Четници и капитулација Италије (2)
Четници и капитулација Италије (2)
ПИШЕ: Милослав Самарџић
Пребацивање трупа према Сарајеву на камионима заплењеним у Вишеграду 5. октобра 1943. године
БИТКА ЗА ВИШЕГРАД
О нападу на Вишеград одржана је конференција у Дражином штабу, 30. септембра 1943. У име Западних савезника присуствовали су шеф војних мисија генерал Чарлс Армстронг, пуковник Вилијем Бејли, пуковник Алберт Сајц и потпуковник Хауард. Поред Драже су били начелници штаба Врховне команде потпуковници Лука Балетић, Павле Новаковић и Мирко Лалатовић, официр за везу са страним војним мисијама капетан Борислав Тодоровић и командант Босне потпуковник Захарије Остојић, који је дошао специјално за ову прилику.
Најпре је говорио генерал Армстронг, тражећи од четника да Немцима потпуно прекину саобраћај на прузи за Сарајево, рушењем великог железничког моста код Вишеграда. Дража је одговорио да се претходно мора савладати јак непријатељски гарнизон у овом месту и питао потпуковника Остојића да ли то може учинити. Остојић је одговорио потврдно, тражећи садејство јединица мајора Рачића. Рекао је још да се по ослобађању Вишеграда мора продужити ка Сарајеву, преко Соколца, ”како би се непријатељ сасвим парализовао”. Дража се са свим сагласио, укључујући и ”напад на Сарајево, где је штаб немачке и хрватске армије”. Британски генерал је био задовољан и обећао је слање већих количина војне помоћи. Капетан Тодоровић потом пише:
”По завршеној конференцији, иако је мрак већ потпуно овладао, бригадир Армстронг извршио је смотру батаљона Команде Босне и поздравио заставу која се већ толико пута вила у борбама ових храбрих герилаца”.48
План потпуковника Остојића, изложен у извештају Дражи од 8. октобра, био је следећи: пошто се већи број бункера око Вишеграда налазио на десној обали Дрине, требало је да четници најпре изведу јак напад са леве обале. Са десне обале у град ће неприметно упасти одабрана бомбашка одељења, а главнина ће остати прикривена, како Немци и усташе не би схватили да су опкољени; требало је да напусте бункере на десној обали и оду у помоћ својима на супротној страни. Тако је и било: чим су отишли, уследио је јуриш и са десне обале… Потпуковник Остојић потом описује битку:
”Напад је почео 5. октобра у 4 часа ујутру. Лева колона, иако је енергично напала, била је у прво време одбијена страховитом непријатељском ватром из бункера. За то време је десна колона, упадом бомбашких одељења у саму варош и прецизним гађањем наших бацача на Родића Брдо, нанела панику код непријатељске посаде. Лева колона, после одбијеног првог напада, енергичним и обухватним нападом, присиљава непријатељску посаду на Боровцу да напусти утврђење и побегне у Вишеград. Десна колона почела је своје дејство изненадном ватром, што је код непријатеља изазвало страховиту панику и комешање, тако да нису знали на коју ће страну. Град Вишеград заузет је у 9,30 часова… Губици: непријатељски – 350 мртвих, 400 рањених и 22 заробљена војника; наши – 23 мртва и 5 рањених.”49
Са леве обале Дрине нападали су делови Романијског корпуса капетана Милорада Момчиловића, а са десне делови Драшковићевог Дринског корпуса.
Тачно бројно стање Дринског корпуса познато је за 17. октобар 1943. године. Износило је 3.300 војника под оружјем и 3.500 ненаоружаних људи. По бригадама то је изгледало овако: Фочанска бригада 1.200 наоружаних и 400 ненаоружаних, Чајничка 600 плус 600, Вишеградска 1.100 плус 500 и Сребреничка 400 плус 2.000.50
Уочи освајања Вишеграда Дрински корпус је вероватно имао нешто испод 3.000 наоружаних четника, а по свој прилици исто толико и Романијски корпус.
Према извештају америчког капетана Менсфилда, Вишеград је нападало 2.500 четника. Менсфилд пише да се у граду налазило 800 непријатељских војника, говорећи само о Немцима, тј. не помињући усташе. Тешко је рећи колико је Немаца било у Вишеграду, јер су немачке униформе носили и Хрвати, пошто је батаљон стациониран у овом месту припадао 369. пешадијској легионарској (хрватској) дивизији. Био је то 3. батаљон 370. гренадирског пука 369. дивизије, ојачан 3. водом 202. тенковског батаљона.51
У Вишеграду се налазио и одред муслиманских усташа, у црним униформама.
Менсфилд затим каже да су у четвороипосатној борби четници убили ”око 200 Немаца”, док су остали ”нагнути на бекство ка северу”. После три дана Енглези су послали извод Дражиног извештаја о исходу битке: непријатељ је имао 354 мртва, ”мноштво рањених” и 22 заробљена војника, док су губици четника износили 18 погинулих и 65 рањених. Ратни плен се састојао од два топа, три бацача, седам тешких и четири лака пушкомитраљеза, 200 пушака, као и извесног броја ”коња и аутомобила”.52
Према записима потпуковника Сајца, плен је био нешто већи. Ево како овај амерички официр описује бој на Вишеграду, уз коментар да је ”заузимање града било у целини врло добро изведено”:
”Видео сам четнике, на неки начин заштићене пушчаном ватром својих другова, како јуришају на непријатељске бетонске бункере, ваде осигураче из бомби, држе их пар секунди (оне су подешене да експлодирају после пет секунди) и убацују их кроз пушкарнице. То није посао за многе плашљивце, а много их је страдало. Двојица војника са ранама у абдомену донета су назад на превијање. Није било ничега да им се помогне, изузев да им се да гутљај ракије. Видео сам их касније, мртве на стомацима, где су претходно пузали према јако брањеној кући, полуискежених лица, тако напустивши бој.
