![]({"large":{"file":"https:\/\/www.pogledi.rs\/wp-content\/uploads\/2015\/09\/tv-hram-1024x576.jpg","width":1024},"full":{"0":"2015\/09\/tv-hram.jpg","1":1920,"2":1080,"3":false,"file":"https:\/\/www.pogledi.rs\/wp-content\/uploads\/2015\/09\/tv-hram.jpg"}})
Бајићев саветник – Дачићев помоћник
Др Предраг Марковић. Фото: Снимак екрана, ТВ Храм.
Историчар одговоран за истинитост приче у ТВ серији ”Равна Гора” Радоша Бајића, др Предраг Марковић, управо је постао помоћник председника Социјалистичке партије, Ивице Дачића
Из угла аутора ових редака, као и књиге ”Фалсификати ТВ серије `Равна Гора`” – није се могао замислити бољи Марковићев потез
ПИШЕ: Милослав САМАРЏИЋ
Потпредседник Социјалистичке партије Србије пре неколико дана постао је историчар Института за савремену историју др Предраг Марковић. Председник партије, Ивица Дачић, представио је Марковића као свог ”кеца из рукава”. Присутни новинари, као и део јавности, били су изненађени, пошто је Марковић раније био члан Главног одбора Демократске странке, а до овог момента Покрета ”Доста је било” Саше Радуловића.
”Предраг Марковић нас није обавестио о својим намерама да се прикључи странци која је један од симбола партократије, против које се најоштрије боримо”, саопштио је овим поводом Покрет ”Доста је било“.
Према Дачићевој изјави, договор са Марковићем ”пао је” пре неколико месеци. Као потпредседник СПС-а он ће бити задужен за идеологију и јавне наступе.
Историчар је свој поступак образложио поређењем данашње ситуације са оном уочи Првог светског рата. Каже, као и онда, није у питању борба за власт, ”већ борба за опстанак земље”, додајући: ”Појединац нити може да схвати сву сложеност наше стварности, нити може да утиче на њу. Моћна организација као што је СПС, може да умрежи мислеће људе широм Србије. То ме је определило за СПС.”
Ова тема посебно је занимљива јер је др Предраг Марковић био један од двојице стручних консултаната ТВ серије ”Равна Гора” Радоша Бајића. Тако, из угла аутора ових редака, као и књиге ”Фалсификати ТВ серије `Равна Гора`” – није се могао замислити бољи Марковићев потез. Наиме, реагујући на моје набрајање силних историјских фалсификата у овој серији, Марковић је 14. јануара 2014. године у дневнику ”Блиц” написао:
”Пре неколико дана једне дневне новине су организовале трибину о ТВ серији `Равна Гора`. На трибину су позвани један професор ФДУ, једна позната ТВ критичарка из старе гарде и Милослав Самарџић, који се представља као историчар… Он је написао мноштво књига, читанки и сликовница о покрету Драже Михаиловића. Проблем је настао када је почео да напада све историчаре који се баве Другим светским ратом да су прикривени или отворени пропагатори комуниста.”
Наравно, није реч о нападима, већ о критици, и нису у питању сви историчари, већ само комунисти, или макар пропагатори њихове пропаганде. Тврдио сам да ту спада и др Марковић и, наравно, да је поменута серија класичан пример комунистичке пропаганде. Сада ми остаје само да подсетим Марковића на ову полемику и да га поново питам: Да ли је комуниста?
Он ће се сигурно сетити чувеног дијалога из ”Балкан експреса”:
– Нисам.
– Ниси?
– Не, не, кажем, јесам…
Да, јесте, нема боље потврде од његове нове функције. А та функција је, у ствари, само логичан след догађаја. Довољно је подсетити се последње предизборне кампање, када је Ивица Дачић тражио да се врати споменик Ј. Б. Титу у Ужицу. У то време Марковић објављује књигу ”Тито – поговор”, у којој је овај масовни убица приказан афирмативно.
Дивљење Титу и петокраци – која је ”красила” салу и сада, док се Дачић хвалио ”кецом из рукава” – Марковић већ годинама показује у чланцима, интервјуима и изјавама. Јула ове године објавио је и књигу “Тито-кратка биографија”. Тим поводом дао је интервју за један хрватски портал, где је поред осталог изјавио: ”За Тита кажу да је био `обичан стројобравар`. Стројобравар 1907. године је као данас ИТ инжењер”.
Неће бити. Не само што Тито није био машинбравар, већ је био браварски помоћник – дакле, није имао ”мајсторско писмо” – него је и однос између полуквалификованог радника и инжењера у основи остао исти.
Ево још једног типично комунистичког става из овог интервјуа, на питање о Титовој Југославији: ”Хонорари новинара, писаца, режисера и знанственика били су десет пута већи него данас. Они су у Југославији имали и новац и слободу. Само двије ствари у Југославији биле су табу – национални односи и Тито. Све остало је, мање више, било слободно.”
