Највеће битке партизана и четника – Битка на...

”Партизани се разбегли ка Јошаници. Сада је момена...

13/04/2025

Zasto Srbi pisu hrvatskim pismom? Sta se krije od ...

Колико дуго траје наметање хрватске латинице Српск...

06/04/2025

KO JE PROBIO Solunski front – Sumadijska div...

Свет је био запањен српским победама на Церу и Кол...

02/03/2025

Златибор: Изградња капитализма

16/09/2020

IMG_20200821_164627

На овој планини најбоље се види како су закони економије најзад почели да делују. У блиској будућности, Србија ће достићи ниво плата из 1941, тако да народ више неће морати да емигрира

ПИШЕ: Милослав САМАРЏИЋ

Огромна градилишта на Златибору – сјајна вест за српску економију. Овде је, иза Београда, друго највеће градилиште у земљи. Један привредник израчунао је, према броју продатих хлебова, да је током августа на Златибору било 53.000 гостију дневно. Попуњеност капацитета износила је скоро 100 посто, али не због короне, јер је исто тако било и прошле године. Тако ће бити и 2021, али са већом бројком, од око 60.000 ноћења, пошто ће ово што је сада у градњи бити завршено. Наравно, наставиће да ничу нова градилишта. У догледно време, Златибор ће имати фантастичних 100.000 лежајева. И са постојећим капацитетима, има их више него сви други туристички центри у Србији заједно.

Пре неколико деценија, у ”златно Титово доба”, сва туристичка места у Србији једва да су бројала 30.000 лежајева, од којих је већина спадала у ниже категорије. То је било оно доба када су, наводно, сви ишли на одмор. Додуше, комунисти чешће кажу – ”на море”, мада ни тамо није било довољно капацитета. Црногорско приморје почело је озбиљније да се гради тек после земљотреса из 1979. године, и то, узгред буди речено, највише захваљујући донацијама из Србије (милијарду евра). И 1980-тих највише се ишло на хрватско приморје, али, ни ту статистика не иде у прилог комунистима. Просто речено, у то њихово ”златно доба”, летовало је свега неколико процената становништва.

Добра вест за економију долази пре свега отуда што је туризам једна од привредних грана будућности, уз ИТ сектор, производњу хране, грађевинску индустрију, итд. Још боља вест је што уз развој туризма, по правилу, иде развој, а у српском случају обнова, капитализма. Туризам је једна од привредних грана које не могу бити развијене у социјалистичким системима, као ни ауто индустрија, финална производња високог квалитета уопште, или, рецимо, маркетинг. Туризам у социјализму значи, по правилу, мали број луксузних објеката за руководиоце и нешто више веома лоших смештајних капацитета ”за колективе”. Тако је јер по законима математике у социјализму маса народа не може доћи до луксуза, пошто се производи недовољно вредности.

С друге стране, за озбиљан развој туризма неопходна је приватна иницијатива. У том смислу, добро је поређење општина Ваљево и Чајетина. Пре неколико деценија, Дивчибаре и Златибор имали су приближно исте смештајне капацитете. Ове две планине су, сем тога, сличне по феномену званом ружа ветрова, тј. обе су ваздушне бање.

У међувремену, општина Ваљево остале је окренута социјалистичким индустријским гигантима, попут ”Крушика”. Мана ових предузећа је што зависе од мале групе људи, која, опет, најпре гледа личну корист. У социјализму пропадају предузећа, али руководећи слојеви се богате. Тако, у Дивчибаре је улагано веома мало. Ни данас овде нема доброг прилазног пута, нису сређене улице, ко зна где иду отпадне воде (на Златибору је изграђена највећа фабрика за прераду отпадних вода у Србији), а нема чак ни таквих ствари као што је банкомат. Укратко, број туриста на Дивчибарама није се битно повећао.

Општина Чајетина урадила је све супротно. У Златибор је стално нешто улагано. Сада је направљена и гондола дужине девет километара, једна од највећих у Европи.

Резултат: Ваљево, са 90.000 становника, има буџет од 28 милиона евра, а Чајетина, са 14.000 становника, има буџет од 25 милиона евра. Просечна плата убедљиво је већа на Златибору. Још пре само три године, конобарима је, као прва плата, нуђен минималац од 25.000 динара. Данас нико и не помишља да им понуди испод 50.000 динара, јер је конкуренција између ресторана велика. То упркос чињеници што је дошао велики број конобара који иначе ради у Црној Гори и Хрватској, где су сезоне пропале због короне. Дневнице мајстора на градилиштима су око 100 евра.

