[Бенито]

Ево, отворио сам вам тему, па можете овде, да не би гушили друге теме.

[Шумадинац]

Браво Бенито! Ево пренећу моје виђење са малим допунама.....

Наиме, највећа и једина грешка наше војске тада је што су били на почетку поприлично попустљиви према црвеним бандитима.
Дакле, требало је наша војска још 1941. на састанцима да их све похапсе, заробе и ликвидирају. Барем те године их не би било по Србији. Тако да би до краја рата барем Србија била чиста без паравојних формација. Мислим да је Вучко Игњатовић имао ту намеру али је био спречен од Чиче. Цео ток догађаја касније би био сасвим другачији и много повољнији.

Значи добар и пресудан потез би био приоритет ликвидација црвених на свим могућим територијама где је била наша војска. Да би касније неометано могли да се усредсреде на усташе, Немце и љотићевце.

[Милослав Самарџић]

Браво Бенито! Ево пренећу моје виђење са малим допунама.....

Наиме, највећа и једина грешка наше војске тада је што су били на почетку поприлично попустљиви према црвеним бандитима.
Дакле, требало је наша војска још 1941. на састанцима да их све похапсе, заробе и ликвидирају. Барем те године их не би било по Србији. Тако да би до краја рата барем Србија била чиста без паравојних формација. Мислим да је Вучко Игњатовић имао ту намеру али је био спречен од Чиче. Цео ток догађаја касније би био сасвим другачији и много повољнији.

Значи добар и пресудан потез би био приоритет ликвидација црвених на свим могућим територијама где је била наша војска. Да би касније неометано могли да се усредсреде на усташе, Немце и љотићевце.

Вучко је добио одрешене руке за то, 31. октобра или 1. новембра 1941, али није успео. Просто, није било услова. Јер није било подршке у народу. Као што је Дража касније написао, свака покрајина морала је ''да искија'' ту болест. Искуство из Ужица није помогло у Источној Босни, у Источној Босни није помогло у Западној Босни, итд. У тој фази, црвене је могла да ликвидира само жандармерија, јер је за то спремана, али њу су расформирлаи Недић и Љотић, с обзиром да су им ''највећи непријатељи (били) они енглекси плаћеници на Равној Гори''.

[Милослав Самарџић]

Као највећу грешку издвојио бих што нису формиране инжењеријске и друге позадинске јединице, комора, санитет, итд, пре поласка у Босну 1944.
То је уједно највећа грешка наше војске пре поласка преко Албаније 1915.

[Александар Динчић]

Браво Бенито! Ево пренећу моје виђење са малим допунама.....

Наиме, највећа и једина грешка наше војске тада је што су били на почетку поприлично попустљиви према црвеним бандитима.
Дакле, требало је наша војска још 1941. на састанцима да их све похапсе, заробе и ликвидирају. Барем те године их не би било по Србији. Тако да би до краја рата барем Србија била чиста без паравојних формација. Мислим да је Вучко Игњатовић имао ту намеру али је био спречен од Чиче. Цео ток догађаја касније би био сасвим другачији и много повољнији.

Значи добар и пресудан потез би био приоритет ликвидација црвених на свим могућим територијама где је била наша војска. Да би касније неометано могли да се усредсреде на усташе, Немце и љотићевце.

Вучко је добио одрешене руке за то, 31. октобра или 1. новембра 1941, али није успео. Просто, није било услова. Јер није било подршке у народу. Као што је Дража касније написао, свака покрајина морала је ''да искија'' ту болест. Искуство из Ужица није помогло у Источној Босни, у Источној Босни није помогло у Западној Босни, итд. У тој фази, црвене је могла да ликвидира само жандармерија, јер је за то спремана, али њу су расформирлаи Недић и Љотић, с обзиром да су им ''највећи непријатељи (били) они енглекси плаћеници на Равној Гори''.

У случају да је партизанска организација уништена 1941. године и према Дражиној замисли - Коминтерна би из Бугарске и Албаније убацивала нове комунистичке војне групе. Нарочито би оне деловале на бугарском и италијанском анектираном подручју. Тако да је то превазиђена теза да се партизански покрет могао уништити у зачетку. С друге стране, Дражина рука није могла да дохвати партизанске одреде у Словенији и још у неким крајевима.

[Бенито]

Највећа грешка Југословенске војске за време Другог светског рата направила је војна обавештајна служба која није сазнала у каквој и колико тесној вези су били комунисти са Немцима. Да су имали та обавештења, Дража Михаиловић сигурно не би дозволио да Немци практично предају Ужице у руке комунистима, са све фабриком оружја.
Али, то се, на жалост, десило и било је потребно много снаге у следећем периоду да се они разбију.

[Chicot]

Грешака је било, слабости такође.

Хронолошки , прва, епска, грешка са трагичним последицама је 27.март.

Стратешки - дефанзивно опредељење, што према окупаторима, што према комунистима, што према савезницима. Дефанзивну стратегију је определио геноцид и масовни злочини над цивилима, иако праведна и заштитника, водила је у пораз.

Губљење иницијативе у односу на све непријатеље од краја 1942, непознавање шире слике рата од стране вођства, кратковидост, нетактичност у ангажманима са непријатељем са једне и нетактичност у односима са представницима савезника са друге стране.

Допуштање себи умешаност у контра злочине, реваншизам, освету, па и елиминацију појединих људи под сумњивим образложењима (комунистички јатак, на пример).

