”Српске новине”: Ново фалсификовање српске историје на државној телевизији

12/02/2019

glava novine2 NET

Корени српске пропасти

Овако је требало да се зове роман Добрице Ћосића из 1954. године, али је назив скраћен на ‘’Корени’’. Ћосић је ту објашњавао како је српска парламентарна демократија водила народ у пропаст. И народ би сасвим пропао, да се нису појавили Тито и комунисти да га спасу. Уместо да се та пропаганда најзад раскринка, она се екранизује и приказује као истина!

ПИШЕ: Ана ФИЛИПОВИЋ

Недавно је на националној српској телевизији приказана драмска серија Корени, урађена по узору на истоимени роман Добрице Ћосића, који је објављен први пут почетком 1955. године. То је био повод да се позабавимо садржајем овог дела у обе уметничке форме.

Писци романа историјског садржаја граде концепт свог дела око одређеног историјског догађаја или неког историјског лика. Ћосић је, у овом случају, комбиновао та два принципа. Главна мета био му је историјски лик, а оруђе преко кога је желео да поентира свој став о њему био је историјски догађај. Зато ћемо прво видети на који је историјски догађај мислио Добрица Ћосић.

Горачићка буна

Краљевина Србија је у последњу деценију 19 века ушла обележена борбом за политичко наслеђе бурне владавине краља Милана. Нови Устав из 1888. године, називан колоквијално „Белгијски устав“, јер је настао по узору на Устав Краљевине Белгије из 1835. године, променио је политичку сцену у Србији. Међутим, главни догађај била је абдикација краља Милана, исте године, у корист малолетног сина Александра. Краљ Милан именовао је за намеснике свога сина два официра њему традиционално наклоњене војске, па још и напредњака: ђенерала Косту Протића и ђенерала Јована Белимарковића, а уз њих и једну снажну политичку личност-првака либерала Јована Ристића. Ристић, као намесник и Никола Пашић, као председник владе, успели су, уз много перипетија, да коначно разведу брак краљице Наталије и краља Милана и да их уклоне из Србије. Мислили су тада да је то за сва времена, али се то показало тачним само у случају краљице Наталије. Када је изгледало да ће се политички живот вратити у нормалне токове, што је омогућавао нови Устав, догодила се изненадна смрт намесника ђенерала Косте Протића, 4. јуна 1892 ( стари календар ). Радикали су сматрали да место трећег намесника сада припада њима, јер би тако било задовољено начело легитимитета. По одласку краља Милана није било јасно ко одређује намесника у оваквим случајевима. Јован Ристић је сву политичку снагу, и своју и Либералне странке, црпео из позиције намесника. Покушавао је да одложи питање именовања новог намесника. У једном тренутку пристао је да то буде неко од радикала, али никако да се на то место постави Никола Пашић, који је на томе инсистирао.

Народну радикалну странку чиниле су три групе радикала. Прву групу сачињавали су интелектуалци, који су били већина у Главном одбору, и били вођи и креирали политику странке. Другој групи су припадали ситни трговци, ћифтије и разни лиферанти, који су били блиски и првој и трећој групи, али су сарађивали и са другим странкама и тако штитили своје личне и пословне интересе. Трећу и највећу групу чиниле су велике сељачке масе. Главни представници сељака називани су „народним трибунима“, који су имали своју традицију још из времена вожда Карађорђа, а нарочито из доба владавине књаза Милоша. „Народни трибуни“ ушли су на јавну сцену Србије, као дефинисани политички прваци народа свога краја, нарочито с почетка 80-тих година 19-ог века. Наиме, за разлику од напредњака, који су имали конзервативно порекло и уско су везани за двор Обреновића, и либерала, који су своју конституцију повезивали за сопствено дисидентство према двору Обреновића, радикали су, с почетка 80-тих година, изабрали једини могући пут свога политичког деловања. После година када су се везивали за традиције руског социјализма, а пре тога и анархизма и нихилизма, у време оснивања странке, 1881. године, радикали су кренули у масовност. Преко 90% становништва тадашње Србије чинили су сељаци. Да би се повезали са селом, радикали су промовисали најважнију тачку свог програма, која ће се упорно држати све време свога постојања, а то је била-САМОУПРАВА. Са друге стране, радикали су као свог главног противника видели краља Милана. Сматрали су да је једини начин борбе против њега било јачање скупштине као установе, и да само на тај начин могу да смање краљеву самовољу и једног дана му „стану на реп“. Везивање сељачких маса за самоуправу био је начин увођења народа у политички и парламентарни живот. Истовремено, повезивање сеоске и градске самоуправе са појмом парламентаризма је највеће и најбоље историјско наслеђе које је Србима оставила Народна радикална странка.

