Шабац: Пошта жртвама комуниста

29/10/2018

У суботу 27. октобра, на дан Свете мајке Параскеве (Св. Петке) 2018. године, у организацији Градског одбора Покрета обнове Краљевине Србије у Шапцу, на скроман али достојанствен начин обележена је годишњица почетка гнусних убистава становника овога града од стране комунистичких властодржаца.

У знак сећања, нешто више од стотину људи, први пут после 74. године, прошетало је такозваном стазом смрти, која води од тадашњег истражног затвора, чија зграда се и данас налази у строгом центру града, па све до старог железничког моста на реци Сави. Након парастоса, у таласе реке Саве бачено је цвеће као израз поштовања за невине жртве, које ту пронађоше своје последње коначиште.

SONY DSC

Ту на тај мост људи су довођени од октобра 1944. па до средине маја наредне 1945. године, где су убијани на најсвирепије начине, углавном клањем, чекићима и маљевима. Наводно, да пуцњима из ватреног оружја не би ,,узнемиривали народ”, иако су сви грађани живели у страху и знали шта се ради. Сви они који су били монархистичког опредељења, или се једноставно нису слагали са новим комунистичким режимом, били су на мети Титових ”ослободилаца”.

На жалост, о страдању тих људи се деценијама ћутало, све до периода од пре неких 10–15. Година, када се о њима почело говорити, додуше доста стидљиво, али ипак довољно често да би се могло чути нешто и на ту тему. Жалосно је једино што поједини и данас умањују број побијених, иако је та људска касапница ”радила” и нешто после званичног завршетка рата.

Ову иницијативу шабачког ПОКС-а подржали су и припадници Равногорског покрета Шабац, Градски одбор Двери, као и чланови удружења Церски марш. Шетња је забележена оком камере локалне Телевизије АС. Намера је да овај скуп постане традиционално окупљање, све док уместо октобарског наводног ослобођења не почнемо обележавати сећање на ове узалудне и невине жртве једног болесног једноумља.

Никада се нећемо опоравити ни као народ ни као држава, све док се будемо поносили онима којих треба да се стидимо док и будемо заборављали оне којима треба да се поносимо.

Драган Б. Топаловић