Живот у социјализму

23/08/2017

Малолетници на Сремском фронту, филм из америчких архива који још није објављен на српским телевизијама: Инсерт из ТВ серије ”Краљевина Југославија у Другом светском рату”

Када би некако могао да се организује референдум са питањем да ли и даље треба да се репризирају партизански филмови, или да се види нешто ново, јасно је шта би народ рекао. Али, ко пита народ.

ПИШЕ: Милослав САМАРЏИЋ

Шта то значи живети у социјалистичком друштву? Медији у Србији и даље причају да је то сјајна ствар, како ”у Титово доба”, тако и у овој данашњој верзији социјализма, под Вучићем, Дачићем, Вулином и осталим љубитељима лика и дела Ј. Б. Тита.

Међутим, јасно је да су ти што хвале социјализам били, и остали, с оне стране батине. То, по природи ствари, није и не може бити већина грађана, због чега су у сваком социјалистичком друштву масовна бекства из земље.

Овај чланак ће дати неколико примера како се злопатимо ми који смо остали.

Ове године књиге ”Погледа” нису прошле на конкурсу Министарства културе за библиотеке у Србији. Тај конкурс је уведен још у доба Милоша Обреновића, с обавезом да се за сваку библиотеку откупи најмање по један примерак сваке књиге објављене у Србији. Циљ је био да се књиге сачувају, али и да се олакша штампање, јер са том загарантованом продајом библиотекама малте не свако је могао да се окуша у издаваштву.

Ово правило комунисти нису укинули 1945. године, из простог разлога што књиге које им нису по вољи нису ни штампане, а ако би се неко и усудио да то учини, уследили би забрана и прогон аутора и издавача.

Ово правило комунисти су укинули тек у време Слободана Милошевића, 1990. године, када је обновљено слободно издаваштво. Тада је донет пропис да је обавезан само откуп вредних књига, док се шунд литература не откупљује. На пример, све што би објавио тзв. Субнор, сматрано је као вредан допринос науци, уметности и култури уопште, а све што би објавили ”Погледи” сматрано је као шунд. Тако данас у билиотекама нема ни књига попут чувене ”Русофибије” руског академика Игора Шафаревича, коју су на српском језику објавили само ‘Погледи”.

Књиге ”Погледа” нису хтели да откупљују ни после 5. октобра 2000, јер су исте особе и даље радиле исте послове, него, колико се сећам, тек од 2005. године. И то само по један примерак. Јер, кад библиотека има само један примерак, то се зове обавезан примерак, и по неком правилнику не сме да се издаје на читање, односно не сме да се износи из библиотеке. Временом, неке библиотеке су почеле да откупљују и по 5-6 примерака. А онда је донет пропис да комисија Министарства културе само даје предлог библиотекама, које потом саме бирају шта ће откупити (на рачун Министарства). Разуме се, ту су боље прошли издавачи тзв. конфекцијске литературе, али и они који могу да обилазе библиотеке и чашћавају кога треба.

Што се тиче ”Погледа”, по правилу би нека књига прошла Комисију, а нека не, а онда би отприлике трећина од око 160 билиотека поручила по један, два или више примерака.

Ове године, први пут од 2005, ни једна наша књига није прошла Комисију. Разлог: члан Комисије за књиге из области историографије био је др Предраг Марковић. Он је ту доспео као историчар Института за савремену историју из Београда. Јер, опет по неком пропису, један члан комисије мора бити неки држвни историчар. Тај пропис нас је увек погађао и неке од наших најбољих књига нису доспеле до библиотека, да се члан комисије ”не би замерао својим колегама”. Колеге, по правилу, пишу супротно од нас по свим битним тачкама, пошто и даље чувају тековине историографије Титове Југославије.

Међутим, Предраг Марковић није само историчар поменутог Института, већ је и потпредседник Социјалистичке партије, која је директни настављач Титове Комунистичке партије. Такође, он је веома близак рођак једног од најпознатијих комуниста, Добрице Ћосића.

