Филмски критичар Милан Дујовић о филму ”Опкољени”

18/04/2022

Продукцијска дотераност, посвећеност сценама пуцњаве и “вестернерској” иконографији, сведоче да иза “Опкољених” јесте стајало оно што највише фали нашем филму: дечачки и нимало срачунати занос

“Опкољени” је толико пријатан дашак наивног хероизма, да му треба опростити сваку ману, од којих се све своде на то да Самарџић није могао да се одлучи да ли прави историографско штиво у сликама или отелотворује легенду (што не треба да му се замера, ако знамо колико нпр. Дејан Стојиљковић и многи други не могу да се договоре са собом око тога, а живе од “уметности”) .

Оно што је мени, све време, недостајало у “Дари из Јасеновца” био је управо неко ко ће да устане и почне да трси усташе, на једнако безобзиран и стилски претеран начин.

“Реализам” није добар одговор на филму, никад, а нарочито не ако зликовце прикажете персифлирано и њихову склоност ка злу не “оправдате” неком психолошком поступношћу. Онда не треба да оправдавате ни тугаљиво повијање вратова жртава (гледај “Шолају”) .

“Дара из Јасеновца” је, зато личила, на филм о Рамбу, у којем фали Рамбо.

У том смислу, “Опкољени” су корак даље у призивању филмског хероја и ка укидању психолошких амбиваленција, које се, из неког разлога, из потпуно неоправданог страха од “црно – белог сликања” ликова, овде сматрају за приступ од највишег уметничког интегритета.

Можда у правом рату не треба посматрати стране “црно – бело” , али на нивоу знаковности у наративној структури, ништа погрешније од растварања ликова у неком психологизованом, ситнореалистичком свету упитаности, које их спречава да достигну семантичку уобличеност и да постану симболи.

Речју, нашем филму треба неко ко ће Швабе, Шиптаре, Усташе, Натовце… Да нарани оловом.

Не треба нам “Свети Георгије убива аждаху” , треба нам Свети Ђорђе који убива Аждаху.

Не треба нам “Убиство с предумишљајем” , треба нам што више убистава без предумишљаја.

Кад смо код рањења Шваба оловом, овде се још једном показало да, чак и кад хоћете да се такмичите с “партизанским филмом” по идеолошко-декламаторској укочености (а Самарџић, по идеолошкој линији, често не одолева том искушењу) , а немате задатак да (накнадно) идеализујете комунистичку борбу – не успевате. Сама потреба комуниста да идеализују своју борбу косила се с не-идеалистичким карактером њихове идеологије.

Али, Српство се не коси с идеализмом, напротив. Зато и најлошији четнички филм или филм о најлошијим четницима (“Последњи чин”) садржи убедљивију иконографију и више аутентичне апологије “одметништва” , од најбољег партизанског.

Сад, било је занимљиво маштати на шта би “Опкољени” изашли да је Самарџић имао, како се то данас каже, “више поверења у струку” , а да није историчарска, и да је дао некоме да му среди писани предложак, а онда да поради и на његовом претварању у слике и звук.

На пример, много би лепо било да је немачки старешина стварно ратовао у Србији 1914. и да га, иза шумадијских крошњи, по којима, док шуме у столетној тишини, дрон тако дирљиво клизи више пута у току филма, вребају духови мртвих Срба, оличени у сенкама Калабића и другова.

Овако, све се свело на расцеп између Самарџићеве жеље да ликови изговоре све “историјске чињенице” које морају бити изговорене, због чега радња озбиљно трпи, и његовог дечачког заноса у покушају да четници, којима је посветио живот, буду смештени у акционо-филмофилске реминисценције.

А продукцијска дотераност, посвећеност сценама пуцњаве и “вестернерској” иконографији, сведоче да иза “Опкољених” јесте стајало оно што највише фали нашем филму: дечачки и нимало срачунати занос.

GLORIA PRIMUS SIT ULTIMUM ORATIO DE!