Споменица Организације српских четника ”Равна Гора” – најбољи записи четничке емиграције
|
СПОМЕНИЦА ОРГАНИЗАЦИЈЕ СРПСКИХ ЧЕТНИКА “РАВНА ГОРА”
|
|
|
Организација српских четника, чији је доживотни почасни председник био војвода Доброслав Јевђевић, основана је 1953. године у Америци и окупљала је више хиљада четничких емиграната из свих српских крајева, од Гацке долине до Тимочке крајине. Најзначајнија дела Организације српских четника су две обимне споменице, штампане поводом тридесете и четрдесете годишњице смрти генерала Драже Михаиловића. Савременици, међу којима и многи истакнути ратни команданти, описали су у овим књигама низ догађаја, од устанка 1941. године, до судбине командоса и илегалаца у Београду 1945. и 1946. године. Озбиљности њиховог рада у научном погледу умногоме је допринео један од приређивача и писац предговора, др Милорад Драшковић. Током рата Драшковић је био делегат Омладинског Штаба 501 у Дражиној Врховној команди, а после рата историчар Хуверовог института при Станфорд универзитету у Калифорнији. Важио је за једног од најбољих познавалаца историје Другог светског рата на нашем тлу. Поред ратних догађаја, у споменицама су, фотографијама и документима, забележене и најзначајније поратне активности Организације српских четника, међу којима се издвајају сусрети њених представника са америчким сенаторима и конгресменима у Вашингтону. Сада су ове две споменице спојене у једну, како би се први пут појавиле у Србији и тако сачувале као један од незаобилазних извора за проучавање Другог светског рата. (Из рецензије Милослава Самарџића.)
|
|
НЕКОЛИКО СТРАНИЦА ИЗ КЊИГЕ
Милан Драговић
ПРЕДГОВОР ОВОМ ИЗДАЊУ
Главнина четничких јединица, које су већ биле у Словенији, прелази италијанску границу и 5. маја 1945. године долази у додир са тзв. савезницима Британцима. Они нас убеђују да треба да одложимо оружје јер ћемо касније примити ново, као и нове униформе.
Генерал Дамјановић, као и многи други, поверовао је Енглезима. И сама четничка војска није губила наду да ће се ускоро, заједно са Савезницима и са новим оружјем, вратити и наставити борбу за ослобођење Отаџбине од комунистичке немани. По одлагању оружја смештени смо у логор Ћезена, а у септембру исте године
пребачени у логор Еболи у Ј. Италији. Ту је ген. Дамјановић чак извршио реформацију јединица и дао им називе по узору на предратну југо-војску (корпусе преименовао у пукове, итд). Још док смо били у Ћезени, једног раног јутра у августу, енглески војници упали су у шатор изненадно и ухапсили војводу Јевђевића са намером да га предају Брозу на губилиште.
Из Еболија, где смо живели у релативној слободи кретања, Енглези су извели неколико стотина четника у групама и дали им запослење при својим јединицама. Али Броз и његова ОЗНА нису
могли прогутати то, да хиљаде четника остане у животу, па су применили разне трикове да нас насилно добију или бар разводне и обезглаве, јер су знали да ћемо у наредним годинама њима бити
велика сметња. Једна од поменутих радних група била је у Напуљу. ОЗНА шаље двојицу агената да наговоре те четнике да се врате Брозу. Енглези их опомињу да је то много ризично али ознаши
су упорни. Долазе под јаком стражом енглеских војника. Све се претворило у хаос и обојица су били линчовани. Један на месту мртав а други од батина умро на броду пре него што је стигао у
титославију. Ова наша група је била из Личкокордунашког корпуса војводе Јевђевића. Априла-маја 1947. године Енглези евакуишу цео велики логор Еболи и све групе ван логора и у теретним вагонима транспортују у Мунстер у северној Немачкој. Ту је било неколико логора опасаних
до тада невиђеном количином бодљикаве жице, са високим стражарницама, рефлекторима и многобројним стражарима Енглезима и црнцима. Прави заробљенички логори. При улазу елезницом директно у жице одмах су одвојили официре и командно особље у посебан логор, јер је Брозова ОЗНА инсистирала да би се сви војници вратили, али не смеју од команданата. Храна никаква,