Чињеница да су многи од усташа имали своје породице са собом, није ослабила жестину битке, и у многим случајевима, жене су умирале уз своје мужеве, а њихова деца, ухваћена у смртоносној унакрсној ватри, лежала су нема и мртва са ужасом у широко отвореним очима.
Батерија, наоружана највероватније са топовима калибра 105 милиметара, постављена на брду преко пута реке, на крају једног кукурузног поља, правила нам је прави пакао, све док их четничка бригада на тој страни није истерала ватром…
Ми смо се вратили до наше артиљерије, једног бацача од 46 милиметара, без икаквих нишанских справа. њиме су руководила двојица бивших регулараца, који су одрадили предиван посао, премештајући и држећи ватру према касарнама и магацинима преко реке.
Следећег јутра, истраживали смо град после тријумфалног уласка. Коњи су фрктали због још увек тињајућих остатака кућа и радњи, спаљених у току борбе. Мртви Немци и усташе покривали су улице, са њиховим шлемовима и црним чизмама. Многи од њих још увек су на себи имали ручне бомбе, налик на справу за прављење кромпир пиреа.
Ми смо побили око 350 Немаца и усташа, али и многи цивили ухваћени су од смртоносне ватре. Неколико стотина непријатељских бораца избегло је у висока брда, многи од њих су после прогоњени и побијени од четничких потера. Четници, од којих су многи имали пред очима слике њихових најдражих, мучених и побијених скоро пред њиховим очима, нису имали милости…
Пре него што су се евакуисали Немци су подметнули ватру по зградама, али су љути Срби продрли унутра, и извлачили напоље тешке сандуке са муницијом и минобацачким гранатама.
Наш плен се састојао од два пољска топа, велике количине аутоматског оружја, пет стотина пушака, два железничка воза, два аутомобила, четири моторна чамца, три гумена чамца, седам великих и 12 малих минобацача, једне радио станице и невероватне количине муниције. Највећи део болничке опреме, која нам је тако очајнички требала, био је на несрећу уништен у ватри.
Мајор Џон и ја нашли смо две нацистичке заставе. Били су то барјаци величине два пута шест метара…
Враћајући се у град, раскошно смо јели у главном хотелу. Сви Срби су били у одличном расположењу и ми смо им честитали на врло вредном послу.”53
Према капетану Тодоровићу, када се са британским генералом Армстронгом вратио из Вишеграда, ”Сајц је са одушевљењем причао о борбама и храбрости четника”.54
Одмазде над муслиманским цивилима помиње и потпуковник Остојић у већ цитираном извештају од 8. октобра. Он каже:
”У самом Вишеграду било је самовољног убијања, паљења и пљачке и поред моје строге забране, али су војници били озлојеђени зато што је турска милиција три дана пре нашег напада, по одобрењу Немаца, извршила испад из Вишеграда и запалила села Вељи Лук, Сасе и Халуге и поубијала где год је кога нашла живог.”55
Тодоровић пише да је ред у Вишеграду успостављен ”по цену неколико смртних казни над четницима који су желели да спроведу личну освету”.
БОЈ НА СЕМЕЋКОМ ПОЉУ
У последњој фази Битке за Вишеград четници су Немцима направили пролаз према Рогатици, извођењем фингираног повлачења на том сектору. Немци су помислили да су ту пробили обруч, не знајући да им је на половини пута према Рогатици, на Семећком Пољу, направљена замка у виду потковице. Ево како то описује потпоручник Трбојевић:
”Већина бранилаца, Немаца и усташа, нашла је смрт, осим једне чете Немаца коју су четници пропустили из обруча код фабрике ”Вистад”. Ова немачка јединица упутила се правцем који води ка Рогатици преко Семећког Поља, отприлике на пола пута Вишеград – Рогатица. Немци нису знали да су четници на Семећком Пољу направили заседу у виду потковице; они су пустили Немце на врло блиско одстојање, а онда на њих отворили ватру из митраљеза. То их је изненадило и нису стигли да пруже отпор. Овај терен је као створен за заседе, што је допринело уништењу целе ове немачке јединице.”56
О боју на Семећком Пољу брзо се раширила легенда у четничким редовима. Сви су радо препричавали сјајну победу над Немцима, и како то обично бива, додавали понешто. До војводе Доброслава Јевђевића, када се касније вратио из Италије, стигла је верзија да се из Вишеграда повлачило чак 5.000 Немаца и усташа. Борба је почела у девет сати ујутру 6. октобра, а ”од паљбе борац борца није могао чути”. Јевђевић наставља:
”Немци су радио станицом затражили интервенцију авиона. Поручник Нешковић је лично гађао из бацача и другим метком разорио станицу. Кад су стигли авиони нису знали где да гађају. У четири после подне, остаци Немаца су се пробили на крајњем левом крилу. Наши су изгубили командире Рацковића и Љубинца и двадесетак војника, а Немци и усташи оставили су преко 1.000 мртвих. Заробљено је шест топова, осам бацача и велики број аутомата. Никад до тада Немци нису претрпели овакав пораз. После њега је пала и Рогатица и био слободан пут ка Сарајеву.”57