У ствари, у Краљевини Југославији примања су била већа, како за интелектуална, тако и за радничка занимања, док је о поређењу људских права и слобода излишно и говорити.
У једном чланку др Предраг Марковић пореди Тита и Николу Пашића, и то у корист Тита. Он пише: ”С ким би се у нашој историји Тито могао упоредити? Рецимо да је то Никола Пашић. Њих двојица имају више тога заједничког у биографији. Револуционари, робијаши, политичке избеглице, људи који успон на положај постижу, између осталог, и неком врстом издаје сабораца, људи који су лако одбацивали начела ради политичке пробитачности.”
Већ ово је увреда за интелигенцију, а најважније тек следи: ”Он (Пашић) свакако није био светски државник Титовог формата, мада га је италијански дипломата и публициста Карло Сфорца уврстио у десет неимара савремене Европе. Огроман напор разних делова државног апарата правио је од Тита живог бога. Велики део тих напора био је усмерен на иностранство. Међутим, у Титу је било материјала од којег се граде митови. Доказ за то је међународни успех и трајање Титовог култа.”
Марковић тврди да широм света постоји мит о Титу, односно да је постојао одувек: ”А што се странаца тиче, њих Титу привлачи мит о борцу за права малих народа, о Давиду који је победио хитлеровске и стаљинистичке Голијате.”
Овде Марковић демонстрира елементарно непознавање историје Другог светског рата, да би поентирао на свом омиљеном, поратном периоду: ”И Тито и Пашић су створили (или макар присвојили стварање) држава које су чак у почетку уживале велики међународни углед. Међутим, ни један ни други нису успели да створе одрживу политичку заједницу и привреду.”
Али, Краљевина Југославија је имала итекако одржив привредни систем, док је, с друге стране, сваки социјалистички систем по дефиницији привредно неодржив. Зато се Краљевина распала због војних и политичких удараца великих сила, док се социјалистичке земље, од Совјетског Савеза до Југославије, распадају изнутра.
Подсетићемо се и неких Марковићевих изјава о четницима и партизанима. ”Четници су и у рату имали озбиљан проблем са визуелним делом имиџа, што се види на фотографијама из тог времена. Изгледају као банда сеоских разбојника на теферичу. Са друге стране, партизански имиџ је врло модеран, јер им пропаганду води Жорж Скригин”, изјавио је он за ”Време” од 21. новембра 2014. године. Затим је додао:
”Прво Срби из Босне, а онда и остали, деведесетих су прихваитли тај имиџ који ни четрдесетих није добро изгледао, а камоли деведесетих. То је та бизарна, гусарска, инфантилна идентификација са лошим момцима. Тај изглед је комбинација Анђела пакла и балканског разбојништва из 19. века.“
А ово је његово мишљење о равногоркама и партизанкама: ”Кад видите жене из четничког покрета на фотографијама, оне изгледају као неке вране, док с партизанкама то није случај“.
Данас свако дете може на Гуглу укуцати реч ”равногорке”, потражити опцију ”слике” и видети велики број лепих жена и девојака са кокардама: Милка Баковић, Јелена Ђорић, Милка Јелача, Рада Божић, сестре Вера и Рада Сарамандић, Анђа Лалатовић… Али, Марковић је свој став формирао давних дана на основу једне једине слике, не баш лепе равногорке, коју су комунисти стално прештампавали. Наравно, такво закључивање се не очекује од једног доктора историјских наука – сем ако је комуниста.
Мада су се на интернету одмах појавили коментари како је Марковић постао потпредседник СПС-а због још једног Дачићевог ”коферчета” пуног девиза – прилично сам сигуран да то није тачно. Ивица Дачић је тип комунисте материјалисте, док је Марковић комуниста идеалиста. И тај идеализам, још од 1945-те, подразумева да се уз не баш претерани рад лагодно живи ако се хвале Тито и партија, али то је неупоредиво са огромним богатством које су приграбили Дачић и екипа. Можда Марковић заиста не види ниво корупције у СПС-у, нити у ствари шта је суштина социјалистичког система: дограбити се власти и држати је по сваку цену ради личне материјалне користи. И, дакле, не види разлику између социјалистичког и демократског система.
Јер, др Предраг Марковић је типичан ”књишки мољац”, а књиге које су му одмалена давали биле су погрешне, пошто је један од најистакнутијих комуниста, Добрица Ћосић, писац Статута Савеза комуниста Југославије – био његов ујак.
Мада је задужен за идеологију – која би поткрепила Дачићеве ставове о Титу – он ће сада први пут имати прилику да види социјализам изнутра и сасвим је рална претпоставка да се неће дуго задржати у СПС-у.
