![]({"full":{"0":"2019\/07\/007-SAMARDZIC-u-ratu-1999-net.jpg","1":709,"2":552,"3":false,"file":"https:\/\/www.pogledi.rs\/wp-content\/uploads\/2019\/07\/007-SAMARDZIC-u-ratu-1999-net.jpg"}})
Поводом 20-те годишњице НАТО агресије: Записи једног резервисте
Негде у Шумадији, маја 1999. Милослав Самарџић седи први с лева
Војска Југославије, како се тада звала, мобилисала је 1999. стотине хиљада резервиста, а међу њима и дописника ”Слободе”
ПИШЕ: Милослав САМАРЏИЋ
БОЈЕВИ МЕТАК
После облачења униформе и узимања оружја у руке, стража је била она трећа фаза у прављењу психолошке разлике према дојучерашњем мирнодопском животу.
Јер се само на стражи добијала бојева муниција.
Додуше, ја сам прескочио другу фазу, пошто у воду није било довољно пушака. Нас тројица или четворица требало је да добијемо пушке ”кад однекуда стигну”, како је речено, или после нечијег рањавања, или погибије, што није речено, већ се подразумевало. С тим што је мене чекао и снајпер, ако закаже војник који се већ изборио за пушку са оптичким нишаном, иако није завршио снајперску школу као ја. (На пробном гађању солидно се показао, што ме је зачудило, јер је цела моја класа, некада, испрва промашила мету метар са метар, на даљини од свега 100 метара. То је била уобичајена лекција да се манемо предрасуда како је из ове пушке лако погодити; итекако је тешко и много смо вежбали до добрих погодака.)
Тако, до фаза два и три дођох једног јутра после смотре, када десетар Иван одреди нас тројицу за стражарчење испред команде, по устаљеној шеми: четири сата одмора, два сата на стражи.
Пушку коју добих звали су ”курва”, јер се на њој мењало цело Извиђачко одељење. Неко је одлучио како је једноставније да сви стражаре са истом пушком, него да кружи једини оквир са бојевом муницијом који смо тада имали. (Муниције је, наравно, било довољно, али још није била подељена војсци.)
Ту пушку некад смо звали АП М-70, тј. аутоматска пушка модел из 1970. године. Скраћено: аповка. За разлику од паповке (полуаутоматска пушка). Тада нисмо знали за данас свеприсутно име ”калашњиков”, према њеном конструктору, совјетском официру Михајлу Калашњикову.
У војсци, мени се ова пушка допала од првог дана и користио сам сваку прилику да пуцам из ње. То се пре свега односило на маневарску муницију, јер је коришћење бојеве муниције било контролисано. Разуме се, ми смо гледали да доакамо и тој контроли. У пола гласа, говорили смо како је глупо што нас шаљу у највеће забити, где има и медведа и вукова, без иједног бојевог метка (моја класа имала је 107 дана терена). Тако, било је начина да се негде украде, и понесе, барем један бојеви метак.
Сусрет са ”курвом” представљао је велико разочарење. Била је стара, изгребана и потамнела. Била је старија чак и од пушака које смо добијали 1982. и 1983. године. Из фабрике у Крагујевцу, код нас су тада дошла чак три нова модела, јер је било правило да се нови модели најпре дају специјалним јединицама. Једна од новина била су коса уста цеви, са зарезом према доле, ради смањења трзаја. ”Курва” је имала равна уста цеви, што значи да је била произведена 1970-тих година. Ипак, на њој је све радило без грешке. А ионако ми она тада није била у првом плану, већ муниција. Извадио сам из оквира и загледао неколико жутих, златних метака, чији сјај беше у тако великом контрасту са мрким бојама ислужеле пушке. Бојеви меци! Да, то је то што прави разлику. Они нису ту због вежбања, због стрелишта, параде, или ма чега, већ само из једног јединог разлога – зато што је сада рат.
РОВ ЗА СТОЈЕЋИ СТАВ
Записе из ”рата” 1999. године – односно бомбардовања, како су га звали цивили – објавио сам још крајем те и почетком следеће године, у фељтону у ”Погледима”. За ову прилику, одабрао сам део под насловом ”Ров за стојећи став” и додатак, који сам касније написао, ”Бојеви метак”. Сада још треба додати да је наша јединица, 80. крагујевачка бригада, током целог рата остала у резерви, на теренима око Раче Крагујевачке. Били смо раштркани на широком подручју, ради могућег дочека десантних НАТО дивизија – падобранаца, с тим што нам је речено да јединица сваког дана може поћи на једну од четири локације: планина Јуник на Косову, бугарска граница, Дрина или Бачка Паланка.
…
Већ трећег дана по доласку у јединицу имао сам утисак као да сам одувек овде. Сетио сам се размишљања Вука Исаковича, јунака романа ”Сеобе”: када пређеш из једног места у друго, чини ти се као да у оном претходном никада ниси ни био. И заиста, нова свакодневица испуни време, мисли се заокупе потпуно другим људима и догађајима.
