Како нови комунисти преносе старе фалсификате – анализа рада Милана Радановића Храста

26/11/2021

Фалсификовано писмо капетана Јована Јеловца

Непосредно после Другог светског рата, када су највише фалсификовали, комунисти нису објавили све фалсификате – конкретно, нису објавили оне најслабије. Међу њима је и писмо капетана Јована Јеловца, команданта Пљеваљске бригаде 1. милешевског корпуса, Бају Пивљанину, команданту 4. батаљона ове бригаде. Јеловац је наводно писао: ”Поступајте и даље према већ издатом наређењу. Хватајте и убијајте све муслиманске жене и децу”. Оваква оригинална документа су недостајала комунистима, тим пре јер је у оригиналима, данас познатим и објављеним, наређивано супротно: Да се жене и деца не убијају, већ само наоружане усташе. Али, неко од комуниста је приметио да у општини Готовуша, на коју се фалсификат односи, није било ни једне муслиманске жртве, као и да је нелогично да се командант батаљона о некој акцији договара са војником (Раде Леовац), који је био 1920. годиште. Тако је овај фалсификат остављен по страни.

Међутим, нове генерације комуниста траже и објављују управо овакве фалсификате. У томе се посебно истиче Милан Радановић, који се представља и под именом Милан Храст, а чије књиге финансира Комунистичка партија Немачке (што у њима и пише). Како је објаснио пуковник у пензији, бивши шеф Војног архива, мр Драган Крсмановић, Радановић је део пројекта немачке државе, чији је циљ да се, кроз пропаганду, злочини Вермахта на окупираним подручјима умање, тако што ће се повећати злочини локалних формација. Немачка ово спроводи и преко своје Комунистичке партије, која налази плаћенике на бившим окупираним подручјима.

Још пре овог феномена, рад Милана Радановића анализирао је Ратко Лековић. У наставку преносимо Лековићеву анализу.

Одговор Ратка Лековића Милану Радановићу на текст ”Виктимизација злочинаца” објављен на сајту ,,Пешчаника”
Истраживач Милан Радановић 29. августа 2015. на сајту ”Пешчаника” објавио је текст под насловом ”Виктимизација злочинаца”. Ово сачињеније представља реакцију на чланак ”Ћосићев Расински одред стрељао заробљенике” објављен у ”Вечерњим Новостима” 31. јула 2015. Аутор тврди да поменути чланак одликују: ”игнорисање укупног историјског контекста”, ”произвољно тумачење селективно одабраних историјских извора”, као и ”игнорисање извора који се не уклапају у понуђену тезу”. Све ово Радановић подводи под кровни појам – ”типична ревизионистичка манипулација”. Одговорни за ту ”манипулацију” су новинарка Војислава Црњански Спасојевић и моја маленкост (”извор информација”). У овом тексту нећемо се бавити анализом појма ревизионизма. Међутим, указаћемо на очигледно: Радановић заступа становиште да је у време комунистичке диктатуре домаћа историографија ваљано обрадила Други светски рат у Југославији, па сходно томе, довођење у питање њених аксиома представља ”ревизионистичку манипулацију”. Чињенице говоре да је у време комунизма слободно истраживање ове теме било забрањено и кажњиво. Систематски су кривотворени подаци, фалсификована документа, давани лажни искази: идеолошки мотивисани, под принудом или да би се умилостивили носиоци и чувари диктатуре. Радановић све то игнорише и/или негира. Зато користи формулацију ”наводни фалсификати комунистичке историографије”. За њега су ”наводни” и злочини Расинског партизанског одреда, иако су они ноторна историјска чињеница. Уочљива је интенција аутора текста ”Виктимизација злочинаца” да негира ”Лековићев истраживачки допринос”. Притом игнорише очигледно: у случају текста који напада не ради се о истраживачком раду, већ подсећању на ратну улогу Добрице Ћосића, у ситуацији када је његова личност и улога изнова актуализована у контексту побуне мештана Велике Дренове. Оно што су комунисти у времену своје страховладе етаблирали као ”праведну освету” и високоморални чин, након што је такво време минуло, пристојни људи посматрају као неспоран злочин, па Радановићево величање тог поступка није ништа друго до реликт некада доминантног тоталитарног идеолошког дискурса. Како би рационализовали и оправдали своје злочине комунисти су увек себе поистовећивали са народом, па зато и не чуди да је тврдња о наводном поздрављању злочина Ћосићевих другова од тог народа, за Радановића ”кључна за разумевање историјског догађаја о коме је реч”. Разуме се, стављање ове тврдње под истраживачку лупу, трагањем за другим изворима, а пре свега документима осталих ратујућих страна, за ”самосталног истраживача” је сувишно, мада другима упорно пребацује одсуство критике извора. Овом приликом опет ћемо цитирати део из извештаја Геџе и Горског који се односи на убијање ратних заробљеника: ”Тако су упали у станицу и када су свукли и разоружали све недићевце, онда су их саслушали, и пошто су сви били бивши четници, а и данас сарађују са дражиновцима, то су их свих 15 стрељали. Један је пуким случајем остао само рањен”.