Поводом филма ”Друга страна свега”: Вишак ”револуционара”

19/01/2018

99999

ПИШЕ: Милослав САМАРЏИЋ

Портрет извршиоца ”петооктобарске револуције” 2000. године, можда нигде није дат тако упечатљиво као у документарном филму ”Друга страна свега” Миле Турајлић. Ауторка, која је већ стекла светску славу ”Комунистичким филмом” (”Cinema komunisto”), своје ново остварење саздала је од низа интервјуа са својом мајком, др Србијанком Турајлић, једном од најистакнутијих учесница поменуте ”револуције”, после које је постала помоћник министра у влади Републике Србије.

Портрет др Србијанке Турајлић, као и њених сабораца, не би био тако упечатљив без једног великог контраста. Јер, номинално, ѓлавни јунаци филма нису ”петооктобарци”, већ комунисти, који се налазе ”с друге стране свега”, односно, с друге стране врата у стану Турајлића. Та врата су затворена 70 година и отварају се тек у последњој сцени. Др Србијанка Турајлић заиста почиње причу вратима и ”револуцијом” из 1945, али све време, директно или индиректно, она заправо говори о себи и својим саборцима из 2000. године. Речи које најчешће изговара су: ”Не знам”. У филму има и сцена када она објашњава да не заслужује награду, добијену од својих сабораца, а из контекста је јасно да је не заслужује нико од њих.

Турајлићи, генерацијама адвокати, били су пре Другог светског рата припадници више грађанске класе. Србијанкин деда је, тако, 1929. године направио кућу у центру Београда, у Бирчаниновој улици. После њихове ”револуције”, комунисти су Турајлићима конфисковали кућу, оставивши две собе шесточланој породици. У остале делове куће уселили су четири ”подобне” породице. Једна од њих налазила се с друге стране врата предратног салона, у ком су остали Турајлићи.

Србијанка Турајлић је тада била веома мала и тај догађај јој није остао у сећању. Ту је настао први проблем овог филма, због ког ни врата, ни комунистичка ”револуција”, нису његова главна тема. Преломном догађају у историји породице Турајлић посвећена су једва три-четири, од 105 минута филма. Следствено, није наглашена трагика овог догађаја, како за породицу, тако и за државу и цели народ. Карактеристично је да убиства хиљада Београђана од стране комуниста нису ни поменута.

Зашто је то тако?

Одговор даје већ сцена у којој на једном зиду стана др Србијанке Турајлић видимо постер Че Геваре. Она, дакле, не само што се не осећа као жртва комуниста у правом смислу те речи, већ је у извесној мери усвојила њихову идеологију. То је у њеној генерацији била масовна појава. Деца су, слично као што су некада радили Турци одводећи Српчад у јаничаре, грубо одвајана од својих корена и индоктринирана комунизмом. Пола века касније, у новој историјској ери, негдашња деца нису могла да схвате шта се дешава. Отуда др Србијанка Турајлић тако често понавља: ”Не знам”. Она чак више не зна ни које је националности. Сцена када је пописивач пита за националну припадност, једна је од најпотреснијих у филму, зато што је њено име изведено из имена државе њених предака. Штавише, њени родитељи, и цела фамилија, показали су висок ниво грађанске храбрости и националне свести када су јој 1946. године дали име Србијанка. Они су видели опасност по српско име и хтели су и на тај начин да помогну његовом очувању. Како би они реаговали на Србијанкино мучење пред камером и, на крају, одбијање да се изјасни као Српкиња?

Прво и основно што ”револуционари” из 2000. године нису знали је следеће: онако како је Турајлићима одузета половина куће, тако је српском народу одузета половина предратне територије (три од шест бановина). Да је Србијанка, или неко од њених колега ”револуционара”, била свесна ове чињенице, штошта би изгледало другачије. Наравно, била би другачија и драматуршка оса самог филма.

Индоктринација др Србијанке Турајлић текла је у правцу оне комунистичке фракције коју знамо као ”стамболићевску”. Тако Србијанка, по природи ствари, баца дрвље и камење на лидера супротстављене комунистичке фракције – Слободана Милошевића. Његово име се у филму најчешће помиње, па се чак користи и као завршни ударац злим силама. Наиме, када се у последњој сцени отварају 70 година затворена врата, открива се да су у том делу стана, иза последњег станара, негде на видном месту остали говори Слободана Милошевића. Не, дакле, говори, књиге или слике Јосипа Броза Тита, што би у причи о другој страни врата било једино логично. Тито се у филму и не помиње, а доба његове владавине означава се као боље од Милошевићевог. По том питању филм је у проблему и са матаматиком, јер је Титово доба трајало од 1945. до 1988, дакле 43 године, а Милошевићево од 1989. до 2000, односно 11 година.

Дакле, Титово доба није трајало до 1980, када је овај диктатор преминуо, већ до 1988. Јер, до тада се државна политика водила у складу са паролом: ”И после Тита – Тито”. Било је то октобра 1988. и том догађају – преломном Конгресу Саваза комуниста Југославије – у филму је посвећена велика пажња. Међутим, оно због чега је овај конгрес био преломан, није поменуто. Ту филм доживљава драматуршки фијаско. Наиме, култ вође ”револуције” која је затворила врата – она иста врата која су метафорички стављена у наслов филма – почео је да се руши управо на овом конгресу. До тада, било је уобичајено да сви говорници, на почетку излагања, положе заклетву мртвом диктатору. Тада је један говорник одбио да то учини. Био је то Слободан Милошевић. Вођа хрватских комуниста, Стипе Шувар, инсистирао је да се и Милошевић закуне Титу, али он је то поново одбио.

