
ФОТО: Снима екрана, ТВ Нова
Наравно, јесте оно онда било време зла, али је и ово данас. Јер како другачије објаснити да се 2021. године у “слободној Србији” екранизује већ други по реду роман Добрице Ћосића, партизанског комесара, пропагандисте и човека који је био један од актера Комунистичке револуције 1941. године? Исте оне револуције која је покренула грађански рат. Револуције из које су изникли “Лисичији потоци”, “Пасја гробља” и многа друга гробља, углавном необележене масовне гробнице које су се протезале широм Краљевине
Пише: Милош Драгојевић
Комунисти, њихова деца, њихови ученици… Четрдесет и пет година једноумља, тоталитаризма и систематског уништавања српског народа кроз затирање идентитета, обичаја, културе… Након свега тога 1990. године, парламентаризам, вишестраначје, “слобода говора”… Али не, џаба смо се понадали. Све је остало мање више исто. Партизански филмови, комунистичка пропаганда, земљу води једна партија и то баш она (СПС), наследница комунистичке. Земљу воде деца комунизма…
А онда 5. октобар двехиљадите, промене, демократија… Нема више комунизма, шушка се, биће лустрације као и у осталим земљама источне Европе где је након пада “црвених” забрањено бављење политиком као и било којом другом јавном делатношћу свима који су имали икакве везе са Комунистичком партијом. Као што знамо ништа од тога. Прича о лустрацији врло брзо замењена је оном како неће бити реваншизма. Покровитељ преокрета, ОЗНА, УДБА, ДБ…
Коју води ко?
Погађате… Деца комунизма.
Наставља се тиха, али јасна пропаганда у корист црвених. Затим нови шок. На власт 2012. долазе управо они који су требали бити предмет лустрације! Ученици су то “Црвеног војводе”, УДБА-ша, човека који је све урадио како би обрукао име Четника. Човека који је деведесетих код својих присталица свесно подстицао иконографију из Булајићевих и Митровићевих филмова како народ који не памти други светски рат не би добио праву, реалну слику о борцима ЈВуО. Човека чији је несумњиво то био и задатак.
Наставља се прикривена али јасна тенденција да се кроз филмографију, али и уопште Четници прикажу у веома негативном светлу, као ономад у “Радошевој РавнојГори”.
А онда, односно данас… “Време зла”!
Наравно, јесте оно онда било време зла, али је и ово данас. Јер како другачије објаснити да се 2021. године у “слободној Србији” екранизује већ други по реду роман Добрице Ћосића, партизанског комесара, пропагандисте и човека који је био један од актера Комунистичке револуције 1941. године? Исте оне револуције која је покренула грађански рат. Револуције из које су изникли “Лисичији потоци”, “Пасја гробља” и многа друга гробља, углавном необележене масовне гробнице које су се протезале широм Краљевине и у којима су се углавном налазила тела Срба. Биле су то жртве такозваних “превентивних ликвидација”. „Стрељати, заклати или пак маљем убити противнике, али и потенцијалне противнике“,гласило је тако наредјење са врха КПЈ које су Добрица и другови са уживањем спроводили у дело.
Лева скретања иии црвени терор су појмови који се углавном користе за ова планска и масовна чишћења свих оних који су били против Црвене клике на челу са Брозом. Свих оних који су били против антисрпске политике и против тенденције да се Срби који живе ван матице (Србије) „преведу“ у друге народе, вере, нације, да престану бити Срби, постану Македонци, Црногорци….
Имајући у виду да је поменути академик Ћосић подржавао или чак учествовао у доброј мери у овим злочинима, онда и не чуди што у његовим послератним књижевним делима нема ни речи о томе. Шта више, он ће кроз та своја дела свесно вршити сатанизацију Четника, док ће своје другове комунисте уздизати, и представљати као морална и надасве праведна бића.
Без обзира на овај и сличне подухвате, јасно је да се српски народ прилично “трезни” од комунистичке пропаганде. Томе су у великој мери допринели људи који се уз велике напоре и са скромним буџетима труде да истина на овај или онај начин стигне до народа. Био у питању документарни, играни филм, књига, стрип или нешто пето битно је да истина допире до што већег броја људи.
Јер као што рече наш бесмртни ђенерал Дража у једном од својих последњих писама:
“Не сумњам ни за тренутак, зора слободе са Равне Горе заблистаће над нашом паћеничком отачбином!”
Ја бих само додао “кад тад”.