глад влада, да би нас и тиме натерали да идемо Брозу. Онда долази тзв. Маклинова комисија састављена од ознаша и Енглеза са тумачем и наравно са стражом. Један по један, четници су прозивани и испитивани, од рођења па даље: име оца, мајке, колико школе има, кад је ступио у четнике, ко ти је био десетар, водник, командир, командант и све редом даље. И на крају: да ли желиш да се вратиш? Одговор је увек гласио: НЕ! Неколицина, мање него један проценат,
старих и болесних, пристали су да се врате. После нешто више од три месеца проведених у Мунстеру, пуштају све на слободу и развозе у разна места по Немачкој у некакве радне групе и у војне бараке, али без жице и без страже. И после свега Брозови агенти поново долазе
под јаком стражом Енглеза. Но, сваки пут би их дочекали камењем и излепили јајима, како њих тако и њихове заштитнике стражаре. Онда се почело говорити како ће долазити комисије из разних
држава које ће наше људе позвати да иду у њихове земље на рад. Наши борци, прилично већ разочарани, једва су чекали такве вести. Неки нестрпљиви и борбени одлазе у француску Легију
странаца да би тако наставили борбу против комунизма, иако не на тлу своје Отаxбине. И заиста, стиже прва комисија баш из Енглеске. Објаснили су услове рада и плате које би имали и групно
организовали одлазак у Енглеску, Шкотску, Велс, углавном на пољопривредне послове и у руднике. Већ у јануару 1948. године, одлазе прве групе које су смештене у разне тзв. хостеле, а које су
назване Европски добровољни радници (ЕВВ). Поред Срба у таквим хостелима било је на хиљаде других народа: Пољака, Украјинаца и избеглица из свих комунистичких земаља. Касније долазе комисије из Америке, Канаде, Аустралије итд, које организују одлазак расељених лица у њихове земље. Наши из Британије такође се одазивају и одлазе у Америку, Канаду и Аустралију. Стварање нових организација У Америци су одавно постојале Српска народна одбрана, Српски народни савез и Српска православна Америчко-канадска епархија на чијем челу је био епископ Дионисије. На челу СНО био је велики родољуб Михаило Дучић. Ове три организације много раде на усељавању Срба из Европе. После пропасти нацизма и слома Немачке Срби, сада бивши ратни заробљеници, на челу са др Слободаном Драшковићем, створили су организацију “Душан Силни” (касније СКК “Св. Сава”), где су се учланили бивши ратни заробљеници који су били српски оријентисани и одбили да се врате у комунистичку Југославију. Кажемо “српски оријентисани” јер је било и других Срба – “Југословена”. Одмах после изласка из Мунстера, генерал Дамјановић ствара Удружење бораца краљевске југословенске војске “Дража Михаиловић”. Војвода Јевђевић после два-три покушаја неколицине његових бораца и Пољака, коначно успева да побегне из енглеског затвора, али је узело још две године да прође опасност поновног хапшења и изручења комунистима.
Тако већ 1948. године у наше центре широм 4 континента, Европе, С. Америке, Аустралије и Ј. Америке, почеле су да стижу “Српске новине” које у Риму штампа војвода Доброслав Јевђевић. Оне су брзо повезале српске четнике широм слободног света. Тако се пробудила идеја за стварање праве четничке организације јер су четници били поносни на своје име и на своју четничку борбу и нису хтели да прихвате нешто што није имали ЧЕТНИЧКО обележје. Тако се, 1951. године ствара ОРГАНИЗАЦИЈА СРПСКИХ ЧЕТНИКА. Идеја је била да војвода Доброслав Јевђевић буде почасни председник и политички идеолог, а војвода Момчило Ђујић извршни председник Организације, тј. њене Централне управе, где ће се одмах затим укључити и све Главне управе из других земаља. Централна управа и њено седиште биће у САД. Брзо је окупљено неколико хиљада чланова широм слободног света. Кренуло је идеално али не за дуго. Да напоменемо, Српске новине су проглашене за званичан орган Организације. Године 1957. долази до поделе у организацији, а главни је разлог, по нашем мишљењу, диктаторско понашање војводе Ђујића према другим управницима и његова нетрпељивост, коју није крио према војводи Јевђевићу.
