Преговори са Немцима у селу Дивци 11. новембра 1941.

23/01/2015

ПИШЕ: Милослав САМАРЏИЋ

Зверска погубљења хиљада невиних грађана у одмаздама стотину за једнога, Дража је покушао да спречи и директним преговорима са представницима окупатора. Зато 28. октобра 1941. шаље два своја обавештајна официра из илегалне Команде Београда, пуковника Бранислава Пантића и капетана Ненада Митровића, на састанак са капетаном др Јозефом Матлом. Овај предратни професор славистике на универзитету у Грацу, тада официр војне обавештајне службе Абвер, сматран је најпогоднијом особом у осовинским редовима за покретање једне дипломатске иницијативе, утолико пре јер се одраније познавао са капетаном Митровићем.
Матлу су најпре пружена уверавања да покрет са Равне Горе не прима инструкције из Лондона, већ да, уствари, жели да сарађује са Немцима. ”Гаранције” ове врсте биле су неопходне да би окупатор уопште пристао на разговор. Матл је тврдио супротно: да има информације о везама са Лондоном и да овим преговорима Дража Михаиловић жели ”да добије у времену како би на крају избацио Немце из земље”. На то је пуковник Пантић изјавио да су Дража, ”а и он сам, као војници, исувише добро упознати са војном снагом Немачке да би се упуштали у такве дечје илузије. Политички револуционарни акцент и политичку ноту су у народ унели комунистички партизани”. О основној намери четника у покренутим преговорима, др Јозеф Матлу у извештају претпостављенима пише:
Дража Михаиловић очекује да ће од тренутка када он изда одговарајуће заповести својим одредима бити обустављене казнене акције против српског становништва и масовна стрељања на подручјима на којима се налазе његови четнички одреди.67
Другим речима, одмах после пропалог састанка са Ј. Б. Титом 26. октобра, Дража је планирао акцију уништења комунистичких паравојних формација, као основну меру за спашавање хиљада недужних живота. Упознавајући Абвер са овом својом намером, покушао је да предупреди немачку офанзиву, која је неумитно следила, а која би донела нове небројене жртве.
Већ 29. октобра др Матл саопштава пуковнику Пантићу и капетану Митровићу одлуку команданта немачког генералштаба у Београду. Он је позивао Дражу на састанак у престоницу, ”у циљу даљих разговора”, гарантујући ”сигурност његовој личности и животу при доласку и одласку без обзира на исход разговора”. Тако четнички преговарачи падају у невољу, знајући да од Дражиног доласка у Београд нема ништа, због чега покушавају да купе време. Капетан Митровић сутрадан поново долази код др Матла, тражећи писмену потврду онога што је јуче речено. Међутим, потврда је била готова већ следећег дана, 30. октобра:
ГЕНЕРАЛШТАБНОМ ПУКОВНИКУ
ГОСПОДИНУ ДРАГОЉУБУ МИХАИЛОВИЋУ
У вези усмених преговора Ваших повереника са мојим представником од 28. и 29. 10. 41. било би пожељно да Ви дођете у мој штаб у Београду. Без Вашег личног присуства беспредметни су сви даљи преговори.
Овим актом ја Вам истовремено својом војничком чашћу јемчим за Вашу личну сигурност и при доласку и при повратку – без обзира на резултат који би овим преговорима био постигнут.
С друге стране, Ви јемчите мени Вашом војничком чашћу и личном одговорношћу да ће овај документ остати у најстрожијој тајности све док преговори не буду приведени крају.
У случају безуспешних преговора овај документ мора бити враћен.
