
После 23 године: Парадигма Панић
- 14/08/2015
Научена беспомоћност и ишчекивање месије је константа српске политичке психологије. Идеално, лажни искупитељ долази извана и издалека, незнано ко и откуда, и покренут чистим алтруизмом решава нагомилане проблеме народа коме никако не полази за руком да помогне самоме себи. Панићев мецена Слободан Милошевић био је (и затим још неко време остао) српски месија још пре Панићеве краткотрајне интервенције, а пре тога ту улогу играо је злокобни Јосип Броз. Потом је плашт месије носио Ђинђић
ПИШЕ: Др Петар ПАВЛОВИЋ
Када смо пре мало више од две деценије за „Погледе“ припремали текст о тада новопостављеном премијеру Савезне Републике Југославије Милану Панићу, нисмо планирали фељтон. Међутим, из разних извора пристизали су свежи подаци а истраживањем долазили смо до нових и све шокантнијих сазнања о прошлости и понашању тамне особе у центру наших разматрања. Ти увиди објављени су у четири наставка „Погледа“ у лето 1992. године.
Панић је доведен и убрзо затим склоњен али – и битно је да се ово јасно подвуче – наша серија текстова није имала никакве везе са његовом сменом. У сваком уређеном друштву, где штампа врши своју основну професионалну функцију средства за распрострањивање информација од јавног значаја и где постоји информисано јавно мњење са формираном грађанском свешћу, релевантне чињенице о Панићу које смо изнели дигле би огромну прашину. Немилосрдна и индигнирана осуда јавности Панића би принудила да се неславно повуче уместо да га они који су га из сопствене рачунице довели – смене. Међутим, да потсетимо заборавне, бестидни Панић се – напротив – дрско кандидовао на изборима за највишу јавну функцију у држави. Његов покушај да се изборним путем домогне најмоћнијег положаја у земљи завршио је крахом. Да ли је то било зато што стварно није добио довољно гласова или што су му их они који су га довели украли, јер тада су односи између две банде већ постали отворено непријатељски, са сигурношћу не можемо рећи. Можемо да потврдимо само жалосну чињеницу да су шарлатана Панића отерали они исти који су га из Америке дотерали, и све из разлога сопствене политичке користи. Грађани у томе нису имали никаквог удела. Они су били пуки посматрачи представе која им је режирана, и остали су то до данашњег дана.
Корени тог обрасца политичког деловања сежу унатраг пре појаве Милана Панића, али у том погледу од његовог одласка и увођења „демократије“ није се променило ништа. Зато је Панић парадигма српске политике. Проанализирајмо околности његовог краткотрајног дејства на политичкој сцени и шта се догађало откако је отишао. Довољно је указати на три главна момента.
(1) Научена беспомоћност и ишчекивање месије је константа српске политичке психологије. Идеално, лажни искупитељ долази извана и издалека, незнано ко и откуда, и покренут чистим алтруизмом решава нагомилане проблеме народа коме никако не полази за руком да помогне самоме себи. Панићев мецена Слободан Милошевић био је (и затим још неко време остао) српски месија још пре Панићеве краткотрајне интервенције, а пре тога ту улогу играо је злокобни Јосип Броз.
Од пада Милошевића, парадигма се понавља. Нешто дуже од Панића, али ипак релативно кратко, плашт месије носио је Зоран Ђинђић. Подједнако покварен као Панић, Ђинђић је аморалност вешто прикривао симулакрумима интелектуалне супериорности и визионарства, као што је Панић слично чинио лажно се представљајући као пословни чаробњак. Данашњи месија влада помоћу јевтиних опсена и уз техничку подршку „delivery unit“ екипа, што вероватно не би било могуће без преседана које је направио Панић, као што ће се у продужетку видети.
Ако размислимо добро запазићемо да се дејство ове месијанске парадигме не ограничава на највише руководеће положаје већ се простире и наниже, према тренутним потребама чаробних фрулаша који управљају судбином Србије. Један пример таквог метеорског месије за тренутну употребу је Лазар Крстић. Да ли се ико још сећа тог опскурног типа? Шта је остало у колективном памћењу од – не тако давно – агресивне и бестидне кампање којом је, преконоћ, овај непознанац проглашен за финансијског Николу Теслу и економског генија без премца, доведеног да тајнама наученим на водећем америчком универзитету васкрсне српску привреду?
(2) У серији написа о Панићу, са ослонцем на прљаве послове којима се субјект увек бавио, изнели смо оцену да ће, под владавином Милана Павића, нова ера корупције бацити у засенак сличне мане претходних режима. Прогнозирали смо да ће скандалозна владавина Јосипа Броза и његове камариле изгледати као викторијанско доба строгих моралних назора у поређењу са пљачком која наступа са Панићем и гладним скакавцима, које он предводи.
