Највеће битке партизана и четника – Битка на...

”Партизани се разбегли ка Јошаници. Сада је момена...

13/04/2025

Zasto Srbi pisu hrvatskim pismom? Sta se krije od ...

Колико дуго траје наметање хрватске латинице Српск...

06/04/2025

KO JE PROBIO Solunski front – Sumadijska div...

Свет је био запањен српским победама на Церу и Кол...

02/03/2025

Удба убија, удбаши клеветају

21/04/2021

Сахрана Иванке и Драгише

Удба убија, удбаши клеветају Пре 44 године, агенти Удбе убили су у Чикагу уредника “Слободе“, гласила СНО, Драгишу Кашиковића, и његову поћерку, 13-тогодишњу Иванку Милошевић. Недуго потом, извесни Шашкијевич, емигрант из Југославије, почео је да оптужује Иванкиног ујака Ђорђа Николића и Иванкину мајку Драгицу Милошевић, за учешће у овом убиству. Потом је Шашкијевич написао брошуру о томе, коју је током 2020. године објавио и београдски “Таблоид“, у више наставака. За тог Шашкијевича чуо сам још пре него што је до мене доспела ова прича, пре више од 20 година, када је, исто тако упорно, ширио причу да је Дражино тело бачено у септичку јаму, поред затвора на Ади Циганлији. Цели тај процес, од наводног стрељања до бацања тела, он је наводно, као дечак, гледао кроз прозор затвора на Ади Циганлији. Преко курира, доносиоца брошуре, поручио сам Шашкијевичу да је тај његов урадак још једна удбашка прича, смишљена ради заметања трага, и да је једино место на коме треба да се нађе – септичка јама.
После је, дакле, стигла и та друга брошура, која је исто тако безвредна, за сваког ко иоле уме да чита и зна барем нешто о преко 100 убистава емиграната од стране Тита и његових криминалаца. Не могу ни замислити како се, видевши да се брошура шири, осећају Драгица и Ђорђе, којима је, ионако, сваког јутра прва била мисао о Иванки и њеном страдању. Они су написали одговор, објављен у новом броју ”Слободе”, и ангажовали су адвоката.
Уз топле препоруке за чланак који следи:
Милослав Самарџић

Очајна мајка Драгица крај аутомобила који вози Иванкин ковчег

Припремајући се да достојно дочекамо Васкрс, мисли нам се упућују ка нашем греховном стању и слабостима које нас разједају.

У том осматрању себе и страсти које су својствене огреховљеној људској природи, примећујемо дејство многих од тих страсти не само на појединачном него и на свенародном плану. У српској средини међу тим манама истиче се једна, а то је погубна склоност ка опадању ближњег, измишљању клеветничких оптужби на његов рачун и олаком понављању и ширењу таквих лажи.

Докони умови клеветама које су однегде чули најчешће некритички посвећују пажњу и уопште их не проверавају зато што су то сензације које уносе елеменат узбудљивости у њихове духовно учмале животе. А клеветници одапињу отровне стреле на своје несрећне мете у настојању да тиме залече испразност сопственог живота и зато што их, под утицајем злих духова, фасцинира зло.

Америчка штампа о убиству

Свети владика Николај био је свестан распрострањености у српском друштву ове душегубне појаве, па јој је посветио своје 136. мисионарско писмо, „О клеветницима“. Владика се пастирски одазива на бол човека који му се пожалио на горчину коју доживљава од људи који га неправедно руже: „Износили су неистине о теби, твоме карактеру, твојим подузећима, па чак и твојој породици“. Владика затим поставља једно дубоко питање:

„Ко је после Сина Божијег више клеветан у свету од апостола светих? Па су уста клеветника засута гробном тишином, а апостолима су подигнуте цркве по свој васиони. Ако је душа твоја здрава и чиста пред Богом, ништа јој не могу наудити лажи људске ни демонске. Јер лажи су као ветар с прашином што дође и прође, а истина стоји. То је потврђено искуством свих мисаоних људи од памтивека до данас. То искуство износи и премудри цар овим речима: истинита уста стоје тврдо до вијека, а језик лажљив за час.“

Па жртву коју су клеветници повредили саветује да се не мучи више и не троши се, и не брани своју част од нечасних, „јер су као пролазан звук“.

