма и колонијализма".
Заглибили смо, млади пријатељу, зато што смо, а то нико не сме Србима да каже, јер сви дувају у исту тикву, заправо:
Ми - Србија једини остатак Коминтерне у Европи.
Договор Великих сила и САД око тога да се интересна сфера звана Југославија препусти СССР, подразумевала је један врло важан, пресудан детаљ - 
Да југословенски покрет отпора "на челу са маршалом Титом" преузме вођство у тој држави. А Јосип Броз је био играч Коминтерне, најопасније терористичке организације у Европи у 20-ом веку. Као такав, он се држао онога што је у Коминтерни и научио и на тај начин је водио државу - као терористичку групу. Сетимо се кризе око Трста, стављање озне "мача Револуције" под контролу њему најоданијих људи, било да су Ранковић или Крајачић, терористичко преузимање привредних и природних ресурса, слање група или појединаца у иностранство ради ликвидације политичких противника, стално ванредне околности, реформе реформи у привреди и војсци...
Један мирис недржавља у држави.
То је била Брозова Југославија.
А то је, на жалост, остала Србија када су се сви вајни кадрови те службе, хтедох рећи државе, под притиском Запада, у ратовима и без њих, повлачили према Београду, где су их њихове колеге дочекале раширених руку....
Зато нама Србија данас изгледа као комунистичкија и од саме Русије. Сам појам "друштвена својина" који није својствен и није ни постојао у другим комунистичким земљама, па "самоуправљање" и слично, све то прецизно показује на Коминтерну као мајку те и такве наказне државне творевине, која је још увек опстала у Србији.
А и ко ће данас, када су генерације биле слуге такве државе кроз универзитете и установе културе, да призна право порекло, прави изглед ове државе.
Уосталом, симулакрум је једна од основних карактеристика терористичких организација. Претварати се да си нешто друго да би се створила боља позиција за остваривање терористичког чина.
А замислити да таквој једној организацији припадне цела једна држава.... Па, наравно да ће све установе те државе постати један општи симулакрум. Е, то је разлог зашто код нас људи из науке и политике толико лажу. Лажу о свом пореклу, о својим каријерама, успесима, политици, установама, и непрестано сами себе увеличавају...
И онда није чудо што се дође до Овај.
Само је проблем што се такви Франкенштајни као што је Брозова Југославија, створени и вођени у мору крви невиних људи, а пре свега Срба, завршавају на несрећан и крвав начин. То смо на нивоу Југославије већ видели, али се бојим да је тај сценарио остао још за Србију, тај последњи остатак једног експеримента, једне државе коју је карактерисала једна моћна међународна терористичка организација.
Уосталом, ако је истина да су оба светска рата изазвали Срби, како је то изјавио Бил Клинтон, у званичном говору пред напад НАТО на СРЈ, 1999. године, а ми историјски имамо доказе да то није тачно, онда се поставља логично питање:
Да ли су оба светска рата, између осталог, а можда и превасходно, избила због СРБА?
И да ли су Срби, после протеривања из сопствене земље у Првом светском рату, и геноцида у Другом светском рату, на крају кажњени тако што су припадници једне међународне терористичке организације дошли на власт и овладали њиховом државом?
И да се на тај начин, симулакрумом државности који је антидржавност у самом свом појамном али и суштинском облику, саме Србе претворе у симулакрум Срба и на тај начин у перспективи униште сами себе!
А то гледамо сами својим очима већ деценијама.
Одговори
#55

(07-10-2022, 09:15 PM)Александар Динчић Пише:  Много је констатација, не може да се све селектује, па тако морам на овај начин:

Chicot:
У септембру је подигао представништво на ранг амбасаде уз похвале пољском и српском отпору. Све су то игре великих играча.

