
Повратак из Америке у Србију
- 28/03/2023
Између ове две земље постоје и сличности. И једна и друга земља су земље парадокса и контраста. Мислим да ће ови парадокси, видљиви и невидљиви, коштати и једну и другу земљу много, у ближој или даљој перспективи, – каже за часопис ”Слово” из Кичинера, Канада, писац Дејан Стојановић, повратник из Америке у Србију
РАЗГОВАРАО: Бранко МИКАШИНОВИЋ
СТОЈАНОВИЋ: У Америци сам живео близу 25 година. У том дугом периоду прилагодио сам се другачијем животу, стекао одређене навике и дошао до нових сазнања. Мој долазак у Америку био је у години која је претходила распаду и ратовима у бившој Југославији. Као што знамо, ови ратови почели су 1991. године. Дошао сам у Америку као страни дописник за први опозициони лист у бившој Југославији, Погледи. Погледи су у то време били најтиражнији лист у бившој Југославији, са тиражом и до 200.000 примерака.
Пре Америке, провео сам два месеца у Паризу и тамо направио серију интервјуа са нашим најистакнутијим сликарима. У Америци сам, на самом почетку, интервјуисао двојицу великих писаца српског порекла – Стива Тешића, добитника Оскара, и Чарлса Симића, добитника Пулицерове награде. После тога, интервјуисао сам једног од највећих америчких и светских писаца двадесетог века, Сола Белоуа, добитника Нобелове награде за књижевност.
Колико год да смо ми, као људи и карактери, плод родне земље, генетике и околности под којима смо одрстали, ми смо и изузетно прилагодљива бића па сам се и ја прилагодио новом начину живота у новој земљи. У Чикагу, у ком сам све то време живео, осећао сам се од првог дана као у родном граду и заволео сам га као родни град. Чикаго је био и остао као неки мој главни град. У њему сам имао и успоне и падове али и много незаборавних тренутака и сусрета са интересантним људима.
У Чикагу сам био створио и прилично уносан бизнис, са перспективом да створим огромну америчку компанију коју сам хтео да ширим и ван граница Илиноиса. Међутим, улетео сам у ненормалне и изузетно неправедне пословне ратове са синдикатима, иако сам то желео да избегнем, који су у највећој мери били нелегални, са јединим циљем мојих противника да униште компанију која би, да није дошло до ових ратова, имала стопу раста од 1.000%. То је тај део везан за падове, мрак и корупцију, што све постоји и у Чикагу и у Америци и што сам осетио на својој кожи на најгори начин. Ови пословни ратови прилично су ме исцрпели и помрачили донекле моју слику о свету, бизнису, и о Америци.
Међутим, никада нисам престао да волим Америку, као што никада нисам престао да волим Србију. Моја највећа победа у животу, ако их је било, била је у томе што сам сачувао себе, независно од прилика, независно од простора у којем сам живео и независно од глупих „непријатеља“, мислим на синдикате, који ме нису лично мрзели већ им је, вероватно инспирисан конкуренцијом, сметао мој муњевит успон. Ми, као људи, имамо само себе. То је наше једино власништво. Ако изгубимо себе, изгубили смо све јер све друго је илузија. Можемо имати и милијарде долара али ако немамо себе, немамо ништа. Шта вреде милијарде ако на путу до њих изгубимо себе.
После доласка у Србију, у првих шест месеци, кад год бих увече легао у кревет и затворио очи, мада још увек будан, искрсавале су чикашке улице испред очију неког мог унутарњег вида. Процес новог навикавања у Србији, иако сам Србин, био ми је тежи од навикавања у Америци, иако сам тамо био странац. Можда је на све ово утицало и то што сам отишао из једне земље, а вратио се у другу. Југославија више није постојала, а и Србија измучена ратовима и притисцима са свих страна није била иста земља. Данас ми се чини да све иде набоље, посебно у економији, и то ме радује јер без јаке економије тешко да се може остварити било шта друго на одговарајући начин.
- Шта Вас је највише импресионирало у животу у Америци, а шта у Србији?
Америка је и земља и континент и 50 држава у једној. Тешко можемо упоређивати Америку и Србију, иако ово није везано за ваше питање. Америка је, номинално, 400 пута економски јача од Србије, има 50 пута више становника од Србије, а територијално је око 120 пута већа. Америка је велика светска сила, а Србија је мала, једва средње развијена земља. Међутим, ово не значи да нема много ствари које могу човека импресионирати у Србији. Србија има шта да понуди свету, и самој Америци, ако свет и Америка умеју то да виде. Има своју часну историју, има своје вредности, своју културу, своје изузетне људе какви су били Тесла и Пупин, да поменемо само неке. С друге стране, Америка је земља у којој је све велико. У Њујорку, на Парк авенији, или Петој, осећао сам се као да сам у кањонима окружен облакодерима. У Америци су и снови велики. Зато постоји идеја америчког сна. У Америци сви маштају о томе да постану богати.