У зору тог трећег дана орно сам кренуо на испуњење првог важног задатка – копања рова за стојећи став. Водник ме је одвео до једне косе, на којој су већ сви извиђачи имали своје ровове, сажаљиво одмеравајући мојих скоро два метра висине. Показао ми је књигу са шемом рова, која ми је давно нестала из сећања. На дну рова оставе се два степеника: на једном војник стоји приликом ватреног дејства, а на другом седи, у заклону, било од кише, било од гелера. Изнад тог другог степеника, у врху рова, наређају се дрвене облице, које се потом прекрију земљом, тако да је овај ров у неку руку и земуница.
За копање сам одабрао ивицу шуме, тачно испод најдуже гране великог храста. Најпре сам мислио само на добру страну овог одабира, коју је пружала дебела хладовина, али сам се брзо подсетио да је управо испод дрвећа земља најтврђа, пошто најмање кисне. Затим сам се сетио и дебелог корења, које једва покидах, а у трећем реду наиђох и на камење. Како сам спорије одмицао, тако су ми дланови више бридели а леђа јаче ”севала”. Најзад, реших да искористим погодности свог тренутног положаја. Био сам сасвим сам и на склонитом месту, далеко од очију официра. Прострх кошуљу, коју сам одмах скинуо због врућине, и опружих се у хладовини. Срећом, сеоска продавница била је успут док сам долазио овамо. Напунио сам дубоке војничке џепове слатикишима и соком, и сада сам то полако густирао. Онда ми се приспава. (Устајање у пола шест учинило је своје: ко рано рани, дању му се спава.) Али, земљана постеља отврдну, а около су ројили којекакви инсекти. Зато осмотрих околину и кроз шуму кренух право ка баба Сибиној кућици. Био сам у најслађем сну, кад кроз врата собице промоли главу лично водник.
– У, бре, ал` си навалио, – рекох му трљајући очи.
– Па ниси ископао ров, – узврати он.
– Како нисам? – правим се луд.
– Немој да се зезаш, оно ти није ни до појаса. За сат времена потпуковник креће у обилазак ровова, па ако ти да остав, ископаћеш и тај и још један, за казну.
И тако, опет се дохватих алата и наставих да копам. Сада је већ боље ишло, што због одмора, што због водниковог упозорења. На крају сам наломио гомилу грања и њиме прекрио грудобран, тако да је ров био добро замаскиран – личио је на жбун. Међутим, већ истог поподнева козе и овце су обрстеле то грање, па се сутрадан издалека видела свеже ископана земља. Издалека – али не и из авиона, ”авакса”, сателита и осталих чуда технике, уз помоћ којих нас је непријатељ вребао са небеса. Од свега тога мој ров је скривало оно храстово дрво. Али, ровови поред мог свакако су се могли видети – јер и њих су демаскирале козе и овце – што ми се ни најмање није свидело.
Ипак, и мој ров је имао једну ману: као што мене нису видели ”авакси”, тако ни ја не бих могао да видим њихове падобранце, изузев оних који би летели према потоку и околној низини, над којом је ова коса доминирала. Али, за утеху, оног који би се накачио на храст изнад мене, не би спасао никакав панцир.
Потпуковник Плавшић, командант батаљона, заиста је после сат-два дошао да обилази ровове. У тој удолини ископано је много ровова, а лично његов, командни, беше најдубљи и простран као соба, а изванредно замаскиран и потпуно покривен. ”Богу хвала што и овде нисам мајсторисао”, помислих док сам једном приликом, радознало, силазио низ укопане степенице.
Седео сам на ивици свог рова, чекајући да потпуковник дође. Али, он ме није видео од оног грања, а ја, наравно, нисам желео да се јављам, јер ми водник није ни рекао да зовем потпуковника да погледа баш мој ров. Сем тога, био сам убеђен да би, у том случају, копање још потрајало: официр мора нешто да замери војнику. Уосталом, водник ми је касније, у пролазу, добацио:
– Могао си још мало да продубиш, – али то своје запажање ипак није даље пренео.
Тако сам ја мудро седео и чекао. Потпуковник је осмотрио десетак ровова најближих путу, а онда се вратио натраг.
У међувремену, ”убијао” сам време рачунајући колико овај ров заиста може да ме спасе. Узео сам у обзир опцију са касетним бомбама, верујући да чак ни луди Американци не би гађали пешадију оним великим ракетама, са 500-1.000 килограма експлозива. Уосталом, ту нема шта ни да се рачуна – тамо где падне та ракета, не помаже никакав ров. Али, тим ракетама није могуће гађати пешадијске ровове, просто због тога што их је само на том релативно малом простору било више хиљада. А једна ракета може да уништи само један ров, у најсрећнијем, тј, најнесрећнијем случају – два.
