Атентат на Хајдриха 1942 – улога православне цркве у Прагу

19/06/2017

Православни храм Светих Ћирила и Методија у Прагу

PIŠE: Inženjer Rene Kaza, Češka

Poštovane ravnogorske setre i braćo!

Danas tokom parastosu u skloništu pripadnika čehoslovačke inostrane vojske u Velikoj Britaniji, hramu sv. Ćirila i Metodija u Pragu sećamo poslednje herojske borbe sedmorice čehoslovačkih padobranaca, koji su svršili 27. maja 1942. godine atentat na trećeg po važnosti člana Trećeg rajha i predstavnika SS Rajnharda Hajdriha. Molim Vas sestre i braćo odate našim herojam poštu ćutanjem u svojim dušima, jer takodje njihove žrtve isto kao pripadnika JVuO su bili pokloneni za našu slobodu!

Takodje Vas molim da biste u molitvama misleli za kapetana JVuO, brata Vojvodu Uroša Šušterića koji je, žao mi je, u ovom vremenu u ljubljanskoj boljnici. I kad je posle prve operacije već na pola intenzivnom odjelu i stanje je bolje, doktori kažu da je medicinski fenomen, brat Vojvoda govori da četnika ubije samo metak, druga operacija je neophodna.

Za sve iskrena Vam velika hvala, s verom u Boga da se sve dobro svrši s bratskim pozdravom

djak JVuO, Soko Ravnogorac Rene

ČLANAK:

18. jun čuvenim danom poslednje herojske borbe padobranaca u praškom pravoslavnom hramu svetih Ćirila i Metodija, koji su svršili atentat na SS-obergrupenführera Rajnharda Hajdriha

Od atentata na SS-obergruppenführera i trećeg po važnosti člana Trećeg rajha Rajnharda Hajdriha je proteklo više nego 14 dana, ali okupatori nisu uspeli da identifikuju trage koje bi vodili na ove, koji su svršili atentat. U drugoj sedmici mesaca juna je kulminisao u Protektoratu nacistički teror: posle objavenja prekog sudova i velikih racija na celoj teritoriji odlučili su se okupatori za akcije masovne odmazde. Popalili su selo Lidice, kroz dve sedmice kasnije isto takva sudbina je zadesila takođe naselje Ležaki. Međuvremeno su radili punom parom preki sudovi.

Padobranaci su se na osnovi kontakta domaćeg pokreta otpora već u dana posle atentata sakrili u hramu svetih Ćirila i Metodija u Resslovoj ulici u Pragu. Baš pomoć pravoslavnih sveštenika je bila prema istoričara apsolutno glavna i na granici samopožrtvovanja.

Za svoje herojstvo su členovi češke pravoslavne crkve platili, crkvene opštine su bili raspusteni, sveštenici su bili odvesteni na prinudne radove, saradnici padobranca su bili pogubljeni. Bilo je sa njima inscenirana javna sudska rasprava prekog suda 3. septembra 1942. godine. Sledećeg dana su bili u praškom reonu, strelištu Kobilisi zastreleni episkop Gorazd (vlastitim imenom Mateja Pavlik, posvećeni u Beogradu 25. septembra 1921. godine), sveštenik Vaclav Čikl (student pravoslavne teologije teološkog fakulteta beogradskog univerziteta) i predsednik upravnog odbora saveta prezvitera kod hrama svetih Ćirila i Metodija Jan Sonnevend. Pravoslavni duhovni Vladimir Petrek (takođe apsolvent pravoslavne teologije teološkog fakulteta beogradskog univerziteta) je bio streljan 5. septembra 1942. godine na isto takvom mestu. Okupatori su posle toga pravoslavnu crkvu raspustili, hram su zatvorili i iskoristili su ga kao skladište.

Adolf Opalka, koji je bio najvišem položaju predstavnika padobranaca u Pragu tokom vremena atentata na Hajdriha, je dao komandu, da bi se svi padobranaci, koji su u tom vremenu boravili u Pragu, šta je bilo ukupno osam muškaraca, sakupili u mesto sigurnog skloništa, kojim je postala kripta hrama svetih Ćirila a Metodeja.

Kao prvi se u hram premestio 28. maja 1942. godine narednik Jaroslav Švarc iz desanta Tin, kojeg su sledili stariji vodnici Kubiš (atentator na Hajdriha) iz desanta Anthropoid i Josef Valčik iz desanta Silver A, pa dvojica iz desanta Bioscop vodnik aspirant Josef Bublik s vodnikom Jovanom Hrubim, i takođe komandant Out Distance natporučnik Adolf Opalka. Kao poslednji se kapelanu Vladimiru Petreku predstavio 1. juna stariji vodnik Gabčik (atentator na Hajdriha) iz desanta Anthropoid. Preostali iz praške osmice padobranca, izdajca Karol Čurda iz desanta Out Distance, nije saznao o prevestenju u hram i 28. maja je otišao iz vlastite odluke ka majci u selo Nova Hlina kod Trebonji u južnoj Češkoj.

