1990-те: Да ли је могло другачије?

02/06/2019

ФОТО: Зоран ПЕТРОВИЋ

Да је Краљевина опстала, последње албанске побуне биле би оне из 1913. и 1918-1920. Али, није опстала, већ је уследила разорна комунистичка акција. Током 1990-тих видели смо само финале те акције, у коме су комунисти морали да гасе пожар који су сами подметнули. Гасили су га бензином

ПИШЕ: Милослав САМАРЏИЋ

Током последња два месеца, РТС је објавио низ документарних филмова о рату 1999. године и догађајима који су му претходили. У тим филмовима изнето је много података непознатих ондашњој јавности, јер су сматрани државном тајном, док су, с друге стране, неке тезе додатно ојачане.

Тако, несумњиво је потврђено да је постојао негативан став западних земаља према Србији и српском народу. Њихова дипломатија је од Србије непрекидно тражила да ”нађе заједнички језик” са Албанцима, док од Албанаца није тражено практично ништа. Другим речима, пред Србију је постављан немогућ захтев.

Исто је било и на почетку те деценије, када је од Србије, као и од Републике Српске, тражено да нађе ”заједнички језик” са Загребом и Сарајевом. Од хрватских и муслиманских политичара није тражено ништа и опет су Србија – и Република Српска – довођени у немогућу ситуацију.

Та ситуација из 1990-тих као да је пресликана из Другог светског рата. Југословенској влади у Лондону, као и Врховној команди у земљи, замерано је најпре што не могу да придобију већину Хрвата, а потом што не могу да се споразумеју са комунистима. И тада је, дакле, на српској страни било да нађе ”заједнички језик” са другима. Није се постављало питање могућности испуњења захтева, постављаних најпре академику Слободану Јовановићу и другим премијерима, а потом и генералу Дражи Михаиловићу.

То значи да су Србија и српски народ, у очима западних политичара, већ скоро осам деценија ”на леду”. Излаз из те ситуације није пронађен ни током Другог светског рата, ни током 1990-тих. Слободан Милошевић је сматрао да је решење у ослонцу на Совјетски Савез – касније Русију – и Кину. Таква политика је, мање-више, на снази и данас. Додуше, Милошевићеви наследници на челу Србије прокламовали су и политику ”помоз Бог чаршијо на све четири стране”, говорећи о ”четири стуба” спољне политике Србије: Америка, Европска унија, Русија и Кина. Ипак, видимо да од та четири стуба нема ништа, јер Америка и Европска унија и даље једнако подржавају Албанце. Исто тако, видимо да подршка Русије и Кине није довољна, као што није била довољна ни 1990-тих, просто зато што је западни свет јачи.

Према томе, српски политичари требало би најпре да констатују како је наш народ, у веома дугом периоду, у лошој позицији у западним политичким круговима. Они ово још нису констатовали, јер и даље баштине ”Титово наслеђе”. Нови талас, сада већ увредљиве, комунистичке пропаганде, видели смо 4. маја, поводом 39-те годишњице смрти диктатора. Уместо анализа о злу које нам је нанео, практично су на све стране хвалили ”Титово доба”. Реч је о елементарном фалсификовању историје, али и о замагљивању догађаја, звог чега се читав проблем везује само за 1990-те године.

После уочавања факта да је проблем много дубљи, могуће је предузимати одговарајуће кораке, са свешћу да не могу дати плодове у кратком року. У те кораке морало би да спада и озбиљно, систематско, лобирање у Америци, као светској водећој сили, али и у још неким западним земљама. На пример, Србија је током рата 1999. имала више користи од Француске, него од Русије и Кине. Французи су својим ветом НАТО пакту спасили београдске мостове, а сем тога обавештавали су нас о циљевима бомбардовања, чиме је смањен број жртава.

Уопштено гледано, утисак је да проруска и прокинеска политика више иритира западне силе, него што Србији доноси користи. Разуме се, ми смо са Русима рођаци, и то остаје во вјеки вјеков. Али, оволико форсирање комунистичке Кине, заиста је тешко објаснити. Медији саопштавају како Кинези граде мостове и ауто-путеве по Србији, али остају у другом плану, ако се уопште и саопште, информације о узимању кинеских кредита за те послове. Такође, од јавности се крије колико је јефтина кинеска роба угасила српских фабрика. Чак и једна Америка каже да су јој највећи противници Кина и Европска унија, и да се од њих мора штитити царинама. У Србији се и не помиње увођење царина на кинеску робу, а о заштити од Европске уније нема ни говора. Штавише, систематски се крши и постојећа минимална царинска заштита, тако што се финални производи западних компанија у Србији проглашавају за полупроизводе, који не подлежу царињењу.

Документарци РТС-а открили су и низ појединости које се тичу унутрашње политике током 1990-тих. Онда РТС није извештавао објективно о догађајима на Косову и Метохији, па су тако прећуткиване и албанске цивилне жртве, настале приликом дејства наше војске и полиције, што је на Западу називано ”прекомерном употребом силе”, и што је, на крају, постало изговор за агресију.

Наравно, прекомерна употреба силе је крајње релативан појам. У оно доба, била је актуелна побуна једне групе америчких држављана у Тексасу. Пошто су убили полицајца, послате су јаче формације и цела група је без милости ликвидирана.

На крају крајева, и сама агресија на ондашњу СР Југославију била је прекомерна употреба силе.

