Битка на Западној Морави (Битка на Парцанској коси)

05/09/2015

Мапа: И. Матејић

Током 20. септембра водиле су се крваве борбе на левој обали Западне Мораве, али одлучујући окршаји одигравају се сутрадан, 21. септембра 1944, када четници крећу у противофанзиву. Борбе вођене тог дана Стошић овако описује: ”Надмоћним снагама и свешћу да је ово последњи бедем продору партизана у централну Србију, четничке снаге су натерале на повлачење партизанске јединице на читавој линији. Неочекивано снажан удар изазвао је тоталну пометњу да су, у хаосу повлачења, ”Црногорци” стигли из Велике Дренове у Мрзеницу, а 3. српска из Беле Воде и Коњуха до Велике Дренове и Медвеђе, где су прешли Мораву”

ПИШЕ: Милослав САМАРЏИЋ

Последња велика битка између четника и партизана у Србији вођена је на Западној Морави, у близини Крушевца, од 18. до 22. септембра 1944. године.
У покушају да пређе реку и продре у Шумадију четнике напада 2. пролетерска дивизија. Имала је вероватно око 2.500 бораца, јер су на окупираној територији комунисти успели да спроведу само делимичну мобилизацију.
Шумадију је бранила Расинско-топличка група корпуса потпуковника Драгутина Кесеровића. Под Кесеровићевом командом и даље се налазио 2. косовски корпус капетана Жике Марковића. После прва два дана Битке на Западној Морави стигли су и делови Варваринског корпуса, као и слабије недићевске посаде из околине.
На четничку мобилизацију расписану 1. септембра омладина се радо одазвала, тако да је бројно стање Кесеровићевих јединица, према изјави америчког поручника Елсфорда Крамера, датој пред Комитетом за праведно суђење Дражи Михаиловићу 1946. године у Њујорку, тада износило ”близу 8.000 људи”.355

