„Тежина ланаца 3“ или неопходност наде

04/10/2019

coko_baner

Вечерас сам гледао нови документарац Бориса Малагурског, Тежина ланаца 3. Доследан је наставак серијала тог имена. Некима у публици се учинило да је „лутао“ по темама и идејама, другима се нису допали саговорници, а трећима предложена решења. А мени?

Можда зато што већ размишљам у том кључу, али ја сам у ТЛ3 видео још једно отеловљење идеје да се до спасења долази заједничким снагама. Нећу да препричавам филм – препоручујем да га погледате сами, и донесете своје закључке – али тешко је не приметити да до било каквих промена набоље, ма колико малих, долази прво на локалном нивоу. Када људи са Старе Планине бране своје реке од безумног пројекта „мини хидроцентрала,“ или кад школарци протестују против хапшења свог друга из разреда.

Има ту и неких лекција из света, из земаља које су морале да се сналазе под диктатуром, да се изборе са санкцијама, неимаштином, па и окупацијом. Најбоља решења нису дошла готова са стране, него су прилагођена домаћим потребама. Они срећнији су учили на туђим грешкама. Мање срећни, на сопственим. Они најнесрећнији су учили да су туђе грешке у ствари успеси, па их преузимали без питања и критике. Ако вам то звучи познато, знате зашто.

Када би кукање било олимпијска дисциплина, вели Малагурски, Срби би освојили сребро – да могу да кукају како нису освојили злато. Нема у тој пошалици никакве злобе, већ само фрустрације народом који сам себе држи у ланцима за рачун страних господара и њихових домаћих сатрапа. И свако „ма не може то овде“ само додаје још једну карику. Како је говорио један мудар човек, који ми сваким даном недостаје, лако је рећи „не може,“ али хајде да видимо шта и како може. Па како радили, тако нам и Бог дао.

Та наша сумњичавост нас је вековима штитила од пропасти и асимилације, али се данас претворила у оруђе окупације, јер нас ментално разоружава пре него и почнемо да се боримо.

Пишем ове редове у сенци годишњице Жутог Октобра, нулте тачке нашег садашњег усуда. Тада је управо она енергија за коју ми се чини да је Малагурски помиње у филму – организација на локалном нивоу, умрежење слично мислећих људи – преотета и претворена у лажну револуцију, семе колонијалне окупације и менталног а не само физичког робовања, чије последице гледамо ево већ скоро генерацију.

„Обојене револуције“ су лажирана демократија, један одвратни абортус политичког процеса који убија у појам цео тај концепт. Каква је сврха гласања, ако се само Амбасада пита? У чему је поента изаћи на улицу и протестовати, када у најбољем случају контролисани медији о томе неће рећи истину – а у најгорем, наћи ће се неки нови „отпораши” којима НЕД или ЦИА или ко већ дотура „куфере кеша“ из Мађарске да лепим лицима и речима преусмере тај бес у корист својих господара. И све то стоји. Али онда то безнађе постаје нормално, и људи сами себе убеде да не може другачије.

А не само да може, већ мора. Иначе нестајемо, а на нашу земљу – шта од ње остане, што се не претвори у пустињу, каљугу или ђубриште – долази неко други. Да ли подобнији и послушнији или не, то више није битно. Нас нема. И што је још горе, ако овако нестанемо биће то не као хероји одбране до последњег даха, вредни јуначких песама и поштовања чак и непријатеља – већ као најгори бедници, фукара лишена сваке човечности, народ који је пресудио сам себи да би се додворио сопственим џелатима, вредан чак ни сажаљења већ само презира.

Ја то одбијам. Хтедох рећи да за вас не знам, али ако читате ове редове, мислим да сте се већ слично определили. Малагурски такође. Можемо да се не слажемо о чему год хоћемо, али око тога смо сложни. Е, ту је већ неки почетак. И тога се окупатори и џелати боје више него ичега.

И још нешто. Можда је највећа грешка што су нас скоро сви, веома дуго, учили да подржавамо или критикујемо појединце или групе, а не ставове и идеје. Шта нам је постало неважно, а „ко ће кога“ све. Тако, дабоме, не иде, јер нико од смртника није ни савршен ни безгрешан. И то нас затвара у коло безнађа, где нико није довољно добар да из њега изађе. Негде успут, можда и намерно, заборавили смо могућност кајања, искупљења и праштања. Дајте да их се присетимо. Требаће нам.

У времену када је све око нас – од ваздуха, земље и воде до принципа и политике – загађено, морамо да почнемо од почетка и видимо шта и где може да се очисти, па кренемо редом.

Знате шта вам је чинити.