Пример Ваљева и Чајетине показује колико је капитализам надмоћнији од социјализма. Док је судбина Ваљева остала у рукама неколицине, елементарна улагања општине Чајетина омогућила су хиљадама људи да започну бизнис и добро зарађују. Домаћини из околних села зидали су спрат по спрат, апартман по апартман. Други су градили фабрике козјег или крављег сира, трећи радионице за ово или оно, четврти ресторане, пети сувенирнице, итд. Чајетина бележи раст становништва, док околна села оживљавају. У Ваљеву, и посебно у селима на Дивчибарама, број становника се смањује.

Велики раст становништва има и само насеље Златибор, на Краљевим водама. Сем мештана околних села и вароши – све до Бајине Баште, из које сваког јутра стиже караван возила – ради посла долазе људи из целе Србије. Неки се враћају, а неки остају. Потоњих је највише из Београда. Они обично у престоници продају некретнину и на Златибору започињу неки посао.

Самих грађевинаца је из целе Србије, укључујући и Крагујевац. На пример, ”Брковић некретнине”, које су пре три деценије почеле као мала агенција, временом су стицале капитал и данас граде луксузни хотел на Златибору. То је оно што се види већ голим оком, а што смо потврдили једном анкетом на лицу места: деценије – то је кључна реч – марљивог рада, створиле су хиљаде успешних предузетника на Златибору. Овде се на једном месту најбоље види рецепт за стварање капитализма, какав смо имали у 19. веку, и који је трајао до 1945. године.

Рецепт се, међутим, види и на многим другим местима, због наглог раста грађевинске индустрије. На нивоу државе, раст износи 28 посто годишње. Гради се и Копаоник, али граде се и градови попут Крагујевца. Тамо где је тренутно мање градилишта, као у Краљеву, нема слободних грађевинаца, јер су отишли у друга места.

У Крагујевцу, иако се кранови виде на све стране, и даље је потражња већа од броја изграђених станова. Занимљиво је питање: Ко купује толике станове? Анкета, у неколико агенција за некретнине, каже: Крагујевчани.

Наиме, у тзв. Титово златно доба, када се наводно градило највише у историји, заправо је владала очајна несташица стамбеног простора. Махом су зидани станови од по 50-так квадрата, у којима се, неретко, тискало више генерација. Већина није могла ни до таквих станова, као што је то приказано у хумористичкој серији ”Врућ ветар”. Наравно, о злокобнијим начинима пењања на врх стамбене листе, серије нису могле да се снимају.

Исто је важило и за стамбене кредите, а банке, у правом смислу речи, нису постојале. У социјализму, банке су сервиси за расподелу новца по налогу партије. Обнова банкарства, после 2000-те године, текла је споро. Кредити су били изразито неповољни, а уз то праћени аферама попут оне поводом везивања за швајцарски франак.

Тек последњих неколико година, практично први пут од 1941, у Србији се могу узети повољни стамбени кредити. Истовремено, постале су јефтине и приступачне и друге врсте кредита, од оних за куповину аутомобила, до оних које узимају државе за градњу ауто-путева. Тако видимо да Црна Гора гради аут-пут од мора до Србије, а Босна и Херцеговина од Добоја до мора. Пре свега десетак година, Црна Гора и БиХ не би добиле те кредите, јер су ризични, пошто се поменути ауто-путеви граде на изразито тешким теренима, а могу бити исплативи само током јула и августа. Међутим, десило се, вероватно први пут у историји, да банке не дају камате на штедњу. Чак грађани морају плаћати банкама што им чувају новац. Другим речима, на светском нивоу постоји вишак новца, па га банке дају ризичније, а за кориснике кредита повољније, него икада.

Тако, дошло је време да многи који су се тискали по комунистичким солитерима-голубарницима, најзад стекну свој кров над главом. Са становишта друштва као целине, то је најбољи могући начин за улагање новца. Обично се као најбољи подстицај развоју економије наводи улагање у инфраструктуру, посебно у путеве, али, ипак је боља станоградња. Ово стога, што код станоградње највише долази до изражаја тзв. ефекат мултипликације. Просто речено, ко купи стан, мора да купи намештај, белу технику и много других ствари. Тако градња станова с једне стране упошљава грађевинску индустрију, а с друге стране покреће низ производних и услужних делатности.