Мада, између ове две земље постоје и сличности. И једна и друга земља су земље парадокса и контраста. Мислим да ће ови парадокси, видљиви и невидљиви, коштати и једну и другу земљу много, у ближој или даљој перспективи. Ако бих могао да сажмем у једну реченицу шта ме највише импресионира у Србији, то би била невероватна моћ срспског народа да издржи и најгоре и да се увек уздигне као феникс. Постоји нека невероватна моћ српског народа да издржи све тешкоће, да се прилагоди и да живи „изнад“ могућности. Ни данас не могу да схватим како многи Срби могу релативно добро да живе са малим приходима. Много ме импресионира и жар и борба неких српских лидера да уведу Србију у породицу економски снажних земаља Европе и света.
- Као писац који пише и на српскоми на енглеском, а чије су књиге преведене на енглески, шта бисте могли да нам кажете о најновијим друштвеним и књижевним трендовима у Америци, а шта у Србији?
Пошто свет, на неки начин, јесте постао „глобално село“, тешко је данас говорити о неким великим разликама, или сасвим различитим трендовима, у различитим земљама. Али сада постоје тенденције у свету, на геополитичком плану, које распршавају идеју глобалног села као неке врсте идеала и чаробног штапића. Као по неписаном правилу, мале земље, и не само мале, прихватају и често копирају трендове већих и утицајнијих земаља. То може бити добро до одређене мере, а може бити и лоше јер се на тај начин губи самосвојност и аутентичност. Цео свет иде путем комерцијализације свега, па и најузвишенијих области људског стварања, што је прилично жалосно али као да нема лека томе. Мислим да је тајна у томе да свако на свој начин чува неку своју аутентичност и иде насупрот матици, независно од резултата или њиховог изостанка. Да би се створило аутентично, да не кажем велико уметничко дело данас, било где у свету, потребна је нека врста личног отпора, готово донкихотске борбе да се оствари и постигне „немогуће“. Једино нас такви борци, ако их још увек има, могу извући из заглупљујућег материјалистичког брлога у којем смо се нашли. Као да је потребна нека нова уметност, нека нова литература. Чини ми се да има знакова да је то могуће. Потребно је нешто што ће човека пробудити из летаргичног сна у који га највише увлаче незаобилазни политичари, апаратчици новог времена, и они који нуде наизглед лака решења у виду књига за бољи живот и за успех у животу. У Србији данас сви теже да буду консултанти, учитељи јоге, или незаобилазни учитељи живота и среће. Нико више не жели да буде ученик. Ученици су често и „учитељи“ који се солидаришу са другим „учитељима“ и пружају им подршку јер ће и њима бити потребна подршка у неком моменту. Питам се шта ће учитељи радити кад не буде било више ученика, односно кад сви постану учитељи. Неће имати ко кога да учи ни од кога да учи. У том смислу, искрени борци, о којима сам раније говорио, и те како су потребни – „донкихотски“ витезови меког срца, а јаке воље и снаге карактера.
- И на крају, реците нам нешто о Вашим будућим плановимаи да ли радите на новим књигама?
Није немогуће да ћу у Србији покренути бизнис.
На књижевном плану, моја пенталогија Свет у нигдини преведена је на енглески и требало би да буде, у догледно време, објављена на енглеском. Такође, једно моје философско дело, које је последица вишедеценијског бављења овом облашћу, написао сам на енглеском пре више од десет година и волео бих да оно буде ускоро објављено. Ову књигу намерно нисам објавио до сада јер енглески није мој матерњи језик па сам дуго чекао, због других обавеза, да је дотерам и спремим за објављивање на енглеском. Имам и нову књигу песама спремну за објављивање на српском и још једну која није завршена. Уз све ово имам и једну књигу лирске прозе која је у поодмаклој фази. Можда је најтужнија ствар што сам, пре скоро петнаест година, завршио три књиге песама на енглеском али их још нисам објавио, мада се стотинак тих песама може наћи на интернету. Укратко, имам четири необјављене књиге на енглеском и једну на српском, док су у припреми још две на српском.