Мила Михајловић: Дива која мења историју

23/12/2015

Сваки дан је нови изазов: Мила Михајловић

Када вам је саговорник неко попут Миле Михајловић, папир представља отежавајућу околност.

Као да живи три живота истовремено, ова лепа, вредна и вишеструко талентована Банаћанка која већ 32 године живи у престоници на Апенинском полуострву, стално запослена у државној телевизији Италије (РАИ), активна је као члан Удружења новинара Србије и Италијанске новинарске коморе, Удружења књижевника Србије, Удружења преводилаца Италије и као судски вештак трибунала у Риму, професор је српског при Центру за стране језике Министарства одбране Италије, члан је и Српског лекарског друштва…
Одана својој отаџбини и новој домовини, као оперска певачица, новинар, преводилац, књижевник, историчар, постала је живи мост који спаја Србију и Италију. Само она зна како је отворила браву са седам кључева и дошла до материјала који је бацио ново светло између ове две некада суседне земље, па је њеном архивски вредном фототипијом “За Српску војску – једна заборављена прича” у Риму отпочело званично обележавање 100-годишњице Великог рата, а Италија је овим чином изразила изузетну почаст Србији као савезнику и пријатељу, али и као актеру и ствараоцу савремене Европе.
За свој рад је добила бројна признања, између осталог, Града Рима, Италијанских региона, Радио Ватикана, годишње награде града Зрењанина, Специјалне италијанске књижевне награде Черуљо, награде Благодарје Удружења књижевника Србије на Савиндан 2015… Себе, ипак, највише воли да представи речима: “Ја сам Рашина мама.”
– Потичем из старе банатске породице. По маминој линији то је породица Сегединац која је од памтивека у тој равници. У старим списима се помињу међу српским првацима још у првим деценијама 18. века. Били су слободни људи и, као Срби, имали су низ привилегија у Аустроугарском царству, где су били елитна војска. Нашла сам о њима податке да су живели у Тарасу, одакле прелазе у Карлово, садашње Ново Милошево. И татина породица Михајловић је живела у Карлову, а у Банат су стигли из Тимочке Крајине за време велике буне 1848. Све доскора је постојао јатаган, ткани ћилим и торбица коју су собом донели из постојбине – села Врбица код Борског рудника. Мој чукундеда Душан био је горостасног раста, по занимању ковач, али и песник. Сачувана је свеска са његовим песмама и записима.
– Матурирала сам у чувеној Зрењанинској гимназији, основаној још давне 1846. Поред најстаријег позоришта на Балкану, мој родни град има и велику музичку традицију која је изнедрила светски познате омладинске хорове. Тако је било нормално да и ја почнем да се бавим музиком. Завршила сам нижу музичку школу за гитару код проф. Јосифа Тајтија, као и одсек за соло певање.
– У Београду сам уписала Правни факултет, али како више без музике нисам могла, паралелно сам уписала и средњу музичку школу, соло певање код проф. Радмиле Трнинић. Већ са треће године факултета, судбина ме је одвела у Рим на пријемни испит на Конзерваторијум “Санта Чечилија”. Примали су само двоје студената, а пријавило се више од 400 кандидата. Била сам прва и данас једина Српкиња која је студирала и дипломирала на овом најстаријем и најчувенијем конзерваторијуму на свету за оперске певаче. На другој години сам изабрана да као сопран будем солиста хора и оркестра италијанске државне радио телевизије РАИ. Са те позиције певала сам у концертним дворанама у свим крајевима света, али сам истовремено водила успешну оперску каријеру и опробала се у најпознатијим улогама као колоратурни сопран. Усавршавала сам глас и магистрирала сам у Београду код проф. Звонимира Крнетића.
– У једном моменту сам установила да ми музика није довољна, па сам почела да се бавим новинарством. Тако сам у периоду од 1993. па до 2007. била главни уредник и водитељ информативног радио програма РАИ на српском и хрватском језику који се звао Радио Рим.
Потом, дописник за БК и Б92 телевизију, писала за часописе “Бре”, “Глас јавности”, као и за “Политику”, “Илустровану Политику”, “НИН”, “Глас канадских Срба”, али и за бројне италијанске листове. За РАИ сам радила ексклузивне ауторске емисије и репортаже, а један од мојих познатијих прилога који је обишао свет јесте о егзодусу Срба током акције “Олуја”.
– Новинарство ме није раздвојило од музике, али сам почела да откривам себе у свему што ме је занимало. Тако сам 2003. организовала гостовање у Србији најпознатијег европског дечјег фестивала Златни цекин. Од 2002. до 2005. сам била саветник за Балкан председника Федерутилитаса, гранског удружења 450 италијанских предузећа за енергију, воду и амбијент. Поносна сам што сам била носилац прве хуманитарне дозволе УН за Југославију из Италије. Многе моје активности везане за Србију су ме одвеле на 50. Српски дан у Нијагари, где сам била почасни гост и главни говорник.