Победници: Једна јединица из састава 1. расинске бригаде

Крамер се као члан америчке војне мисије при Врховној команди током септембра и октобра 1944. године налазио у Кесеровићевом штабу. У извештају шефу мисије, пуковнику Роберту Мекдауелу, он 23. октобра 1944. године поред осталог пише:
Четници имају само половину оружја потребног за људство којим располажу. То оружје је свих постојећих врста и калибара.356
У извештају Дражи писаном 3. априла 1945, Кесеровић наводи да је октобра 1944. имао ”нешто преко 10.000” војника.357
Кесеровићеве јединице располагале су са доста мање аутоматског оружја од комуниста, док је разлика у снабдевености муницијом била још израженија.
Крушевачки историчар Адам Стошић, који је Битку на Западној Морави, скривану пола века, први описао, бележи:
Према стратегији четничких команди, требало је задржати по сваку цену продор партизанских јединица преко Мораве. Зато су поред реке ископани ровови од Богдања до Бошњана и овде се даноноћно стражарило да би се онемогућио прелаз противника.358
После 5. септембра долазило је до готово свакодневних окршаја јужно и југозападно од Трстеника и Крушевца. Била је то увертира за одлучујућу битку, у коју комунисти полазе 18. септембра. Преко Западне Мораве они крећу на два сектора: Стопања – Селиште (изнад Крушевца) и Макрешане – Бошњане – Вратари – Падеж (испод Крушевца), истурајући напред 4. црногорску бригаду. Три од четири батаљона ове бригаде успели су да пређу реку до четири часа поподне 19. септембра, после ”оштре борбе са четницима”, како пише у комунистичком зборнику ”Ослобођење Крушевца 1944”.359
У ноћи између 19. и 20. септембра реку прелазе и јединице које су наступале на сектору Макрешане – Падеж. Током 20. септембра водиле су се крваве борбе на левој обали Западне Мораве, али одлучујући окршаји одигравају се сутрадан, 21. септембра, када четници крећу у противофанзиву. Борбе вођене тог дана Стошић овако описује:
Развија се беспоштедна борба на читавој линији од Падежа и Парцана до М. Крушевице и Благотина. Најтежи окршај се одиграо на Парцанској коси (плато изнад Парцана и Каменара – 3. српска) и у Топоници (код Велике Дренове – 4. црногорска), јер је овде била и највећа концентрација оба противника (до повлачења Кесеровићев штаб је у Белој Води). Надмоћним снагама и свешћу да је ово последњи бедем продору партизана у централну Србију, четничке снаге су натерале на повлачење партизанске јединице на читавој линији. Неочекивано снажан удар изазвао је тоталну пометњу да су, у хаосу повлачења, ”Црногорци” стигли из Велике Дренове у Мрзеницу, а 3. српска из Беле Воде и Коњуха до Велике Дренове и Медвеђе, где су прешли Мораву.360
Наводећи сведочење сељака из Беле Воде да су се партизани приликом бекства давили у Западној Морави, Стошић закључује: ”Партизанске јединице доживеле су највећи пораз у крушевачком крају у току рата”.
Ево како је Битку на Западној Морави описао наредник Славко Здравковић, у то тоба командант 4. батаљона Жупске бригаде:
Само тако добри официри, као што су били Кесеровић и артиљеријски мајор Димитрије Антоновић, који је тада командовао Расинским корпусом, заслужни су што нас партизани нису отерали до Крагујевца. Два дана смо одолевали. Онда је наступило такво стање да нисмо имали куд. Партизани су имали огромну ватрену моћ, а ми смо остали без муниције. Мајор Антоновић није командовао из позадине, био је са нама, на положају. У моменту када смо били на свега 30 метара једни од других, он викну: ”Беже, мајку им лоповску, напред наши, јуриш!” Мени рече из свег гласа, мада сам био свега пет корака далеко, да одем и поседнем једну косу. Партизани, наравно, нису бежали, али ту се преломила битка. Ми смо кренули и они су заиста почели да одступају. Партизани су били у таквој паници, да су се давили у Морави. Међутим, мајор Антоновић је наредио да останемо на том положају, пошто је била ноћ. Мислим да је то била грешка, мада је он поступио по правилу службе. Али, наставили смо да их гонимо, тако да смо поново овладали Жупом.361
Капетан Крамер известио је пуковника Мекдауела:
…Убрзо после тога почео је напад партизана, али су их четници потукли и одбацили према Копаонику. За време тих борби немачке колоне су несметано пролазиле преко територије коју су држали партизани. Ниједан метак није био испаљен на њих. То сам лично посматрао помоћу двогледа с једног узвишења.362
После победе у Бици на Западној Морави, Расинско-топличка група корпуса је наставила да потискује 2. дивизију у правцу Копаоника и Јастрепца. Пошто су потукли комунисте на десном крилу, четници су у ноћи између 24. и 25. септембра ослободили Александровац и Брус. У току 25. септембра комунисти су се повлачили и на левом крилу, одступивши преко Расине, на падине Јастрепца.
Комунисти су предузели противнапад током 29. и 30. септембра. Њихове јединице поново су заузеле Брус и Александровац, али нису успеле да потисну четнике до Западне Мораве. Нова линија фронта успостављена је петнаестак километара од ове реке према Александровцу. На левом крилу, четници су 10. октобра поново одбацили комунисте преко Расине, према Јастрепцу. Следећег дана комунисти су повратили део територије. Успостављена је линија фронта на линији Љубинци – Трнавци – Горњи Степош – Доњи Степош. На тим положајима, и једне и друге ће затећи одлучујући догађаји 14. октобра.
Комунисти дуго нису писали о Бици на Западној Морави. У обимној књизи ”Србија у рату и револуцији 1941-1945”, о овој бици нема ни речи. Испровоцирани књигом Адама Стошића ”Под небом Крушевца”, 1996, они следеће године објављују књигу ”Ослобођење Крушевца 1944. године”, у којој признају не само пораз на Западној Морави, већ и поразе који су уследили наредних дана. Њихов опис битака ипак није објективан, јер, као и у случају својих других пораза, тврде да су четници сарађивали са Немцима. Разлика у односу на класичну историју, писану од 1945. наовамо, је у томе што су комунисти раније писали да су четници помагали Немцима, а сада пишу да су Немци помагали четницима. Разлика је и у томе што комунисти овде уносе дозу ”самокритике”, наводећи: ”Због тога што је штаб 2. дивизије слабо процијенио ситуацију, те због испрекиданог фронта и неорганизованог дејства наших јединица, непријатељ је 27. септембра са око 10.000 војника овладао лијевом обалом Расине и Александровачком жупом и продужио преко Расине”. Специјално, као узрок пораза на Расини 10. октобра комунисти наводе повлачење дела својих снага даље према југу, четири дана раније (24. дивизија).363
Што се Немаца тиче, они су у ово доба у Крушевцу држали малобројне јединице, које су се једва кретале и главним друмовима. Поручник Крамер пише како му је пуковник Мекдауел наредио да открије, ”ако постоји, било каква врста сарадње ”етника с Немцима”. Крамер је имао “неограничено право кретања и додира с народом”. Не само што није открио никакву сарадњу са Немцима, већ је заједно са четницима учествовао у акцијама против њих.364
За сада је познат само један извештај о губицима током Битке на Западној Морави. То је извештај Команде Српске државне страже за Моравски округ, која се налазила у Јагодини, а који гласи:
Дана 19, 20, 21. и 22. септембра 1944. године вођена је борба између партизана са једне стране и СДС и четника са друге стране, на положају Стеванов гроб, Девет дубова, села Орлова и Доњег Крчина, територија одреда среза Темнићког. Овом приликом рањен је водник К. Милошевић из Темнићког одреда и каплар Илија Д. Марковић из Нишког одреда. На страни четника шест мртвих и око 14 рањених, а на страни партизана око 120 мртвих, 60 заробљених и око 20 кола отерали су рањене.365
Све поменуте локације налазе се далеко од Западне Мораве, на левој обали реке. Доњи Крчин је на половини друма до Рековца, тј. комунисти су успели да се пробију преко Мораве чак око 20 километара, а онда су отерани око 50 километара, до надомак Блаца. Како изгледа, подаци Команде Моравског округа односе се само на губитке настале током четничке противофанзиве, која је почела на поменутим положајима. Као коначни могу се узети само наводи о рањавању два недићевца, који уједно указују на њихово минимално ангажовање.
Извори:
355 Родољуб или издајник: случај ђенерала Михаиловића, 398.
356 М. Пешић, Дража Михаиловић у извештајима британских и америчких обавештајаца, 155.
357 Зборник докумената, том 14, књига 4, 869.
358 А. Стошић, Под небом Крушевца, 403.
359 Ослобођење Крушевца 1944. године, 72.
360 А. Стошић, Под небом Крушевца, 404.
361 Изјава Славка Здравковића аутору.
362 М. Пешић, Дража Михаиловић у извештајима британских и америчких обавештајаца, 157.
363 Ослобођење Крушевца 1944. године, 74.
364 М. Пешић, Дража Михаиловић у извештајима британских и америчких обавештајаца, 156.
365 Извештаји Команде Српске државне страже за округ Моравски 1941-1944, 148.
(Из књиге Милослава Самарџићa ”Генерал Дража Михаиловић и општа историја четничког покрета”, Крагујевац 2007, стране 669-673)