Драгољуб Живојиновић: Млада Босна није Ал Каида

14/09/2013

Академик САНУ о покушајима на Западу и у домаћој јавности да се тумачења узрока избијања Првог светског рата подвргну новој дефиницији
Поводом написа појединих западних историчара и медија у којима је Гаврило Принцип проглашен претходником Осаме бин Ладена, а организација Млада Босна претечом Ал Каиде, јавио се за реч академик Драгољуб Живојиновић.Председник одбора Српске академије наука за обележавање стогодишњице Првог светског рата рекао је у разговору за „Политику” да људи који праве таква поређења, а реч је о озбиљним људима, извесно нису свесни шта је била Млада Босна, а шта представља Ал Каида у данашње време…

Изјаву Вука Драшковића да су меци Гаврила Принципа „скупо коштали Србију”, академик САНУ сматра бесмислицом.

„Млада Босна била је удружење без организационих структура, без финансијске подршке из такозване позадине. Била је то група младих националиста и патриота, коју су сачињавали припадници свих народа који су живели у БиХ. У тадашњој Европи било је сличних организација… У Немачкој, у Италији, у Румунији. Амерички и европски новинари који пишу текстове о Принципу и Младој Босни требало би да знају какве су расправе вођене на ту тему 1914. године. Амерички председник Вудро Вилсон је, примера ради, поставио питање – шта траже Аустроугарска и Франц Фердинанд у Босни? Вилсон је сматрао да су то српске земље и да они (Аустроугари) онде немају шта да траже.”

Живојиновић додаје да је апсурдно поређење са организацијом попут Ал Каиде, између осталог и зато што се та организација ослања на помоћ низа арапских земаља. „Те земље их финансирају, скривају њене присталице и омогућавају да дејствују не само у Африци и Азији, већ широм света… То је организација, чврсто вођена са једног места. Млада Босна није имала такве структуре.”

Истичући да немамо довољно података за оцену о томе који су крајњи циљеви ревизионистичке кампање, академик примећује да ће многи, већ на основу енглеско-немачких трзавица око захтева Берлина да се при обележавању годишњице избијања Првог светског рата не помињу имена победника и поражених, претпоставити да то потиче од Немаца. То би могло да значи и жељу да се ревизији подвргну све историјске чињенице, укључујући и тачку 232. Версајског уговора који су Немци у целини потписали, а у којој се изричито каже да је Немачка одговорна за Први светски рат и све оно што се у њему догодило…

Требало би, каже истакнути историчар, покренути озбиљну расправу у начелу, ослобођену непромишљености и глупости појединих саговорника, а једна од прилика за то нуди се јуна идуће године, на великом међународном скупу који организује Српска академија наука.

Упитан не касни ли се већ са реакцијама, с обзиром на то да европски и светски медији већ сада навелико пишу на ту тему, Драгољуб Живојиновић каже:

„Можда би требало подстаћи одговарајуће активности пре јунског термина 2014. године, али то није у надлежности Српске академије науке, већ је то ствар одлуке државе Србије која финансира САНУ активности. Говоримо о манифестацијама којим би се у низу, у току следећих месеци указало на историјске догађаје који се лагано губе у забораву. Ова академија је сирота кућа. Ми зависимо од државе, од телевизије и штампаних медија. Ми немамо средстава да ангажујемо било кога ко би припремио озбиљну кампању. Упућени смо на вас… Ви сте („Политика”) почели да објављујете написе на ту тему, али и ваше колеге из других кућа.”

На примедбу „Политике” да је Латинка Перовић својевремено истакла да је Србија до 1914, а потом у саставу Краљевине Југославије и најзад у СФРЈ пропустила прилику да у минулих стотину година да потпуне одговоре на битна историјска дешавања, почев од атентата на краља Александра Обреновића 1903, па све до солунског процеса и осуде на смрт Драгутина Димитријевића Аписа, Живојиновић одговара:

„Та 1903. година била је прекретница на Балкану. Она је имала крваве последице, али то није био никакав ’типично балкански’ развој ситуације. И други владари су убијани, или су на њих покушавани атентати. Умберто Први је убијен у Монци 1900. године. Амерички председници су убијани, убијен је руски цар. Значи, таква догађања су била позната кроз дугу историју. Па у Француској су краљевима одсецане главе. Дакле, такви догађаји нису типични за Балкан. Али данас управо то хоће да се покаже, да је овде реч о неким неделима ’србоубица’. Хоће да нам прогласе нацију – геноцидном. Српске жртве у борбама његовог народа за слободу најбољи су доказ да је геноцид – а то је нешто што се намерно ради – почињен са супротне стране. Шта би требало рећи о мађарским окупаторима који су побили недужни сељачки народ у Мачви? Данас се зна не само колико је жртава било, већ и који их је пук или регимент починио. На једном скупу историчара прошле године о томе је говорио и један мађарски историчар. То, дакле, није никаква тајна. Закључак који се намеће је јасан – нисмо ми геноцидна нација, већ смо жртве туђих геноцида. Страдали смо у милионима, у ратовима, али и у временима мира. Бомбардовани смо, уништавани материјално, физички и духовно.

Желео бих, на крају, да напоменем колика је бесмислица и то што се прича о подизању споменика Францу Фердинанду у Сарајеву. Бошњачки фактори усмеравају тај чин против Срба, бранећи представника царевине против које су се сами борили. Пуна два месеца је аустроугарском генералу Филиповићу требало да сломи отпор муслимана приликом окупације Босне, 1878. године. Тукао се са муслиманима, а не са Србима и Хрватима. Муслимани су били највећи противници аустроугарског доласка у Босну, незамисливо је да сада зидају споменик човеку који је био окупатор.

На крају, о Кристоферу Кларку (аустралијски историчар који је прогласио Принципа и Младу Босну терористима). То је извесно човек који настоји да провокацијом сам себе рекламира. Чак 75 одсто грађе његове књиге о Принципу узео је из једностраних аустријских извора. Не може се разумети српска страна ако се користе само извештаји аустријског отправника послова у Београду Шторка (Ритер фон Шторк) о Србији и Србима уочи и после атентата, осим ако се ти документи користе да би се оправдала и одбранила тадашња политика Беча према Србији.”

Милош Казимировић

Извор: Политика