Шеф генералштаба
по овлашћењу
(нечитак параф)
потпуковник68
Претходне вечери, 29. октобра, акцијом у Карану комунисти су дефинитивно почели грађански рат, а у исто време немачка 342. пешадијска дивизија снаге 20.000 војника стиже из правца Шапца до Ваљева, докле је, после пет недеља непрекидне борбе, потисла четнике под командом капетана Драгослава Рачића. Претходнице 342. пешадијске дивизије 1. новембра прелазе Колубару – а то је правац према Равној Гори са севера – и сукобљавају се са Јадарским четничким одредом. У покушају још једне куповине времена, Дража тада шаље писмену изјаву Команди ове немачке јединице, тада смештене у Дивцима. Изјава садржи његову стратегију у преговорима са Немцима. После констатације да на том делу фронта нема комуниста, и да је ”организација четника у стању да одржава ред на подручју западне Србије”, Дража пише како сами четници могу да реше ”комунистичко питање”, под условом да имају довољно наоружања. Освајање појединих градова од Немаца он затим правда чињеницом да би се у противном комунисти представили као ослободиоци и тако повукли за собом народне масе. ”То се морало догађати и ради тога да би се спречили комунисти да врше терор над становништвом”, наставља Дража, понављајући да ”четничка акција није усмерена против немачких јединица, уколико ове не нападају четнике и народ”. У последњој, шестој тачки своје изјаве, Дража наговештава тражење једне слободне зоне:
Наш народ воли слободу и радовао би се када се на његовој територији не би налазиле немачке јединице. То одговара четничком начину вођења рата, без обзира на жртве које доноси. Област западне Србије нема никакав значај за немачке јединице, и требало би да буде слободна зона, у којој четници одржавају ред, под условом да их се у томе не спречава и да су довољно наоружани.69
Да ли због овог писма, или из неких других разлога, тек, после двоипочасовне борбе са јадарским четницима претходница 342. пешадијске дивизије враћа се на полазне положаје. Али, следећег дана, 2. новембра, јединице мајора Вучка Игњатовића код Пожеге трпе пораз од комуниста, који јасно показују намеру да наставе продор према Равној Гори са јужне стране, док северно од ове планине претећи стоји велика немачка јединица. Зато Дража 3. новембра одговара на позив команданта немачког генералштаба да дође у Београд. ”У интересу добробити мога народа спреман (сам) да се одазовем вашем позиву и лично дођем у Београд”, каже, а затим додаје како је ”у овом моменту” неопходно да остане на свом месту ради борбе ”већих размера” против комуниста. ”У вези с напред изложеним неопходно је да ваше јединице не предузимају никакве акције на том терену”, пише на крају Дража, уз напомену да ће тачан дан доласка у Београд јавити преко свог преговарача.70
(Као што смо напред видели, истовремено, 3. новембра, Дража је и Ј. Б. Титу послао писмо, саопштавајући му практично исто што и немачком генералштабу: четници не желе да се боре против комуниста, већ само против Немаца; комунисти треба да обуставе напад на четнике и да им испоруче оружје и муницију ради борбе против заједничког непријатеља.)
Са планом или не, ове прве дипломатске акције четника усмераване су на немачке војне команде и војну обавештајну службу. Ако је због њих заустављена немачка 342. пешадијска дивизија, то је већ био велики успех. Међутим, евентуалне нове успехе у овим преговорима осујетила је превелика амбиција пуковника Бранислава Пантића. Он је, наиме, покушао да превари генерала Милана Недића за хитну испоруку огромне количине оружја и муниције, већ после првог састанка са др Јозефом Матлом. Када је Недић зинуо од чуда на Пантићев претерани захтев (5.000 пушака, 500 пушкомитраљеза и 100 митраљеза), овај га је упозорио ни мање ни више него Дражиним везама са немачким генералштабом, представљајући долазак четничког команданта у Београд као готову ствар. Недић се, међутим, већ следећег дана, 30. октобра, пожалио команданту немачког управног штаба генералу Харолду Турнеру. Рекао му је да би Дражин долазак у Београд без сагласности ”српске” владе ”значио за њу највећи политички пораз”. Према Турнеровом писму немачком генералштабу, Недићево мишљење о Дражи било је следеће:
Михаиловић се налази непосредно пред уништењем, питање је само времена. Сам Михаиловић осећа да све више слаби и жели да добије у времену да би се спасао, нарочито преко зиме. Он је потпуно непоуздана личност и зато Недић сматра да нема сврхе преговарати.71
Турнер у овом протестном обраћању немачком генералштабу каже како је за њега ”било неугодно да од Срба дознаје о преговорима са Михаиловићем”, додајући: ”Уопште је тешки пропуст да се о томе једноставно не обавесте надлештва која се баве политичким и полицијским стварима. Војни центар везе је разним самовољама до сада стално и знатно ометао политичку линију”.
Турнер је сматрао да се Дражина тактита састоји у томе ”да преговорима са нама и евентуално помоћу оружја и муниције које би добио од Немаца добије времена и могућности да изради организацију”, са којом би, када за то дође прави тренутак, напао трупе Вермахта. Он затим набраја доказе за ову своју тврдњу:
1) Његови сарадници, међу којима се налази и познати адвокат Васић, који је као други председник Српског клуба за културу био један од одговорних за пуч од 27. 3. 1941. и за кога је доказано да је радио у служби Енглеске. Затим се код Михаиловића налазе Јевреји које он штити.