Та подела у САД брзо се одразила и на друге наше главне управе и одборе у свету. Да не би било две организације са једним именом, ми се проглашавамо као ОРГАНИЗАЦИЈА СРПСКИХ ЧЕТНИКА “РАВНА ГОРА”. Нешто касније, војвода Ђујић мења име његове групе у ПОКРЕТ СРПСКИХ ЧЕТНИКА РАВНЕ ГОРЕ. Наш почасни председник и уредник “Српских новина”, војвода Јевђевић редовно, скоро сваке године, долази нам у посету, како у САД и Канаду тако и у Европу где постоји наша организација, држи дивне родољубиве говоре који би се могли сатима слушати у највећој тишини, коју би прекидали бурни аплаузи. Али, на нашу велику жалост, по повратку из Америке и Енглеске, 2. октобра 1962. године у Риму умире наш велики војвода у 67. години живота. До вечне куће испраћен је скромно, али достојанствено. Обред опела и сахране извршио је стари руски прота. Из Америке је дошао председник ЦУ мајор Милан Цвјетићанин, а из Енглеске шесторица четничких бораца, затим много Срба и Српкиња и других пријатеља и познаника из Рима и Италије. У име организације дирљивим говорима су се опростили мајор Милан Цвјетићанин и председник управе из Енглеске Ђоко Маријан. У име СКК “Свети Сава” сестра Ружица Борисављевић и други. Јула месеца 1964. године Организација је подигла диван споменик са бистом. Освећење споменика извршио је прота Ђуро Вукелић и свештеник о. Ђонлић из Аустралије. У међувремену 1963. године умро је и Милан Цвјетићанин, па је на освећење дошао нови председник Никица Косановић и четници из Енглеске, Канаде, САД и Европе.
Црквена подела
У последњем броју “Српских новина” које је за живота издао, војвода Јевђевић написао је чланак под насловом “Политички испит патријарха Германа” (“Српске новине”, бр. 164, Рим, Дражин дан 1962.г). Дакле, скоро годину дана раније војвода је тачно предвидео шта нас чека, а то је да ће владика Дионисије бити суспендован или премештен, па наставља: “Евидентно је да ће… кандидата (новог владику) дезигнирати југословенска комунистичка влада и да то може бити само неко ко под владичанским орнатом крије ђавољи реп, као што су чланови комунистичке партије епископ Пакрачки Емилијан или Вршачки Висарион. Исто тако је евидентно да такву одлуку неће прихватити нико од побожне и честите пастве српске у Америчкоканадској епархији. Такав корак патријархов довешће до другог комадања (прво комадање је Македонска црква) бесмртног дела Саве Немањића…
Броз, УДБА и Синод заједно са патријархом Германом, рашчинили су епископа Дионисија и на његово место поставили овога са “ђавољим репом” у личности епископа Стевана Ластавице. Броз и УДБА нису могли опростити владики Дионисију који је предводио масовне демонстрације против њих и био велики борац против
комунизма. Организација српских четника “Равна Гора”, Српски културни клуб “Св. Сава”, Српска народна одбрана у САД и Канади (Милутин Бајчетић), Удружење бораца, Српска братска помоћ и др, стали су у одбрану владике Дионисија и Америчкоканадске епархије, док у Германовом табору нашли су се: Југословенски покрет “Збор” (љотићевци), Покрет српских четника Равне Горе војводе Ђујића, Српска народна одбрана из Канаде Пере Булата и други.
Комунистичке провокације нису престајале. Из њихових амбасада и конзулата гмизали су шпијуни чији је посао био разарање српске националне емиграције, посебно онога дела који је стао на страну Слободне српске цркве. Ништа друго ти паразити нису радили. Српска национална емиграција није остајала дужна.
Споменица
Иако књига коју вам представљамо углавном садржи материјал наше раније издате две споменице (1976. и 1985), које тада нису могле бити доступне у комунистичкој држави, решили смо да их обе штампамо у овој Споменици. Не да би ми као организација нешто зарадили, него да се сачува од заборава скоро шест деценија постојања наше организације. Да књиге остану у библиотекама у Србији и Српској Босни и да буду доступне историчарима и осталим заинтересованим читаоцима. Ова књига садржи око 150 чланака написаних од сведока и очевидаца, онако како су то они доживели и видели, без икакве цензуре, преувеличавања или преправљања текста од било кога. У томе се разликује од оних које су масовно штампали комунисти партизани, обмањујући и лажући своје читаоце, што је доказано у безброј случајева.
Било је немогуће пописати све управнике, поготово чланове, који су прошли кроз ову организацију за овај дуги низ година до данашњег дана. Зато ћемо споменути само наше почасне председнике, председнике, као и уреднике Српских новина, Организације која је била створена да окупља српске четничке борце и млађи нараштај и да настави борбу против комунистичког окупатора наше Отаџбине и других непријатеља српског народа.
Почасни председници Централне управе: војвода Доброслав Јевђевић, инж. Владимир Зечевић, Тодор Стањевић, Марко Радојичић, Милан Драговић.