Još u polovini juna je izgledalo, da glavno jezgro saradnika i padobranci će moći da nastave pokret otpora. Pa ali je doišla izdaja Karola Čurde – prijava iz 16. juna 1942. godine je dovodila do otkrivanja skloništa padobranca. Gestapo je počnelo da hapsi, u zatvore su pali prekrivači padobranca ne samo iz Praga, ali takođe iz Pardubica, Banje Belograd i Plzenja. Istovremeno su se nacisti počneli da pripreme juriš na hram svetih Ćirila i Metodija.
Posle četiri sata ujutra 18. juna 1942. godine je bio pravoslavni hram u praškoj Resslovo ulici opkolen 840 nemačkih vojnika SS bataljona Prag i Deutschland i pripadnicima Gestapoa. Junački otpor heroja protiv mnogostruke premoći naoružene teškim mitraljezom, automatima i ručnim bombima je trajao sedam sata.

Dva sata su uspeli da se na koru hrama brane tri muškaraci, dok komandantu Opalci, Kubišu i Bubliku je istrošila municija. Kubiš je bio smrtno povreden i iskrvario je tokom prevoza u boljnicu ni bi se osvestio, Bubliku parčići granate su presekli stopalo, dakle u bezizlaznoj situaciji je koristio poslednji metak za sebe, isto tako Opalka, koji je zadobio lomljivu frakturu ramenog zgloba, još nego sebi poslednjim metkom je probio glavu je uzeo ampulu s kijanidom.

Uporna, ogorčena borba se pomerila u kriptu, kamo je vodio jedini prilaz malim ventilacijskim šahtom u zapadnog dela hrama i malim prozorčićem iz ulice iz kojega su bili četiri ostali muškaraci tri puta pozvani da se predaju i izađeju napolje sa lažnim obećanjem da se im ništa ne desi. Gestapovaci teraju na obeđivanje i kapelana Petreka. Herojski kapelan ne ustupi kad na grubi pritisak gestapovca govori „Iz naredbe nemačke policije Vas imam izazvati da biste se predali!“ Da li se u ovoj situaciji još bolje i značajnije distancirati od okupatora?! Ne pomagali ni proglasi izdajnika Čurde (posle rata je bio obesen). Kao odgovor se iz kripte odazvao „Smo Češi, nikad se ne predamo! Nikad!“ i nekoliko pucanja.

Esesovaci su bacali u kriptu prozorićem iz ulice ručne bombe, suzavac, ali padobranci su ih izbacivali napolje. Trudili se da branilace zaslepljivaju reflektorima, koje oni su ali izrešetali. Pa Nemci su probali pomoću protektoratnih vatrogasca da padobrance isteraju vodom. Branilaci ali šmrkove zahvaljajući drvene merdevine su isturili nazad na ulicu i pucali su za vojnicima. Najzad im jedan iz vatrogasca je merdevinu podigneo. Sada već ništa nije branilo u zaplavenju kripte, posle ne celog sata je bio u kripti metar vode. Jurišni odred dobrovolca Waffen SS je probao da se probije u kriptu. Uzaludno. Posle miniranja kamene ploče pomoću eksploziva je bio probušen dalji ulaz u kriptu. Po kamenom stepeništu je nadirao u kriptu drugi jurišni odred Waffen SS, koji je iz tra metara zasipao padobranca automatskim rafalima i ručnim bombama. Četiri junaci su uzeli otrov i pucanjem u slepoočnicu su svršili svoje živote. Mnogosatna neravna borba se završila.

I kad komunisti posle preuzimanja vlasti u svoje ruke 25. februara 1948. godine smisao i značaj atentata su sistematsko sumnjali i neretko oštro osuđivali, čak i nekakve esesovce su amnestirali za upotrebu špijunaže u Nemačkoj, ništa ovo nije promenilo ne samo na celosvetskom značaju ovog čina koji se upisao između najčuvenijih trenutka pokreta otpora protiv nacističkih okupatora tokom Drugog svetskog rata, ali i na vezi čehoslovačkih patriota za svoju burnu istoriju u koju atentat neosporno pripada. Mada žao mi je savremenici operacije Anthropoid odlaze, interes za događaj padobranca i njegovih saradnika stalno raste. Tragi od herojske borbe koje do sadašnjih dana ukrašavaju mnoga mesta hramu uključujući freske našeg Gospoda Isusa Hrista nas uvek obavezaju da ne bismo nikada zaboravili njegove žrtve i da bismo ostali verni njegovom ostavštini. Bogu hvala da danas možemo bez straha i perzekucija sećati ne samo čehoslovačkih, ali svih heroja borbe protiv fašizma i komunizma dakle isto tako herojskih pripadnika legendarne JVuO i zahvaljajući kojima smo slobodni!