Криза око избора трећег намесника кулминирала је већ у јуну 1892. године када је Пашић изгубио место председника владе, због једне релативно неважне тачке у Скупштини, а радило се о ратификацији Трговинског споразума са Аустро-Угарском. Ту је Јован Ристић показао свој ванредни политички таленат. Ристић није чекао ни часа и одмах је мандат за састављање нове владе дао либералу др. Јовану Авакумовићу, који је на места министра унутрашњих дела и министра правде, довео двојицу познатих либерала, Стојана Рибарца и Живојина Величковића. Њих двојица су, још пре расписивања избора, а нарочито током изборног процеса, починили разне марифетлуке како би смањили број радикалских гласова. Имали су илузију да ће на изборима либерали добити већину, јер су, по њиховом убеђењу, они заслуживали преимућство на српској политичкој сцени као доследни опоненти краља Милана. То је био рам у коме се створила могућност за масакр који се десио у Горачићима.

Горачићи су тада били највеће село у срезу драгачевском. Поред тог села, у истоименој општини, налазила су се и села Губеревци и Живица. Горачићи су село које се налази на планини Јелици, а тада је било на средокраћи државног пута Чачак-Гуча. Први су саградили цркву ( ако изузмемо Овчарско-кабларске манастире ) у Драгачеву, још у време Првог српског устанка. Црква Рођења Пресвете Богородице у Горачићима направљена је у периоду 1807-1810. године. Црквену школу су основали 1835, а државну школу 1868, и то без званичне дозволе министра просветитељства, и о свом трошку. Горачићка земљорадничка задруга настала је 1898. године и била је тек трећа у Србији. У време масакра у Горачићима, у сва три села ( Горачићи, Губеревци, Живица ) живело је 3 052 становника, а десетак одсто њих су били писмени.

Један од потеза либералне владе било је да све општинске управе морају предати печате и папире новим управама које именује влада, а пре избора, „ … да не би долазило до злоупотребе у изборном процесу“. Због овог прописа избио је низ сукоба између власти и радикала у читавој Србији. У Драгачеву ником није падало напамет да поступи према овој уредби. Шест дана пред изборе, 19. фебруара 1893. године, начелник среза из Чачка послао је у Горачиће један вод жандармерије да се заузме зграда општинске управе. Председник општине горачићке, радикал Тиосав Јаковљевић, кога је влада декретом сменила, дошао је са народом пред општинску зграду и није пустио жандарме да у њу уђу и узму општинска документа. Либерали су , у оним крајевима где нису имали својих људи, користили и чланове напредњачке странке да остваре свој наум. У Горачићима им се за помоћ понудио Драгић Драшковић, досељеник из Мочиоца подно Мучња, који је у Горачићима држао механу. Драшковић се бавио зеленашењем и народ га није подносио, поготову што је уживао заштиту начелника среза из Чачка. Његов син Тихомир био је први факултетски образован Горачанац у историји овог села. Тихомир се противио очевом мешању у отимању општинске управе. Драгић је, ипак известио среског начелника о отпору сељака и тражио појачање. Начелник из Чачка је сутрадан, 20. фебруара 1893. године, воду жандармерије придружио и два вода војске. Вођа радикала у Драгачеву и „народни трибун“ Ранко Тајсић из Пухова дошао је у Горачиће да подржи своје радикале. Међутим, начелник је наредио да се до општинске зграде у Горачићима дође по сваку цену. У напетој ситуацији, прво је пуцао капетан, а за њим је млада војска, уплашена и нервозна, опалила плотун. Капетан Милан Јовин убио је Милића Ружичића, кмета села Горачићи, а за њим су смртно пали: Јанко Стефановић, Живко Јевремац, Панто Цогољевић и Радисав Јевремац из Горачића; па: Миљко Николић, Максим Цогољевић, Витор Ћендић, Марко Ћендић, Милован Ђенадић, Чедомир Богетић, Антоније Стојић-Богетић, Миленко Клисарић, Ранко Вујиновић и браћа Аврам и Јеврем Басарић, сви из Губереваца; као и: Ранко Милутиновић и Миљко Јоровић, обојица из Живице. У једном трену убијено је 18 људи.