Уредници Српских новина: војвода Доброслав Јевђевић, Милан Цвјетићанин, Драгиша Кашиковић, Никола Ивановић, Вукале Вукотић, прота Милан Радојевић, др Десанка Крстић и повремено Уређивачки одбори.
Почасни председници у Британији: генерал Миодраг Радовић, министар др Божидар Пурић, потпуковник Милован Глигоријевић и мајор Никола Бојовић.
Почасни председници у Француској: потпуковник Велимир Пилетић, кап. Лазар Дабетић и кап. Вељко Реметић.
Председници Централне управе: Ђоко Марић, Милан Цвјетићанин, Тодор Стањевић, Вукале Вукотић, Томица Иванчевић, Бранко Пухар, Милан Драговић и Душан Мандић.
Председници Главне управе у Британији: Никица Косановић, Предраг Радојковић, Ђоко Маријан, Милан Божић, Крсто Мићић, Љубо Цревар, Марко Ћук, Јанко Војновић, Ђорђе Боровац и Стеван Огњеновић.
Председници у Француској: Миладин Хаџић, Јово Трбојевић, Стево Петровић, Миливој Тимотић. Неколико управника: Владимир Војводић, Петар Скочић, Драгиша Делић, Првослав Костадиновић, Драган Петровић, Марко Радан.
У Немачкој: Мане Пешут председник, сарадници Радоман Томовић, Божидар Шуковић, Света Средојевић и Живко Мунић.
У Аустрији Јаков Драговић, повереник за Српске новине.
У Аустралији: председници и сарадници, Александар Младеновић, Ранко Булатовић, Вукашин Вујичић, Рајко Вукојичић, Никола Ћук, Жика Маринковић, Раде Томинчевић, Цвијо Ђукић, Владимир Раковић, Никола Кличка и садашњи председник Милан Ковачевић.
***
У српској националној антикомунистичкој емиграцији Организација српских четника “Равна Гора” увек је била у првим борбеним редовима. Међу првима у изградњи цркава и манастира и прва у подизању споменика генералу Дражи Михаиловићу у САД, Аутралији и Канади. Материјално је помагала преживеле четничке инвалиде. Предњачила у антикомунистичким демонстрацијама у свим државама где је постојала. Више од других помагала је штампање четничких књига и албума у Србији, као и публикација у својој режији. Једном речју, ова Организација и њено чланство у потпуности су се одужили свом српском роду и српској вери православној.
Појава ове књиге је још једно добро и корисно дело у борби против непријатеља Српства.
Почасни председник ОСЧ “Равна Гора” Милан Р. Драговић
Др Милорад М. Драшковић
ПРЕДГОВОР ПРВОМ ИЗДАЊУ
Појединачни доприноси овој Споменици скоро са свих страна осветљавају појаву, борбу, личности, функционисање, проблеме, тешкоће, постигнућа, и коначну трагедију покрета отпора у окупираној Југославији у току Другог светског рата под вођством ђенерала Драже Михаиловића. Циљ овог предговора је да издвоји и посвети нарочиту пажњу оним историјским чиниоцима који су пресудно деловали на општу судбину тог покрета око кога су се били окупили најдинамичнији национални и демократски, прозападни елементи српског народа. То је наравно необично тежак задатак, како због сложене тематике тако и због ограниченог простора. Да би се ипак у један прегледан, иако сажет оквир, ставили ти одлучујући историјски фактори, они ће бити груписани у пет поглавља. (1) Положај српског народа пре и после 6. априла 1941. године и нарочита улога догађаја у Независној Држави Хрватској; (2) Симбол Равне Горе и тежина задатка Драже Михаиловића; (3) Улога комунистичке партије Југославије и грађански рат под окупацијом; (4) Велике силе и ратна збивања у Југославији; (5) Трагедија и величина Драже Михаиловића.
1.
Јединствено верни и борбени савезници западних демократија у оба светска рата, Срби су у та два огромна сукоба ушли под потпуно другачијим условима и изашли са потпуно различитим резултатима. Године 1914. Краљевина Србија била је исцрпљена балканским ратовима, али је њен национални борбени дух био на изузетној висини, јер је сама земља била хомогена, јер је осећала да загранично Српство у њој гледа свој уједињујући Пијемонт, и јер се на Западне савезнике, ма колико тешко било са њима повремено преговарати, могло рачунати у пресудним тренуцима. Крајем 1918. године постигнут је јединствени тријумф: победа у рату и уједињење Срба (плаћено прескупо на бојним пољима), али је у исто време дошло и до улажења у нову државну заједницу са Хрватима и Словенцима, заједницу за који ни један од партнера није био припремљен.