1.
Ја:
То је 1941. година и тада је развој догађаја био сасвим друкчији. Не заборави да је Русима нарочито запело крајем августа, када им је немачка војска дошла до Дона и да су тада молили Британце да им помогну. Већ у септембру Дража појачава устанак у земљи. Пошто су Руси обновили југословенско посланство, значи да су на неки начин били задовољни британским учинком (подупирањем устанка у Југославији). Вероватно слањем немачких дивизија у Југославију уместо на Источни фронт, јер герила као таква није могла више осим да веже непријатељске трупе.

Chicot:
Исто тако, не слажем се да је Запад тада подилазио Стаљину, нарочито не због југословенског и пољског фронта какав је био тада.
Напротив, нису имали разлога за то. Знали су да Немци спремају Цитаделу и веровали да ће Совјети опет устукнути. Зато су тада и кренули драстичније да им помажу, да би источни фронт опстао.

2.
Ja:
До тог времена, Западни савезници су само повољно опипавали терен. Мало и величали  партизанску борбу у Југославији (нпр. помен патриотских снага у Хрватској). То су чинили не знајући исход немачке јесење офанзиве и Стаљинградске битке (август 1942-фебруар 1943). Када су Совјети добили битку и ојачали, најпре су кренули у дипломатску офанзиву (Стаљинови напади на југословенску и пољску владу). Британци су брже-боље почели да гасе пожар (слање прве војне мисије у партизанским редовима). И прешли на тактику блеф искрцавања (Черчил ју је најавио још у јануару 1943). Савезничка стратегија након совјетског јачања, огледала се у обезбеђењу Медитеранског залеђа у Италији и прилаза Блиском истоку (зато је дошло до десанта на Сицилији), баш као и у Грчкој (зато је помаган монархистички покрет отпора генерала Зерваса). С друге стране, Јадранско залеђе требало је држати уз помоћ партизанске и албанске гериле и зато је наређено да се Тито и Албански комунисти наоружају италијанским наоружањем. Ово је уствари био англоамерички ратнички трик како би се немачка пажња преусмерила на могући десант, а да се с друге стране настави са напредовањем у Италији. С треће стране, да Руси буду задовољни.
Тако да је то био онај моменат када је Дражина герила морала нешто да учини како би завршетак рата дочекала са победницима. И једино решење био је одлазак у Грчку и спајање са националним фронтом генерала Зерваса. Тачније, исправљање предратне грешке Југословенске војске.
Све друго, попут ширења војне организације и сл – заиста је било чекање сопствене пропасти (одлагање неминовног). Ово је уједно и одговор на Самарџићеву констатацију.

Chicot:
Колико четника је било у Црној Гори, Босни, Херцеговини, Далмацији-десетине хиљада. Колико њих је имало улогу у борби против Немаца/Италијана? Незнатно.(
3.
Ja:
40-45.000 (према немачким извештајима).

Chicot:
Против Немаца нису могли свом снагом због неопремљености а и због страха од репресалија које су четнике погађале јер су убијани цивили претежно њима наклоњени.
Циљ је од почетка био скупљати снагу и ударити када Савезници дођу. Другим речима, не ударати их до тада.
Против Италијана нису могли, јер су их ови снабдевали , хранили, помагали логистички.
Против усташа су ратовали да би спасили становништво. Против комуниста - из истих разлога.
Комунисти су ратом против ЈВ много добијали, ови напротив, ту нису могли ништа да добију.
4.
Ja:
Није то уопште пресудило поразу.
Савезничка балканска ратна стратегија (са њом и тријумф националних снага) није се огледала у томе ко ће се где налазити како би му се пружала помоћ. Нити пак ко више убија непријатељских војника па да добије савезничку благонаклоност. Нити ко с ким сарађује па да га савезници прогласе за издајника. Нити ко колико има људства, наоружања, територије и сл. Огледала се у томе, да се по могућству десантна или инвазиона варијанта у Грчкој, Југославији, Албанији и Бугарској примени само у крајњој нужди. А та крајња нужда била је искључиво везана за држање совјетског савезника.