[1] Дакле, војни (”Горски”) и идеолошки (”Геџа”) заповедник Расинског одреда су известили о извршеном стрељању и разлозима убијања заробљеника. Ипак, њихово објашњење властите мотивације за донету злочиначку одлуку, Радановић не уважава. Напротив, каже да ”Лековић прихвата здраво за готово сваку реч у документу, не улажући труд да упозна укупни историјски контекст догађаја о коме говори”. Поставља се питање – зашто писци извештаја нису навели да су заробљеници стрељани због почињених злочина? Или тих злочина није било, или су пак били од мањег значаја за убице од везе убијених са ”дражиновцима”. Сада ћемо видети како самостални истраживач Радановић ”упознаје укупни историјски контекст догађаја о коме говори”
Изјаве дате 1945. као ”примарни историјски извор”
”Превид” Геџе и Горског ”исправља” Радановић, крећући у потрагу за злочинима недићеваца из жандармеријске станице у Горњем Степошу. Притом се ослања на ”примарне историјске изворе”, тј. ”изјаве већег броја рођака и комшија особа које су хапшене у заједничким акцијама недићеваца и Немаца и потом стрељане у Крушевцу од стране Немаца”. Изјаве о догађајима и личностима из Другог светског рата дате у комунистичкој тајној полицији, али и музејима и архивима, феномен су који заслужује посебан научни рад. Коришћење истих без њиховог упоређивања са заиста ”примарним историјским изворима” (пре свега документима ратујућих страна), представља ненаучност у приступу проблему, али и нехуман однос према жртвама комунистичке тортуре, као и атмосфере страха која је постојала у условима диктатуре. Изјава датих у време власти комуниста, а о злочинима почињеним од њихове руке – нема, док је права реткост пронаћи изјаву која би сведочила да је неко као равногорац страдао од нациста. Људи су ћутали, или су лагали. Не само рођаци и чланови породица страдалих, већ и преживеле жртве нацистичке тортуре масовно су давали лажне изјаве о околностима свог страдања. Нарочито су избегавали да говоре о свом припадништву равногорској организацији и инсистирали да су били жртве окупатора због ”сарадње са НОП-ом”. Тако је, на пример, било могуће да Персида Вукашиновић, мајка одбеглог логораша Нишког концентрационог логора, фотографа Радета Вукашиновића, да изјаву да су њеног сина убили четници Драже Михаиловића, који су га потом однели и његово тело обесили у Краљеву.[2] Користећи такав ”примарни историјски извор”, Мирослав Миловановић је исто тврдио у својој књизи о Нишком логору и стрељањима на Бубњу.[3]
У стварности, Раде Вукашиновић је као командир штабне чете 2. жичке бругаде 2. равногорског корпуса погинуо код Краљева у борби против Немаца и Пећанчевих четника 7. јуна 1943. Притом су код њега заплењени документи, укључујући и део његовог ратног дневника, али и списак припадника јединице којом је командовао, уз податке о датуму када су приступили и оружју које су задужили.[4]
Можемо само покушати да замислимо у којим околностима је Персида дала овакву изјаву. Навешћемо још један пример. Учитељ Радојко Ђукановић, логораш Нишког и Бањичког логора, а потом и заточеник логора у Пољској, у својој изјави датој Нишком народном музеју навео је да је ухапшен, свирепо мучен и логорисан због помагања партизанима.[5]
Из његовог персоналног досијеа који је водио Гестапо сазнајемо да је ухапшен, а потом заиста мучен, као равногорски организатор, уз то и рођак Николе Калабића, а са партизанима уопште није довођен у везу.[6]
