Одговор Павловића и Марковића Самарџићу

17/01/2014

Главни историјски консултанти ТВ серије „Равна Гора“, др Момчило Павловић и др Предраг Марковић, у „Блицу“ од 16. јануара одговарају на критике Милослава Самарџића. Њихов одговор ”Погледи” преносе у целини

Хоби(с)ти

Предраг Ј. Марковић

Момчило Павловић

Пре неколико дана једне дневне новине су организовале трибину о ТВ серији „Равна Гора’“. На трибину су позвани један професор ФДУ, једна позната ТВ критичарка из старе гарде и Милослав Самарџић, који се представља као историчар. Нико од људи који су сарађивали на серији није био позван, нити ико од припадника регуларне академске заједнице. Ми немамо ништа против људи који се занимају за историјске теме. Они се често емотивно везују за неку ужу област, сакупљајући мноштво детаља.

Понекад ови хобисти доиста знају више података од тзв. професионалних историчара. С друге стране, пошто најчешће не познају шири контекст, сваки мали податак им се чини као огромно откриће и велика тајна коју су они први разгонетнули.

Дешава се да њихова оригиналност поприми чудновате сразмере. Тако је и наш новопечени колега Милослав Самарџић открио да је Вук Караџић био први српски комуниста, као и да су четници добили Битку на Неретви.

Он је написао мноштво књига, читанки и сликовница о покрету Драже Михаиловића. Проблем је настао када је почео да напада све историчаре који се баве Другим светским ратом да су прикривени или отворени пропагатори комуниста. Наше колеге Димитријевића и Николића су, с једне стране, нападале Жене у црном зато што су превелики четници, а с друге их је Милослав Самарџић оптуживао да су превелики партизани.

И нас двојица смо допали у то лоше друштво, предвођени анти-Србином Вуком Караџићем. Наши грехови везани за „Равну Гору„ су, признајемо, веома тешки. Нисмо натерали Радоша Бајића да серију прави као документарни ратни дневник, с јасно уписаном сваком котом, са статистичким прегледом о броју учитеља-комуниста у селима Србије. Нисмо га натерали да комунисте прикаже као зликовце и издајнике. О типовима камиона и сабљи, начину пушења дувана и дужини Дражине браде и да не причамо, ту смо потпуно заказали.

Многи су „паметно“ приметили да је 6. април био нерадни дан, заборављајући да су фабрике у Раковици одавно пре тог датума биле у војном режиму. Радош Бајић јесте сажео и хронолошки преспојио неке догађаје, што је и Бранка Оташевић у тој дискусији окаректерисала као легитиман метод. Наш принцип је био да, тамо где нема поузданих података, подржимо оно што је људски, уметнички и историјски вероватно. Отуда се и неки догађаји (стрељања, покољи) појављују у облику из касније фазе рата, али то је имало за циљ да се на самом почетку покаже драматика отпора и висока цена борбе за слободу.

Сматрамо да је серија ”Равна Гора” отварање нове перспективе на овај најтрагичнији период наше историје. Слажемо се с нашим новим колегом Самарџићем да серија ”Равна Гора” није сатанизовала комунисте. Можда први пут ратни идеолошки непријатељи на ТВ екрану нису звери и патолошки зликовци, већ браћа, рођаци, комшије и пријатељи раздвојени идеологијама. Сматрамо да је тај приступ, усредсређен на људску драму једне типичне српске породице као што су Таралићи, важнија истина од појединачних фактографских непрецизности. За непрецизне радијске поруке у серији, нетачно приказане камионске шасије, митраљезе и локомотиве преузимамо пуну одговорност. Да би наставак серије задовољио Милослава Самарџића, сваки метак и шраф би требало набавити из 1941. године.

*Аутори су историчари Института за савремену историју

„Блиц“, 16. јануар 2014.