Овај догађај имао је велики одјек у целој Југославији, а нарочито у Србији. Од њега је почело убрзано освајање грађанских слобода.

Увод за тему о поменутом конгресу у филму се даје једним разговором у стану Турајлића, између Србијанке и њених негдашњих колега. Један њен колега, вероватно из Београда, каже да је конгрес из октобра 1988. био корен свих наступајућих зала, укључујући и ратове 1990-тих. Потом он пита колегу из Словеније: ”Да ли би се Словенија отцепила да није било Слободана Милошевића?” Словенац одговара одречно. Тада се пушта архивски снимак са конгреса, на коме видимо како један стари словеначки комуниста тражи од Милошевића да одустане од својих захтева у вези Косова и Метохије (ова покрајина, као и Војводина, била је у статусу савезних република, а Милошевић је то поништио). Није приказан одречан одговор Слободана Милошевића, као што није приказан његов одговор ма коме. Тако, видимо и чујемо шта њему говоре студенти на једној трибини на Београдском универзитету, а не и шта им он одговара. И иначе, у целом филму нема гласа друге стране.

Разуме се, Милошевић није растурио Југославију, као што је ни краљ Александар Карађорђевић није створио. И једно и друго учиниле су велике силе. Милошевић је био позитивна историјска личност до краја 1989, тј. до оног момента када је почео да одлаже расписивање првих вишестраначких избора после 1945. године. Од тог момента он постаје негативна историјска личност, али, једна објективна историјска анализа, или документарни филм, морали би да забележе како је грађански рат почео пошто су 25. јуна 1991. године парламенти Словеније и Хрватске прогласили отцепљење од Југославије. И да су они то учинили по наговору и уз подршку моћних страних фактора.

Међутим, у овом филму за све је крив Слободан Милошевић, а преко њега и Срби као целина, јер је више пута наглашено како је он имао подршку народа. Рат је приказан крајње нејасно, јер се чује само глас оних који су ”против бесмислених сукоба”. Уопште се не види да је неко негде бранио свој голи живот од паравојних формација, које су поздрављале испруженом десном руком. Ту одбрану голих живота гледаоци не могу да доведу у везу са 1945. годином и поменутим одузимањем 50 посто територија српском народу.

Али, док су те чињенице добро замаскиране у историографији и одавно заборављене, петооктобарска ”револуција” не само што је још у свежем сећању, већ су њу додатно осветлили потоњи догађаји на северу Африке и у Украјини. Наиме, после 2000. године уследио је низ ”револуција” у овим деловима света, у којима је учествовала и организација ”Отпор”, основана 1990-тих у Београду. Тако је постало јасно да су лидери ”Отпора” заправо професионални ”револуционари”, који добијају новац за обављање прљавих послова. У Америци је објављено да је само ова држава платила противницима Слободана Милошевића, укључујући и организацију ”Отпор”, око 90 милиона евра. Др Србијанка Турајлић је била један од лидера ”Отпора”. У филму видимо да на зиду, истом оном где је Че Геварин портрет, држи и знак ”Отпора”, а показује и једну мајицу са тим знаком. Међутим, у целој њеној причи финансије се помињу само једном: када објашњава како је, због високе инфлације 1993. године, од професорске плате могла да преживи само трећину месеца. Мало је важно што се гледаоцима не објашњава како је преживљавала остале две трећине месеца. Али, од суштинске је важности што се од гледалаца очекује да верују не само у њен, већ и у ентузијазам свих њених сабораца ”револуционара”.

Према Славку Воркапићу, добар документарни филм мора да садржи два следећа основна елемента: да је јасан и да је истинит. Филм ”Друга страна свега” нема ни један од ових елемената. Па ипак, добио је награду на 30. међународном фестивалу документарног филма у Амстердаму, крајем новембра 2017. године. То је једна од највећих светских награда за документарне филмове. Не може се одолети утиску да је награда дошла због оптуживања Милошевића, и Срба уопште, за све и свашта, уз подразумевајуће оправдавање светских политичара од одговорности за несрећу која је задесила бившу Југославију. Само из угла светских пропагандиста из 1990-тих година, овај филм је и јасан и истинит. Али, наравно, њихова пропаганда није имала везе са истином. Просто речено, они који су некада финансирали ”Отпор”, сада награђују зашећерену причу о ”Отпору”.

Филму не недостаје ни морбидни стереотип, који странци очекују још од ”Скупљача перја”: у првим секундама, из потпуног мрака чује се грактање врана, које се појачава с појавом зграда у густој магли. Уз хорор музику, све то је најава за натпис у углу: ”Београд, 2015”. Атмосфера безнађа одржава се до последњих кадрова.

Сем што је награђен на престижном фестивалу, овај филм се емитује и на водећим светским ТВ станицама. На којима смо претходних година гледали серије ”Хрватски краљеви” (о краљевима од пре 1.000 година, о којима ни најупућенији историчари не могу да кажу неколико конкретних реченица) и ”Дубровник: Република” (у којој се Дубровник у средњем веку приказује као хрватски град).

(”Слобода”, гласило СНО, Чикаго, 10. јануар 2018)