Битка за Србију 1944. године

10/07/2015

Капетан Никола Калабић испред 2. јуришног корпуса: Равна Гора, пролећа 1944. године

Да су онако велике количине оружја и ратне спреме Западни савезници испоручили четницима, а не комунистима, до Битке за Србију не би ни дошло. Комунистички покушаји завршили би се на рубљењу најистуренијих српских територија на западу и југу, уз помоћ непријатељски настројених народа и националних мањина, али би у целини они остали једна од маргиналних пролазних појава српске историје
ПИШЕ: Милослав САМАРЏИЋ

Због политике Запада, у целој Источној Европи питање демократија или комунизам решавали су совјетски тенкови. Тако се основна идеја маневра југословенских комуниста састојала у избијању на Дунав, односно на југословенско-румунску границу, ради спајања са очекиваном Стаљиновом војском. Тренутак спајања они су рачунали као дан победе у грађанском рату.
Чињеница да је Црвена армија прешавши Дунав 5. септембра 1944. године најпре срела четнике, а не комунисте, симболично доказује да је победник Битке за Србију на бојном пољу Дражина војска. Битка за зеленим столом давно је већ била изгубљена, поништивши победу српске војске, као и у многим другим случајевима, од ослобођења Косова и Метохије 1878. године до наших дана. Очигледно, феномен зелених столова тражи посебне, велике анализе. Скромни допринос расветљавању тог феномена дат је у претходној књизи, у глави ”Срби у светском вихору”. О њему ће бити речи и у наредној књизи, а на овом месту посветићемо пажњу Бици за Србију.
Предности комуниста 1944. године биле су следеће:
– Имали су најмање десет пута више аутоматских оруђа од четника.
– Пушака, и оружја уопште, имали су више него људства (за разлику од четника).
– Имали су неупоредиво више артиљеријских оруђа.
– Минобацачи и топови у поседу комуниста били су великог калибра и домета, тако да четници никаквим оруђима нису могли да добаце до њих.
– Имали су неограничене залихе муниције, граната и ручних бомби, захваљујући свакодневним авионским и бродским испорукама. Уобичајена комунистичка наредба људству гласила је: ”Не штеди муницију”, док су четнички официри увек командовали: ”Штеди муницију”.
– Имали су комплетне енглеске униформе, док су четницима недостајали и витални делови опреме попут чизама, шињела, ранчева, фишеклија, шаторских крила или кишних кабаница, и сл.
– Имали су велике количине санитетског материјала, док су четницима недостајали анестетици, лекови, вакцине, завоји, јод, итд. Комунистичке рањенике савезнички авиони су редовно одвозили у Италију, са већег броја импровизованих аеродрома.
- На страни комуниста била је инострана пропаганда, јер је свака радио станица која се могла слушати – осовинска, западна, источна – говорила против четника.
Према томе, предности комуниста биле су тако велике, да се намеће питање: како је могуће да они до 5. септембра нису стигли до Дунава, и уопште да су у том тренутку држали мањи део српских територија од четника|
По паду идеолошких баријера одговорима на ово питање вероватно ће се бавити многи војни историчари, као што, примера ради, њихову пажњу привлаче победе српске војске на Церу и Колубари 1914. године.
Начелно говорећи, на страни четника биле су неке друге предности, које су, очигледно, надјачале силно оружје и ратну спрему Западних савезника у рукама комуниста. Међу осталима, реч је о следећим предностима:
– Морални фактор. У српском народу, па тако и међу официрима и војницима, владало је мишљење да је комунизам велико зло. Народ је видео бројна безразложна убиства цивила, извршена на свиреп начин, попут касапљења ножевима, тестерисања живих људи, бацања у јаме, итд. Видео је и да комунисти нису, како се говорило, људи домаћини, већ напротив, да се желе разбојништвом домоћи плодова туђег рада. Овакву представу учврстило је сазнање о масовном ступању робијаша одбеглих из затвора у хаосу Априлског рата 1941. године у партизанске редове. Посебну димензију моралном фактору давала је чињеница да су комунистичке јединице водиле са собом велики број младих жена и девојака, што на српским земљама никада раније није виђено.
– Национални фактор. Када се првих 400 комуниста, које су Гестапо и Коминтерна пре 22. јуна 1941. године довели у Србију, размилело по терену, у народу је ојачано уверење да је реч о страном покрету. Наиме, велики број ових комуниста говорио је српски језик са страним или туђим акцентом (Хрвати, Мађари, Немци, Јевреји, Бугари, муслимани, итд). По слому ”Ужичке републике”, када су им неки од њих пали у руке, недићевци су окосницу своје антикомунистичке пропаганде заснивали на тези да је реч о странцима доведеним да нанесу зло српском народу. (Немци су, с тим у вези, сматрали да комунизам не успева и не може успети међу Србима зато што је шеф Комунистичке партије Хрват.) Из страха од окупатора, или због прихватања идеологије Трећег Рајха, недићевци, као и љотићевци, нису, међутим, користили главни аргумент против комуниста: њихову сарадњу са усташама. Зато је овај аргумент чинио један од темеља пропаганде Дражиног покрета, од пролећа 1942. године, када је забележена прва борбена сарадња комуниста и усташа против четника. После масовног преласка усташа у комунистичке редове, у време капитулације Италије, четници схватају да ту није реч само о сарадњи два екстремна покрета, већ о претварању комунизма у један у суштини хрватски покрет, коме је циљ осујећивање српских националних интереса. У међувремену, четници су сазнали за намере комуниста да Метохију припоје Албанији, затим да прогласе нове нације и драстично смање српску територију, што је све разглашено до последњег засеока. Речју, у свести већине народа комунисти су идентификовани као опасан национални непријатељ.
