Ђура нам није опростио што нас је тукао

11/11/2022

Фото: Снимак екрана ”Балкански шпијун”

Склони смо забораву сваке врсте. Једна је од ретких ствари у којој би се сви Срби сложили. Колико је то добро у неким ситуацијама јер негује народну душу и одбацује колективну мржњу толико је са становишта народног памћења и освешћевиња и поунутрашњења догађаја лоше и опасно. Ако се томе додају Србима ненаклоњене силе, ситуација поприма обрисе прво духовно моралне а онда и практичне катастрофе.

Пошто се не каже за џабе да све креће из језика и коришћења правих појмова, позабавићемо се њима за почетак. Шта је по Вама историја а шта сећање? Како се ствара једно а како друго? Да ли је то исто? Да ли је нешто прецизније од та два? И да л је за здравље народа увек важно како је баш било или је важнији осећај? Народ непогрешиво осећа тај чувени дух времена боље од научника који су често оптерећени догмом, новцем и/или егзистенцијом. Колико је сећање везано за историју и шта је то уопште?

Мени се лично допада дефиниција једног од историчара који је истој пришао из пуно углова и гледишта, проф. Радована Дамјановића. Он каже, историја се тако зове, јер је све ИСТО. Сувише једноставно. Није.Само у том станује генијалност. Ствари се понављају, гледишта сила слична су. Само нас лимитира ограничен образовни систем и мањак жеље за знањем.

Како обично настаје историја? Тако што је пишу неки победници начином који одговара њиховом уздизању, величању, минимизирању њихових злочина у подухвату и преувеличавањем херојстава ако их је уопште било. Настаје и тако што се теме и дубина захвата истих лимитирају. У комунизму потпуно а рецимо у демократији мање или само другачије.

Како би дефинисали сећање народа? То је оно што настаје као резултат традиције преношене с колена на колено. Резултат је збира много искустава, предања, сведочења обичног света али и научника. Сећање, то је срж и сок живота. Пристрасно је али зар и објективна наука то није? У њему суштина остаје непромењена, процеси се често разумеју боље и тачније него што могу многи аналитичари школовани и образовани да о томе мисле.За сећање не треба диплома ни звање. Универзалније је од историје а ово није негација исте. У сећања се верује неупитно, осећају се ииста су мање подложна промени него ли оно што се данас назива науком.

Може се о том нашироко. Угрубо тако то иде, а што већа сила наступа наспрам мање то горе помињан рецепт бива екстремнији и амплитуде лажи и стварности све веће и веће. Ако поредимо Нато пакт на врхунцу, те године 1999. и Србију измучену и без јасног правца и циља у власти и опозицији, схватамо колико је херојство самог народа било на Кошарама и широм земље и колико су се тада живели дани из Његошевог стиха “нада мном је небо затворено”.Ипак стање духа тада било је на вишем нивоу у народу него што је данас и много се радило да тако и буде. То је мој утисак.

Вратимо се на НАТО агресију на тадашњу СРЈ 1999.Да упитам ко је у том рату победио?Ми или они? Мало ми и мало они? Много ми а ни мало они итд? Ако гледамо историју битка још није готова али за сада србске жртве нису добродошле у сећања од Словеније до Косова.Запад да ни не спомињем. Нису превише поунутрашњена ни у души просечног становника Србије данас. Где је ту улога школа? Ко држи наше тржиште уџбеника?Ко то све прима плату и од грађана Србије да промовише тзв Хашку историју за истину?Да ли тај “победник” рата и ти “професори”можда (не)пишу ту своју историју(пре бруку) нама и тога ради ми немамо табле које говоре “ко је ломио багрење” и “ко уздиго је храм, ко скрнавио је олтар”? Или Нво сектор окупирао институције?

Тотални слом духа или пролазна слабост.

Пример 1.

Традиционално неупућени странац или просечан становник Србије, ако се гледају обележја, не може да се осведочи (или за 10-20-30 година неће ни наслућивати), да је бомбардовано Ушће, тадашња централа Социјалистичке партије Србије у срцу Београда. То је данас тржни центар на ком нема трага ни гласа да је то пре 20 година било згариште. На то место долазе милиони људи. На то место не полажу се венци(или је то медијскинеприметно), на том месту нема ничег да на то подсећа и опомиње генерације. Коме то смета једна мала табла на улазу у ТЦ УШЋЕ, рецимо овог садржаја: 21. априла 1999. године у 3.15 за време НАТО агресије на СР Југославију зграда је била ракетирана у више наврата и претрпела је оштећења. Поново је бомбардована 27. априла у 1.05 часова. Укупно 12 томахавк ракета је погодило зграду. Влада републике Србије, Министарство одбране …итд? Ко то нама брани сећање, уз ограду да треба поштено рећи да и сами немамо систематски поспешену културну политику те врсте нити довољно заинтересованих људи за те неопипљиве и неуновчиве ствари?

Неко плату прима за то.Имамо ли петиције за такве ствари, шта раде министарства, шта високошколци, студенти, тајкуни, шта обичан свет..? Да ли Нато пакт тражи од нас као ономад голман који променио табор, да “заборавимо његову ружну прошлост”? Да ли смо пристали или су то пристали у наше име неки главати господини? Неће моћи. Сетићемо се Шантића, “и кад нам мушке узмете животе, гробови наши бориће се с вама”.

Пример 2.