Разумљиво је да је овај догађај имао сасвим супротне ефекте од оних које је планирала либерална влада наведеном уредбом. Пројектовани председник општине горачићке напредњак Живко М. Зимоњић моментално се одрекао места председника. Његова „десна рука“, такође напредњак, Мијаило Кнежевић пронађен је мртав. Убили су га: хајдук Миљко Мунитлак, из села Пресеке, а помагач му је био Јеремија Јоровић из Живице. Обојица су касније ухваћени, осуђени и стрељани. Драгић Драшковић се некако извукао, али је његов син Тихомир, скоро 30 година касније, када је већ био искусни судија у Крагујевцу, пронађен мртав недалеко од тог града. Никад није утврђено ко га је и зашто убио.

Корени

Добрица Ћосић је у књижевност ушао директно из комесарског шињела, кога се, иначе, није наносио за време рата, али се, међу првима, у њега затегао одмах после завршетка рата. У свет књижевности је упливао под директним патронатом тада моћног Милована Ђиласа. Главни „чистачи“ предратне српске „буржоаске“ културе и архитекте новог духа српске књижевности били су: Марко Ристић (унук намесника Јована Ристића), Радован Зоговић, Велибор Глигорић, Ели Финци и Оскар Давичо. У више текстова у Политици и другим часописима они су јавно објавили програм нове књижевности, у коме више није било места за предратне величине српске писане речи. Терен је добрим делом већ био очишћен: Јован Дучић је умро за време рата, Драгиша Васић био убијен у Јасеновцу, Растко Петровић, Станислав Краков, Милош Црњански и Слободан Јовановић су били у егзилу, а комунисти су већ убили Глигорија Божовића и Нику Бартуловића. Остала су само још двојица великана српске књижевне речи у Београду: Иво Андрић и Станислав Винавер, а и они су били под контролом свеприсутне Удбе. Одмах после рата низале су се књиге о романтичној борби партизана за слободу. Једно од тих „уметничких дела“ био је и роман-првенац Добрице Ћосића Далеко је сунце. То није било довољно за архитекте нових душа. Било је потребно мењати српску историју у читавом њеном току. Морао се створити, по узору на совјетски модел, српски Шолохов. За ту улогу одабран је, или се наметнуо, Добрица Ћосић.

Много је сведочења како су Добрици Ћосићу извесни писци дописивали или скраћивали књиге, да би, уопште, добиле неку литерарну вредност. Вероватно ћемо у будућности сазнати да су му и теме бирали. Добрица Ћосић је, без обзира да ли је то учинио сам или уз помоћ „сарадника“, корен свих српских недаћа у 20. веку потражио у последњој деценији 19. века. У потрази за личношћу и пределом који означавају синоним за политику „велико-српске хегемоније српске монархије и буржоазије“, Ћосић се одлучио за Драгачево. То није било случајно. Обичај је био после Другог светског рата да су остаци остатака предратних угледних породица из локалних средина долазиле у Београд да мољакају комунистичке моћнике за помоћ њиховој средини. Било је доба глади, као да је почела, а не као да се завршила окупација. Обично су се тражили земљаци међу комунистима у Београду. Тако је и једна делегација из Драгачева дошла у Београд. Нико од земљака који су били позиционирани у Удби није хтео да их прими, него су их пребацили да срећу траже у комитету. Тамо су налетели управо на Добрицу Ћосића. Он им је дословце рекао да је Драгачево прецртано црвеном оловком, зато „…што сте мало дали за данашњицу! “

Управо са оваквим предуверењем, Ћосић је више пута долазио у Драгачево, током 1953 и 1954. године. Нарочито је инсистирао да дође у Пухово, родно место „народног трибуна“ и радикалског првака Ранка Тајсића. Очигледно је тражио приче, или аброве, трачеве како би данас рекли, из животописа Ранка Тајсића и његове породице. Да би видели колико је искривио слику лика и дела Ранка Тајсића, морамо видети тачно ко је тај човек био, а не само шта је смислио Добрица Ћосић.