Од првог часа свог стварања хетерогена Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца почела је да иде у раскорак, а прекратки интервал између два светска рата није дозволио да битни чинилац у људским и међунационалним односима – време – омогући да се разнородни делови саживе, боље упознају, стекну заједничка искуства, васпоставе заједничке интересе – или се пак разиђу без проливања крви уколико би закључили да заједница не може да опстане. Да је Краљевина Југославија могла да се на миру развија неколико деценија, да није била изложена немилосрдним притисцима тоталитарних држава и покрета, да политичко – економска анархија кратког раздобља између 1918. и 1939. није омела сваку конструктивну међународну сарадњу – сигурно би да би и судбина Југославије и српског народа у њој била другчија и неминовно мање трагична. Двадесет година, међутим, није било довољно да се, фигуративно речено, скоро испражњени акумулатори српског народа поново напуне.
Средишни проблем прве Југославије: српско – хрватски односи, узео је између 1918. и 1945. године три битна вида: политички, Срби и Хрвати нису могли да се сложе између два рата; у рату су кренули максимално различитим путевима; на завршетку рата су и једни и други били подвргнути диктатури Комунистичке партије. Потпуно је ван оквира овог предговора да улази у сложене чиниоце који су условили српско – хрватске корените разноликости у часу кад су своје разноликости први пут повезали. Довољно је рећи да векови сваковрсних разлика нису могли бити избрисани добронамерним перима потписника пакта уједињења 1. децембра 1918. године. Оно што се показало пресудним јесте да су од првог часа Срби и Хрвати на своје узајамне односе гледали различитим очима. При том треба подвући да су Хрвати своје незадовољство заједницом са Србима уоквирили кроз један хомоген политички покрет – Хрватску сељачку странку – која је могла да говори у име јасне већине хрватског народа. Вештачко југословенство створено шестојануарским режимом Краља Александра, само је цементирало хрватски партикуларизам и ојачало њихово неповерење или мржњу према Србима.
Насупрот незадовољству хомогених Хрвата међуратне године су истакле подвојеност дезоријентисаних Срба. Српски политички живот се одликовао с једне стране вишеструкошћу завађених политичких партија, неспособних (не искључиво својом кривицом) да васпоставе ефикасан парламентарно – демократски систем, а с друге стране функционисањем ауторитативног монархистичког режима, који се нарочито после погибије Краља Александра 1934. године показао неподобним да земљу спроведе кроз Сцилу и Харибду међународних и домаћих компликација. Чињеница је да Срби – нарочито они у ужој Србији – Хрвате нису ни познавали ни разумели, чак ни онда када су њихове странке било у опозицији (1937. приликом склапања споразума у Фаркашићу) било на власти (1939. при закључењу споразума Цветковић – Мачек и васпостављању Бановине Хрватске) скоро по сваку цену са Хрватима желели да се нагоде. Чињеница је исто тако да Срби Хрвате нису мрзели (јер да су другчије би се према њима опходили) и да се један знатан број међу њима надао да ће се временом узајамни односи поправити (то је јасно потврдила Мачекова тријумфална посета Београду августа 1938. године). Горе поменуто вештачко југословенство је на Србе другчије деловало но на Хрвате: у тренутку избијања Другог светског рата – насупрот ситуацији 1914. године – Српство је било пометено формама без садржине и неспремно да хомогено уђе у рат далеко сложенији но онај двадесет седам година раније.
Па ипак, ако Срби 1941. године нису били колективно сложни као 1914, они су по избијању Другог светског рата, септембра 1939., почели нагло да се буде, збијају редове и осећају – да поновимо ранију метафору – да им се акумулатори националне енергије пуне. Појава и активност Српског културног клуба у Београду, око кога се како у престоници тако и у другим српским центрима окупљала српска интелектуална елита, и покретање његовог органа, недељног листа “Српски Глас”, под уредништвом књижевника – академика и адвоката Драгише Васића, са геслом “Јако Српство – Јака Југославија”, били су од посебног значаја јер су вођство и чланство СКК (нарочито борбена омладинска секција Клуба) скоро без изузетка од прве пришли покрету Драже Михаиловића, и многи у њему играли средишње улоге. Ваља додати да је оријентација Српског културног клуба од почетка била национална, демократска, про-западњачка, и најодлучније анти-нацистичка и анти-комунистичка. Три основне “позитивне” и две “негативне” оријентационе линије које ће бити водиље и Равногорског покрета.