Дивне и предубоке речи великог српског духовника!

Наша „студија случаја,“ у ово време понирања у себе, и појединачно и опште, односи се на јововску патњу која се већ четрдесет година неправедно и са демонским изживљавањем наноси једној часној српској породици у Чикагу. Реч је о уцвељеној породици мале, једанаестогодишње Иванке Милошевић коју су убице комунистичке Удбе 1977. године свирепо искасапиле заједно са њеним поочимом, српским родољубом и уредником листа „Слобода,“ Драгишом Кашиковићем. Мала Иванка је за собом оставила неутешне деку Милуна и баку Наду, од тада упокојене, мајку Драгицу Милошевић и ујака Ђорђа Николића, признатог и награђеног српског песника и угледног културног прегаоца из Чикага.

Ојађена породица се није ни опоравила од првог шока, а наша „студија случаја“ је већ отпочела. Индивидуа по имену Михаило Шашкијевић почела је да проноси злобне гласине да је ујак Ђорђе Николић – „организатор“ гнусног Удбиног убиства, а да мајка Драгица Милошевић то зна, али одбија да призна да би заштитила брата. Са манијакалном упорношћу, која би се једино могла поредити са радњом у психо драми „Фатална привлачност“ (Fatal Attraction), поменути Шашкијевић, који се непосредно пре дуплог убиства дуже време врзмао око Удбине нациљане жртве Драгише Кашиковића, активирао се на проношењу лажних гласина да иза злочина стоје чланови најуже породице мале Иванке. Из изјава Удбиног стручњака за материју политичкиг убистава, Божидара Спасића, знамо да у овом контексту „непосредно пре,“ одн. период логистичке припреме за злочин, обично траје око годину и по до две дана. Дуго времена после трагедије, Шашкијевић је безуспешно покушавао да преусмери истрагу чикашке полиције, сугеришући им да су, уместо Удбе која је у том периоду у разним земљама вршила на десетине атентата на противнике режима, главни виновници овог злочина – ујак и мајка. Затим је написао пашквилантску књигу, „Ubistvo Dragiše Kašikovića i Ivanke Milošević – Smrt male Аmerikanke srpskog porekla,” где излаже своју „теорију“ о злочину у истом духу. Током 2020. жута штампа под видом магазина „Таблоид“ преузела је и серијализовала Шашкевићеву бестидну пашквилу.

Опадач Шашкијевић се без доказа, као лаик и без навођења икаквих истраживачких или форенсичких квалификација, упушта у „расветљавање“ очигледно политичког убиства српског политичког емигранта у САД Драгише Кашиковића и мале Српкиње рођене у Америци, Иванке Милошевић, које се догодило у Чикагу у ноћи 18. на 19. јуна 1977. године. То убиство, од тада па до данас, власти Сједињених Америчких Држава, ни локалне ни федералне, нису успеле да реше нити да икога за извршење тог злочина оптуже.

Неуспели писац, aли бестидни опадач и пашквилант, у очајничком настојању да побегне од себе, Михаило Шашкијевић своја дела, одлике и својства приписује другима. У клиничкој психологији за такву стратегију самооправдавања постоји прецизан термин – пројекција. Не само да је презиме аутора оно за шта би древни Римљани одмахнули руком и рекли nomen omen, него је и садржај његовог недостојног дела пројекција сопствених веза и чињења, и покушај морално и психички недорасле особе да се на инфантилан начин ослободи личне одговорности у једној непојмљивој људској трагедији и да самозаваравањем постигне да паклене муке савести, која га већ четири деценије пече и прогања, бар на кратко утихну.