Таквих изјава има много, па ће аутор ових редова анализи овог феномена посветити посебно поглавље своје књиге. Милан Радановић те изјаве користи као валидан доказ, шта више проглашава их ”примарним историјским извором”, а притом се показује да нема ни основне информације о личностима које су изјаве дале, нити о околностима под којима су исте дате. Анализираћемо изјаву свештеника Душана Весића, дату 15. фебруара 1945. године. Радановић каже да је Весић ”важан сведок догађаја који су се одиграли у Крушевцу јуна 1943.” Даље наводи да је свештеник био отац Војкана Весића, борца Расинског партизанског одреда и да је ”као партизански родитељ био заточен у Бањичком логору до 10. априла 1943. године”. Ствари стоје нешто другачије. Поред тога што је био отац борца Расинског партизанског одреда, Душан је био и отац мајора Властимира Весића, команданта Ражањске бригаде, затим Чегарског, а потом и Делиградског корпуса Југословенске војске у Отаџбини.[7]
Дакле, на Бањици је био заточен и као четнички и као партизански родитељ, што Радановић не зна, или не жели да зна. Када је давао изјаву његов син Властимир био је у одметништву, па је Душан под притиском, као отац четничког команданта, морао давати изјаву какву су од њега тражили. У вези рације и хапшења у Крушевцу Душан каже: ”апшено је све што је било слободоумно, а нарочито присталице партизанских одреда и комуниста”. Да је давао изјаву као слободан човек, сигурно би навео да су вршена и масовна хапшења чланова и симпатизера Дражине организације, што потврђују документи. Овако, очигледно је да се ради о испуњењу жеље оних који су га држали заточеног. Ипак, за Радановића је то важан и поуздан сведок, а његово сведочење ”примарни историјски извор”. Толико примаран, да га не треба упоредити са неким ”примарнијим” извором. Као ни остале изјаве које користи.
Комунистички памфлет као ослонац
Књига ”Тамо где је Слободиште”, аутора Крсте Милосављевића, коју Радановић користи као главни ослонац у објављеној литератури, по својим карактеристикама представља комунистички пропагандни памфлет. Милосављевић у фуснотама не наводи изворе свог сазнања, или то каткад чини тако уопштено да се ти извори тешко могу или не могу проверити. Поменути аутор у овој књизи изнео је гомилу нетачних података, а много тога је прећутао. Од многобројних немачких операција и акција уперених против Кесеровићевог Расинског корпуса, не описује ни једну, док спаљивање подкопаоничког села Криве Реке не помиње у контексту немачке операције ”Копаоник”, већ као успутни чин у оквиру само њему знане ”енергичне акције у циљу уништења Народноослободилачке војске у Крушевачком крају”[8].
Та ”енергична акција” заправо је била операција елитне СС дивизије ”Принц Еуген” против Расинског четничког корпуса, када су страдала многа села која су била четничка упоришта, а посебно Крива Река и Гоч, где су вршена масовна убијања становништва и паљевине кућа. Само у овој операцији ликвидирано је преко 600 ”устаника”, а заправо махом цивила, које су Немци прогласили четничким сарадницима и симпатизерима[9].
Књига заташкава историјску истину да су на територији Крушевачког округа од окупатора убедљиво највише страдали равногорци и њихови сарадници, симпатизери, као и села која су им била базе. Када је реч о стрељању извршеном 29. јуна 1943, ослањајући се на овај спис, Радановић тврди да је тога дана у Крушевцу стрељано ”5 активних четника”, а да је њихов ”коначан број могао бити већи свега за неколико појединаца”. Интересантно је и индикативно да, за разлику од ”активних четника” Радановић не помиње ”активне партизане” међу стрељанима… Међутим, шта је са четничким сарадницима и симпатизерима који су тога дана стрељани у Крушевцу? Крста Милосављевић у својој књизи тај ”проблем” је ”елегантно” решио. Наиме, на страни 110 објавио је део факсимила извештаја Команде Српске државне страже округа Крушевачког, са списком стрељаних 29. јуна. Како би читалац стекао утисак да су тога дана стрељани само комунисти и осумњичени за комунизам, аутор је списак просто ”пресекао” испод имена по редним бројем 36[10], пошто уз прво наредно име (Иван Радовановић) пише ”курир Драже Михаиловића”[11]. Списак садржи 56 имена, од којих су 50 означени као комунисти или осумњичени за комунизам, а садржи и имена шесторице припадника равногорске организације. Имена стрељаних равногораца преписана су са немачког плаката којим се оглашава стрељање ”575 присталица Драже Михаиловића и комуниста” (редоследом као и на плакату)[12] уз додатак имена Живојина Жујковића из Читлука. Остали стрељани равногорци не налазе се на овом списку. С’ обзиром на улогу СДС-а и Специјалне полиције у хапшењима комуниста и осумњичених за комунизам, можемо сматрати да је овај списак приближно потпун када је реч о стрељанима из ове категорије усмрћених у Крушевцу 29. јуна 1943.