Село Пухово, у 19 веку, било је једно од најмањих драгачевских села. Вероватно је и најпитомије, јер се налази у једној долини. У то време већина досељеника или староседелаца Драгачева насељавала се по брдима, пропланцима и планинама. То се радило због тога што су долине често плавиле нерегулисане реке, због већих могућности исхране стоке и због лакшег скривања од потера Турака. Фамилија Тајсић из Пухова води порекло од фамилије Јаћимовић из истог села. Неки Јаћим се доселио из сјеничког краја још у 18 веку. Населио се у празну долину, где данас стоји село Пухово. Прво је био воденичар, па је направио своју воденицу, а онда почео да се бави трговином и пољопривредом и тако почео да ствара домаћинлук. Још у 18 веку Тајсићи су одвојени од Јаћимовића, што видимо по Филипу Тајсићу, који је био кнез драгачевски у време књаза Милоша, а чија је баба била Тајса, по којој је и његов отац носио презиме Тајсић. Ранко Тајсић је унук или праунук тог кнеза Филипа Тајсића.

Ранко Тајсић се као „народни трибун“ појављује још 70-тих година 19 века. У 80-тим годинама он је неоспорни вођ радикала у Драгачеву. Био је спреман да финансира рад странке у свом срезу и да потури главу где други нису смели стзавити ни сопствену сенку у време највеће власти краља Милана и напредњака. Већ тада је постао најпознатији српски „народни трибун“ и вођа сељачке струје у радикалној странци, заједно са Димитријем Катићем, такође „народним трибуном“ из села Црквенац код Свилајнца, у срезу ресавском. Њих двојицу није прославила само њихова храброст, него и верност свом бирачком телу, као и невероватна елоквентност и беседе које су, као бисере, просипали у народној скупштини и ван ње. У доследности својих ставова нису попустили до краја својих политичких каријера. Само због њиховог доследног залагања, смањивани су порези сељацима, а повећавани на плате чиновника. Чак и кад је радикална странка била на власти, умели су да буду већа опозиција од посланика Напредњачке и Либералне странке, у случају када су се одлуке владе косиле са њиховим ставовима. Обојица су гласала против Устава из 1888. године, којег су многи звали радикалским уставом, само због члана о тзв. „квалификованом посланику“, који је прогурао краљ Милан. Димитрије Катић је чак био и председник Скупштине, а многи сматрају да је на том месту показао ону врсту толерантности коју треба да има човек који обавља ту дужност.

Писцима је, иначе, најтеже да одаберу имена својих јунака и географских појмова, ако су они измаштани. Ћосићу је, напротив, то изгледа било најлакше. Прво је од појмова Пухово, Горачићи и Драгачево, створио један јединствен географски мизансцен и назвао га Прерово. Очигледно је шта је хтео да покаже овим именом. Место где се одиграва радња је Србија, пре рова, пре ратова када је и изнедрен „велико-српски хегемонизам“. Овај појам је директно повезан и са радним насловом књиге који је гласио Корени народне пропасти, да би касније цензори ово скратили, јер би могло двојако да се тумачи. Тако су настали Прерово и Корени.

За име главног јунака, а где му је узор био Ранко Тајсић, Ћосић одабира презиме његовог колеге-Катић. За име се одлучио тако што је изабрао име оног првог досељеника у Пухово и прво настаде Јаћим Катић. Цензори су касније избацили Ј, па Ћосић доби родоначелника српске пропасти-Аћима Катића. Затим креће кривотворење српске историје:

Измишљени Аћим Катић тражи од синова да се њихова деца презивају Аћимовић по њему као родоначелнику фамилије; у сукобу је са манастиром око воденице, јер га интересује само богаћење, али не и Бог. У 18-ом веку сељаци су били у сталном сукобу са јелинским владикама, који су уз помоћ османлијске власти, преко манастира владали српским селом и гулили кожу српском сељаку. Ћосић намерно прескаче век и по, и не помиње грчке владике, да би Аћима показао аморалним и антидуховним човеком. Затим приказује Аћимову мајку као грешницу која је згрешила са неким Луком Дошљаком, иако је то историјском Ранку Тајсићу, у ствари, била прабаба или чак чукунбаба. Ако је, уопште, и згрешила. Аћим Катић шамара председника општине, измишљеног Чађеновића, јер је и тај добио презиме због чађавих образа од шамарања које су Аћим и његов отац од давнина делили Чађеновићима, па је овом човеку и смрт од жандарма и војске дража од Аћимових понижења. Истина је да је председник општине горачићке Тиосав Јаковљевић преживео масакр испред општинске зграде и надживео и Ранка Тајсића и Димитрија Катића и Николу Пашића и све ослободилачке ратове и умро у Горачићима 1935. године, у 73-ћој години живота. А шта тек рећи о измишљотини да је Ранко Тајсић још 19. фебруара био у Горачићима и тако практично натерао несрећне Горачанце да изгину испред општине. Или о томе да је хајдук Мунитлак био његов човек, који је по његовом налогу убијао политичке противнике, па да се утопио у Морави, јер није могао да на себи више носи „крв невиних људи“. Броја нема Ћосићевим историјским фалсификатима и ноторним лажима које је изнео у својој фантазмагорији названој Корени.