Иначе, не слажем се са Шумадинцем, ЈВ није могла урадити ништа боље контра комуниста у 1941. Нису били довољно јаки и муниције без.

[Александар Динчић]

По мени највећа грешка је направљена онога тренутка када је било јасно да ће Западни савезници са Совјетима правити компромисе на штету Краљевине. Тада је требало са Зервасовим снагама у Грчкој правити снажан национални и антикомунистички фронт од минимум 150.000 људи. Ове снаге би свакако поколебале и бугарске трупе у Македонији.

[Александар Динчић]

Да су имали та обавештења, Дража Михаиловић сигурно не би дозволио да Немци практично предају Ужице у руке комунистима, са све фабриком оружја.
Али, то се, на жалост, десило и било је потребно много снаге у следећем периоду да се они разбију.

Предао им је војвода Радомир Ђекић а не Немци.

[Potporucnik1]

Прекопираћу своју поруку у којој сам изнио своје мишљење о томе шта би се десило да је Вучко побио Броза и екипу 27.октобра 1941., послије састанка у Брајићима.

И даље се не може оспорити Брозова сналажљивост и интелигенција. Да је био пропали помоћник машин-бравара и неуспјели пљачкаш, никако не би могао постићи све што је постигао. Што се тиче ратних стратегија и тактика, цијели партизански покрет није имао 10 способних официра, а и ти који су били, нису могли доћи до изражаја, али су били веома мудри, лукави и делујући као права терористичка формација, преузели власт. Да је Броз пао ономад, чини ми се послије састанка у Брајићима, 27.октобра, ништа се не би промијенило. Вјероватно би дошао Иван Милутиновић, боља опција за совјете, а покрет би наставио своју мисију, користећи исту тактику, лукавост.
Долазак Милутиновића на челу КПЈ био имао са собом и добре и лоше последице. Лоша би било појачавање Лијевих грешака и убијања Срба од српске руке, а добра би била то што послератну државу не би контролисали словеначко-хрватски перфидни зликовци, не би српски кадрови у власти падали као крушке и не би било 1948., када је све што ваља у КПЈ било послато негдје по хрватском приморју на мучење.

[Бенито]

Да су имали та обавештења, Дража Михаиловић сигурно не би дозволио да Немци практично предају Ужице у руке комунистима, са све фабриком оружја.
Али, то се, на жалост, десило и било је потребно много снаге у следећем периоду да се они разбију.

Предао им је војвода Радомир Ђекић а не Немци.

Знаш врло добро на шта сам мислио.

[Chicot]

По мени највећа грешка је направљена онога тренутка када је било јасно да ће Западни савезници са Совјетима правити компромисе на штету Краљевине. Тада је требало са Зервасовим снагама у Грчкој правити снажан национални и антикомунистички фронт од минимум 150.000 људи. Ове снаге би свакако поколебале и бугарске трупе у Македонији.

То је ЈВ било јасно касног новембра 1943. Мада можда ни тада. 
Постоје 2 проблема:
Немци су предузимали сукцесивне акције током лета, јесени и зиме не само у Југославији, него и у Албанији и Грчкој. Устаници у ове задње 2 земље су почели да се опорављају тек лета 1944. Исто важи и за ЈВ.  Тада није било основа правити опсежније планове.

Још важније, Михаиловић , мада се веома трудио, није успео да успостави непрекинут контакт са Зервасом као основу за сарадњу са Грцима. Никад, током целог рата.

[Александар Динчић]

Грешака је било, слабости такође.

Хронолошки , прва, епска, грешка са трагичним последицама је 27.март.

Стратешки - дефанзивно опредељење, што према окупаторима, што према комунистима, што према савезницима. Дефанзивну стратегију је определио геноцид и масовни злочини над цивилима, иако праведна и заштитника, водила је у пораз.

Губљење иницијативе у односу на све непријатеље од краја 1942, непознавање шире слике рата од стране вођства, кратковидост, нетактичност у ангажманима са непријатељем са једне и нетактичност у односима са представницима савезника са друге стране.

Допуштање себи умешаност у контра злочине, реваншизам, освету, па и елиминацију појединих  људи под сумњивим образложењима (комунистички јатак, на пример).

Иначе, не слажем се са Шумадинцем, ЈВ није могла урадити ништа боље контра комуниста у 1941. Нису били довољно јаки и муниције без.

Све су ово, осим једне ставке, слабости које постоје у свакој војсци - било да делује као фронтална или герилска снага. "Непознавање шире слике рата" је главно и кључно. У ствари, стрпљиво чекање сопствене пропасти. Британци су до самог краја рата играли на мамац-карту (блеф искрцавање на Јадрану) да би држали што више немачких снага у Југославији и уз обалу. То је утицало да војно и политичко руководство створи представу да савезници само што нису стигли, док лондонске владе само падају (непознавање шире слике рата).

[Александар Динчић]

По мени највећа грешка је направљена онога тренутка када је било јасно да ће Западни савезници са Совјетима правити компромисе на штету Краљевине. Тада је требало са Зервасовим снагама у Грчкој правити снажан национални и антикомунистички фронт од минимум 150.000 људи. Ове снаге би свакако поколебале и бугарске трупе у Македонији.

То је ЈВ било јасно касног новембра 1943. Мада можда ни тада. 

Када је Стаљин у априлу 1943. године отворено напао пољску и југословенску владу (у пакету) - тада су савезници из табора Западне демократије почели да му подилазе. То је резултовало распуштањем Коминтерне (нека врста противуслуге). Тада је требало мењати војну и политичку концепцију из корена.