– Духовни фактор. Још од првих дана комунисти су почели да убијају свештенике и монахе и да скрнаве цркве и манастире, што је потврдило сазнања о њиховом безбожништву и вандализму. Да би што јасније истакли разлику од комунистичког покрета, четници су систематски наглашавали верску компоненту. Они су градили цркве, постили и причешћивали се, заклињали се уз верске обреде, држали мисионарске курсеве, итд. При свему томе народ је видео велики број свештених лица међу четницима. Постојеће уверење, да је реч о рату против Бога и за Бога, овим је још више појачано.
– Политички фактор. И на крају, као и на почетку рата, огромна већина народа није била у Комунистичкој партији, већ је припадала демократским политичким странкама, пре свега радикалима и демократама. Прихватајући да се у ратно доба не води политичка борба, чланови и гласачи тих странака осудили су делатност комуниста као неморалну. Када је Дража проценио да се политичари ипак морају ангажовати, странке су прихватиле његов позив и дошле на Равну Гору. Створена је коалиције свих странака, сем комунистичке и профашистичког ”Збора”, која је обухватала 99 посто српских гласача на последњим предратним изборима (један посто освојио је ”Збор”). У коалицију су укључене и све важне нестраначке организације, мушке, женске и омладинске, као и равногорски одбори. Био је то највећи политички консензус у историји Срба. Народне зборове пред хиљадама људи држали су искусни предратни политичари, прекаљени у партијским борбама и у раду са масама, као и синдикални лидери и раднички и сељачки трибуни. На страни комуниста, с друге стране, није било ни једне особе с говорничким искуством пред скупом већим од стотинак људи, и то истомишљеника.
– Монархистички фактор. Већинско расположење српског народа било је монархистичко. Малолетни краљ, као сироче чијег оца су мучки убили непријатељи, уживао је симпатије народних маса, због чега су његови противници наилазили на презир.
– Војни фактор. У највишем телу Комунистичке партије, Централном комитету, није било ни једног школованог официра. У главнини својих снага, тада у ”Бихаћкој републици”, комунисти су крајем 1942. године имали 29 официра. Према изјави једног од чланова Централног комитета, Светозара Вукмановића Темпа, 90 посто командног кадра у партизанским јединицама имало је само основну школу (”Политикин свет”, јул 1990). Комунисти су ипак свим члановима Централног комитета и Врховног штаба и свим командантима већих јединица дали чинове генерала или високих официра (мајор, потпуковник, пуковник). Међу њима је био и командант 21. дивизије, предратни наредник. У 23. дивизији налазила су се свега два школована официра, један поручник и један потпоручник. Комунистичке јурише предводили су ”омладински руководиоци”, заправо заведена деца, па чак и девојчице од 14 година. У Бици на Буковику погинуло је њих осморо. Уочи августовског похода на Златибор, на скојевским састанцима ова несрећна деца ”зарицала су се да ће давати примере јунаштва”, после чега су јуришала ”без обзира на губитке”. Реч је о некој врсти сатанистичких обреда жртвовања деце, тј. о злоупотреби малолетника секташког типа, кажњивој по закону. У четничким редовима на Буковику се борило преко 50 официра, међу којима и један генерал. Укупно су четници имали око 3.000 официра. Они су водили јурише, гинули и бивали рањавани. Комунисти су јурише четника описивали као ”талас скакаваца”, упоређујући њихове правилне борбене формације са ”некаквом имитацијом фаланги”. Они ни после рата нису сазнали да је то ништа друго до обучена војска. Први војник из строја трчи напред десетак метара и поново залеже, други остаје у заклону и штити га ватром, трећи трчи, четврти пуца, и тако цела јединица. Могуће су и друге варијанте: двојица пуцају а сваки трећи трчи, итд. Све је то тактика заваравања непријатељских стрелаца. Неуком посматрачу овакав јуриш стотина и хиљада војника личи на ”талас скакаваца”. Комунисти су, с друге стране, јуришали у маси и трпели велике губитке. И само њихово опредељење за јуриш као начин борбе било је ирационално, јер су имали оруђа већег домета. Четници су наметали јуриш и блиску борбу због тих оруђа и због немања муниције за дужу размену ватре.
– Образовни фактор. У комунистичком покрету било је веома мало образованих људи. Њихов вођа, Ј. Б. Тито, био је металски радник, Едвард Кардељ је био учитељ, Александар Ранковић абаџија, итд. Код четника је ствар стајала обратно. Унутрашњу пропаганду водио је др Војин Андрић, најмлађи доктор наука у земљи. За спољну пропаганду био је задужен др }ура }уровић, доктор наука са Сорбоне. Међу три водеће политичке личности из прве фазе рата била су два доктора наука, Младен Жујовић и Стеван Мољевић, и један академик, Драгиша Васић. У Централном националном комитету, равногорским одборима, редакцијама листова и билтена, итд, било је на хиљаде професора универзитета и гимназија, писаца и новинара, одличних ђака и студената. Диверзантске и саботажне штабове чинили су инжењери, а такође и руководиоце шумских оружаних завода.
Дакле, да су онако велике количине оружја и ратне спреме Западни савезници испоручили четницима, а не комунистима, до Битке за Србију не би ни дошло. Комунистички покушаји завршили би се на рубљењу најистуренијих српских територија на западу и југу, уз помоћ непријатељски настројених народа и националних мањина, али би у целини они остали једна од маргиналних пролазних појава српске историје.
(Из књиге ”Генерал Дража Михаиловић и општа историја четничког покрета”)