2) Позната су писма и усмена саопштења Михаиловића његовим сарадницима из којих се јасно види да он само зато одбија комунисте и да је вољан да се против њих бори – што се они боре без система и без изгледа на успех.
На крају је познато, да су се одреди пуковника Михаиловића, и то пуковника (тј. потпуковника – прим. аут) Мисите код Лознице и војводе (још увек само капетана – прим. аут) Рачића на планини Цер, активно борили против немачких оружаних снага и да су у првом реду одговорни за јаке борбе у западној Србији и тешке губитке немачких оружаних снага. Из извештаја заробљеника и повереника јасно се види да данас постоји јединствен фронт између партизанских одреда и одреда пуковника Михаиловића. Постоје само разлике у начину борбе, које су настале због тога што су код Михаиловића организовани официри и војници, док се код партизанских одреда између осталог боре затвореници, разбојници и Цигани.72
Ипак, преговори са Дражом се настављају. Тако четници добијају драгоцено време да се поврате од шока изазваног почетком грађанског рата и сузбију комунистичку офанзиву на Равну Гору. Дражини обавештајци и др Матл уговорили су састанак двеју делегација за 11. новембар, не у Београду, већ у селу Дивци. Немачку делегацију у Дивцима чинили су потпуковник Рудолф Когарт, војни управни саветник потпуковник др Георг Кисел, капетан др Јозеф Матл и још два официра. Најмање један официр, др Кисел, дошао је као представник генерала Турнера. У име четника састанку су присуствовали Дража и мајор Александар Мишић (у униформама) и пуковник Брана Пантић и капетан Ненад Митровић (у цивилу).73
Дража је био спреман на најгоре. Пред полазак дао је академику и резервном потпуковнику са Солунског фронта, Драгиши Васићу, инструкције о даљем вођењу покрета у случају да Немци злоупотребе преговарачки имунитет. Решен да им жив не падне у руке, у џепу шињела је држао одшрафљену бомбу.74
У ствари, сви из четничке делегације, као и цела пратећа јединица од 30-так људи, када су узјахали коње поред куће мајора Александра Мишића у Струганику ставили су у џеп по једну одшрафљену бомбу, како сведочи Александрова супруга Милена.75
Најпре је говорио потпуковник Когарт, који је одмах одбио понуду за сарадњу као неискрену, уз објашњење да ће ”немачки Вермахт сам у најкраћем времену окончати са комунизмом”. После оптужби четника да су лукавством заробили ”мирне немачке трупе” у Крупњу, Лозници и Горњем Милановцу, Когарт је наставио:
Вама је познато да су у покрету првокласне фронтовске дивизије и тенковски одреди. Ваш положај, господине пуковниче, погоршава се из дана у дан, док се наш положај стално побољшава. Као генералштабни официр Ви свакако оцењујете исправно положај и знате да ће се зима и наставак немачких операција рђаво завршити по Ваше борбене групе.
Немачки Вермахт не може се оптеретити таквим савезницима који му се привремено прикључују из разлога опортунитета. Сем тога, став Ваших вођа и бораца не може се тако брзо променити као што је то потребно.
Да је Ваша понуда дошла из стварног уверења, господине пуковниче, то би се морало осетити у вођењу борби у последње време. Али, то није био случај, јер Ви сте допустили да Краљево буде 1. новембра нападнуто тенковима, иако сте 28. октобра упутили понуду немачком Вермахту…
У односу на Вашу намеру да поштедите српску крв и имовину овлашћен сам да Вам означим једини пут, а то је:
”Обустављање борбе и безусловна предаја”.76
Немачки потпуковник је потом затражио предају свог оружја, ратне спреме и муниције, као и ослобађање заробљених немачких војника. Подсетио је на одмазду стотину на једнога, уз напомену да ће се она примењивати ”у првој линији на породицама бораца који се налазе у шумама”. На крају је поменуо и Дражине ”претпостављене… који вуку конце из Лондона”.