Ради провере података о боју на Семећком Пољу обратили смо се четнику Урошу Јовановићу, коме нису позната ни Трбојевићева ни Јевђевићева верзија. Јовановић је из Сребренице (данас живи у Братунцу) и у боју је учествовао као четник Сребреничке бригаде Романијског корпуса. Он каже да је Семећко Поље дуго око пет километара и широко око 500 метара. По конфигурацији тла идеално је за постављање заседе, што су четници добро искористили. Ухваћени на чистини, Немци су страховито потучени. На питање да ли може тачно рећи колико је Немаца погинуло, Јовановић одговара одречно, уз напомену да није бројао лешеве и да није приметио да их је ико бројао. Када је паљба утихнула, и Јовановић је сишао на чистину. Каже: ”Било је пуно немачких лешева, војник до војника”.58
У помињаном извештају Дражи од 8. октобра, потпуковник Остојић не наводи посебно бој на Семећком Пољу, већ каже да је немачки одред у повлачењу нападан ”дуж целог свог одступања и тако је био разбијен да ни двојица заједно нису стигла у Рогатицу”.59
На Семећком Пољу свакако је оставило кости мање од 1.000 Немаца, али вероватно више од једне чете – стотинак војника – коју помиње Трбојевић, јер су Немци добијали појачања.60
ОСЛОБАЂАЊЕ РОГАТИЦЕ
По ослобађању Вишеграда Дрински и Романијски корпус су наставили операције према Сарајеву, док су Церски и Мачвански корпус сишли у град, из Вишеградске Бање. ”После проведених недељу дана на обезбеђењу Вишеграда, ђенерал Дража наређује мајору Рачићу да крене са Церским и Мачванским корпусом и да заузме Рогатицу. У то време, морал наших трупа био је на врхунцу; сви смо веровали да се ближи крај рата и да је победа на нашој страни”, пише потпоручник Душан Трбојевић, у ово доба официр Мачванског корпуса.61
Рачићеви четници стигли су пред Рогатицу 12. октобра 1943. године. Командант домобранског пука хтео је да се преда, али усташка посада то није дозволила. Рачић је пошао са Церским корпусом у правцу Праче, очекујући пробој усташа на том сектору, док је Мачвански корпус распоредио према Соколцу. Усташе ипак крећу ка Соколцу, око један сат поподне, уз музику зурли (јер су то махом биле муслиманске усташе). Трбојевић потом пише:
”Усташе су алкохолом окуражени, па су јурили лево и десно од пута, а нарочито према једном вису на левој страни пута идући од Рогатице. Усташе су трчале са једне стране тога пута, а ми, четници, са друге стране: ко ће пре да заузме тај гребен који доминира целим овим простором? Поцерска бригада (у којој сам ја командовао Штабном четом) прва је избила на гребен и митраљеском ватром приморала усташе да се држе пута. На другој страни пута налазили су се делови наше Посавско-тамнавске бригаде и Мачванска бригада, већ у директном сукобу са усташком десном колоном. Та је колона надирала поред пута кроз незгодан терен, камењар пошумљен ситном боровицом – зимзеленом и љесковином.
Чим се борба отворила Рачићу је постало јасно да тежиште борбе и наступање усташа није према Прачи и Устиколини, како је он очекивао, већ према Подроманији и Соколцу. Због тога је он трчећим кораком хитао са Церским корпусом у правцу наших положаја да би нам што пре пружио појачање.
Сама појава Рачићева много је значила за морал наших бораца, што је и овога пута дошло до пуног изражаја. Рачићев громки глас са командом ”Јуриш на усташе!” чуо се надалеко, када се цео Церски корпус сручио према путу за Рогатицу. Овим се путем кретала усташка артиљерија од две батерије и комора са муницијом и намирницама. За кратко време тај је пут био пресечен, а целокупна артиљерија са комором пала четницима у руке.
На нашем левом крилу водила се тешка борба прса у прса са пијаним усташама, где су радиле бомбе и каме са обе стране. Сутон је падао и ближила се ноћ, омогућивши главнини усташа и домобрана да се извуку за Соколац, остављајући за собом преко 50 мртвих, који су лежали измешани са 28 палих четника. Имали смо и око 35 рањених.
У овој борби погинула су и два брата Мартиновића, родом из села Богатића, борци Мачванске бригаде, на истом месту, у борби прса у прса.”62
Према Дејвиду Мартину, непријатељски губици били су већи: ”Доступни извештаји се мање-више слажу да су снаге Отаџбинске војске у заузимању града успеле да убију преко 200 непријатељских војника”, пише он о боју за Рогатицу.63
Како изгледа, Трбојевић је навео само усташке губитке на сектору на коме се налазио.