Правећи се невешт, пашквилант Шашкијевић пита зашто га жртве његове клевете до сада нису тужили. Није искључено да ће они то учинити, али до сада нису сматрали да је он таквог корака и издатка вредан. За разлику од њега који се интелигенцији српске јавности цинично руга својим нездравим („нездравим“ је дипломатски начин да се каже – болесним) и апсурдним конструкцијама, они поштују интелигенцију и морални инстинкт свога народа, коме пашквилант и не припада. Довољно је прочитати пашквилу „Ubistvo Dragiše Kašikovića i Ivanke Milošević – Smrt male Аmerikanke srpskog porekla,” објављену на латиници, са убацивањем хрватске терминологије и писану ауторовом аматерском прозом, да би се закључило да се ту ради о злобној папазјанији без реда и смисла. Сама помисао да би мајка и ујак могли играти икакву улогу у организовању или прикривању убиства свога чеда је ван нормалне памети, осим у глави морално закржљале или ђавоимане особе. Зато су жртве ове клевете четрдесет година игнорисали ауторове махните напоре да их клеветама и увредама изазове да му посвете макар трунку јавне пажње.

За почетак, пред читаоце стављамо само два доказа који су довољни да ауторову злобну и бесмислену конструкцију разоре до темеља.

Изјава кључног сведока, Божидарке Гајовић из Чикага.

Аутор тврди на страни 103 своје књиге да је Ђорђе Николић уговорио са породицом Гајовић из Чикага да се мала Иванка у ноћи 18. на 19. јун 1977. склони у њиховој кући и тамо преноћи зато што је као наводни „организатор“ знао да предстоји убиство Драгише Кашиковића. Међутим, та тврдња је чиста измишљотина, што је разоткрила госпођа Божидарка Гајовић из Чикага у изјави коју је 23. априла 2020. године потписала и оверила код судског нотара државе Илиноис:

„Ја, Божидарка Гајовић, изјављујем да господин Ђорђе Николић из Чикага, није никада долазио код нас, код мене и моје фамилије, нити је прилазио нама, било којем члану наше породице “у цркви Светог Васкресења Христовог у Чикагу, у недељу 12 липња (јуна) 1977. г. нити било којег другог дана или датума, ни на једном другом месту, ни у једном другом граду, држави или на другом континенту, нигде, нигде под сунцем небеским, није прилазио нама нити нас је питао, нити да са мном или са мојом породицом, ни са ким из наше породице да “уговара” да мала Иванка преноћи од суботе на недељу од 18. на 19. јуна 1977. године код нас, код моје деце, јер је Иванка била другарица са мојом децом. Није било тако како то Михаило Шашкијевић лажно пише у својој књизи ‘Смрт мале Американке српског порекла, убиство Драгише Kашиковића и Иванке Милошевић.’“

Овом изјавом најпозваније особе недвосмислено се ставља тачка на једну од ауторових кључних тврдњи, чиме се истовремено руши и његова злобна и неутемељена конструкција о предзнању Ђорђа Николића у вези са убиством и о његовој умешаности у планирање истог.

Фотошопирани наводни докуменат чикашке полиције.

На стр. 168-179 свога пашквилантског написа аутор доноси шематски приказ, наводно из архивске грађе чикашке полиције, где је Ђорђе Николић означен као централна личност, одн. „организатор“ убиства.

Овај покушај острашћеног аутора да простоти баци прашину у лице сумњив је из најмање три разлога. Пре свега, језичке грешке одају странца јер их ни релативно слабо образовани амерички полицајци не би направили на свом матерњем језику. Друго, шема дословно прати предпоставке које аутор износи у својој књизи, што овај цртеж одаје као ауторову подметачину, а не професионални закључак чикашке полиције. Треће и најважније, овог наводног документа уопште нема у службеној архивској грађи која се односи на предмет убиства Драгише Кашиковића и Иванке Милошевић.

Рачунајући на неупућеност српских читалаца, аутор ствара утисак да има неке посебне везе у полицији те да је помоћу њих прибавио документацију о предмету. Међутим, у Сједињеним Државама постоји закон FOIA (Freedom of Information Act) у складу са чијим одредбама свако може да тражи да му се доставе документа званичне природе, са малобројним изузецима докумената који су класификовани као државна тајна. Процедура је једноставна, без икаквих мистификација, и Американци је масовно и за разне сврхе користе. И аутор и породица убијених на такав начин су дошли до полицијског досијеа из предмета Кашиковић-Милошевић. Међутим, и то је најглавније, у том досијеу не постоји никакав докуменат под службеном ознаком RD # Y 219 116. Да би била сигурна, породица је чикашкој полицији поднела посебан захтев за обелодањивање овог специфичног документа, под наведеном службеном ознаком RD # Y 219 116. Полиција таквом захтеву није могла да изађе у сусрет иако има законску обавезу да то учини, под предпоставком да такав докуменат стварно постоји у њеној архиви.

