Осам векова СПЦ – епископије и митрополије у средњем веку

05/04/2019

12121212

Приликом унутрашњег организовања нове српске православне архиепископије 1220. године, Свети Сава и његов брат Стефан Првовјенчани водили су рачуна да све области земље, нарочито на периферијама гдје се укрштао утицај са римокатоличким центрима Бара и Дубровника буде обухваћен мрежом епископија.
Та мрежа је била гушћа у централним дијеловима земље а на приморју је била упадљиво проријеђена управо због поменута два римокатоличка центра.
Што се епископских центара тиче, српска црква је наслиједила неколико сједишта из времена охридске архиепископије – Рас – црква Светих Апостола, Призрен – Света Богородица на Љевиши и Липљан – Света Богородица у Грачаници.
Хумска епископија наслиједила је напуштену цркву Свете Богородице у Стону, некадашњу катедралу католичке Стонске бискупије, а за сједиште Зетске епископије изабран запустјели бенедиктански манастир Св. Арханђел Михаила на Превлаци у Боки которској.
Катедре сједишта архиепископије и новоформираних епархија биле су смјештене у новоизграђеним или новообновљеним манастирима и храмовима Стефана Немање, Стефана Првовјенчаног и њихових рођака, попут Жичке архиепископије у манастиру Жича, Топличке епархије у храму Светог Николе код Куршумлије, Будимљанске у храму Светог Ђорђа код Иванграда, Хвостанске у цркви Свете Богородице или Мале Студенице код Пећи, Дабарске са црквом Светог Николе код Прибоја и Моравичке у цркви Светог Архилија у Ариљу.
Свети Сава и Стефан Првовјенчани су при уређивању првих епархија водили рачуна и о њиховом трајном материјалном издржавању давајући манастирима многа епископска властелинства, такву праксу наставили су и остали српски средњовјековни владари.
Временом број епархија се мијењао, са ширењем српске државе он је растао а са опадањем државне моћи и број епархија је бивао мањи. Повремено је долазило и до премјештања сједишта појединих епархија при унутрашњим реорганизацијама тако је почетком друге половине 13. вијека сједиште архиепископије из Жиче похаране монголским пустошењем пребачено из у Пећ а сједиште Хумске епископије помјерено из Стона којег је погодио земљотрес 1252. године у манастир Светог Петра на Лиму а из којег је побјегао и жупан Радослав Мађарима.
Веће промјене су се десиле на прелазу из 13. у 14. вијек за вријеме Милутинових освајања одумируће Византије.
Хумска епископија у првој четвтини 14. вијека губи територијалну везу са Стоном и Пељешцом јер Босна користи исцрпљеност Србије у непрекидним освјачким и грађанским ратовима и заузима Захумље 1326. године. Коначна предаја Душана Стона, Пељешца, приморја до Дубровника и острва Посредњице 1333. Дубровчанима, учинило је да се хумска епископија угаси.
Прва епископија која је створена након организације 1220. године била је Ибарска епископија чији помен налазимо у повељама манастира Свете Тројице код Пљеваља. Не зна се тачно првобитно сједиште ни година оснивања ове епископије (настала је између 1282-1292), једино се зна да је два пута мијењала назив – из Ибарске у Звечанску и из Звечанске у Бањску. Краљ Милутин је након 1313. године изградио нови манастир Бањска, недуго потом је и укинута Бањска епископија.
Послије договора у Дежеву 1282. године, Драгутин и Милутин на различите начине шире своје територије, први према сјеверу, други према југу.
Око 1290. године оснива се православна епископија Мачванска која се називала и Београдска, под управом српског краља Драгутина. Она се гаси губљењем тих територија у рату Милутина и Мађара крајем 13. вијека. У исто вријеме помиње се и Браничевска епископија.
Почетком 14. вијека постоји мало магловитих помена о Кончулској, Градачкој, Босанској и Дебарској епископији. За нас је најзанимљивије питање босанске епископије. Наиме, архиепископ Данило Други, најзначајнији архиепископ Немањићке Србије након Светога Саве, не помиње ни босанску епархију ни босанског епископа али наводи борбу краља Драгутина (који је 1254. године добио од Угара на управљање области Усоре и Соли, сјевероисточни дио данашње БиХ) против јеретика ријечима „многе од јеретика босанске земље обративши у хришћанску веру и крсти их“. Акције за правовјерност покретане су из Дабарске и Мачванске епископије.
Краљ Милутин је такође имао огромног удјела у огранизацији српске цркве не само на новоосвојеним територијама. Бавио се разграничењем старих и нових епархија али и старао се за обнову запустјелих и изградњу нових епископских сједишта те осталих манастирских цркава.
Од нових епархија у вријеме Милутиновог освајања поуздано се зна да су цијеле Скопска и Дебарска епископија одвојене од Охридске архиепископије и припојене Српској архиепископији а остале јужне крајеве су преузели призренски и липљански епископи.
За вријеме Стефана Дечанског, а нарочито Стефана Душана, Србија се протегла дубоко на југ обгрливши у канонском погледу цијелу територију Охридске архиепископије са њених једанаест епархија. Обухваћен је и један значајнији бугарски црквени центар – Велбужд којем је касније придодата Злетовска епископија (основана у Душаново вријеме), као и Света Гора са својим привилегијама. Охридска архиепископија је такође очувала аутономан статус унутар Душановог српско-ромејског царства.
Што се тиче грчких епископа епархија које су потпале под Душаново царство, дуго се тврдило да их је Душан просто протјерао и замијенио српским епископима. Острогорски тврди да нема поузданих података о потпуном и насилном протјеривању грчких архијереја, због освајања поједини грчки епископи су сами напуштали своја сједишта те остављали епархије и митрополије упражњене. Такође епископ Ферема митрополије Мелника, Грк Кипријан није напустио своју епархију и касније га је српски владар заштитио. Сам митрополит Мелника Кирил, потписивао се грчки али се не може тврдити да је и био Грк јер је дошао на упражњено митрополитско мјесто.