Ево овако, биће лакше за оријентацију. Пасусе сам означио редним бројевима.

1. Не, ја причам о 1942 и 1943. 1942 на лето Совјети нападају Михаиловића преко комунистичких новина света, а потом од августа и директно. То је било у време када су стабилизовали фронт, а пре немачке офанзиве на југ и Стаљинград. У септембру од представништва праве Амбасаду, Мајски велича  "четничке партизане" и ДМ лично. 1943 крајем лета и током јесени размишљају да пошаљу мисију Михаиловићу и то говоре Енглезима. Ја сам мишљења да то није било само финта, да су Совјети као велика сила, подешавали дипломатију и прилагођавали савезничким супарницима. Кад они имају мисију код комуниста, Совјети могу имати код ДМ. Такође, логика да се стави нешто опкладе на другог коња. Да се контролишу информације које добијају од западњака као и од својих пулена, да се покаже Титу да није незаменљив итд..
Даље, Совјети уопште нису били задовољни Енглеским ангажовањем на подржавању устанка 1941, веровали су да су они много више урадили наређујући комунистима да крену у акције. Британци нису ништа урадили, чак су били уздржани , јер се војска успротивила , због немогућности снабдевања и неповољног момента да се устанак одржи.
3 дивизије које су послате да помогну гушењу устанка су можда једине које су слате игде са искључивим задатком борбе против устаника.

2. У основи се слажем само пар напомена:
- Савезници су пратили ток битке и имали информације о Совјетској победи у реалном времену. Имали су различите изворе и у суштини били тачно обавештени.
- Заправо , цела британска војно политичка елита је рачунала и веровала да ће до искрцавања на Балкану доћи. То је трајало до после мајске конференције. Тада су начелници схватили да не могу да сломе амерички отпор па нису отворено ни заговарали. Препоручивали су лукавији приступ, док је Черчил наставио отворено да се бори за такву операцију све до Техерана. 1944 је поновио, али са другачијим циљевима и претпоставкама.

3. Није битан тачан број, да ли 20.000 или 60.000 .
Број је варирао током рата. А поента је да су четници тамо имали другачију листу приоритета, него четници Словеније, Mакедоније или Србије.
4.
Заправо, Енглези су Балкан сматрали пожељнијим од на пример јужне Француске или форсирања Алпа преко Италије. Јер је ту отпор био слабији, већа помоћ локалних устаника и већа помоћ Оверлорду јер је Немцима било теже да комуницирају Балкан - Нормандија, него Италија Нормандија.
Одговори
#56

(07-10-2022, 01:26 PM)Бенито Пише:  
(07-10-2022, 01:03 PM)Mitic Пише:  Можда је Аћимовић знао нешто о везама између комуниста и Немаца.

Чини ми се да су се љотићевци жалили како комунисти боље стоје код Немаца у првим месецима окупације.

Али опет кажем, можда Аћимовић јесте знао, а можда и није.

Наравно да је Аћимовић знао.
Знао је и Валтер и сви официри из тог ужег београдског круга. Нису имали наређење да их смакну, јер такво наређење нису добили пре рата.

Какво црно наређење.
Душан Симовић је хтео да се додвори Совјетима, па самим тим и комунистима и зато је тражио пакт са Стаљином. Човек је буквално испунио свако обећање које је ишло у прилог комунистима: расформиран је интернат у Ивањици, осуђеници по Закону о заштити државе су у 90% случаја пуштени на слободу, уништена је прератна картотека итд. Могло би да се постави питање: нису ли комунисти ојачали захваљујући пучистичком председнику владе?
Дража Михаиловић никако није могао да их уништи у самом зачетку. То је била једноставно немогућа мисија. Можда је могао да их уклони из оних крајева где је јачала његова организација, али, да их потпуно уклони - немогуће по милион пута.
Одговори


Скочи на Форум:


Корисника прегледа ову тему: 3 Гост(а)
Све форуме означи прочитаним