– Бавити се историјом била је за мене најнормалнија ствар. Од најранијег детињства тата ме је успављивао историјским причама. С друге стране, када наиђете на потврде о фалсификовању историје које су у директној вези са животом мог народа, не верујем да би ико могао да остане равнодушан. Тако сам почела да копам, пишем и објављујем књиге које се деле на оне везане за новију историју и Други светски рат и оне везане за Први светски рат. Међу банатским Србима, историја је, баш као и музика, део свакодневног живота. Она је Србе у Банату спасла од асимилације већинских народа, формирала њихову националну свест и била основа мисли о уједињењу са матицом Србијом. Зато ме иритирају идеје о аутономаштву Војводине, регије која је постојала само неколико деценија пре припајања са Србији, а која је актуелно једна вештачка творевина. Нема везе са вољом народа, која је последњи пут била изражена новембра 1918. одлуком свих скупштина народа Срема, Барање, Бачке и Баната, а изрекао ју је Јаша Томић да се припоје Србији “без услова, без преговора и без поговора”.
– Преводилаштво је такође моја велика љубав. Превела сам неколико књига, али за мене је симултани превод најинтересантнији јер се увек догоде неке непредвиђене ситуације. На пример, некадашњи премијер Италије Силвио Берлускони био је изузетно духовит и његови сусрети са другим државницима су стварно били забавни за преводиоца. Дешавало се да и други званичници воле да се шале, а зна се да је то најтеже преводити. Иначе, обично се симултано преводи у пару. И онда се деси ситуација да ја обично започнем превод, па пошто су пале духовите примедбе, док сам ја преводила – сви су се смејали, мојој колегиници није било лако јер се више нико није смејао шалама. Тада је долазило до негодовања. Обично се тада прибегавало компромисном решењу, а то је да ја преводим сама све време сусрета.
– Симпатичан је био и сусрет Бориса Тадића, тада министра одбране Србије, са италијанским министром одбране Антонијем Мартином. Тадић је причао на течном енглеском и волео је да то покаже без помоћи преводиоца. Мени је то одговарало, јер ми је давало могућности да се мало одморим. Међутим, Антонио Мартино, син човека који је за Италију потписао повељу о уједињеној Европи, одрастао је у САД и матерњи језик му је био енглески. То Тадић или није знао или је сметнуо с ума. При том, Мартино се стриктно придржавао дипломатског протокола који тражи преводиоца, без обзира на то да ли се познаје или не језик друге стране. Током ручка, сви су прихватили да причају на енглеском, а Тадић му је, показавши на мене, рекао: “Драги колега, Србија је мала земља, али видите како ми и у Риму имамо велико знање, лепоту и способност.” На то му је министар Мартино смешкајући се одговорио: “Драги колега, грешите. Мислили сте да кажете да то велико знање, лепоту и способност имамо ми, а не ви. Госпођа је члан моје, а не ваше делегације.” Настао је мук, па када се Борис Тадић насмејао, свима је лакнуло. Мени је било и драго и тужно. Пријале су ми његове похвале, али министар Италије је био у праву. Србија често не зна да цени оно што има, па то постаје понос и богатство некога другог.
– У приватном животу, мој најблиставији моменат било је рођење мог сина Радована који је име добио по мом оцу, а свом деди. Он је данас перспективан младић који студира Технички универзитет у Берлину, на факултету за математику. Осим српског, говори италијански, енглески и немачки језик. Свира клавир и освојио је неколико републичких и међународних признања. Раша је моја највећа награда.
– Све што сам до сада урадила, радила сам срцем и свему сам дала део себе. Нисам имала времена да се препуштам маштању. Сваки дан ми је кратак да урадим и половину онога што желим. Радим и по 18 сати на дан, уживам у томе и никада ми није досадно. Сваки дан доноси неки нови изазов. Имам дивну породицу, искрене пријатеље у свим крајевима света, свугде се осећам на своме, чиним добро и задовољна сам оним што јесам. Не треба ми ништа преко тога.
– Са Зораном Ђинђићем сам се сусрела 1994. године, када сам га, нешто после Ускрса, интервјуисала за РАИ. То је био његов први интервју као лидера опозиције у Србији дат за једну западноевропску државну телевизију. Након неколико година смо се срели у Риму, када је као премијер дошао у званичну посету Италији. Изненадило ме је да се одлично сећао нашег првог сусрета, чак сваког детаља и рекао ми је да му се веома допала ташна коју сам ја тада носила и подсетио ме како је изгледала. Била сам збуњена његовим запажањем и памћењем које ми је свакако импоновало.
Духовити Бошков
– Када је из Ђенове, где је тренирао Сампдорију, долазио у Рим, фудбалски маг Вујадин Бошков је увек волео да буде у друштву својих земљака па смо се тако дружили. Италијани су га силно волели, не само као једног од најпознатијих фудбалских тренера свих времена, већ посебно зато што је био пријатан и симпатичан, због његове брзе мисли и духовитости. И сада, у Италији, када се помене његово име, пљуште његове изреке: “Да се утакмица завршава онда када судија дуне у пиштаљку” или “Да је фудбалска лопта округла”, а то значи да се све до краја утакмице не зна ко ће победити. Када га цитирају, то не користе искључиво у фудбалском речнику, него универзално, за сваку прилику. Била сам поносна и почаствована што сам била у његовом друштву.

Вести