Шта Србија може да учини за дијаспору?

22/07/2022

Наследници емиграције из Другог светског рата не траже положаје у српској влади и не траже ратну одштету. Од Владе Србије траже се само историјске чињенице и искреност

Поводом питања шта Србија може да учини за српску дијаспору које је предложила Влада Србије, наследници емиграције из Другог светског рата не траже положаје у српској влади и не траже ратну одштету. Од Владе Србије траже се само историјске чињенице и искреност. Волели бисмо да видимо, пре свега, промену на веб страници Владе у вези са одељком о Другом светском рату. Ево нашег предлога шта треба да пише у том одељку:

Други светски рат и последице (1941-1945)
Немилосрдни однос немачких окупационих снага и геноцидна политика хрватског усташког режима према Србима изазвали су снажан српски отпор, почев од средине маја 1941. на Равној Гори, под вођством пуковника Драгољуба Михаиловића, који је касније унапређен у чин генерала и министра одбране. Тиме је покренут Трећи српски устанак, у коме је поред Срба учествовало много Словенаца, југословенских муслимана и мањи број Хрвата.
Током Другог светског рата Србија је имала две гериле: четничку (Југословенска војска) и партизанску.
Југословенска војска, коју је предводио Михаиловић, уз подршку југословенске владе у егзилу и савезника, била је прва герила у Европи против Хитлера, других окупаторских снага и домаћих издајника.
Михаиловића, који је заслужан за највеће спасавање савезничких авијатичара у војној историји (авијатичара оборених иза непријатељских линија), амерички председник Хари С. Труман је 1948. године постхумно одликовао орденом Легије заслужних.
Након инаугурације Тита за председника и у годинама после рата, нови режим је спровео чистку српских држављана, што је резултирало убијањем најмање 60.000 невиних српских цивила у периоду од отприлике 10 година. Убијање политичких дисидената наставило се у дијаспори све до касних 1970-их
Партизански покрет, предвођен комунистом Јосипом Брозом Титом, ушао је у рат у јулу 1941, два месеца касније, након распада совјетско-немачког пакта, стриктно по совјетској партијској линији, а такође је подржан од стране савезника. До краја 1944. године, уз помоћ Црвене армије, након издаје југословенске круне и генерала Михаиловића од стране савезника (посебно Велике Британије), партизани су наводно „ослободили“ Србију. И, до маја 1945. преостале југословенске територије, сусрећући се са савезничким снагама у Мађарској, Аустрији и Италији. Британци су 13. марта 1946. на превару предали генерала Михаиловића Титу, а нови режим га је осудио и стрељао 17. јула те године под лажним оптужбама да је био нацистички сарадник.
У Југославији Срби су претрпели највећи ратни губитак: убијено је преко 1.000.000 Срба, а национална штета процењена је на 9,1 милијарди долара, према ценама из тог периода.

Социјалистичка Федеративна Република Југославија (1945-1991)
Док је рат још трајао, 1943. године, проглашена је револуционарна промена друштвеног и државног уређења незаконитим укидањем монархије у корист републике створене 29. новембра наведене године у Јајцу од стране Антифашистичког већа народног ослобођења Југославије. Јосип Броз Тито је постао први председник нове – социјалистичке – Југославије, у великој мери захваљујући исходу преговора у Техерану.
Након инаугурације Тита за председника и у годинама после рата, нови режим је спровео чистку српских држављана, што је резултирало убијањем најмање 60.000 невиних српских цивила у периоду од отприлике 10 година. Убијање политичких дисидената наставило се у дијаспори све до касних 1970-их.
Шездесетих година прошлог века, некада претежно пољопривредна земља, Југославија је трансформисана у индустријску земљу средњег ранга са милијардама америчких долара које су упумпане у земљу како би се држала подаље од совјетског комунистичког блока. Ово је новој земљи дало међународну политичку репутацију подржавањем процеса деколонизације и преузимањем водеће улоге у Покрету несврстаних.
Социјалистичка Југославија је успостављена као федерална држава која се састоји од шест република: Србије, Хрватске, Словеније, Босне и Херцеговине, Македоније и Црне Горе и две аутономне области – Војводине и Косова и Метохије. Две аутономне области биле су у исто време саставни део Србије. Због такве административне поделе и из историјских разлога, Срби – најбројнији међу југословенским народима – живели су у свих шест република и обе аутономне области и у већини случајева чинили већину. Тренд осигурања власти република на рачун савезних власти постао је посебно интензиван након доношења Устава из 1974. године, који је подстакао експанзију хрватског, словеначког, црногорског, македонског, босанско-муслиманског и албанског национализма и сецесионизма.
– – –
Надамо се да ће Влада Србије уважити наш захтев.

(Српске новине, гласило ОСЧ ”Равна Гора”, Чикаго, јун 2022)