Дража је најпре још једном демантовао да је представник Лондона или ”било које друге земље”. Подсетио је да су у току мере против комуниста, који ће ”и даље изазивати препаде да би убијали невине”. Није имао намеру да ратује против окупатора, већ да ублажи и спречи комунистички терор, који је добио замах када су ”сами Немци напустили Ужице”, па је тако почела трка за градове између њега и комуниста: Горњи Милановац, Чачак, Краљево…
Дража није преузео одговорност за напад на Шабац, и самим тим за потоње борбе јужно од овог града, јер је знао да су ту Немци имали велике губитке. Зато је ове операције пребацио на ”непослушне елементе”. Из истог разлога, напад на Краљево 1. новембра приписао је комунистима, што је била најслабија тачка његовог наступа те вечери, јер Немци на Краљеву нису виђали комунисте ни раније, а поготову тог дана, када се они ни формално нису појавили у борбама.
Када је Дража рекао да са комунистима ”није склапао озбиљне споразуме, јер они се не брину за народ” потпуковник Когарт дао је једноставан тест за проверу искрености понуде о сарадњи: затражио је од Драже да наведе имена комунистичких челника. Дража је, не трепнувши, рекао: ”Бугарин Јенковић, Јевреј Линдермајер, Мађар Борота, двојица муслимана чија имена не знам и усташа Богдановић”. Другим речима, њему је било испод части да пријави Немцима комунистичке вође са којима је преговарао, мада је већ увелико ратовао против њих, него је навео имена неколицине највећих злочинаца у партизанским редовима, означивши их као ”странце”, што они уистину и јесу били.77
(На пример, Иштван Борота, командант Тамнавског партизанског одреда, са комесаром тог одреда, Стјепаном Мајером, тестерисао је живе људе управо у Дивцима; обојица су ухваћени, и почетком 1942. у Ваљеву осуђени на смрт од стране Недићевих власти.)
Уз напомену да је ”то све што зна о комунистичком вођству”, Дража је затим рекао:
Они хоће да погине што више Срба, како би доцније имали успеха. Моја једина намера је да спречим (њихов) терор, који је исто толико ужасан као и немачки. Народ је тренутно изложен двема терористичким акцијама, а невин је! Терористички акти комуниста се спроводе изазивањем инцидената, како би били стрељани они које су Немци похапсили…
Наша дужност као војника је да се не предамо догод можемо издржати. Стога нам се не може пребацити зашто се не предајемо…
Захтевам да ми се омогући да наставим борбу против комунизма која је почела 31. октобра. Ми знамо како се води борба у шуми, нарочито против елемената који желе да се сакрију. Неопходно је имати муницију! Рачунајући с тим, дошао сам овамо...78
Дража је, затим, покушао да објасни Немцима како је немогућ било какав јавни договор са њима, јер би у том случају добио епитет издајице, као Коста Пећанац. Предложио им је, још једном, да му дају муницију по тајном договору, уверавајући их да му после свега што је изјавио ”могу указати више поверења”.
Потпуковник Когарт, наравно, није поверовао Дражиним изјавама, поновивши још једном позив на безусловну капитулацију. ”Не видим никаквог разлога што ми је упућен позив за овај сусрет ако се хтело да ми се ово саопшти. То ми се могло поручити и преко посредника”, одговорио је Дража. На то је потпуковник Когарт инсистирао да одмах добије одговор. Дража је рекао да такву одлуку не може да донесе док не чује мишљење ”својих потчињених”. Немац је питао када ће то бити, а Дража је одговорио ”кратко време” после консултација са официрима, ”који су у борби против комуниста на врло широком фронту, а ова борба је тешка и скопчана са многим губицима”.
”Ако одговор не испадне позитиван, борба против вас биће настављена”, рекао је Когарт. То је за Дражу био највећи добитак те вечери, јер је из речи немачког официра произилазило да борба против четника неће бити настављена одмах. ”Нећемо се борити против Немаца, па ни онда ако нам ова борба буде наметнута”, додао је Дража у намери да потврди добитак, али испало је обрнуто. Наиме, Когарт је узвратио да је ”у Чачку и сам доживео једну такву борбу”. А приликом ослобађања Чачка, 1. октобра, Немци нису непосредно наметнули борбу четницима – напротив.
Састанак је завршен без договора, јер договор и није био могућ. Дража је само заговарао немачку делегацију и тако добијао у времену, а ако би успео да извуче нешто муниције – утолико боље. Његов краткорочни циљ био је да одложи немачку офанзиву на четнике док они не зауставе партизански напад на Равну Гору, и тај циљ је остварен. Почетна идеја о заустављању немачких одмазди, током преговора се претворила у Дражин захтев да се четници сами обрачунају са комунистима који су те одмазде плански изазивали. То, међутим, Немци нису прихватили.