Расположење пак најширих слојева српског народа дошло је до најдраматичнијег изражаја 27. марта 1941. године. Критичари државног удара тог судбоносног јутра с правом указују на недораслост војно – политичког вођства које је дошло на власт тог дана и онда збуњено било ношено догађајима на које више није знало и умело да утиче. Ти исти критичари, међутим, заборављају да пучисти не би успели да изведу свој бескрвни акт да нису осећали две ствари: прво, да огромна већина српског народа није имала поверење у политичко вођство које је потписало уговор са силама Осовине 25. марта; друго, да “макијавелизам” двадесетпетомартоваца није могао да постане основа мудре државне политике. И то зато што народ није био припремљен, нити му је било ауторитативно објашњено како и зашто треба напустити Западне савезнике са којима је добијен Први светски рат у име приклањања главе пред много гором варијантом непријатеља из тог истог рата. На крају, ако постоји нешто што се зове карактер и менталитет једног народа, и ако наслеђе прошлости нешто значи у доцнијим националним опредељењима, 27. март 1941. године (као симбол, не као политика) налазе се на линији која од Косова води до Првог и Другог српског устанка, до 1914. године, и онда се непосредно улива у епопеју Равне Горе.
Судбина и Српства и Југославије добија у нападу сила Осовине, 6. априла 1941. године свој најдраматичнији облик кроз сплет двеју чињеница које – као захуктала локомотива историје – дају српско – хрватским односима у потпуности нов карактер. Прва чињеница је сам краткотрајни априлски рат. Срби се рђаво бију, али рат сматрају својим; Хрвати се пак уопште не бију, јер рат сматрају или туђим (српским) или му се радују као средству свог анти-српског- ослобађања. Побеђени и понижени Срби су максималнно погођени хрватским ставом и поступцима у рату које сматрају издајом. Хрвати реагују другчије: неколико стотина усташа следећи италијанску окупациону војску оснивају Независну Државу Хрватску, коју интелигенција и маса хрватског народа примају или са одушевљењем, или са пасивном резигнираношћу. (Физичка и политичка слика Београда и Загреба априла 1941. године оличавају боље но ишта колективни став и судбину Срба и Хрвата у Другом светском рату.) Хрватска сељачка странка као таква престаје да постоји, док њен шеф, Влатко Мачек, 10. априла преко радија позива хрватски народ да се приклони новом поретку не видећи никакву другу алтернативу. Делови вођства странке и њени посланици у бившој скупштини Краљевине Југославије, или се преливају у послушнике Анте Павелића или “играју на енглеску карту” учествовањем појединаца у избегличкој југословенској лондонској влади, или просто ишчезавају са политичке позорнице.
Друга па чињеница, то јест функционисање НДХ, и планско и систематско спровођење физичког уништења стотине хиљада Срба на територије исте, иако разнородног раздора, који треба прецизно описати јер се ради о једној од најважнијих ратних појава на тлу Југославије. Полазна тачка анализе је следећа. Усвајајући, аргумената ради, тезу да су Хрвати били потлачени, и “израбљивани” у Југославији и да су централну власт у Београду сматрали туђом, неоспориво је да репресивне мере београдских режима против својих противника – мере које су погађале опозиционаре свих врста, без обзира на националну или верску припадност – никада нису имале масован и специфично анти-хрватски терористички карактер. За физичко истребљење Хрвата од стране Срба, или принудно превођење у православље католика, не само да није било плана и извршења, него ни речи, чак ни помисли. Хрватски политички вођи (Радић па Мачек) су из сасвим сношљивих затвора улазили у централне владе и били арбитри политичких ситуација, док је изоловани и безумни акт Пунише Рачића у Народној скупштини јуна 1928. године, који је стао живота Стјепана Радића, згражао сваког разумног Србина, укључујући ту и Краља Александра. Усвојимо такође, опет аргумената ради, да Хрвати нису хтели да бране Југославију не сматрајући је својом државом, и да су се хтели користити Хитлером и Мусолинијем да би остварили “своју” државу. Онда, једном на власти, да су њихови представници у новом нацистичком поретку Европе тежили да максимално прошире границе те “своје” државе и да у њој српско становништво ставе у положај грађана другог реда, то би се дало разумети иако наравно не и оправдати. Прибећи пак политици усташког колективног тамањења – ГЕНОЦИДА – стотина хиљада православних Срба, вршиће покоље чији ужас превазилази хладну концлогорску методологију немачких нациста, или стављајући жртве пред дилему смрти или католичења – то је појава која је у толикој квалитативној супротности са свим што су Хрвати искусили од Срба између 1918. и 1941, да је неминовно морала најдубље да утиче на став Срба и с оне и с ове стране Дрине. Поготово организоване војно – политичке власти усташке државе, стајало је разоружано и тотално обесправљено српско становништво, приморано да се брани под најнеповољнијим условима. Сведочанства преживелих избеглица у Србију, или они до невероватности објекти ужаса – сплавови низ Саву са прикованим измрцвареним телима Срба, жртава усташке страховладе, и написима “месо за Јованову пијацу”, деловали су поражавајуће на Србе у Србији, с почетка немоћне сведоке трагедије своје прекоречне браће.