Погинули четници сутрадан су сахрањени поред цркве у Рогатици. Опроштајни говор држао је потпуковник Захарије Остојић. Осетивши да ће четници савладати усташе, комунисти су током борбе послали неколико тројки које су у Рогатици запалиле апотеку и залихе хране.64
ЧЕТНИЦИ ПРЕД САРАЈЕВОМ
У међувремену, четници су избацили Немце из Горажда, Фоче, Олова и још неких мањих места у Источној Босни, као и једну комунистичку групу из Чајнича. Сада су јединице Романијског, Церског и Мачванског корпуса спремале напад на Соколац, где су Немци и усташе поставили последњи бедем пред Сарајевом. Четничка артиљерија довежена је на погодне положаје и све јединице су током ноћи 22. октобра заузеле места за напад. У Сарајеву је владала велика узрујаност: и тамо се, као и у Дражиној Врховној команди, очекивало да ће четници ускоро ући у град. Посада хрватских домобрана послала је код потпуковника Остојића свог преговарача, мајора Предојевића, да понуди сарадњу против Немаца. Капетан Борислав Тодоровић пише:
”Ова понуда учињена је ипак са резервом, тј. под следећим условом: ако се операције у нападу на Сарајево успешно развију, домобрански гарнизон је обећао да се неће борити против нас. У случају, пак, да операције узму неповољни ток, хрватски домобрански команданти изјавили су да они не могу да обезбеде своју сарадњу и замолили су да се чак и о њиховој понуди не говори, пошто не би желели да изазивају сумњу Немаца. Потпуковник Остојић јављао је даље, да је мајора Предојевића, који не жели да се врати натраг, упутио у главни штаб.”65
Према плану потпуковника Остојића, напад на немачко-усташку посаду на Соколцу имао је почети у четири сата ујутру 23. октобра. Међутим, план није остварен: у два сата ујутру четнике су са леђа напале јаке комунистичке снаге, а потом са фронта и Немци и усташе (о томе ће више речи бити касније).
АКЦИЈЕ НА ЖЕЛЕЗНИЦИ
Поводом капитулације Италије дошло је до другог великог таласа диверзија на железници. Дража је ову акцију замислио као двостепену: најпре ће се нападати пруге ван немачке окупационе зоне, где се не примењују одмазде стотину за једнога, а потом, у тренутку савезничког искрцавања, или у ситуацији да искрцавања не буде а Западни савезници пруже четницима озбиљну помоћ у оружју и ратној спреми, уследили би велики напади на железнице и у долинама Ибра, Велике и Јужне Мораве. До искрцавања није дошло, нити је стигла икаква војна помоћ, па Дража није наредио ове велике нападе на железницама. Међутим, када је почела четничка офанзива против Немаца у долинама Лима и Дрине, он је био принуђен да нареди појачане нападе на комуникације, и уопште на осовинске трупе, у целој Србији, како им се не би допустило да све снаге одвуку на запад и озбиљно угрозе сконцентрисане четничке корпусе. Ево једне од карактеристичних Дражиних наредби у овом смислу, издате 12. октобра 1943:
”Због притиска Немаца у Западној Србији наређујем да се повећа активност противу комуникација и окупатора и његових снага у осталим областима. Извештавајте шта сте предузели. Нарочито је потребно узнемиравање гарнизона.”66
Одговарајућа наређења о акцијама на пругама Дража је проследио свим командантима још током августа 1943. године. Примера ради, командант Расинског корпуса мајор Драгутин Кесеровић добио је следећи радиограм 13. августа:
”Најхитније припремите насилно рушење пруге између Ниша и Јагодине. Привуците експлозив и сав потребан материјал на места рушења.”67
Нешто касније, 28. августа, Кесеровић је добио наредбу и за извођење акција на Косову и Метохији:
”У погледу напада на рудник (Трепчу – прим. аут) и у погледу напада на комуникације у коме ће суделовати и трупе 2. косовског корпуса, а које ће се вршити дуж арнаутских села, приступите разради плана за ове акције. Ступите у сарадњу са британском мисијом која је код Вас. Покажите британској мисији сву савезничку наклоност, па ће ваљда и они бити присиљени да буду коректни и поштени према нама.”68
Дража је и наредних месеци наређивао да се највеће диверзије изводе ван тзв. Недићеве Србије, где су Немци спроводили одмазде стотину за једнога. Тако, он мајору Ђурићу пише 8. новембра 1943:
”Одобравам да са Енглезима уредите ствар онако како је најбоље, али тражите да се циљеви које сам ја поставио постигну, а то су рушења на Косову, Качанику и јужно од Врања, као и продор у Јужну Србију на планинске масиве на десној обали Вардара, да бисмо што чвршће везали Пореч са матицом.”69
Капетану Жики Марковићу, команданту 2. косовског корпуса, 10. децембра послато је следеће наређење:
”Предузмите одмах акцију трајног прекида железничког саобраћаја на Косову. Ово извршити рушењем већег броја већих мостова далеко од српских села, који се не могу брзо направити. Прекинута места осматрати и сваки покушај оправке спречити.”70
За извођење Дражиног плана у вези капитулације Италије и савезничке инвазије на јужни Јадран најважније је било онеспособљавање пруге која од Београда преко Чачка и Вишеграда иде према овој области. Извештај немачке команде Србије од 18. септембра 1943. године бележи:
”У последње време десили су се напади и саботаже на прузи Београд – Лајковац – Чачак – Вишеград. С обзиром да се том пругом врши снабдевање црногорског подручја, деоница се мора додатно обезбедити.”71
Прва велика диверзија изведена је на прузи Ужице – Вишеград, код Мокре Горе, 29. септембра. Претходно, 10. септембра, четници су отерали Немце са железничке станице Кремна, о чему је британска војна мисија известила Каиро истог дана.72