Међутим, и када се овај појам посматра објективно, филмови на РТС-у показали су да је заиста постојала прекомерна употреба силе према Албанцима. Карактеристичан је пример клана Јашари. Они су мучки убили најпре двојицу, па потом још тројицу српских полицајаца. На то је испред њихових куће довежена тешка артиљерија. Дат им је рок да пусте цивиле, који они нису испоштовали, а онда је отворена паљба. Сви у опкољеним кућама су побијени – 56 особа, од којих већином жене и деца.

У другим операцијама није убијано толико цивила, али, ово јесте био образац. Поред топова, више пута су коришћени и тенкови. Једном су тенкови разорили село које је полиција већ била ”очистила”, а једном су грешком убили пет наших полицајаца.

Тако, цели план борбе против албанских терориста био је погрешан. Исте грешке садржао је и почетак рата 1991. године, када је постојао изговор да је то због вишенационалног састава армије, као и савезне полиције. Рат против албанских терориста, нарочито 1998. и почетком 1999, показао је да овај изговор отпада: по среди није био вишенационални састав, већ комунистички менталитет војних и полицијских лидера, као и комунистички концепт дејства војске и полиције.

Међутим, било је још нешто, старије и важније: комунистички концепт националног питања. Према овом концепту, свака нација је ”добра”, само што има појединце који срећу кваре. Тај концепт је изванредан за манипулацију. С једне стране, број ”лоших” појединаца може се растезати у недоглед, а ипак проглашавати мањином, док се, с друге стране, увек могу наћи ”добри” појединци, који се проглашавају као заступници већине. Политичари при томе непрекидно понављају мантру о ”братству и јединству”.

Ипак, само грађански концепт нације омогућава да се јасно види шта неко хоће. Делује апсурдно, али Милошевић и његово окружење заиста никад нису схватили да претежни део Албанаца жели да се отцепи од Србије.

Краљевина Србија, и потом Југославија, схватали су то од првог дана, предузимајући одговарајуће војне, полицијске и политичке мере. Да је Краљевина опстала, последње албанске побуне биле би оне из 1913. и 1918-1920. Али, није опстала, већ је уследила разорна комунистичка акција. Током 1990-тих видели смо само финале те акције, у коме су комунисти морали да гасе пожар који су сами подметнули.

Пожар су гасили бензином. Гледајући филм о гађању кућа клана Јашари топовима, намеће се питање: зар се то не ради снајперима? На жалост, чак ни то није прво питање, јер један високи официр полиције изјављује како су браћа Јашари већ неколико пута била на нишану, али, полиција није добила одобрење да ступи у акцију. Ово, поред осталог, подсећа на операције у Вуковару 1991, када је војсци 14 пута наређивано да нападне и исто толико пута да се повуче, све док и последња кућа у овом граду није разорена артиљеријом и тенковима.

Зашто се то радило, дуга је прича, али, аматеризам је свакако добра реч. Комунистички систем ”општенародне одбране” засниван је с једне стране на употреби масе восјке, а с друге на великој количини убојитих средстава. На масу су рачунали јер су имали апсолутну власт и никоме нису морали да полажу рачуне о високим губицима. Међутим, већ 1991. нису имали ни силу која би покренула масу, ни моћ да зауставе вести о високим губицима. Убојита средства јесу била бројна, али, већ одавно застарела (што ће се видети 1999).

Просто речено, комунисти нису имали Путника и Мишића на једној, ни четнике и граничаре на другој страни. Дакле, ни довољан број квалитетних официра, ни специјалне јединице.

Специјалне јединице у ЈНА почеле су да се оснивају тек после упада групе усташа на планину Радушу у северној Босни, 1972. године. На ове усташе послата је велика јединица ЈНА, која није знала шта да ради. Официри су изашли и тражили од усташа да се, ”у име народа”, предају. Одмах су убијени.

Неколико година касније, формирају се војне специјалне јединице, можда са добрим програмом обуке, али са лошом применом тог програма. Као што је то био обичај у целој ЈНА, нови регрути мешани су у исте јединице са старим, без икакве припреме. Тај принцип остао је све до 1999, када су се у сред најжешћих окршаја на Кошарама нашли и војници који су обукли униформе пре месец или два.

Специјалне јединице у полицији изгледа да су формиране тек после 1991. Оне су од почетка довођене у везу са подземљем. Није коришћено искуство из 1903, када је модерна Србија први пут основала специјалне јединице. Криминалци су употребљени само једном – први пут, јер се видело да они и даље остају то што јесу. Међутим, сам комунизам је већ по теорији криминалан (отимање туђе имовине), што се потврдило и у пракси, регрутовањем криминалаца још од 1941. године.

Опет, без обзира да ли је реч о војним или полицијским јединицама, оне су лоше вођене. На Косову и Метохији увек су имале базе у градовима, у које су се враћале сваке вечери. Терен, а посебно планине, остављан је терористима. У документарцима РТС-а високи официри државне безбедности говорили су како је још 1991. било зона у које полиција није смела да оде. У Краљевини није било таквих зона. На планину на којој би терористи успоставили базу, слат је одред четника, или других специјалаца, и није силазио док не обави посао. Граничари, нарочито према Албанији, били су посебне специјалне јединице. Током обе албанске побуне, 1913. и 1918-1920, није забележено да су села гађана топовима, нити да је артиљерија уопште коришћена.

(”Слобода”, гласило СНО у Чикагу, 10. мај 2019)