Усташки покољи су целом току рата на територији Југославије дали нарочито обележје и деловали на развој догађаја на начин дотле незамислив. Јер да је земља била окупирана од странаца онако како се дешавало другде у Европи, и да су домаћи колаборатери поступили рецимо као у Словачкој (у односу на Чехе) то јест без масовног проливања крви, цео отпор окупаторима у Југославији би другчије изгледао. Дражин покрет би имао искључиво анти-немачки и анти-италијански карактер, Хрвати не-усташи би могли да одиграју другчију улогу и можда – излазећи из своје пасивности – да васпоставе везе са “Југословенском војском у Отаџбини”, док би Комунистичкој партији било неупоредиво теже да ствара своје ударне бригаде на територији НДХ, увлачећи у партизанске редове делове српских младића избеглих од усташког ножа. Покољи су пак свему дали другчије обележје и правац.
Усташка страховлада се показала неупоредиво гором но окупација странаца. Напори четника у западним крајевима земље убрзо су морали да се пре свега концентришу на одбрану голих живота својих сународника. Дража Михаиловић, од јануара 1942. године министар рата у лондонској избегличкој влади, није имао, сем часних индивидуалних изузетака, ни једну групу Хрвата не- усташа са којом би могао сарађивати. Његове хрватске “колеге” у тој истој лондонској влади, на челу са Јурајом Крњевићем, одбијали су са врстом перверзне упорности да признају и јавно осуде геноцид Срба у НДХ, чинећи немогућим макар и модикум сарадње са осталим Србима у избегличкој влади, који су у осталом и ван земље наставили са међусобним гложењем.
Сем тога, “квалитет” усташких покоља – клање Срба у цркви у Глини, логор Јасеновац, затирање целих породица, убијање православних владика и свештеника, насилно покатоличавање, подбадање муслимана у Санџаку против православних, интриге около граница Црне Горе – изазивао је оправдано реаговање од стране четника. Све је то давало и хрватској и партизанској пропаганди на Западу прилику да четнике – прве антинацистичке борце – представе као сараднике окупатора, и да џелате ставе у исту категорију са жртвама. Свирепи хрватски злочини над Србима на територији Независне државе Хрватске ударио је, дакле, свој нарочити печат на сва остала ратна збивања. Фашисти Анте Павелића, намећући најнечовечнију могућу борбу четницима Драже Михаиловића, посредно су крчили пут комунистима Јосипа Броза.
2.
Ма под каквим се формалним именом од првог тренутка појавио и затим развијао – Равногорски покрет у ужој Србији, због Равне Горе на Сувобору, где је пуковник Дража Михаиловић прво развио заставу слободе почетком маја 1941; Југословенска војска у отаџбини, како је доцније званично име гласило; или четници, што се показало и као најпознатије и најраспрострањеније име – отпор српског народа вишеструким окупаторима и вођством Драже Михаиловића имао је у свим српским покрајинама са више или мање интензитета, слична обележја. То је била спонтана и од прве неповезана српска реакција на краткотрајни и изгубљени априлски рат који је понизио част народа који је у недавној прошлости имао једну од најчувенијих војска света. Или, још шире речено, то је био природан и неминован одговор окупаторима, у Србији и Црној Гори, или назад гола одбрана живота у Павелићевој злокобној “држави”.