Главна радња романа, на коју је Ћосић потрошио две трећине простора, везана је за однос Симке и Ђорђа и њихов проблем недостатка потомства. Невероватан је безобразлук у избору историјских тема које су комунисти фалсификовали. Гађали су баш неспорне чињенице и стављали њихову вредност у сопствену супротност. Почетак последње деценије 19-ог века је познат по највећем наталитету у српској модерној историји, а Ћосићу је тема неплодности централна тема књиге која се дешава у том историјском периоду. У бесомучним, даноноћним свађама, пијанствима и Ђорђевим курвалуцима, креће се највећи део радње овог романа. Радња је крајње исфорсирана, претерана и извештачена. Изведена је да би се послала потпуно прозаична порука, у очигледном совјетском уметничком маниру, и да би се природа Аћима Катића и његова политика приказала као покварена, љигава, корупционашка и злочиначка. Поента је, по Ћосићу, да све што је Аћим Катић стварао на тај начин води и у породичну и у политичку јаловост. Та политика, учи нас Ћосић, још преживљава само захваљујући Толи Дачићу који је гоља, пролетер-беземљаш и беспосличар. Ту се манир партизанштине гура до краја. Тола Дачић је једини различити лик у роману. Он је способан, све уме да уради, има шест синова… Способан је и да направи, и да уради, и да прехрани, и да украде, и да потекне, и да утукне, и да умукне… Тола Дачић је најпозитивнији лик целокупне Ћосићеве литературе, и човек који је у последњем моменту продужио лозу Катића. У суштини, он је оно како је Добрица Ћосић у то време доживљавао самога себе. Српска књижевност имала је самозаљубљивих типова, али нарцисоидност и амбиција Добрице Ћосића остала је, за сва времена, непревазиђена. Оваквим грандиозним измишљотинама, да само беземљаши праве мушку децу, треба се супротставити само једним историјским примером: Ранисав Јањић (1864), сељак и домаћин из Горачића, у Први светски рат кренуо је, раме уз раме, са својих седам синова: Михаилом, Радомиром, Спасојем, Светиславом, Љубисавом, Драгићем и Радичом. Рат нису преживели Ранисав и његова два сина: Светислав и Драгић.

Добрица Ћосић и његови саветници и цензори, желели су да нађу стајну тачку којом ће обележити место почетка, корен из ког је никло криво дрво које би се осушило, да није дошла револуција и титоизам. То место у историји су нашли у оном историјском тренутку када се Краљевина Србија ослобађала од октроисане узурпације државних надлежности, коју је оличавао и неумољиво понављао краљ Милан и његова напредњачка клика, стално наслоњени на мешање свеприсутне Аустро-Угарске у унутрашње ствари Краљевине Србије. Тај тренутак налазе у догађајима у историји познатим као Горачићка буна, откада почиње да буде неспорно питање локалне самоуправе и када почиње узлет српског парламентаризма, који ће кулминирати деценију касније и настати оно што су историчари звали „златно доба српске демократије“. Циљ Корена је да разбију сваку српску жељу за самоуправом и парламентаризмом, јер су оне основ и прави корен модерне српске државности. Порука је да ће о томе бринути једна партија, самопроглашена авангарда радничке класе, која ће направити друштво слично рају, само ако се српски сељаци отресу илузија да сами праве државу, и да духовно и физички, напусте село и преселе се у радничку класу, којој ће та иста авангарда омогућити прави рај на земљи. Добрица Ћосић је гађао управо ту мету. У доброј мери је и погодио, али не захваљујући свом списатељском таленту, него дуговечности тог наратива у српској државној политици.

