Различитости и алтернативе као квалитет

26/04/2020

Мр Драган КРСМАНОВИЋ

Србија мора постати демократска земља или ће нестати. И неће нас поразити Турци, Аустроугари или Албанци. Нестаћемо јер власт стално смањује снагу народа, одбацујући све који не мисле као они

ПИШЕ: Мр Драган КРСМАНОВИЋ

Неки тврде да је прича истинита док други, опет, сматрају да је измишљена и да у њој постоји само мало зрнце истине. У сваком случај, можда, не би било лоше да је упознамо.

Након завршетка арапско-израелског рата 1973.године када се Израел успешно одбранио од, за њих изненадног, здруженог напада Египта и Сирије израелски генералштаб је покушао да утврди како је било могуће да буду изненађени. Како је било могуће да земљу са најбољом обавештајном службом и изразитом техничком супериорношћу изненади напад који се спремао пред њиховим очима и који је на најозбиљнији начин угрозио опстанак државе Израел.

Анализа је била темељита и дубока и завршила се закључком да израелски стручњаци једноставно нису предвидели могућност да се такав напад деси. Државни врх се сматрао толико супериорним да је могућност напада сматрао немогућим а војни и обавештајни врх је улагујући се политичарима свесно подржавао ову заблуду. Све чињенице које су указивале на супротно, а њих је било доста, одбациване су јер људи који су руководили системом одбране нису разматрали варијанту која се показала стварном, да се спрема египатско-сиријски напад. Као одговор на резултате овакве анализе при будућим ратним вежбама и изради ратних планова у систем одлучивања уведен је „референт за алтернативна решења“ – човек чији задатак је био да критички анализира сваку одлуку и варијанту и да изналази њене слабости, суочава их са мало вероватним или „скоро немогућим“ сценаријима и проблемима и предлаже решења за која већина сматра да су штетни, нерационални или погрешни. Показало се да је опстанак државе исувише велики улог да би се могао препустити само једној групи људи, само једној варијанти или једном погледу на решавање проблема. У демократијама се то назива „критичко јавно мњење“ а у политици је такав механизам познат од раније и зове се „опозиција“ и њен задатак је да уз помоћ слободних медија утиче на оне који руководе заједницом да се не „успавају“ већ да стало побољшавају свој рад и изналазе адекватне одговоре на свакодневне изазове. Израелско друштво је подељено до те мере да су два пута за редом излазили на изборе без могућности да формирају владу. Али Израел је као држава успео да опстане у непријатељском окружењу, између осталог, и због свог демократског уређења које омогућава да цело друштво са свим својим потенцијалима узме учешћа у одбрани али и развоју заједнице. Слобода медија и независно правосуђе чине основу на којој се развија широка лепеза различитих, често дијаметралних, политичких опција.

Комунистичка владавина је на просторима бивше Југославије оставила дубоког, мада не и равномеран, трага. И док су се тековине попут бесплатног школства, општег здравственог осигурања и самоуправљања расуле и нестале убрзо после његовог пада култ личности, уверење о сопственој историјској мисији, потпуна контрола медија и партијско запошљавање и руковођење су преживели у својој најдекадентнијој форми. Велики и свемогући вођа је познавалац свега. Попут „Јоже“ и он све може, он све зна и он увек надмудри наше непријатеље и противнике. Док се било коме ко не припада режиму оспорава ауторитет и замера што се изјашњавају о најважнијим питањима друштва за то време се политичарима свих нивоа власти даје за потпуно право да се изјашњавају о било чему па и о ономе о чему нешто знају али и ономе о чему не знају ништа. И док се јавност бави питањем да ли Новак Ђоковић сме, у личном разговору са пријатељима, да изнесе властити став и резерве према вакцинацији или било чему другом за грађане Србије није проблем да ли министар одбране може бити човек који није служио војни рок и да ли министар здравља може бити човек за упитним моралним кредибилитетом. Јер стара је истина да се пропусти у знању некако могу исправити али грешке у карактеру никако и да су „велики људи“ велики не због интелекта већ због карактера. У Србији којом владају „лажни докторанти“ тешко је имати поверење у знање а како је тек тешко имати поверења у карактер. Већ смо заборавили да је Србија земља у којој се краду бебе у породилиштима, у којој један министар здрављаи одлази да се оперише у иностранству а други министар слика са „мафијашким босовима“ док уважени „стручњаци“ лобирају за фармацеутске куће. Србија је земља у којој респираторе не развозе возач и медицински техничар већ их лично мора предати „Он“ као да даје своје лично, или као да ће милостињу од „сто евра“ министар дати из свог џепа. А при томе било каква критика је напад на систем, издаја или нешто још страшније. Као у стара стаљинистичка времена.

Неопходно је усвојити приступ какав заговара савремено школство, не постоје унапред задати тачни одговори, постоји само добра или лоша аргументација. Ауторитет има бар два своја нивоа, формални који се стиче дипломом и постављењем и лични који се стиче поверењем који сарадници и грађани имају у неку личност. Лични шарм и гостовање на телевизији ту неће помоћи превише. Као што је у Светом писму записано „по плодовима ћете их познати“.

Не треба да се боримо се да уместо ваших на власт дођу „наши“. Боримо се за слободу да свако може изнети свој поглед на решавање друштвених проблема и на основу своје аргументације, ако се бави политиком, да задобије поверење грађана који би гласали за њега.

Пандемија је показала да се поново, на велика врата, враћа „вербални деликт“. Свако ко посумња у правоверност владајуће структуре и њених „стручњака“ није само незналица већ и издајник и „опасан елемент“. Од потказивања и хапшења због „ширења панике“ или опструкције мера власти, дели нас само корак.

На радост свих наших непријатеља Србија се поново дели и делиће се док се у њој не промени, не власт већ систем у коме они који мисле да све могу верују да све и знају и да никоме не морају полагати рачун за свој рад или нерад.