Можда ће се тада посветити ономе што би требало – и што би у ствари требало да је главни задатак свих државних историчара, а то је проучавање милиона страница докумената тајних у социјалистичкој Југославији, које је БИА недавно предала архивима у Београду. Ствар је системски тако постављена да само државни историчари имају приступ тој грађи, а они је се клоне.
Можда ће га у тој грађи заинтересовати досије др Војина Андрића, ако ни због чега другог, оно зато што су комунисти управо Добрицу Ћосића слали у сремскомитровачку казнионицу да га ислеђује. Резултат је био поразан. Доказ су сведочења Андрићевих сапатника, али и факат да Ћосић, иначе скрибоман, ни ретка о томе није написао.
Јер, Андрић и његови пријатељи, и Ћосић и његови другови, то се ни на који начин не може поредити. Просто, различите су мере по среди. Дубина пада српског друштва види се и по томе што данас готово нико не зна за др Војина Андрића, док се и даље навелико славе не само Ћосић и дружина, већ и њихов идол и шеф Тито.
Војин Андрић је рођен 3. марта 1917. у Нишу. Његов отац Милан био је власник књижаре ”Милан Андрић и друг” у центру града. Са непуне 24 године постао је најмлађи доктор наука у Краљевини Југославији. Докторирао је право, у једној верзији код Слободана Јовановића, а у другој на Сорбони.
Када су 1937. године водећи српски интелектуалци основали Српски културни клуб, Слободан Јовановић је изабран за председника, док Андрић постаје председник Омладинске секције клуба и уредник њеног гласила, часописа ”Нова Србадија”.
Око Андрића, а не око Ђиласа и других ”вечитих студената”, и малобројних комуниста који су успели да заврше факултет, попут Иве Лоле Рибара – окупљао се цвет београдске интелигенције, пре свега универзитетске. Комунисти нису имали људе тог калибра. Њихов покрет, као и сваки тоталитарни покрет, је антиинтелектуалан, скучен и омеђен оквирима у које истински интелектуалци не могу да се уклопе.
Андрића су осудили на 20 година тешке робије, па мучки убили после робије. Није имао деце, а сестрића можда има, негде у Америци, јер је његова сестра емигрирала после рата. Тако је било са многим Андрићима, а овако је са многим Ћосићима. Зато смо у већој невољи него што то изгледа на први поглед.
(”Слобода”, лист СНО у Чикагу, 10. септембар 2015.)
![]({"jaw_blog-16_9-small":{"file":"https:\/\/www.pogledi.rs\/wp-content\/uploads\/2023\/03\/42424242-1-2-170x95.jpg","width":170,"filesize":11575},"jaw_blog-16_9-middle":{"file":"https:\/\/www.pogledi.rs\/wp-content\/uploads\/2023\/03\/42424242-1-2-270x152.jpg","width":270,"filesize":15554},"jaw_blog-16_9":{"file":"https:\/\/www.pogledi.rs\/wp-content\/uploads\/2023\/03\/42424242-1-2-475x267.jpg","width":475,"filesize":27908}})
![]({"jaw_blog-16_9-small":{"file":"https:\/\/www.pogledi.rs\/wp-content\/uploads\/2023\/02\/002-170x95.jpg","width":170,"filesize":6238},"jaw_blog-16_9-middle":{"file":"https:\/\/www.pogledi.rs\/wp-content\/uploads\/2023\/02\/002-270x152.jpg","width":270,"filesize":13668},"jaw_blog-16_9":{"file":"https:\/\/www.pogledi.rs\/wp-content\/uploads\/2023\/02\/002-475x267.jpg","width":475,"filesize":34502}})
![]({"jaw_blog-16_9-small":{"file":"https:\/\/www.pogledi.rs\/wp-content\/uploads\/2020\/10\/Nikola-Kalabic-SR-net-170x95.jpg","width":170},"jaw_blog-16_9-middle":{"file":"https:\/\/www.pogledi.rs\/wp-content\/uploads\/2020\/10\/Nikola-Kalabic-SR-net-270x152.jpg","width":270},"jaw_blog-16_9":{"file":"https:\/\/www.pogledi.rs\/wp-content\/uploads\/2020\/10\/Nikola-Kalabic-SR-net-475x267.jpg","width":475}})
![]({"jaw_blog-16_9-small":{"file":"https:\/\/www.pogledi.rs\/wp-content\/uploads\/2019\/10\/Iz-filma-Zaista-otpisani-170x95.jpg","width":170},"jaw_blog-16_9-middle":{"file":"https:\/\/www.pogledi.rs\/wp-content\/uploads\/2019\/10\/Iz-filma-Zaista-otpisani-270x152.jpg","width":270},"jaw_blog-16_9":{"file":"https:\/\/www.pogledi.rs\/wp-content\/uploads\/2019\/10\/Iz-filma-Zaista-otpisani-475x267.jpg","width":475}})