За акцију код Мокре Горе Дража је одредио мајора Тодоровића, шефа инжењерије Врховне команде, и мајора Крговића, које је обезбеђивао један батаљон Златиборске бригаде. По својој жељи на задатак је пошао и шеф британске војне мисије генерал Чарлс Армстронг, са двојицом својих официра, потпуковником Дјуеном Хадсоном и мајором Арчијем Џеком. Батаљон Златибораца је савладао бугарску посаду на железничкој станици у Мокрој Гори и прекинуо телефонске жице, а онда су минери обавили посао. “Бригадир се вратио са задатка. Био је веома задовољан и свима је причао о умешности и храбрости четника… Бугарска стража у јачини од око 40 војника била је разоружана. Сва спрема им је одузета, а потом су пуштени да се врате натраг, како би се избегле репресалије према становништву”, пише капетан Борислав Тодоровић.73
У архиву Народног музеја у Ужицу чувају се скице срушених мостова и пратећа документа о овој акцији. Ужичка станица Српских државних железница послала је 1. октобра 1943. следећи телеграм Министарству саобраћаја у Београду:
”Дана 29. септембра 1943. између Мокре Горе и Јатара од непознатих лица порушена су четири моста и то у времену око 15 сати. Пруга је стално онеспособљена за саобраћај. Воз 318 приспео без возног особља, оштећен и устављен у станици од стране особља. Воз је покварен и пруга од тунела бр. 49 до станице и поломио улазну скретницу бр. 1. Жртава и озледа нема. Штета се не може проценити…”74
У новом телеграму, од 25. октобра, наведено је више детаља:
”Дана 29. септембра у 15 часова непозната лица срушила су гвоздене мостове на км 264-717; 265-380; 265-500 и 265-900. Мостови на км 264-717 и 265-900 су срушени тако да је гвоздена конструкција сасвим разбијена и бачена са стубова на земљу (у воду). Мостови на км 265-360 и км 265-500 су такође тешко оштећени, само њихова конструкција није пала са стубова. Бетонски стубови као и сводови бетонски над појединим отворима (где их има) нису оштећени.
Сем тога непозната лица су у тунелу бр. 49 (км 266-750) пребили пре рушења мостова једну мину на коју је наишао воз бр. 318 и изклизнуо са једним вагоном. Непознати људи су пре тога воз зауставили, машиновођи наредили да пусти воз под паром да иде, а он да искочи. Бандаж од искочених кола је исекао све шрафе са десне стране колосека до скретнице бр. 1 у станици Мокра Гора, где су се кола сама попела на колосек. Особље станице Мокра Гора кад је видело да воз улази у станицу без машиновође одмах је предузело све мере да се воз заустави, што им је и успело. Машина је захлађена и композиција цела остала је у станици. У возу од службеника и путника није се нико налазио кад је воз дошао у Мокру Гору…”75
Британска војна мисија известила је Каиро о акцији код Мокре Горе још истог дана, 29. септембра:
”Од Сербониана (А 1): (Еју) Завршили уништење 4 моста за 15 сат. код Мокре Горе јавља Викс. Бр. један мост три појединачна лука, један троструки лук, сви обложени челиком. Два покушаја да се воз избаци из шина у тунелу неуспела, воз прескочио празнине.”76
Нешто касније, 3. октобра, британска мисија јавља да су Немци због ове акције ”покупили 200 талаца у Ужицу”. Већ 5. октобра британски официри послали су телеграм својој команди о новој акцији четника, у коме пише да је пруга код Добруна ”уништена на много места” и да су Немци ”за сада дигли руке од сваке помисли употребе линије између Ужица и Сарајева”.’77
Пошто су 5. октобра четници ослободили Вишеград, створени су услови за рушење великог железничког моста десетак километара узводно од овог места, дугог 150 и високог 30 метара.78
Пуковник Алберт Сајц, пуковник Дјуен Хадсон и мајор Арчи Џек чекали су док четници нису ликвидирали немачке посаде у бункерима са обе стране моста. Према Сајцу, напад четника на Немце трајао је од два ујутру до пола сата уочи поднева, тог 7. октобра 1943. године.79
Према саопштењу команданта Србије, генерала Мирослава Трифуновића, који се у ово време налазио поред Драже, мост је освојен ”после 13 часова тешких борби са једним немачким и два вода хрватских квислинга, који су чували мост, а које је штитило 25 бункера са обе стране реке”. ”Мост је освојен”, наставља Трифуновић, ”на јуриш уз употребу само ручних бомби. Имали смо 21 мртвог и 30 рањених”.80
”Радионица” за минирање смештена је у једном од два тунела са десне обале реке, пошто су претходно мртви Немци и Хрвати одвучени одатле. На погодно место постављено је 225 килограма пластичног експлозива. Мост је пукао на половини и сурвао се у реку.81
Диверзанти Јаворског корпуса ујесен 1943. извели су више акција на прузи Краљево – Косовска Митровица. Акцијама су руководили поручници Божо Жарковић из Рашке и Будо Ракитић из Носољина, уз помоћ америчког поручника Џона Џока. Највећа диверзија извршена је на великој композицији, коју је вукло више локомотива, а која је превозила оружје за Грчку. Док је воз стајао на железничкој станици у Рашкој постављено је 70 килограма експлозива на више места. Упаљачи су подешени на експлозију кад воз прође Косовску Митровицу. Тако је и било: читав транспорт је одлетео у ваздух, а пруга је онеспособљена на неко време. Поред осталог, уништено је 50 немачких топова калибра 80 до 120 мм.82
Британска војна мисија известила је Каиро о једној акцији диверзаната Јаворског корпуса у долини Ибра:
”6. октобар: Од Каверн 2 (97): Пруга (разнета у ваздух)… 2.500 метара код станице Полумир у долини Ибра близу Рашке.”83
Британске војне мисије послале су у ово доба више извештаја о диверзијама четника на Косову и Метохији и у долини Ибра:
”23. септембар: Од Рапира (тачка 20): 23. септ. Михаиловић уништава воз пун Хуна и експлозива у тунелу 20 клм. источно од Пећи. Воз искочио из шина у тунелу Ное (?) Милс (?).