Из свега наведеног, изводи се закључак да је овај наводни докуменат, најважнији стуб ауторове фабуле о убиствима, заправо фотошопирани фалсификат а не службена шема која одражава становиште истражних органа у вези са убиством Драгише Кашиковића и Иванке Милошевић. Аутор тај закључак лако може да оповргне тако што ће јавности показати оригинал документа који је наводно од полиције добио, као и пропратни инвентар који се од полиције добија а где је и тај докуменат наведен. То лако може да оповргне било ко други тако што ће полицији у Чикагу поднети исти FOIA захтев који су поднели аутор и породица, па нека покаже да је овај кривотворени докуменат добио из службеног извора.

Аутор је ухваћен у грубом фалсификовању чињеница у циљу подупирања својих лажних навода и обмањивања јавности, за коју сматра да ће бити или исувише лења или у немогућности да провери његове тврдње.

Напомињемо још и то да је у конструкцију ауторових измишљотина уграђена и једна бесмислица колосалних размера. Није потребно бити Шерлок Холмс да би се приметио овај апсурд, што такође у потпуности обара његове лажне тврдње у очима сваке мислеће особе. Ако је шема коју је он нацртао и приписао чикашкој полицији, тамо где је Ђорђе Николић означен као „организатор“ дуплог убиства Драгише Кашиковића и Иванке Милошевић – тачна, и ако је као што он тврди тај цртеж заиста из списа предмета те одражава становиште полиције о ауторству убистава, шта чикашка полиција чека већ четрдесет година? Ако су они установили да је ујак Ђорђе Николић „организатор“ злочина, а да му је мајка Драгица Милошевић сарадница која својом ћутњом прикрива кривично дело убиства сопственог детета, па на тај начин и сама чини кривично дело, зашто их америчке власти нису ухапсиле и процесуирале? И Ђорђе Николић и Драгица Милошевић све време без престанка живе у Чикагу, на адреси која је свима, па и властима, позната. Да ли ико, чија је интелигенција већа од мравље, може да поверује да власти четири деценије не би прстом мрднуле да процесуирају особе за које верују да су починиле тешко кривично дело, а које им се све време налазе на дохвату руке?

Та питања – и без додатних доказа које смо изнели – потпуно су довољна да ауторову књигу и конструкције које тамо износи сахране и отправе у канту за ђубре.

Садистичка намена ове књиге и написа састављених у њеном духу, као онај у броју 471 „Таблоида“, је да породици убијене Иванке Милошевић зада додатни бол и проузрокује додатну трајну патњу. Али поред те постоји и јасна политичка намена: да се пажња јавности скрене са логичних виновника гнусног злочина у коме су страдали Драгиша Кашиковић и Иванка Милошевић. А то је политичка полиција тадашњег комунистичког режима, која је управо у том периоду седамдесетих година, по наређењу свога врховног жреца („Па будите, другови, према политичкој емиграцији радикалнији…“) на разним континентима ликвидирала преко стотину режимских противника.

