Поводом ТВ серије ”Корени”: ”За попа одма` две љуте!”

29/10/2018

Плакат за ТВ серију страве и ужаса

Успутно убацивање тезе да је поп највећа пијаница, само је део комунистичке пропаганде, по питању цркве посебно, и духовног живота Срба уопште
ПИШЕ: Милослав САМАРЏИЋ

Сродна тема:
О РОМАНУ ”КОРЕНИ”

”За попа одма` дај две љуте!” – узвикује газда Ђорђе Катић, док поручује пиће за све госте у кафани, у имагинарном селу Прерову, негде крај Мораве. Све то на РТС-у, 28. октобра 2018, у другој епизоди ТВ серије ”Корени”, снимљеној према истоименом роману Добрице Ћосића.
Успутно убацивање тезе да је поп највећа пијаница, само је део комунистичке пропаганде, по питању цркве посебно, и духовног живота Срба уопште. У овој епизоди видимо и бедно прослављање Божића и још беднији однос једног манастира према фамилији Катић, и обратно. А Срби нису верни, већ су сујеверни. Јер, Ћосић је, као и остали комунисти, тумачио религију према Фридриху Енгелсу, чији књига ”Порекло породице, приватне својине и државе” представља најлаичкије могуће тумачење феномена вере. Оно се своди на паролу: Људи нису знали зашто севају муње и громови и зато су мислили да постоји Бог; сада знају и религија треба да нестане. А заправо, комунисти се боре против религије јер им она смета да успоставе њихову идеологију, која је нека врста квази-религија. Конкретно, Ћосић је, уместо у Бога, веровао у Стаљина, па у Тита, па у себе самог, како је то у једном чланку објаснио епископ Атанасије Јевтић.
Као што није разумео православље, Ћосић није разумео ни остале сегменте духовног живота Срба. ”Сељак господин”, кога је описао задивљени амерички пуковник др Роберт Мекдауел, после обиласка села од Прањана на југу до Мачве на северу, па преко Семберије и босанске Посавине до добојског Озрена, крајем лета и почетком јесени 1944, апсолутно не постоји у Ћосићевим књигама. Мекдауел, који је говорио пет језика и обишао безброј руралних насеља, од Блиског истока, преко Кавказа и Турске, до Француске, Енглеске и америчких фарми, нигде није срео сељаке тако господског држања, које није форма, већ је плод бистрине, мудрости и озбиљности. Сељаке који, по природи ствари, одбацују комунизам, а које комунисти, зато, мрзе и уништавају колико могу.
Уништавање села комунисти су маскирали причом о заосталости Русије, односно Србије, и потребом за убрзаном индустријализацијом. А нити Русија, нити Србија, нису биле заостале. Русија је пре комуниста имала за трећину већи БДП, и исто толико више становника, од Америке и Немачке заједно, док је Србија имала девет фабрика авиона. Тек од завођења комунизма Русија и Србија економски заостају у односу на друге земље. Наравно, овај тоталитарни систем уништава привреде свих земаља, али комунистима су Русија и Србија биле – и остале – највеће мете.
Другим речима, оно што комунисти називају развојем уз индустријализацију, заправо је масовно пражњење села и довођење народа у фабричке кругове опасане бодљикавом жицом, ради контроле и индоктринације. Процес је истовремено уништавао и сеоско и грађанско друштво, за разлику од изворне индустријализације, започете, у Србији, 1853. године.
На културном плану, овај процес је праћен систематским исмевањем и понижавањем сељака, нарочито у филмовима и на телевизији.
Духовитост и мудрост сељака, исказани кроз безбројне доскочице, пословице или приче, предања о јунацима, чување митова попут Косовског, свест о пореклу и историјском задатку – тога у ”Коренима” нема. Исто тако, Ћосићеви читаоци не знају за паролу и Карађорђа и кнеза Милоша: ”Земља је оног који је обрађује”. Другим речима, не знају да се у Србији од 1804. године, уз националну, одигравала и револуција коју они називају буржоаском. Дакле, да је свако могао да дође у Србију, искрчи шуме колико жели и тај посед без накнаде узме у своје власништво. Још простије речено, у Србији није било сељака беземљаша. Код Ћосића, међутим, у селу постоји један газда а сви остали су његове слуге, као некаква врста робља, док су, у целом друштву, зеленаши бројнији од привредника. Нема ни говора о томе да је, уз законодавство које је поспешивало бизнис, Србија крајем 19. века, и у ствари све до 1941, заправо била земља полета, са високим стопама привредног раста.
Мрачну атмосферу у селу Прерову, аутори ТВ серије ”Корени” нагласили су, сем музиком упоредивом са ”Посмртним маршем”, и колоритом, кроз изразиту доминацију сиве и црне боје. У првој епизоди нема ни једног кадра са Сунцем или сунчевом сенком, док су у кућама, било газдинској, било сиротињској, сцене снимане у полумраку. То је уобичајена сцвенографија за хорор, насупрот оној за, на пример, љубавне филмове. Парола: ”Србија је била мрачна пре комуниста” – просто вришти са ТВ екрана.

У то доба, електричног осветљења није било ни у сеоским, ни у градским кућама. Међутим, кућа либерала Тошића у Београду, у другој епизоди, снимљена је као да је Никола Тесла већ обавио посао. Не воле они, разуме се, ни грађанску Србију, већ је добра расвета овде у функцији истицања просветљења које доноси неко са стране – либерали. Истовремено, ова расвета у кући Тошића, посредно, кроз контраст, наглашава мрачњаштво у коме живе Срби који наводно не прихватају напредак. (Наводно, јер је Србија систематски слала најбоље ђаке на студије у развијеније земље; и тај процес прекинули су управо комунисти.)

Све ово гледамо због, за комунисте, неопходне сатанизације демократије и вишестраначја. У стварности, политичке слободе биле су база привредног развоја Србије, као, уосталом, и сваке друге државе. Али, за Ћосића, и комунисте уопште, вишестраначје и политичка борба били су негативни појмови, укинути успостављањем ”најнапреднијег система у историји човечанства”.

Апологија сиротиње у ”Коренима” такође је преузета од класика комунизма. Када је Ћосић писао ”Корене”, у Совјетском Савезу је већ било објављено безброј прича о томе како су сиромашни по правилу добри, а богати по правилу зли. И Катићи су се обогатили пљачкама, преварама и убиствима. Штавише, они још имају дежурног убицу (живи у њиховом подруму). Али, Катићи су несрећни, нарочито зато што Ђорђе и Симка не могу да добију дете. Ћосић ово вулгаризује дајући њиховом слуги, Толету Дачићу, шесторо деце. После ће Толе и газдиној жени направити дете. То је идеалан сценарио за комунисте, док потреба за клеветањем успешних, односно богатих, долази из једноставног факта што су их они поубијали и опљачкали. При томе су, аутоматски, једним криминалним чином постали богати, али то, у њиховом поретку, није смело да се саопшти.

Све у свему, жалосна је већ чињеница што се у Србији 2018. године снима серија по књизи једног комунисте, а не, рецимо, проте Матеје, Јанка Веселиновића, Драгише Васића, Бранимира Ћосића, Црњанског, Андрића, Растка Петровића, итд.

Опширније о ”Коренима” и Ћосићу:
Маринко Арсић Ивков: Корени НИН-ове награде