26-27. септембра: Од Анђелике (89): Шеф станице Митровица доставља следеће саботаже. А. Судар возова Вучитрн 19,45 сати 26. септ. бр. 4876. (?) Осам вагона уништено, укључујући два са бензином који експлодирали. 29 Хуна сада у болници у Митровици. Б. Један вагон искочио из шина Звечан 27 септ. В. 2 клм. пруге уништено на 30 клм. северно од Рашке, пруга НП (?) (неупотребљива?) 48 сати.
1. октобар: Од Анђелике (95): Следеће припремио шеф станице Митровица 04,30 сат. првог окт. Вучитрн. Судар између воза 5874 преносећи угаљ за Салунар (?), и воза 4851 превозећи заробљенике у Београд. Обе локом, седам вагона, потпуно уништено, линија прекинута за 14 сати. Филд.
5. октобар: Од Рапира (174): Снаге под кмд. Ђури уништиле в. (воз) пун трп. (трупа) и експлозива у тунелу 20 килом. источно до Пећи.
8. октобар: Од Анђелике (96): Изв. воз избачен из шина на прузи Приштина – Пећ, 400 тежака радило 15 дана пре него што је могла опет да се употреби. Хуни нису објавили број погинулих и рањених Хуна. Филд.
29. октобар: Од Анђелике (134): Вратио се данас. Пруга разнета у 20,00 часова 29. окт. Хуни ухапсили 90 Срба у Митровици за одмазду, судбина још непозната. Радници на прузи… кажу 132 ухапшено. Шест камиона изгорело у Качанику од запаљивих бомби. Филд.”84
У исто време, британске војне мисије слале су низ извештаја и са територије Јужне Србије, којом је командовао мајор Радослав Ђурић:
”30. септембар: Ђурић јавља његов командант бригаде за саботажу избацио воз из шина 30. септембра, раставио шине код Тасића двадесет миља северно од Ниша. Четрдесет Хуна мртво. Бесни Хуни заузели варош Вди (?). Изгледа Ним тврди исто. Мит.
30. септембар: Од Фјуг (69): Разнео један километар источне пруге ноћ 30. септембра. Посао обавио са 25 људи, група за саботажу, под енглеском командом и без српског официра или наредбе Ђурића. Линија неупотребљива десет дана. Том линијом пролазило 50 возова дневно, трупе, борна кола, оружје за Грчку, углавном оружје. Наст. Мајк.
Крај септембра: Напад на колосек близу Грделице око 15 километара јужно од Лесковца на главној прузи. 700 метара дигнуто у ваздух на обе шине са око 70 фунти експлозива везаног фитиљем за барут. Извршено крајем септембра. (ФО 202/162, Додатак општем извештају мисије Фјуг.)
6. октобар: Од Каверн 2 (97): Пруга (разнета у ваздух) између Лесковца и Врања.
7. октобар: 32 Рафшод 58 (Ваша 52 од 4): (1) Фјуг баш сада уништио један км. железничке пруге. Ван употребе вероватно 10 дана. Очекује одмазду и тражи 5 пошиљки одмах а затим 5 доцније овог месеца. Одредио задатак локалном команданту…
10. октобар: Од Нерониана (14: Берд преко Нерониана 222): Са Шентоном и Фесфулом, 6 Грка, 9 Срба, напали пругу северно од Лесковца. Није успело али 3 Бугарина убијена, 3 рањена. Један Грк рањен у ноге ручном гранатом. Потребне нам антитенковске пушке, солотурн рововски бацачи и 47 ММАТ пушака са колико год можете оружја да нам дотурите. У Ђурићевом крају најпотребније.
11. октобар: Од Фјуг (84): Пруга коју смо дигли у ваздух биће сутра оправљена, једанаест дана пошто смо је оштетили. По изв. из Лесковца зауставили пола милиона тона материјала. Да се ово настави стално, треба ми само неколико авионских пошиљки. Мајк.
Средином октобра: Воз разнет у ваздух близу Грделице, око седам километара Јужно од Лесковца. То је био добар воз и кад је разнет склизнуо дуж шина, подигао 150 метара шина и шлипера. Извршено средином октобра (ФО 202/162, Додатак општем извештају мисије Фјуг).
Октобар: Српско особље без ичије помоћи разнело воз иза бугарске границе близу Владичиног Хана, између Лесковца и Врања. Особље послао кап. Јово Стефановић. Октобар. (Ибид, Додатак општем извештају мисије Фјуг.)
Октобар: Воз разнет јужно од Грделице око 20 километара од Лесковца – октобар (Ибид).
25. новембар: Чеони судар немачког воза за превоз трупа између Врања и Куманова. Погинуло 60. Сељаци јављају да је немачки поручник револвером довршио све тешко рањене. Шеф станице побегао. Од Кета. (Ибид, 25.11.43.)
Новембар: 1.000 метара пруге дигнуто у ваздух истим начином као раније близу Грделице јужно од Лесковца – новембар. (ФО 202/162, Додатак општем извештају мисије Фјуг).
