Žrtvama savezničkog bombardovanja Leskovca polažu vence i oni koji su zabranjivali da se o njima govori i piše
Došlo je krajnje vreme da se zapitamo zašto smo dozvolili a ne zapravo zabranili leskovačkim istoričarima – komunistima koji su u brojnim knjigama o partizanskim podvizima najveću tragediju grada Leskovca decenijama ignorisali, a desila se na današnji dan, 6. septembra kada je Leskovac sravnjen sa zemljom. Poginulo je oko dve hiljade ljudi.
Da li zato što je grad bombardovala saveznička alijansa u kordinaciji sa Narodno oslobodilačkim pokretom pa su ti, danas penzionisani istoričari, po naređenju i uverenju zabranjivali istinu sve do pada komunističkog sistema da se o najvećem stradanju njihovih očeva i dedova napiše i jedna jedina reč. A danas, njišući se niz politički vetar, podignute glave polažu vence na spomen česmi u centru grada.
Ako ostavimo po stranu licemerstvo Hranislava Rakića, koji je četiri decenije bio direktor Narodnog muzeja Leskovac i proganjao one koji su početkom devedesetih godina prošlog veka pisali istinu o tom bombardovanju, a pokušao čak i da osujeti istorijske činjenice zlatnog doba Leskovca između dva rata samo zato što sa njim komunisti nisu imali nikakve veze, zapravo je poražavajuća činjenica da se jutros na obeležavanju najtragičnijeg dana za naš grad pojavilo svega dvadesetak predstavnika vojske, lokalne vlasti, naslednika pokojnika i slučajnih prolaznika.
“Današnji dan bi trebalo da se proglasi za dan žalosti grada Leskovca jer nikada u njegovoj novijoj istoriji u jednom danu nije stradalo toliko civila i nikada Leskovac u jednom danu nije porušen do temelja, bar njegovo najlepše gradsko jezgro. Tog dana Leskovac je sravnjen sa zemljom i nestalo je možda i do 4.000 ljudi, po nekim istoričarima. Umesto da vence polažu najviši zvaničnici ovoga grada i potomci, umesto da se Leskovčanima napuni trg, prisustvo ostarelih partizana i krojača lažne istorije i njihovo polaganje venaca vređa dostojanstvo grada i nedužne žrtve ovog stravičnog bombardovanja za koje su nalog dali upravo Titovi partizani”, ocenjuje urednica portal juGmedia Milica Ivanović, koja se kao novinar decenijama bavi ovom tematikom.
Prve bombe pale su u 12:18 sati, a broj poginulih i ranjenih nikada nije ustanovljen. Procene se kreću od 2.500 do 4.000 hiljada stradalih, dok je centar, staro jezgro grada, potpuno bio razoren.Porušeno je i oštećeno ukupno 1.840 objekata.
Povodom 76 godina od savezničkog bombardovanja Leskovca, nekoliko delegacija položilo je jutros vence na Spomen česmi stradalim Leskovčanima u ovom tragičnom događaju.
„Pred spomenikom smo koji simbolizuje jedan od najtragičnijih događaja u istoriji Leskovca i dužni smo da sa posebnim pijetetom to i pokažemo, ne samo polaganjem cveća, već i večitim sećanjem sadašnjih i budućih generacija u ime preko hiljadu poginulih nedužnih civila, koji su svojim životima platili cenu borbe protiv najvećeg zla u istoriji čovečanstva – fašizma. A samo mesec dana iza brutalnog bombardovanja grada stigla je sloboda plaćena krvlju onih koji su znali da to imperativ opstanka i postojanja. Zato je spomen česma pravi simbol trajanja sa bistrinom vode koja ne prekida nikada svoj tok“, kazao je danas ispred Gradskog odbora SUBNOR-a obratio prof. dr Živan Stojković.
Tog dana je u gradu bilo svega stotinak nemačkih vojnika, a negde u potezu gde se danas nalazi Osmospratnica igralo se kolo u čast rođendana kralja Petra drugog. A okolo grada se vodila borba protiv fašista i borba protiv četnika. Pobednik u građanskom ratu je već bio poznat. Zar su morali pobednici da budu baš toliko okrutni?
https://jugmedia.rs/zrtvama-saveznickog-...ri-i-pise/