На месту срушеног Савезног МУП-а, никле су две огромне зграде. Нема обележја. Ипак, инвеститор није крив иако би било лепо да постоје и свесни и савесни инвеститори странци који би свом здању додали и опис шта је на том месту било раније. Ипак то зависи од суверености државе. Што би тај неко ако нас не занима?

Али где смо ту сви ми, где је универзитет, где бивши и садашњи радници МУП-а, где бомбардовани комшилук тог здања? Зар никог није брига за то? Сви желе да то сећање нестане и да иду на морејер је тако лакше? Зар је то тако важно? Ко ће веровати већ данас да је у тај центар града, нека “висока култура”, неким “варварима” испоручивала бомбе да би тако “решила” конфликт и донела “слободу” Шиптарима. Пљачком имовине (махом) србске на Косову и Метохији по успостављању новог, пролазног и за све житеље ипак поразног стања.

Комшије, нас Срба на Косову и Метохији, нису научиле ништа из протеривања Срба у Крајини. Отето је проклето и ту среће нема. Добили су страну чизму, лажну државу и слободу, разорен им је породични поредак, унета дрога и европеизација морала, изгубили комшије и поверење, и на послетку изгубили и здравље и сопствени народ који је отишао у земље ЕУ. Добили су да готово нема Срба али трагови оних што су ту од старина избијају са сваком новом ископином, темељом и путем. Зато је страх тако велик. Зато им се жури. Зато би да седе у Уједињеним нацијама. Не бива…”Није вино пошто прије бјеше, није свијет оно што мишљасте, барјактару дариват Европу, греота је о том и мислити”.

Пример 3.

Генералштаб, угао Немањине и Кнеза Милоша. Рушевине и данас стоје, мало култивисане и делом уклоњене, заклоњене великим билбордима “ко сме тај може”. Спремне да никне неки фенси хотел да засени простоту. А ко не сме тај не може, можда су праве речи по овом питању НАТО недела и необележавања од стране оних који су најдиректнију борбу водили? Зар ни ту не сме и не може да се постави табла и да кратак осврт? Да није и ту исувише прометно као на Ушћу и код бившег Савезног МУП-а? Није ваљда да се размишљамо да нас је “Ђура” можда ипак заслужено тукао или да ће нам “Ђура” затворити иначе затворен тзв ЕУ пут? Немцима је затворио гас да се самоуниште па што не би и нама…

Пример 4.

Центар Земуна, Главна улица, споменик погинулим припадницима Ваздухопловства тадашње државе. Згуран иза оградице у ћошку, може да га примети само онај који га зна и тражи. Шта рећи, да л је боље да ни не постоји или да буде затворен у ћошак мимо сваке јавне површине? Размислите…Стид, страх, забрана, површност, можда нека пета реч? Изаберите…”страх животу, каља образ често”.

Примера је много у Београду и широм Србије. Ја сам изабрао овеа Ви, и сви Ми, потрудимо се да ове неправде исправимо. Није немогуће, није тако тешко. Само немојмо да чекамо увек неког другог а ако се и појави, помозите на делу. Немојте да солите предлозима ако нисте вољни да практично делујете.

Требају нам ВИДЉИВА, јасна, вишејезична и конкретна обележја бар на стратиштома која су данас нанајпрометним местима. Она која смо, ко минимум самопоштовања требали да имамо давних дана.

Ко се не сећа шта све чека НАС да достојно обележимо, ил ко већ сада не зна где су све по Србији падале “бомбе мира” ево прилога.

Погледајте хронологију догађаја, мислим да ће Вам се пуно тога казати само и да ће текст бити ближи срцу и разуму.

(извор, https://sr.m.wikipedia.org/sr-el/%D0%A5%D1%80%D0%BE%D0%BD%D0%BE%D0%BB%D0%BE%D0%B3%D0%B8%D1%98%D0%B0_%D0%9D%D0%90%D0%A2%D0%9E_%D0%B1%D0%BE%D0%BC%D0%B1%D0%B0%D1%80%D0%B4%D0%BE%D0%B2%D0%B0%D1%9A%D0%B0_%D0%A1%D0%A0%D0%88)

Ако било ко од Вас, начини неки добар корак у правцу тога да се негде нешто обележи, онда је ово писаније било и животно и имало употребну вредност.

А ако се у овом нађу и желе да помогну они који су носиоци власти, биће то једно конструктивно преумљење и ствар за поштовање јер су увидели државотворност усред патријашења и мастер бизнис плана корупције на свим нивоима.А ако се нађе и опозиција, и ако дугорочно научи да државни интерес види као важнији од борбе за власт, и то ће бити важан корак и искорак за поштовање. Нек не кукају странцима, поведите озбиљне и упорне иницијативе да се ово све “добровољно” не заборави. Или то или сте они који се нечињењем препоручују окупатору.

Да ли би од помоћи било да се стотина интелектуалаца потпише са молбом да се ова места обележе? За много шта се потписују с правом па може и ово. Било би од помоћи ако је истрајно и искрено. Или да нпр “Крени промени”, подржи и такве иницијативе, било би лепо. Или да нпр Привредна комора или неки домаћи богаташ то исфинансирају. Без зле крви, без партијашења, без писања, оног што није било и претеривања, већ само обична истина тог лета господњег 1999. У пар реченица.

Потомцима у аманет.

Многаја љета, догодине у Призрену

Александар Милутиновић, Београд, 04.11.2022г.

Писано делом у повратку из Темишвара и околине где смо много шта предачко предали забораву. Обиђите, не понављајте грешке… Шта ћете у Лондону ако немате појма о Темишвару, а шта ћете у њему ако не знате ништа о крају из ког потичете.