Децембар, почетак: Преко бугарске границе разнети возови, прво између два тунела одмах северно од Владичиног Хана, други, два дана доцније близу Мртвице око осам километара даље на север. Извршено почетком децембра…”85
Извештаји команде Јужне Србије нису познати, а у једној депеши мајору Ђурићу од 24. новембра Дража траже детаљније податке:
”Означите тачно железничку пругу и место где је разорена и од које наше јединице.”86
Један од британских официра који је слао наведене радиограме, капетан Мајкл Лиз (”Фјуг”), касније је посведочио да су у Каиру систематски скривани извештаји о акцијама четника. Лондону је прослеђен, и касније сачуван, само један Лизов извештај, онај од 30. септембра, због реченице да је акција изведена ”без српског официра или наредбе мајора Ђурића”. Лиз пише:
”Да бих Андрејевића (четничког капетана са којим је ишао у наведену акцију – прим. аут) заштитио од могућих невоља са Ђурићеве стране (мајор Ђурић, командант Јужне Србије, био је у свађи са Лизом и другим британским официрима зато што није стизала помоћ коју су обећавали – прим. аут), саопштио сам Каиру да су велико оштећење пруге изазвале снаге под мојом командом без присуства српског официра. Очито је због тога Каиро одабрао да моју операцију укључи у свој двонедељни извештај Лондону. На тај начин се доказивало да лојалистички официри нису били расположени да учествују у саботажама. У истраживању архивске грађе нисам успео да нађем друге извештаје о мојим успешним саботажама које је Каиро помињао Лондону.”87
С друге стране, од јавности је скриван и тај део радиограма који је сачуван и прослеђиван Лондону. Заправо, Радио Лондон је четничке акције приписивао партизанима, о чему ће више речи бити касније.
Сачувано је још неколико британских извештаја о четничким нападима на железнице у ово време:
”19. септембар: Од Енамела (25): Следеће од Синише (мајор Оцокољић, командант Млавског корпуса – прим. аут). 19. септ. железнички мост код Раброва, на линији Кучево – Београд, оштећен. Изгледа саобраћај немогућ до краја септ. 14 Тот камиона оштећено, 23. септ. 100 Недићевих и љотићевих војника разоружано код Жабара.
29. септембар: Од Каверн Два (115, тачка 3): Колосек љиг – Лајковац пресечен на неколико места. Хуни стрељали 35 талаца, Ужице, попалили 18 кућа, Бајина Башта.
29. септембар: Од Рапира (194, тачка 1): 29. септ. Михаиловићеве снаге напале два воза на линији Чачак – Пожега…
4. октобар: Од Рапира (окт. 5: Хјуот): Михаиловићево саопштење 4. окт. јавља 29. Михаиловић напао два хунска воза и железничку стан(ицу) Јелен До на линији Чачак – Пожега…
8. децембар: Од Ексцерпта (16): Саботажа железничара проузроковала два чеона судара на главној прузи близу Београда. Један код Мале Крсне, један код Топчидера. Три локомотиве уништене, једна оштећена. Врста воза и број оштећених вагона непознат.
Децембар, крај: Од Ексцерпта: …Једна локомотива уништена код Звижда. Понављам Звижд. Од 473 локомотиве које се крећу кроз Србију, 141 је под оправком…”88
Као и претходне јесени, током Битке за Африку, четници и овом приликом нападају немачке бродове на Дунаву. О једном од тих напада британска војна мисија јавила је Каиру 11. октобра: ”Немачки реморкер са шлеповима на Дунаву код Бољетина нападнут и оштећен”. А о другом крајем децембра: ”Од Ексцерпта: Ерс Пеј (Би Ел) каже да је један велики шлеп потопљен подводном мином код Видина. Понављам Видин.”89
Потпуковник Велимир Пилетић, командант Крајинског корпуса, известио је Дражу 26. октобра о нападу на два брода са по два шлепа код села Бољетина, изведеном шест дана раније. Два шлепа су ”вероватно потопљена”, пише Пилетић, а четници су имали више мртвих и рањених. ”Наши борци су задивили Енглезе храброшћу, јер су нападали под кишом куршума са румунске обале. Слажете ли се да их одликујемо? Код Немаца сам сервирао овај случај као да су га Енглези сами извршили, да спречим одмазду”, завршава Пилетић ову депешу.90
Нешто касније, 2. новембра, Пилетић шаље још једну депешу о овој акцији:
”При нападу на бродове 20. октобра Немци скривају мртве и рањене. Успело се да је дело Енглеза и одмазде засад нема. Пловидба није спречена. Задивили су Енглезе и показали изванредну храброст потпоручници Франц Чрепиншек и Радоје Милошевић, каплар Радивоје Константиновић, наредник Борислав Т. Митић, поднаредници Франц Фортуната, Мирослав Р. Маровић, Милисав Миладиновић, редови Петар Лазић и Слободан Николић.”91
Међутим, 21. новембра Пилетић шаље лоше вести: ”Због саботаже на Дунаву стрељано 150 Срба. Овакве акције су некорисне.”92
Једном од диверзантских група које су и даље потапале бродове командовао је поручник Предраг Пејић. У последњој акцији Пејић је потопио нафтни брод ”Тиса”, 4. марта 1944. године, када га је немачка потера са псима стигла и заробила. Пејић је преживео затворе Гестапоа у Пожаревцу и Београду, а потом логор на Бањици и Маутхаузен. Много година касније, објавио је књигу ”Срби у Маутхаузену”.93
ИЗВОРИ:
48 Б. Тодоровић, Последњи рапорт, 274.