Комунисти су после рата сасвим другачије представљали преговоре у Дивцима, уз уобичајено скривање и извртање чињеница. Нису рекли како су, осим Драже, све чланове четничке делегације, пуковника Пантића, мајора Мишића и капетана Митровића, Немци недуго потом заробили и одвели у логор. Такође, комунисти нису објавили немачки извештај са састанка, већ само записник. Разлика је у томе што су у извештају Немци реално тумачили оно што је на састанку речено, док се у записнику само преноси разговор. Тај разговор комунисти су безброј пута прештампавали, убеђујући читаоце да су четници пред Немцима све говорили искрено. Немачки извештај са преговора Дражу, иначе, оцењује као ”јаког српског националисту, човека велике физичке снаге који потпуно влада својим осећањима, чак и кад чује лоше вести”.79
Од оног што је у Дивцима речено са четничке стране, најискренија је изјава пуковника Пантића (изузев њеног последњег дела, уклопљеног у тактику припремљену за састанак: говорити да четници не желе да се боре против Немаца, већ само против комуниста). Пантићева изјава гласи:
Активна борба (против комуниста – прим. аут) је почела тако касно јер смо ми тачно знали да је већина народа настројена русофилски. Комунисти су први почели борбу, док је Михаиловић стајао потпуно по страни и припремао се за борбу у правцу Босне и Санџака. Он је желео да изврши одмазду над усташама које су побиле стотине хиљада Срба. Комунисти су своје акције поставили на националну базу и тиме су привукли на своју страну широке народне масе. Народ је веровао да је почела ослободилачка борба, а није видео да је крајњи циљ комуниста био политички а не национални. Требало је да прође три месеца па да народне масе увиде куда их води комунизам и да то није била борба на националној основи. Када је то сазнање дошло заједно са казненим експедицијама већина народа је видела да је заведена. У великом броју прилазили су од комуниста пуковнику Михаиловићу који је био национални и који никада ни у ком случају није намеравао да се бори против немачких оружаних снага.80
Југословенска влада и Енглези обавештени су о преговорима са Немцима и пре и после састанка. Вест о преговорима пренео је и ”Би-Би-Си”, с похвалама Дражи за храбро држање пред моћним окупатором.81
Зато је већ истог дана, 12. новембра, генерал Недић преко агенције ”Рудник” морао да демантује ”Би-Би-Си”:
Лондонски радио дао је јуче увече вести о приликама у Србији, па је изнео и потпуно нетачно тврђење како су тобоже немачке власти преговарале са пуковником Дражом Михаиловићем. Међутим, супротно том тврђењу, истина је да је Дража Михаиловић слао своје посреднике како мени, тако и немачким властима ради преговора. Немачке власти су све преговоре са његовим посредницима одбиле, захтевајући да им се Д. Михаиловић лично јави и без икаквих услова преда. Што се тиче Драже Михаиловића, он је истовремено преговарао и са комунистима, о чему имам писмених доказа, а и на терену је активно са њима сарађивао. Што се сада лондонски радио заузима за Дражу Михаиловића, то је доказ више да он према инструкцијама Лондона ради за црвену Москву и комунизам. С немачког меродавног места дат је Д. Михаиловићу одговор какав он заслужује. А за нас Србе, он је због оваквог свог поступка исто што и остали комунисти.82
Извори:
67 Зборник докумената, том 14, књига 1, 858.
68 Зборник докумената, том 14, књига 1, 860.
69 и 70 Зборник докумената, том 14, књига 1, 861, 862.
71 Зборник докумената, том 14, књига 1, 869-870.
72 и 73 Зборник докумената, том 14, књига 1, 865-866, 871.
74 Д. Ђорђевић, Ожиљци и опомене, књига прва, 269. Према књизи Драгише Васића ”Историја Равне Горе”, коју је Ђорђевић прочитао око 1955, пре него што ће рукопис пасти у руке комунистичке полиције.
75 В. Берко Савић, Синови војводе Мишића, 205.
76 Зборник докумената, том 14, књига 1, 871-873.
77 Ј. Томашевић, Четници, 142.
78 Зборник докумената, том 14, књига 1, 874.
79 Ј. Томашевић, Четници, 142.
80 Зборник докумената, том 14, књига 1, 877.
81 Р. и Ж. Кнежевић, Слобода или смрт, 784.
82 К. Николић, Историја Равногорског покрета, књига прва, 148.
(Из књиге М. Самарџића ”Генерал Дража Михаиловић и општа историја четничког поректа”, 1. том, стр. 204-212, Крагујевац 2004)