Крајем 1345. Душан се прогласио за краља Срба и Грка али је желио и да створио моћно српско-грчко царство које би замијенило одумирућу Византију која се свела на неколико неповезаних градова са околином.
На Цвијети 1346. сазван је сабор у Скопљу на којем је требало ријешити питање односа црквених организација које су се нашле у територијално удупланој држави али и уздигнути Српску архиепископију у степен патријаршије (цара је могао хиротонисати само патријарх а не архиепископ иако између те двије титуле нема практичне разлике јер је то питање части).
Сабору су присуствовали српски архиепископ Јоаникије, аутокефални охридски архиепископ Никола, светогорски сабор, аутокефални бугарски патријарх Симеон из Трнова. Сабор је прогласио архиепископа Јоаникија за патријарха а овај је седам дана касније, на Васкрс крунисао Душана за цара, Јелену за царицу а деветогодишњег Уроша за краља.
Епископије Рашка, Призренска и Зетска постају митрополије, претпоставља се и Скопска.
Од изузетне важности за живот српске цркве је и издавање Душановог законика 1349. године који је допуњен 1354. године у којој се прва трећина закона односила на Српску патријаршију.
Пребрзо ширење територије разводњило је српску снагу, српска држава је постала нестабилна у јужној половини одмах након смрти Душана а и у српској цркви је дошло до опадања јединства, јер су убрзо перифирне епископије биле увучене и бескрајне сукобе обласних господара.
Одвајање епархија и митрополија од цариградске патријаршије, постављање српских епископа умјесто грчких, изазвало је неколико година касније црквени раскол између Васељенске и Српске патријаршије на коју је бачане анатема (проклетство) што је снажно одјекнуло међу српским вјерујућим народом.
Душан (изненада умро крајем 1355. године) и његова супруга Јелена за живота су безуспјешно покушавали превазићи раскол. Први озбиљнији покушај превазилажења раскола учињен је 1364. године када је патријарх Калист по овом питању дошао у Сер код царице Јелене (монашки Јелисавете) али се у путу разболио у умро тако иронијом судбине био опојан од свештенства на чију је цркву бацио анатему.
Дјелимичан успјех постигао је обласни господар Јован Угљеша 1368. када се писмено обратио патријарху Филотеју и обавијестио да се враћа под управу цариградског патријарха јер је намјеравао покренути са Византијом крсташки поход против Турака. Акт (Томос) измирења објављен је 1371. године.
Коначно измирење догодило се 1375. године у атмосфери српске изгибије на Марици 1371. којим је Турцима отворен пут за продор на читав Балкан а у руководству кнеза Лазара и светогорског монаха-старца Исаије. Српски светогорци су били у нарочито тешком положају јер доминантни грчки монаси нису жељели да са њима богослуже.
Патријарх Фотије је издао Томос измирења поменуте 1375. године којим је призната каноничност спрске патријаршије, уз услов уколико Срби поново освоје територије више не постављају грке митрополите и да помињу патријархово име на богослужењу. Од тада се српски патријарх не потписује и као патријарх Грка.
Ширење Босне у другој половини четрнаестог вијека и касније формирање територије херцега Стјефана Вукчића Косаче (од које ће настати Херцеговина – од Стефанове титуле – Херцег од Светога Саве) довело је црквеним областима српске цркве нове господаре. Дабарска епископија пада под Тврткову власт, а по Орбинију у манастиру Милешеви Твртко се крунисао за краља Срба и Босне 1377. године доказујући своју повезаност са Немањићима и преузевши тако круну српских краљева (Сам Твртко у повељи Дубровчанима од 10. априла 1378. каже: „ … и идох в србскују земљу … и тамо шдшу ми венчан бих богом дарованим ми венцем на краљевство преродитељ мојих“, тј. Немањића).
Да је територија Стефана Вукчића била под православним епископом доказује преписка цариградског патријарха Генадија Схоларија са синајским монасима (1454-1456). Генадије Стефана описију као од недавно преобраћеника у православље те помиње православног епископа Босне које је многе патарене превео у праву вјеру и да се синајски монаси моле за њега.
Што се српских епископија тиче, током 14. и 15. вијека оне дјелују често под измјењеним називима. Тако Хумска постаје Лимска, Дабарска постаје Милешевска, Мачванска Београдска, а сједишта Зетске, Браничевске и Дабарске су промијењене.
Почетком петнаестог вијека у источној Босни почиње са дјеловањем и православна Сребреничка епископија.
Браничевска и Зетска митрополије трпе велике штете услијед унутрашњих сукоба обласних господара и приближавања освајача, Млетака, Турака и Угара. Крајем 15. вијека Зетска митрополија добија смјештај у Цетињу.
Како је Смедерево постало 1430. године центар српске државе тако је успостављена и смедеревска митрополија.
Средином 15. вијека настаје и Лимска митрополија. При обнови Хумске епархије, под непознатим околностима названа је Лимска.
Током расула у српским државама са прелаза из четрнаестог у петнаести вијек долази и до борбе између Охридске архиепископије и Српске патријаршије за граничне епархије.
Падом српске деспотовине под Турке 1459. године а затим редом и Босне 1463. Херцеговине 1481. и Црне Горе 1499. године српска православна црква се званично не гаси али се постепено обавија мраком одсуства историјских података и улази у период нередовног стања, што ће Охридска архиепископија покушати искористити да поврати све некадашње територије под споствену канонску јурисдикцију.