Иако су Немци континуирано и масовно стрељали и логорисали припаднике СДС-а за које би открили да сарађују са ЈВуО, Радановић тврди следеће: ”Немци јесу повремено интернирали, понекад и стрељали, поједине припаднике СДС који су сарађивали са четницима, али 29. јуна у Крушевцу Немци нису стрељали припаднике СДС”. Већ поменути Иван Радовановић био је наредник Српске државне страже и стрељан је као откривени илегалац, тј. сарадник Михаиловићеве организације. Истог дана стрељан је и његов отац Миленко.[13]
У овом погрому припадника покрета отпора и цивилног становништва стрељан је и потпоручник Светозар Јанковић, командир Српске државне страже у Рибарској Бањи[14], као активни сарадник равногорске илегале. О његовом хапшењу извршеном јануара 1943. Командант Расинског корпуса ЈВуО мајор Драгутин Кесеровић известио је Дражу 29. Јануара 1943: ”…Поред тога разоружано је 30 стражара са потпоручником Светозаром Јанковићем, који су били у вези са нама”.[15] Осморица Јанковићевих сарадника, припадника Српске државне страже, спроведени су у Бањички логор[16], а потом у концентрациони логор Маутхаузен, где су свега двојица преживела[17] Историјска истина и визура Милана Радановића очигледно се не уклапају.
Аутор текста ”Виктимизација злочинаца” греши и када наводи да је 29. јуна 1943. године ”обављено стрељање 251 талаца на стратишту Бањичког логора у Јајинцима”. У књигама Бањичких логораша тог датума забележено је стрељање 33 логораша.[18] Радановић греши и када наводи да се међу жртвама стрељаним 29. јуна 1943. У Београду налази ”најмање више десетина лица које су Немци хапсили маја и јуна 1943. у контексту повремених сукоба са четницима, углавном у околини Трстеника и Врњачке Бање, особито у Новом Селу”. Сви ти људи (из Новог Села њих 49) стрељани су 7. јуна 1943.[19]

Закључак
Упркос непобитном доказу извршеног злочина, документу чија је аутентичност неспорна, а у коме његови писци недвосмислено саопштавају мотив и разлог извршеног масовног убиства, Радановић негира злочин и проглашава га праведном осветом. Негира и руководиоце Расинског партизанског одреда, пребацујући мојој маленкости да прихватам ”здраво за готово сваку реч у документу”. Српска државна стража, као квислиншка оружана формација, несумњиво је саучествовала у многим акцијама окупатора, а многе је извршила и самостално. У такве акције спадају и хапшења припадника партизанског, али и четничког покрета.[20] Међутим, нема валидног доказа да су припадници ове формације које су комунисти 27. јуна 1943. ликвидирали у Горњем Степошу, учествовали у неком злочину. Изјаве даване комунистима, а нарочито у атмосфери с’ краја 1944. и почетка 1945. године, без потврде у документима, не могу бити основ за суд о одговорности људи за недела која им Радановић приписује, ослањајући се на тај и такав извор. Оне су могле послужити у сврху накнадне криминализације тих људи, како би се жртве дехуманизовале, а злочин оправдао. Упркос оштрим репресивним мерама окупатора и љотићеваца, као и изразитој античетничкој орјентацији Недића и уског круга људи око њега, велики број припадника Српске државне страже тајно и уз огроман ризик радио је за Михаиловићеву организацију. Када би били откривени, следила су хапшења, мучења, логорисања и стрељања. Све се то дешавало и у контексту догађаја у Крушевцу јуна 1943. Немачки окупатори плакатираним објавама објавили су да је 29. јуна 1943. У мерама одмазде стрељано ”575 присталица Драже Михаиловића и комуниста, од којих 324 у Крушевцу”. Стрељани су припадници и присталице четничког и партизанског покрета, као и велики број талаца, похватаних ради допуне квоте за одмазду. Поред Крушевца, тога дана одмазда је спроведена и у Београду (на Јајинцима), али, како наша истраживања показују, и у Пожаревцу. Укупан број стрељаних тек треба утврдити.