Напосле, и војна доктрина казује да се пешадија не гађа тим ракетама, већ касетним бомбама. Рачуница коју сам направио чекајући потпуковника, изгледа отприлике овако. Највећа касетна бомба садржи 400 мањих бомби, које падну на терен површине приближно 1.000х400 метара. То је 400.000 квадрата, што значи да једна бомба, у просеку, падне на 1.000 квадратних метара, тј. на десет ари. Отвор рова заузима пола квадрата, тако да је вероватноћа да бомба упадне унутра 1:2.000. Вероватноћа да војник страда је још мања, пошто известан број бомби има механизам за одложено активирање. Другим речима, таква бомба се једноставно избаци из рова.
После сам о овој комбинаторици причао са друговима. Упамтио сам примедбу Драгана Драгића:
– Ма какве ракете и касетне бомбе, није то ништа. Они могу да нас поубијају само аеросолним бомбама.
И заиста, тих бомби смо се највише плашили. Тамо где падну, оне исисају сав кисеоник на 20 минута, што нико не може да преживи. Спас од овог чуда је једноставан: војсци треба поделити бочице са кисеоником, које би, уместо филтера, могле да се прикаче на заштитне маске. Али, нисмо приметили да неко од официра размишља на ову тему.
(Слобода, гласило СНО у Чикагу, 20. април 2019)
![]({"jaw_blog-16_9-small":{"file":"https:\/\/www.pogledi.rs\/wp-content\/uploads\/2023\/03\/sloboda_2232web-1-170x95.jpg","width":170,"filesize":577201},"jaw_blog-16_9-middle":{"file":"https:\/\/www.pogledi.rs\/wp-content\/uploads\/2023\/03\/sloboda_2232web-1-270x152.jpg","width":270,"filesize":584768},"jaw_blog-16_9":{"file":"https:\/\/www.pogledi.rs\/wp-content\/uploads\/2023\/03\/sloboda_2232web-1-475x267.jpg","width":475,"filesize":602023}})
![]({"jaw_blog-16_9-small":{"file":"https:\/\/www.pogledi.rs\/wp-content\/uploads\/2023\/03\/323232-170x95.jpg","width":170,"filesize":8808},"jaw_blog-16_9-middle":{"file":"https:\/\/www.pogledi.rs\/wp-content\/uploads\/2023\/03\/323232-270x152.jpg","width":270,"filesize":15225},"jaw_blog-16_9":{"file":"https:\/\/www.pogledi.rs\/wp-content\/uploads\/2023\/03\/323232-475x267.jpg","width":475,"filesize":34215}})
![]({"jaw_blog-16_9-small":{"file":"https:\/\/www.pogledi.rs\/wp-content\/uploads\/2023\/02\/222-170x95.jpg","width":170,"filesize":12480},"jaw_blog-16_9-middle":{"file":"https:\/\/www.pogledi.rs\/wp-content\/uploads\/2023\/02\/222-270x152.jpg","width":270,"filesize":16824},"jaw_blog-16_9":{"file":"https:\/\/www.pogledi.rs\/wp-content\/uploads\/2023\/02\/222-475x267.jpg","width":475,"filesize":28199}})
![]({"jaw_blog-16_9-small":{"file":"https:\/\/www.pogledi.rs\/wp-content\/uploads\/2023\/01\/\u041a\u0430\u0440\u043b-\u0444\u043e\u043d-\u0425\u0430\u0431\u0441\u0431\u0443\u0440\u0433-170x95.jpg","width":170,"filesize":3619},"jaw_blog-16_9-middle":{"file":"https:\/\/www.pogledi.rs\/wp-content\/uploads\/2023\/01\/\u041a\u0430\u0440\u043b-\u0444\u043e\u043d-\u0425\u0430\u0431\u0441\u0431\u0443\u0440\u0433-270x152.jpg","width":270,"filesize":7496},"jaw_blog-16_9":{"file":"https:\/\/www.pogledi.rs\/wp-content\/uploads\/2023\/01\/\u041a\u0430\u0440\u043b-\u0444\u043e\u043d-\u0425\u0430\u0431\u0441\u0431\u0443\u0440\u0433-475x267.jpg","width":475,"filesize":19361}})
![]({"jaw_blog-16_9-small":{"file":"https:\/\/www.pogledi.rs\/wp-content\/uploads\/2023\/03\/sloboda_2232web-1-170x95.jpg","width":170,"filesize":577201},"jaw_blog-16_9-middle":{"file":"https:\/\/www.pogledi.rs\/wp-content\/uploads\/2023\/03\/sloboda_2232web-1-270x152.jpg","width":270,"filesize":584768},"jaw_blog-16_9":{"file":"https:\/\/www.pogledi.rs\/wp-content\/uploads\/2023\/03\/sloboda_2232web-1-475x267.jpg","width":475,"filesize":602023},"jaw_blog-16_9-big":{"file":"https:\/\/www.pogledi.rs\/wp-content\/uploads\/2023\/03\/sloboda_2232web-1-878x494.jpg","width":878,"filesize":643900}})