Код нас нема прописа о дебољшевизацији, који би комунистима онемогућили приступ овако важним местима, а не може се употребити ни приговор о пристрасности. Наиме, Марковић је био један од двојице рецензената ТВ серије ”Равна Гора”. Тим поводом смо полемисали и зато он не би требало да одлучује о књигама ”Погледа”. Да се прича не би ширила, као разлог полемике навешћу само неколико Марковићевих ставова о Дражиним четницима:

„Четници су и у рату имали озбиљан проблем са визуелним делом имиџа, што се види на фотографијама из тог времена. Изгледају као банда сеоских разбојника на теферичу…

Кад видите жене из четничког покрета на фотографијама, оне изгледају као неке вране, док с партизанкама то није случај…

Прво Срби из Босне, а онда и остали, деведесетих су прихваитли тај имиџ који ни четрдесетих није добро изгледао, а камоли деведесетих. То је та бизарна, гусарска, инфантилна идентификација са лошим момцима. Тај изглед је комбинација Анђела пакла и балканског разбојништва из 19. века.“

Разуме се, Марковић о партизанима мисли све супротно, а Тита приказује афирмативно. Тако, када је као члан комисије видео књигу ”Сарадња партизана са Немцима, усташама и Албанцима”, са сликом измешаних и насмејаних партизана и усташа на насловној страни, он се згрозио и одбио да се о тој књизи уопште расправља. Исто се десило када је на ред дошла књига ”Крвава листа комунистичких злочина у Србији 1941. године”. Ту књигу комунисти су систематски спаљивали после октобра 1944. године, а ево ни данас не дају да дође до читалаца.

Још један случај десио се пре неколико година, када сам често ишао у Војни музеј на Калемегдану. Неки официри тада ми рекоше како би било добро да један војни часопис најзад објави некомунистички чланак о четницима. Конкретно, часопис Војног музеја – ”Весник”. Наравно, сложио сам се и послао чланак ”Операција Хајка”. Реч је о немачко-бугарско-љотићевској операцији против четника, пре свега против Калабићеве Горске краљеве гарде, фебруара 1944. године. Изабрао сам тај чланак јер је ту ситуација ”чиста”: осовинске формације нападају четнике, а партизана и нема у тој области.

Међутим, пролази време, а чланак никако да угледа светлост дана. Видим да је официрима непријатно и не тражим објашњење.

После неког времена, регистровао сам се на један комунистички сајт, где критикују моје књиге, да мало полемишемо. Ту један од њих рече да он није дао дао се објави чланак ”Операција Хајка”. Неки магистар Ђокић, за кога сам тада први пут чуо. Зашто није дао – не сећам се образложења. Кога занима, може укуцати на Гуглу ”Операција Хајка” и пронаћи тај чланак, на сајту ”Погледа” или ”Видовдана”. Покушао сам да се распитам шта је тај магистрирао и где ради. Нисам сазнао одговоре, сем да је магистар Ђокић неки фактор не само у војном, већ и у црквеном издаваштву.

Још и више. После неког времена, објавили смо књигу ”Драгић Јоксимовић: Браним ђенерала Дражу – најбоља одбрана у историји српског правосуђа”. Тим поводом, звао ме је један судија из Варварина, рекавши да се у родном месту храброг адвоката, Бачини, одржавају ”Јоксимовићеви дани” и да би било добро да се ту промовише књига. Сложио сам се. Али – ништа. Испоставило се да је главни организатор ”Јоксимовићевих дана” – магистар Ђокић.

То је један посебан феномен, како комунисти користе имена својих жртава. Мислим да је најдрастичнији пример награда по имену убијеног уредника ”Слободе”, Драгише Кашиковића. Добитници награде су у великом броју случајева не само против историјске рехабилитације четника – на пример, три године узастопце награду су добијале књиге са комунистичком пропагандом о Николи Калабићу – већ су и антисрби у дословном значењу ове речи.

Прошле године ”Погледи” су се јавили на конкурс Филмског центра Србије, нудећи нови документарац, под називом ”Генерал Дража Михаиловић”. Испоставило се да је шеф комисије која одлучује о томе који филм ће добити средства, аутор филма који се зове буквално ”Комунистички филм”. У коме се феномену комунистичког филма, и уопште идеологије, прилази на афирмативан начин. И наравно – одбијени смо.

Мада, не мора да значи да наш пројекат пролази ако комисија да благослов. Тако је било једном на конкурсу Града Кргагујевца из области издаваштва. Шеф комисије, кустос Бандовић из Народног музеја, лично ми је показивао папире да је прошла књига ”Погледа”. Али, онда је неко из власти рекао да се средства дају неком другом. Иначе, на конкурсе Града Крагујевца јављамо се одавно, с времена на време, како нам после неко не би рекао: ”Што се нисте јављали…”

Последњи случај се управо десио, на Конкурсу РТС-а за откуп програма из независне продукције. Наша документарана ТВ серија ”Краљевина Југославија у Другом светском рату” – није прошла. Не зна се ко је био у комисији и нема образложења.

(Слобода, гласило СНО у Чикагу, 10. август 2017)