49 К. Николић, Историја Равногорског покрета, прва књига, 441.
50 Зборник докумената, том 14, књига 3, 56.
51 Зборник докумената, том 14, књига 3, 548.
52 Родољуб или издајник: случај ђенерала Драже Михаиловића, 76.
53 А. Сајц, Михаиловић – преварант или херој?, 61-64.
54 Б. Тодоровић, Последњи рапорт, 277.
55 К. Николић, Историја Равногорског покрета, прва књига, 441.
56 Д. Трбојевић, Церско-мајевичка група корпуса, 98.
57 Д. Јевђевић, У служби српском народу, 64-65.
58 Изјава Уроша Јовановића аутору.
59 К. Николић, Историја Равногорског покрета, прва књига, 441.
60 И. Авакумовић, Михаиловић према немачким документима, 132. У Архиву Војноисторијског института у Београду чувају се копије немачких докумената, међутим, за октобар 1943. године не постоји ни један документ 369. легионарске дивизије, док су документа 118. ловачке дивизије, као и одговарајућих корпусних и других команди, некомплетна. Очигледно, када су набављали немачка документа за овај архив, комунисти намерно нису донели оно што им не одговара. Комплетна оригинална немачка документа налазе се у Фрајбургу (Немачка), одакле су недавно пренета из Вашингтона. Очекује се да ће Архив Војноисторијског института у Београду у наредном периоду комплетирати своју Немачку архиву, али исто тако и друге битне архиве. На пример, уочљив је недостатак бугарских докумената, вероватно зато што су четници изводили диверзије на пругама на бугарској окупационој зони.
![]({"jaw_blog-16_9-small":{"file":"https:\/\/www.pogledi.rs\/wp-content\/uploads\/2023\/10\/Visegrad-cetnici-u-kolu-krop-170x95.jpg","width":170,"filesize":15153},"jaw_blog-16_9-middle":{"file":"https:\/\/www.pogledi.rs\/wp-content\/uploads\/2023\/10\/Visegrad-cetnici-u-kolu-krop-270x152.jpg","width":270,"filesize":20639},"jaw_blog-16_9":{"file":"https:\/\/www.pogledi.rs\/wp-content\/uploads\/2023\/10\/Visegrad-cetnici-u-kolu-krop-475x267.jpg","width":475,"filesize":36103}})
![]({"jaw_blog-16_9-small":{"file":"https:\/\/www.pogledi.rs\/wp-content\/uploads\/2023\/04\/Ozren-170x95.jpg","width":170,"filesize":5565},"jaw_blog-16_9-middle":{"file":"https:\/\/www.pogledi.rs\/wp-content\/uploads\/2023\/04\/Ozren-270x152.jpg","width":270,"filesize":13031},"jaw_blog-16_9":{"file":"https:\/\/www.pogledi.rs\/wp-content\/uploads\/2023\/04\/Ozren-475x267.jpg","width":475,"filesize":35545}})
![]({"jaw_blog-16_9-small":{"file":"https:\/\/www.pogledi.rs\/wp-content\/uploads\/2022\/11\/Draza-Bejli-Keser-NET-2-170x95.jpg","width":170,"filesize":14535},"jaw_blog-16_9-middle":{"file":"https:\/\/www.pogledi.rs\/wp-content\/uploads\/2022\/11\/Draza-Bejli-Keser-NET-2-270x152.jpg","width":270,"filesize":21272},"jaw_blog-16_9":{"file":"https:\/\/www.pogledi.rs\/wp-content\/uploads\/2022\/11\/Draza-Bejli-Keser-NET-2-475x267.jpg","width":475,"filesize":42538}})
![]({"jaw_blog-16_9-small":{"file":"https:\/\/www.pogledi.rs\/wp-content\/uploads\/2022\/10\/1666376158309-2-smanjena-170x95.jpg","width":170,"filesize":18880},"jaw_blog-16_9-middle":{"file":"https:\/\/www.pogledi.rs\/wp-content\/uploads\/2022\/10\/1666376158309-2-smanjena-270x152.jpg","width":270,"filesize":27130},"jaw_blog-16_9":{"file":"https:\/\/www.pogledi.rs\/wp-content\/uploads\/2022\/10\/1666376158309-2-smanjena-475x267.jpg","width":475,"filesize":54807}})
![]({"jaw_blog-16_9-small":{"file":"https:\/\/www.pogledi.rs\/wp-content\/uploads\/2023\/10\/Visegrad-cetnici-u-kolu-krop-170x95.jpg","width":170,"filesize":15153},"jaw_blog-16_9-middle":{"file":"https:\/\/www.pogledi.rs\/wp-content\/uploads\/2023\/10\/Visegrad-cetnici-u-kolu-krop-270x152.jpg","width":270,"filesize":20639},"jaw_blog-16_9":{"file":"https:\/\/www.pogledi.rs\/wp-content\/uploads\/2023\/10\/Visegrad-cetnici-u-kolu-krop-475x267.jpg","width":475,"filesize":36103},"jaw_blog-16_9-big":{"file":"https:\/\/www.pogledi.rs\/wp-content\/uploads\/2023\/10\/Visegrad-cetnici-u-kolu-krop-878x494.jpg","width":878,"filesize":77506}})