Индиректно, такво тумачење потврђује и блаћење у Шашкијевићевој књизи, а то у свом фељтону преноси и булеварскa крпа „Таблоид,“ готово свих угледних личности из српске заједнице на друштвеној и политичкој сцени родољубиве емиграције у Сједињеним Америчким Државама који су, сваки на свој начин, неговали пламен отпора злочиначком, крвавом режиму који је управљао тадашњом Југославијом. То блаћење угледника српске заједнице у САД поклапа се са циљем Удбе да своје противнике, српске родољубе, понизи и деградира. Злонамерним карикирањем и изношењем неистина које су очигледне сваком ко је у том периоду живео у Чикагу и ко је познавао водеће личности из српске заједнице у том времену, и апсурдним пребацивањем тежишта одговорности за убиство Драгише Кашиковића и Иванке Милошевић са Удбе на особе којима су жртве биле најближе и најмилије, и које су биле најмилије жртвама, „Таблоидов“ срамни напис и Шашкевићева пашквилантска књига на којој се темељи обављају очигледан политички задатак. Тај задатак је аболирање комунистичког режима за ужасан злочин који је осмислио и починио, и за који су институције режима у целости одговорне, заједно са убицама које су послате да га изврше и теренским сарадницима нечисте савести који су злочин омогућили и логистички му припремили терен.

У том контексту, без извођења закључака који се односе на ичију умешаност и кривицу, наводимо према сазнањима следеће четири појединости:

Драгиша Кашиковић је саопштио кратко време пре убистава да је затекао аутора како премерава димензије сале у згради Српске народне одбране у Чикагу, у чијим просторијама је у ноћи 18. на 19. јуни 1977. године извршено дупло убиство. Са видном зебњом, Драгиша је изразио чуђење зашто би и у коју сврху аутор тако нешто радио.
Једном приликом, у присуству Драгише Кашиковића, Драгице Милошевић и Иванке Милошевић, аутор је изустио следећу необичну изјаву: „Постоји план, лежаћете сви троје као шибице.“ Какав је план он могао имати у виду и како је био упућен у његове појединости?
Др. Урош Сеферовић, председник Српске народне одбране у Чикагу, пред сведоцима је изјавио да га је Михаило Шашкијевић звао у 5 часова ујутру 18. јуна 1977, у ноћи када је извршено дупло убиство, да га обавести о злочину који се неколико часова пре тога догодио у просторијама његове организације. Из каквих извора је Шашкијевић могао таквом брзином да сазна о почињеним убиствима?
Годинама после убистава, аутор је долазио на гробље српског манастира Св. Саве у Либертивилу и тамо је поред гробова где су сахрањене жртве Драгиша Кашиковић и Иванка Милошевић сатима стајао, непомичан као кип. Постоји сведочанство једне жене, која је обилазила гробове својих сродника, коју је аутор замолио, после дугог стајања поред гробова жртава, да га превезе до станице воза у оближњем Либертивилу. Једном приликом био је примећен и у Чикагу, како непомично стоји на тротоару испред куће где је Драгица Милошевић живела са својом породицом. Пок. мајка Драгице Милошевић је изишла и отерала га одатле.

Бедник који је склепао лажну конструкцију о „смрти мале Американке српског порекла,“ изигравајући забринутост за злу судбину туђе деце, својој деци, као и тадашњој супрузи Олги, инвалиду и њиховој мајци, сурово је окренуо леђа. Он не заслужује озбиљну пажњу српске јавности као што никада није уживао озбиљну пажњу нити поштовање српске заједнице у Чикагу. Неостварених књижевних амбиција, неталентовани аутор три белетристички безвредне причице из којих се, поред срамних пашквила, састоји његов целокупни „опус,“ на приземно клеветнички начин испољава своју безграничну мржњу и завист према признатом српском песнику Ђорђу Николићу, који је своје место у српској књижевности и поезији стекао у очима угледних посленика књижевне критике, у матици и расејању.

Овај окорели пашквилант већ је зашао у позне године и уместо да душегубно гомила грехе према ближњима, боље би урадио да пре него што буде прекасно трезвено сагледа свој промашени живот и да се покаје, потраживши узроке својих поступака и свога стања у себи, уместо што их пројектује на друге. Удбашком убици Јову Капичићу Господ је допустио да поживи 96 година, у очекивању да ће се, попут једног од разбојника на крсту, у задњем тренутку покајати. Та иста могућност пружа се и Михаилу Шашкијевићу, аутору ових злобних написа. Нека је уграби што пре, јер се никад не зна када ће га Господ позвати на полагање рачуна, а свако би одлагање могло бити кобно.

Пријатељ породице (познат Уредништву)