ТВ серија Корени

Српска кинематографија, у последњих неколико година, налази се под апсолутном контролом Филмског центра Србије. Ова установа садржи низ елемената парадржавне форме. Контролише сву филмску и ТВ индустрију, која има „национални значај“. У самом језгру те институције налазе се самопрокламоване величине српске културе, који своју моћ црпе из блискости са самим врхом државне власти. У свом раду они прате и подржавају, пре свега, онај политички правац који баштини држава, а промовишу друге културне институције и национални медији, док је све друго, па и уметнички садржај, у сенци првобитног наратива.

Зато су резултати таквих продукција исподпросечни.

Наизглед независне продукције су директно зависне од благонаклоности ФЦС, јер се било какве слободе у финансирању уметничког дела налазе у сфери ефемерног. Зато последњих година добијамо дела која су или наручена или иду на руку савременом политичком правцу, који уобличава једна партија, прецизније један човек, или још прецизније, они који га држе под контролом. Октроисани и контролисани уметнички концепт праћен је бесомучном пропагандом свих мас-медија са националним фреквенцијама, па и оних који су и на неки други начин под контролом државне политике. Продуценти, независни или не, принуђени су да у овој поставци ствари прилагођавају своје интересовање и своје уметничке концепте.

Тако се и глумац и продуцент Горан Шушњик у свом продукцијском подухвату одлучио да је моменат за ново преиспитивање романа Корени у другачијем типу медија. Прво треба похвалити добре ствари у овом драмском подухвату. Женски део глумачке екипе био је неупоредиво слабији од мушког. Треба ипак, похвалити Слободу Мићаловић, али само у кулминацији њене улоге Симке, када је ушла у фазу да зарони, да се сасвим поистовети са њеним ликом, а то је, пре свега, било у сцени када после силних Ђорђевих малтретирања тражи од њега да је убије. Дара Џокић је, такође, само у неким моментима погађала сву сложеност лика Милунке.

У мушком делу кастинга видели смо и низ добрих епизода: одлични Диклић као суздржани либерал Тошић, као и ванредни Небојша Дугалић као досад невиђени и најбољи Никола Пашић на ТВ екранима. Посебно треба похвалити труд Игора Ђорђевића, који је на плећима носио целу серију, и максимално бранио лик Ђорђа Катића. Пре свега, ипак, треба нагласити невероватни глумачки таленат Жарка Лаушевића, који је успео да од Аћима Катића, који је код Ћосића изразито негативни користољубац и властољубац, створи позитивног конзервативца који брани своју кућу и политичку ауру. Готово је невероватно да је један глумац могао да оствари овако компликован задатак. Поред глумаца треба рећи да је погођена боја филма, дух епохе, како у камери тако и у режији. Костимографија је урађена готово беспрекорно, поготово у сценама у Скупштини. Оно што посебно треба нагласити и што је прворазредна вредност ове ТВ серије је музика, коју потписује композиторка Ирина Дечермић. Она је успела да не препише музичку матрицу епохе, него да на основу историјских мотива, а користећи и друге музичке жанрове, створи аутентични музички израз који кореспондира не само са епохом, него пре свега са оним што смо гледали на екрану.

Оно што је најслабије у овој серији су сценарио и режија. Редитељ Иван Живковић јесте погодио боју филма, али ту се изгледа код свих савремених редитеља у Србији који се баве епохом и завршава њихова амбиција. Пословични проблем српске филмске продукције је да приказују сваки крај Србије у свим епохама пре „титоистичког раја“, много сиромашнијим него што је он тада био. Исту грешку прави и Живковић, а поготову у приказима екстеријера. Поред овога треба нагласити да је превише статично режирао две најбоље сцене у серији: Бадње вече, када Вукашин саопштава Аћиму и Ђорђу да ће се оженити, и где Лаушевић, Ђорђевић и Радован Вујовић просто блистају, јер им то омогућује овај одлични дијалог; и другу када Аћим Катић (опет блиста Лаушевић) држи говор војсци зашто треба бранити општинску управу. У обе ове сцене глумци су за три копља превазишли режију, што је апсолутно недопустиво. Али, пре свега овога, ниједном редитељу није дозвољено, ни са моралне ни са професиналне тачке гледишта, да не буде упућен у контекст онога што режира. Да је читао нешто о добу када се одиграва радња ТВ серије, знао би да су сељаци из Народне радикалне странке традиционално сви били обријани, а да су браде носили само радикали-интелектуалци, по узору на руске социјалисте. Сличних редитељских пропуста било је сијасет.