Ово предвиђање показало се погрешно у детаљима али тачно у принципу. С обзиром на еуфорију којом је 1992. године поздрављено именовање на положај савезног премијера наводно успешног привредника којим се отаџбина оправдано дичи, и који је још на „перту“ са највишим личностима америчког естаблишмента, у том тренутку било је тешко предвидети краткотрајност његове политичке каријере. Панић, и чопор следбеника и профитера које је са собом довукао у Србију, једноставно нису имали довољно времена да операцију темељно организују и изведу. (Да ли се ико још увек сећа оног гангстерског конвоја од неколико десетина возила, којим су Панић и свита разметљиво прешли границу из Мађарске, користећи сувоземни пут ка свом новом плену, пошто је СР Југославија тада већ била под санкцијама и није се могло летети авионом?)
Корупција од тада незадрживо узима маха. Мирољуб Лабус, Божа Дерикожа и Млађан Динкић (да не заобиђемо ингениозног протагонисту философије „крадуцкања,“ Вељу Илића) само су нека од великих имена која красе анале српске корупције, уздигнувши ту неморалну уметност до неслућено бестидних граница.
Пре неки дан, осведочили смо се до које мере су на пљачкашкој скали Панићеве преваре ситне у поређењу са стањем које је потпуно нормализовано данас. Ако је почетком деведесетих неко мислио да је контролу над „Галеником“ Панић стекао на нерегуларан начин и да је за безначајну инвестицију која, при том, никада није ни верификована, постао газда профитабилног српског предузећа из којег је црпео мултимилионске профите, шта ће се рећи данас за грабеж највреднијег обалског земљишта на територији Београда за свега 22.000 евра? Да, то је сума коју је (наводно) уплатио концерн „Игл Хилс“ из Абу Дабија за контролни пакет од 68 одсто акција у пројекту „Београд на води.“ Као ни у случају Панићеве инвестиције у „Галенику,“ нико није видео поништени чек увредљиво безначајне инвестиције „Игл Хилс“-а. Пројекат на води може да буде фантомски. Међутим, терен на коме би требало да буде саграђен, над којим је ово ad hoc предузеће (чија друга велика инвестиција у Србији износи 500 динара, на име трошкова регистровања) добило апсолутну контролу, врло је опипљив, реалан и – драгоцен.
Да ли смо пре скоро двадесет година претерали када смо прорекли да ће Панићева скандалозна појава бити увертира у криминалитет неслућено ширих димензија који ће уследити?
(3) Трећи битан моменат парадигме Панић је нормализација отвореног увођења страног фактора у управу земље. Ако је данас, 2015. године, успех те операције једва приметан, то само потврђује феноменалну успешност њеног извођења. Идеја коју је у сред Другог светског рата председник Рузвелт предложио Хари Хопкинсу, да се Хрватска стави под старатељство, спроведена је у потпуности, али са применом на Србију.
И на овом пољу системског урушавања, Панић је био претеча. На место председника владе Панић је дошао као држављанин једне стране земље, Сједињених Држава. Молбом, којој је великодушно удовољено, да власти САД у његовом случају учине изузетак и одобре му да „служи“ страној држави без лишавања америчког држављанства, Панић је јасно сигнализирао своје приоритете. Епизода на челу владе СРЈ за њега је била привремени задатак а не животна мисија посвећеног српског патриоте.
По истом обрасцу, следило је именовање низа страних држављана, међу којима се истичу Кори Удовички (Боливија) и Лазар Крстић (САД) на одговорне положаје у држави. Од тренутка када је лед био пробијен коришћењем хибридних индивидуа са страним пасошима, упитне лојалности али српског порекла, нормализација следеће фазе окупације постала је могућа – довођење на кључне положаје потпуних странаца, без икаквих видљивих веза са Србијом.
Дефиле страних „саветника“ и „консултаната“ (Блер, Страус-Кан, Гузенбауер и остали) једва да би био могућ да им Панић није утро пут. За њима, природним током, пошла је нормализација пресудног утицаја страних амбасадора и комесара на управу једне формално још увек суверене државе. Парадигма Панић налази се у темељу процеса унутрашњег подривања који је за четврт века довео до колонизације једне некада поносне и суверене земље.
Учвршћивање најкобнијих заблуда српског народа, ослобађање најприземнијих корупционашких порива и поткопавање значајних темеља државности наслеђе је Милана Панића. Његово краткотрајно али садржајно присуство изазвало је дуготрајну моралну пустош због чега ће га поколења проклињати.