Током 1970-тих, станове су градили социјалистички комбинати, чија пропаст је, по природи социјалистичког система, била неминовна. Грађени су од страних кредита, који су, у социјалистичком систему, трошени нерационално, што је аутоматски најављивало још већу економску кризу. Попуњавани су махом намештајем и другом робом из социјалистичких комбината, чији банкрот је, такође, упркос том финансијском подстицају, био само питање времена.

У међуврмену, од 1970-тих, скинута је забрана за приватни бизнис, а социјалистичка ”шума прописа” је у извесној мери раскрчена. Данас се станови купују здравим кредитима које узимају грађани. Граде их приватне фирме, од којих углавном долази и покућство.

Као и средином 19-тог века, закони економије почели су да делују: постигнута је пуна упосленост у грађевини и овај сектор почео је да се шири; изградња станова довела је до потражње за низом роба и услуга; захваљујући овој потражњи, оснивају се нова предузећа; оснивање нових предузећа ствара нове потребе за градњом, било пословног, било стамбеног простора. Све скупа, ово доводи до веће тражње за радном снагом широког спектра; потражња радне снаге аутоматски доводи до раста плата; раст плата ствара нову тражњу за стамбеним простором, итд, у круг, с тим што су кругови на све вишем нивоу.

Разуме се, у демократским земљама ови закони су деловали све време и зато је миграција наших људи ишла у том правцу. Обнова капитализма подразумева враћање плата на ниво из 1941. године. То значи да више неће постојати економска емиграција, као што ни тада није постојала. Плате су биле тридесетак процената ниже него у Немачкој и Француској, уз нешто ниже цене код нас. Током ”златног Титовог доба”, плате су биле и до 500 посто ниже него у западним земљама, због чега су, чим су уведени пасоши, отишли милиони грађана. Пасоши су, иначе, уведени 1965. године. До тада је, и по овом питању, владао систем као данас у Северној Кореји и на Куби.

Србија је и даље социјалистичка земља, јер је 57 посто капитала у рукама државе, односно партија. Постоји и известан проценат парадржавног капитала, коме држава формално није власник, а ужива привилегије. Али, закони економије чине своје и у догледно време приватни капитал ће пребацити 51 посто (пре рата чинио је преко 90 посто укупног капитала). Могуће је да ће то бити за 10, или за симболичних 15 година. Симболичних, јер ће тада бити 45 година од 1990. То би значило да је за обнову економије потребно онолико колико је она урушавана (од 1945. до 1990).

Када се једном обнови капитализам, видећемо другачији ред ствари. Тада ће политичке странке оснивати – или ће, можда, преузимати постојеће – они који већ имају капитал. У социјализму је, по правилу, обратно: политика је пут за богаћење. Када освоје власт, капиталисти ће створити законодавство какво је постојало до 1945, а какво и данас постоји у западним земљама. На пример, донеће прави, функционални, закон о тендерима, који ће обезбедити једнаке шансе за све учеснике. У социјалистичким системима, добри послови поделе се између руководећих структура.

За Србију, посебно би била важна промена политике девизног курса. У социјализму, по правилу, курс је увозни, тј. њиме се стимулишу увозници. Ово стога што социјалисти нису способни да направе извозне производе, па се опредељују за богаћење тако што између себе поделе увозне дозволе за ову или ону робу. Док Америка, и друге земље јаких економија, редовно обарају своје валуте, у односу на друге валуте, Србија вештачки држи курс од 120 динара за један евро. Када би ”пустили” курс само до 150, то би био велики замах за извоз српске робе, који би, аутоматски, повећао производњу.

Увозни курс је један од разлога што је српски извоз данас симболичан, ако се занемаре највећи извозници, а њих, у реалној рачуници, и треба занемарити. Наиме, као главни извозници годинама се смењују Фабрика аутомобила ”Србија” (бивша ”Застава”), која је у рукама Италијана, Железара Смедерево и рудник бакра у Бору, који су у рукама Кинеза. Фабрика аутомобила поклоњена је ”Фијату”, уз одрицање државе и локалне самоуправе од пореза и царина, али и преузимање низа обавеза. Књижење милијарду евра извоза ”Фијата” у рачуноводству Србије, добро је за политичку пропаганду, али нема значаја за државни буџет. Изгледа да су са Кинезима склопљени нешто повољнији уговори, али, суштина је иста: српски извоз је минималан.

