Ексклузивно: Пољаци снимили филм ”Дража – четник”

13/11/2016

Дража четник на пољском: Са шпице трејлера

Седамдесет три године после холивудског остварења ”Четници – борбена герила”, снимљен је још један филм са именом српске гериле у наслову, сада у Пољској

ПИШЕ: Милослав САМАРЏИЋ

Државна телевизија Пољске управо завршава документарно-играни филм о мајору Драгану Сотировићу, под називом ”Дража – четник” (у оригиналу: „Draża – Czetnik, Legenda Kresów”). Мајор Сотировић је био један од најпопуларнијих команданата пољске герилске армије – Армије Крајова – у Другом светском рату. Највише је користио управо псеудоним ”Дража”. И филмска екипа ТВ Пољске, и сведоци догађаја који се појављују у филму, мајора Сотировића једноставно зову – Дража.

Драган Сотировић као питомац у Београду

Судећи према трејлеру, који се може видети на Јутјуб каналу ”ПогледиКрагујевац”, филм је урађен веома професионално, у духу најбољих остварења канала ”Хистори”. Режисер је Јерзи Олешкович, а лик мајора Сотировића тумачи познати пољски глумац Себастиан Цибулски. Реконструкције догађаја снимљене су веома динамично, са аутентичним костимима и наоружањем. Тај играни део филма испресецан је интервјуима са Пољацима који се сећају мајора Сотировића. И са ово мало разумевања пољског језика, видимо да они говоре о Сотировићу са пуно топлине и уважавања.

Себастиан Цибулски (у средини) као мајор Сотировић

Поред Пољака, у филму се као сведоци појављују и Срби: Михајло и Никола Сотировић, син и унук мајора Сотировића. Сем тога, неке сцене су снимљене у Београду, а међу њима и зграда у којој је маја 1941. године поручник Драган Сотировић први пут чуо за пуковника Дражу Михаиловића. Олешковић је имао велику жељу да сними и Халандар, али, стицајем околности, до тога није дошло, па ће се прича о Хиландару ”покрити” фотографијама Горана Вељковића. Тај део приче важан је јер је Драган Сотировић био велики верник и хиландарски ходочасник. На Свету Гору је одлазио сваке године, чак и када му је здравље било озбиљно нарушено, тако да је 1987. године преминуо у Солуну, приликом повратка са последњег ходочашћа (сахрањен је у Цириху).

unuk-nikola-sotirovic-mihajlo-jerzi-samardzic-net

Приликом снимања у Београду: Никола и Михаило Сотировић, Јерзи Олешкович и Милослав Самарџић

На почетку приче је управо она зграда у Београду у којој је млади поручник Сотировић (рођен је 1913. у Врању) први пут чуо за пуковника Михаиловића. На Равној Гори се обрео већ око 20. маја. У књизи ”Србија и Равна Гора”, коју је касније у Паризу објавио са Бранком Јовановићем, Сотировић овако описује тада једину колибу на Равној Гори:

”Један дрвени кревет, прекривен лепо истканим сеоским ћилимом. Остали део собе застрт сеном прекривеним разноврсним ћебадима. То је била постеља непокорених официра. На ексерима укуцаним у зиду висила су разноврсна одела. Ранац и пелерина, једина имовина пуковника Михаиловића, лежали су на кревету. Та мала соба простором и намештајем, више је личила и одисала собом испосника, неголи активном и једином слободном војничком савезничком штабу Европе.”

Пуковник Михаиловић је увече дошао са терена и тада је поручник Сотировић први пут разговарао са њим. Био је то најважнији разговор у његовом животу, о чему пише:

”Говорио је (Михаиловић) јасно и језиком који су његови слушаоци разумевали и желели чути. Дотицао се и давао одговоре о свему, што су они који су долазили да га чују и виде, нејасно осећали и жарко желели да сазнају и разумеју. Ту, те вечери, на тим саоницама, не видећи у недостатку светлости његово лице, осетих по први пут да сам срео `духовног учитеља` и да сам нашао пут којим ћу од тада корачати на начин, како су то чинили и чине сви они, који су јасно видели, знали и осећали шта желе, чему теже и за шта ће се, ако и када то буде потребно било, једнога дана и жртвовати… Те ноћи нисам уснуо до зоре. Благ осмех, сетан израз лица и старатељски поглед човека који ме је ове вечери заувек оријентисао новим путем, испратили су ме на починак. Видео сам такође и анђелски осмејак мога сина, који је управо почео да живи, срећан да ће дете једнога дана сазнати и разумети, зашто је отац морао престати да се стара о њему, иако га је снажно и нежно волео.”