Народ Крушевачког округа због своје подршке ЈВуО поднео је огромне жртве у масовним окупаторским одмаздама. Многобројни прворазредни докази о казненим експедицијама, спаљеним селима, масовним хапшењима, тортурама, стрељањима и усмрћењима у затворима и логорима – сведоче о томе. Деценијама је то била табу тема и жртве нациста комунисти су убијали по други пут. То видимо и из начина на који је ратна дешавања у Крушевачком крају, па и догађаје из јуна 1943. представио Крста Милосављевић у својој књизи ”Тамо где је Слободиште”. Данас, када се може слободно истраживати и писати на ову тему, идеолоши остаци ”црвеног доба” настоје да те жртве умање, прикрију и релативизују. То чини и Милан Радановић. И 2015. године, када су већ годинама доступна бројна немачка и друга документа, која упечатљиво сведоче о континуираној антиокупаторској борби и страдању равногораца, па и четника Николе Гордића, до самог краја окупације, читамо клевете о колаборацији. Човек чија је породица била заточена у Бањичком логору[21], а двадесетогодишњи син Јован стрељан на Јајинцима од стране нациста[22], назива се колаборантом са окупатором. То је противно не само законима логике, већ и моралним канонима

[1] Зборник докумената и података о народноослободилачком рату југословенских народа, том 1, књига 20, страна 383.
[2] Народни музеј Ниш (НМН), логор Црвени Крст (ЛКЦ), изјаве, Персида Вукашиновић
[3] М. Миловановић, Немачки концентрациони логор на Црвеном Крсту и стрељања на Бубњу, Институт за Савремену историју, Народна књига, Београд, 1983
[4] Историјски архив Београда (даље ИАБ), фонд Бдс (даље Бдс), А-344
[5] НМН, ЛЦК, изјаве, Радојко Ђукановић
[6] ИАБ, Бдс, Д-651
[7] Делиградски корпус Југословенске војске у отаџбини на фотографијама и документима, приредили Зоран Стевановић, Небојша Прокић и Александар Динчић, Алексинац 2011, страна 67
[8] Крста Милосављевић, Тамо где је Слободиште, Нови Сад, 1969, страна 65
[9] Петар Миладиновић, Александар Динчић, Расински корпус српских четника Равне Горе, Крушевац, 2011, стране 36 и 37
[10] Крста Милосављевић, Тамо где је Слободиште, Нови Сад, 1969, страна 110
[11] Историјски архив Крушевац, Збирка докумената из НОБ-а, кутија 1, извештај Команде СДС-а Округа Крушевачког од 20. Јула 1943.
[12] Коста Николић, Немачки ратни плакат у Србији 1941-1944, Београд, 2001, страна 235
[13] Историјски архив Крушевац, Збирка докумената из НОБ-а, кутија 1, спискови стрељаних 29.јуна 1943.
[14] Исто
[15] Војни архив, Четничка архива, кутија 278, 19/1-21
[16] Логор Бањица, логораши – књиге заточеника концентрационог логора Београд – Бањица, I том, Београд, 2009, страна 672 (10988-10995)
[17] Миодраг Милић, Југословени у концентрационом логору Маутхаузен, Београд, 1992, стране 326, 332, 374, 393, 413, 438, 463, 518; Смртно су страдали: Билић Марко (каплар), Губеринић Милорад (поднаредник), Јовановић Адам (стражар), Крајнц Богомил (водник) и Михајловић Јован (поднаредник) и Стевановић Јован (каплар); Преживели су : Обрадовић Боривоје (стражар) и Бабић Божин (стражар).
[18] Логор Бањица, логораши – књиге заточеника концентрационог логора Београд – Бањица, II том, Београд, 2009, стране 155-158
[19] Исто, стране 94-99
[20] Специјална полиција припаднике равногорског покрета и чланове њихових породица хапсила је и у Крушевцу јуна 1943. Међу ухапшеним таоцима од стране Специјалне полиције била је и Олга Поповић, супруга мајора Милована Поповића Херберта, команданта Чегарског корпуса ЈВуО (Историјски архив Крушевац, Збирка докумената из НОБ-а, кутија 1, извештај команде СДС о извршеним хапшењима у Крушевцу ноћу 20/21 јуна 1943)
[21] У Бањичком логору били су заточени Николина супруга Даринка, син Мирослав, ћерка Радмила и брат Милорад. Логор Бањица, логораши – књиге заточеника концентрационог логора Београд – Бањица, I том (страна 306), II том (страна 60)
[22] ИАБ, Бдс, А-448; Јован Гордић стрељан је 27. априла 1943. године, са још девет чланова и сарадника Михаиловићеве организације, међу којима су и четири припадника СДС. Поред његовог имена на листи стрељаних пише: ”студент и син вође банди Николе Гордића”.
Извор:
http://newsite.uimenaroda.net/cr/articles/clanci/pristup-samostalnog-istrazivaca.html