Проблем читања види се чак и код сценаристе Ђорђа Милосављевића, професора ФДУ. Он, наиме, не зна да радикали, а поготову Аћим Катић, нису никакви конзервативци, како их он представља. По томе се види да он уопште не разуме шта се тада догодило. Из најгорих делова романа, а то је Ћосићево малтретирање и себе и читалаца проблемом Ђорђа и Симке, Милосављевић није успео да се извуче својим усиљеним дијалозима. Најбољи делови сценарија су преписани из романа, а то су оригинални дијалози, као што су поменуте сцене Бадње вечери и беседе Аћимове у Горачићима. Све дијалоге у делима Добрице Ћосића заправо је написао његов друг и познати београдски драматург Борислав Михаиловић Михиз. Зато сцене дијалога у роману одударају квалитетом од других делова књиге. То се пренело и на сценарио, јер је Милосављевић остао на нивоу Ћосића.

ТВ серија Корени појавила се на културној сцени управо у времену када унутрашња радња овог романа кореспондира са савременом политичком сценом у Србији. Управо то се догодило својевремено са романом. Наратив је померен само у оном смислу у коме се мења и политички мизансцен. Код Ћосића су сељачке радикалске масе биле неписмене, неодговорне и необразоване. Налазиле су се под контролом једног манипуланта и шићарџије, који ће бити и сам изманипулисан од манипулатора који се налази изнад њега (ово се поентира сценом у којој Пашић прима Вукашина Катића у радикалну странку, тиме се одричући политичког наслеђа Аћима Катића ). Ћосићева порука је јасна: сељаке су изманипулисале вође радикала за западни интерес, јер су вођи под контролом странаца зато што су тамо и студирали. Обашка што Ћосић не зна да ниједан вођа радикала из тог периода није студирао у Западној Европи, него у немачком говорном подручју, или у Русији. Код Милосављевића имамо другу врсту манипулације. Наиме, сељаци и радикали су и даље неписмени, али су под манипулацијом једног конзервативног сељачког ћифтије и газде, „контраверзног бизнисмена“, и политичара кога је време прегазило. Иако су се перспективе Милосављевића и Ћосића промениле, њихове манипулације су остале исте и са истим исходом. Другом речју, два манипулативна уметничка дела са истим насловом, Ћосићев роман и Милосављевићева драмска серија, прекрајају праву историју да би је прилагодили актуелном идеолошком концепту.

Комунистички идеолошки концепт и актуелни еурофанатични идеолошки концепт спојени су у српском случају у једној тачки, а она се зове титоизам. Главна одлика титоизма било је враћање политике Аустро-Угарске као доминантног наратива у којој ће се развијати српска национална и државна идеја. У Брозово време та политика је црпела снагу из привилегованог положаја Хрвата у оквиру СФРЈ, а у данашње време се темељ те политичке моћи налази у ослањању на Берлин. Због тога није чудно што су на Ранка Тајсића на исти начин гледали и краљ Милан и Добрица Ћосић и Ђорђе Милосављевић.

Циљ је да се по сваку цену спречи српска самоуправа и слободна српска скупштина, јер је то, само по себи, брана прогерманском утицају на српску политику. Парадигматично је што се у исто време када се серија емитовала, вероватно случајно, у савременом свету догађао изборни процес управо на локалним изборима 2018. године у Драгачеву. Тачно 125 година после Горачићког масакра, Драгачево је доживело много горе и теже неправилности, неслободније изборе и опструкцију појма локалне самоуправе, коју је учинила централна власт из Београда. У томе су опет имали помоћ локалних напредњака. То само говори ко је њима главни непријатељ у тако дугом временском процесу, али говори и нама, који се још увек сматрамо слободоумним Србима, одакле нам стиже најопаснија и најубојитија политика по опстанак српског народа.

Роман и тв серија Корени направљени су да би исекли корене српске самоуправе и парламентаризма. Битка против ових интелектуалних жилогриза убудуће ће представљати меру да ли желимо да српски народ опстане.

(”Српске новина”, гласило ОСЧ ”Равна Гора”, Чикаго, фебруар 2019, број 708)