Драганов син Михаило рођен је у Крагујевцу и у овом граду се тада налазио са мајком Душанком. Каније ће и она, као и супруге многих других официра, доспети у немачки затвор. У затвору је добила тешко запаљење плућа, од кога је преминула 1944. године, у Крагујевцу. О малом Михаилу старала се тетка, уз много невоља после рата, јер су и комунисти прогонили породице четника. Син ће видети оца тек када одрасте, у Француској. Сусрет у Србији, наравно, није долазио у обзир, јер је и Сотировић, као и сви официри у емиграцији, био проглашен ”народним непријатељем”, уз све пратеће придеве и атрибуте.

Душанка Сотировић

Први задатак који је Сотировић добио на Равној Гори, 27. маја 1941, био је организациони официр Шумадије. Касније, током лета, постаће начелник штаба Шумадијских четничких одреда (командант је био мајор Миодраг Палошевић).

Опште Михаиловићеве инструкције за све официре биле су: отворени рат на левој обали Дрине, ради заштите народа од масовних покоља, а јачање организације и интелигентна саботажа на десној обали Дрине. Једну од таквих саботажа Сотировић је лично извео, 6. августа 1941, на прузи Крагујевац – Лапово. Пресвучен у ложача, ушао је у локомотиву која је вукла воз пун Немаца. У селу Бадњевац, када је воз требало да се склони на споредни колосек и пропусти композицију из правца Лапова, Сотировић је лопатом ударио у потиљак и онесвестио немачког стражара у локомотиви. Воз је остао на главном колосеку и дошло је до судара, у коме је погинуло девет и рањено око 50 немачких војника.

Међутим, у то време се појављују комунисти, са супротним инструкцијама: не ићи у Босну, него провоцирати Немце у Србији. Сотировић одлази на Равну Гору, где му Михаиловић даје упутство за наступ према комунистима: да се народ упозна са тиме ”ко су комунисти, шта се иза њих крије и за чији рачун раде”, а што се тиче фронта: ”Ми већ имамо фронт где се боримо. Он је западно од Дрине”.

Од одмазди стотину за једнога Сотировић је спасао Јагодину, запретивши комунистима да ће их сачекати ако приђу. Међутим, то није било могуће у случају Крагујевца, јер су се у овом делу Србије налазиле веће комунистичке јединице. Комунисти су били за напад на Крагујевац по сваку цену и без обзира на последице, а четници против. На крају је дошло до компромисног договора: да се Немци заједничким снагама нападну на друму Крагујевац – Горњи Милановац. Комнуисти су, наравно, побегли са бојишта већ у првом минуту, а зе Немце које су четници тада убили и ранили, 21. октобра у Шумарицама је стрељано 2.300 Срба.

Као илегалца, Сотировића је почетком 1942. године на железничкој станици у Крагујевцу препознао један љотићевац и пријавио Гестапоу. Заробљен је и после испитивања и боравка у немачким затворима и логорима у Србији, пребачен у логор Рави Руској на истоку Пољске (данас у Украјини). Из овог логора је касније премештен у Стриј, одакле бежи 13. јануара 1944. и прикључује се Армији Крајова. Пошто су проверили ко је и шта је, Пољаци су га поставили за заменика команданта 14. уланског пука (пук лаке коњице) у области града Лавова (данас такође у Украјини).

Сотировић је успешно командовао јединицама у борбама против украјинских осовинских формација, као и у борбама за ослобођење Лавова од Немаца, у којима је учествовао као командант 14. пука. На предлог Команде Југоисточних пољских снага, на челу са генералом Владиславом Филиповским, одликован је највишим пољским војним ореденом, ”Виртути Милитари” (тај орден претходне године добио је и генерал Михаиловић). Касније је унапређен у чин мајора Пољске армије.

И Совјети, који су садејствовали у борбама за ослобођење Лавова, одликују Сотировића, али га, као и многе друге пољске официре, ускоро хапсе. Он успева да побегне и током августа 1944. постаје командант јединице Д-14 у саставу Групе Варта Пољске армије. Совјети га поново хапсе, а из болнице у Жешову ослобађа га пољска организација за ослобођење од Совјета, која се звала ЊЕ. (Био је у болници јер је, приликом покушаја бекства од НКВД-а, скочио са другог спрата и сломио стопало.)

Априла 1945. године поново се прикључио Групи Варта. Последња акција у којој је учествовао била је напад на совјетску базу код села Домарадз, 25. јуна 1945. године. После расформирања Групе Варта, крајем августа 1945, емигрирао је у Француску. Живео је у Монаку, под псеудонимом Жак Роман (Jacques Roman). Сарађивао је и са пољским и са српским емигрантима. Жалио је што је део Пољске за који се борио припојен Совјетском Савезу. Судбину пољског народа у области Лавова поредио је са судбином српског народа на Косову и Метохији (до 1999. године његов син и унук живели су у Приштини).

Према информацијама добијаним од филмске екипе, једна улица у Жешову ускоро ће понети име Драгана Сотировића.

Пољаци ће свој филм понудити и Радио-телевизији Србије.

(Слобода, гласило СНО, Чикаго, 10. новембар 2016)