Занимљиво, после објављивања неколико података о изградњи Златибора на Фејсбуку, уследиле су десетине негативних коментара.

Прве критике чинио је жал за посеченим златиборским шумама, ради градње хотела и апартмана. Док, на Златибору се гради углавном на ливадама, а у самој Србији, већ пола века, више шуме израсте, него што се посече. Разлог је напуштање око 1.000 планинских села. Чак и у забаченијем делу Златибора, у селима иза Торника, шуме су овладале толико да оно мало преосталих мештана једва излази на крај са вуковима. Прошле зиме, хајком скоро свих ловаца из околине, успели су да убију 13 вукова и да, како кажу, разбију два највећа чопора. Али то је, очигледно, привремени успех.

Други правац критике био је уперен ”против бетонизације Златибора”. У смислу, боље је да остану шуме – односно ливаде – него да се праве хотели и апартмани. Али, ко то каже, никада се није попео на врх Торника, највише коте Златибора, са 1.496 метара, који је сада скијашки центар. Са овог врха, насеље Златибор изгледа као тачка у бескрају зеленила. И наравно, ако се не гради, где ће људи ићи на одмор? Туристички капацитети Србије и даље су далеко испод оних у западним земљама. Највише туриста, рачунајући стране и домаће, има Француска: 90 милиона годишње. Следе Шпанија, Америка, итд. Србија је далеко на овој листи, са 3,7 милиона туриста и 10 милиона ноћења годишње.

Трећи су критиковали због висине зграда у центру Златибора. Међутим, и у свету су уобичајена туристичка насеља са високим зградама (на пример, Ла Гранд Мот у Француској), као и она где доминирају ниже зграде (на пример, Кап-Фере, такође у Француској). У нашем случају, то би била паралела између Златибора и Таре.

Четврти су критиковали због загађења златиборских вода (кога, дакле, нема), пети због угрожавања ретких врста птица, итд.

Једна од најчешћих критика била је усмерена ка тајкунизацији, односно криминалној градњи на Златибору. Тога вероватно има, али, бројке показују позитивну тенденцију. Током ”Титове златне ере”, готово све на Златибору било је криминално. Један правац криминала чинило је отимање свих предратних вила од њихових власника. Вила Андрије Јевремовића отета је за Тита лично, а комунисти је и данас зову ”Титова вила”.

Андрија Јевремовић био је један од родоначелника туризма на Златибору. Родоначелници су били управо његов отац, Мијаило, и Паја Поповић, који су 1893. овде довели краља Александра Обреновића. Наредне године, подигли су сада чувену чесму, преименовавши извор у Краљеве воде. Комунисти су назив мењали у ”Партизанске воде”, што је враћено, док је Андрија Јевремовић добио најдужу улицу на Златибору. Иначе, као резервни потпуковник са Солунског фронта, он је био командант Златиборског четничког одреда. Улицу је добио и његов отац Мијаило, а добили су је и четници, под именом Равногорска улица.

Други правац криминала ишао је кроз градњу нових летњиковаца. Већином су их градили комунисти на високим положајима. Током 1970-тих, Титова Југославија почела је да се задужује преко сваке мере, а део тог новца комунисти су, илегалним каналима, усмерваали и на градњу некретнина.

Како је, дакле, попуштао социјалистички систем, илегалног богаћења било је све мање. Посматрано од 1945, данас је на минимуму.

Изгледа да све ове критике, које делују чак и наивно, маскирају ону главну, а то је критика капитализма. Готово 100 посто оног што се види и чује у Србији, уз термине капитализам, приватник, приватизација, и сл, повлачи негативне придеве и атрибуте. Комунистичка пропаганда толико је узела маха да је либерални капитализам постао асоцијација за слободно злостављање запослених од стране власника фирме. Док либерални капитализам значи слободу од државног мешања у бизнис. У Европи, та врста капитализма данас постоји само у Швајцарској.

(”Слобода”, гласило СНО у Чикагу, 10. септембар 2020)