Устаници или отпори су, дакле, никли спонтано, али се неминовно тежило уједињењу снага кад је свуда продро глас да се у срцу Србије Карађорђа и Милоша гомилају снаге “Трећег српског устанка”. У исто време, поред чисто националног, антиокупаторског обележја, Равногорски покрет – да овде намерно употребимо то име – одликовао се и врстом побуне против старог, “југословенског”, оног што се као кула од карата срушило априла 1941. Са врстом сличне, мада озлојеђеније одлучности но што је била ерупција 27. марта, кроз све слојеве народа, од чобанина па до Драже, струјала је тежња да када се из рата – уз Западне савезнике – победоносно изађе, нова држава и њено устројство добију и нову демократску садржину, политичку и социјалну. Када, већ деценијама, разни критичари Драже Михаиловића и његовог покрета истичу да је то био монархистички покрет који је тежио васпостављању државног поретка разбијеног априла 1941. године, они намерно или несвесно пренебрегавају две ствари: прво, да је огромна већина народа у Краљу Петру II гледала политички револуционарног монарха, који је на престо дошао антинацистичким револтом 27. марта а затим пребегао Западним савезницима да симболизује слободарске тежње свог народа; друго, да ако се тежило обнови разбијене државе, то је била обнова оквира разбијеног од омрзнутих сила Осовине Рим-Берлин, што је истовремено значило испуњавање тог оквира садржином квалитативно другчијом од оне која је државу довела у пропаст. Не само, дакле, да симбол Равне Горе није оличавао “реакцију” у смислу повратка на старо, већ је то био и најсвежији и најдинамичнији израз Срба који се нису мирили са оба зла: трулежом старе Југославије и покорима и покољима окупаторских тирана.
Само они који су као одрасле особе живели у земљи 1941. године могу адекватно да носе у својим срцима и памћењима ту јединствену слику народног пркоса, беса, бола, жеље за борбом али и растуће свести да ће та борба бити тежа и сложенија но икад.
Ту онда дотичемо једну другу и не мање важну појаву. Ако је Равна Гора постала оличење таквог народног расположења, Дража Михаиловић је на своја плећа ставио један изузетно тежак терет. Народ је био ту, оран за борбу, али су скоро сви инструменти за ефикасну организованост те борбе недостајали. Земља је била распарчана на најбруталнији могући начин; Краљ и влада су постали одсутни симболи власти; војска је била разбијена било заробљеништвом или почетном неповезаношћу оних који су у земљи остали; администрација, судство, полиција, школство – све је отишло у парам парчад или било највећим делом невољно приморано да служи окупатору. И док су Дража на Равној Гори и једномишљеници у другим покрајинама, чак и пре него што су чули за његову акцију у Србији, почињали да организују народ и стварају нову војску, још тежи проблеми су искрсавали. У претходном поглављу је већ назначено какве је тешкоће представљала Павелићева држава и изналажење начина како да јој се одупре. Хитлеров напад на Совјетски Савез 22. јуна 1941. године, ослободио је фанатичну мањину југословенских комуниста претходне обавезе да као дисциплинована секција Комунистичке интернационале остане пасивна. Избегличке лондонске владе, слабе и завађене, нису биле у стању да пруже никакву конкретну помоћ народном отпору. Окупатори су постајали све острвљенији. Домаћи идеолошки савезници окупатора су сваки на свој начин деловали у уверењу немачке победе; Западни савезници су се Дражи дивили кроз ступце својих новина, пружајући му минималну војничку помоћ. Чак ни најогорченији критичари Драже Михаиловића не могу да порекну чињеницу да је он, из чистог антиокупаторског патриотизма, први започео покрет народног отпора. А сваки добронамеран критичар, или објективан историчар, мора да узме у обзир тежину Дражине ситуације – кад се каже “Дражине” мисли се на опште српско стање: како се ефикасно борити против тоталитарних окупатора и геноцидне НДХ; како у исто време избећи да народ не буде истребљен пре но што слобода дође; и најзад, што је током времена избијало у први план – како се опходити према новом Покрету отпора који је од првог часа образовања партизанских јединица недвосмислено показао да своју борбу против нацизма жели да претвори у победу комунизма на крају рата.
Пре но што би, међутим, на тај најтежи вид Дражине и четничке борбе: став према Комунистичкој партији Југославије под условима окупације, неминовно је рећи још неколико речи о основном – српском – обележју покрета Драже Михаиловића и нарочито о разлозима за такав његов етнички став.
Већ је раније истакнуто да сарадње са Хрватима није било из простог разлога што не-усташка хрватска већина није била у стању да организује демократски отпор ни сопственим ни страним фашистима (прилазећи прво у врло ограниченом броју, а после капитулације Италије 1943. све масовније партизанима, који су изгледали као заштита од страховане српске одмазде на крају рата). Са Дражине стране, ма колико усташки покољи изазивали огорчење, а одсутност осуде покоља од Хрвата не-усташа разочарење, хрватски народ као такав никад није био изједначаван са усташама. Хрвати – појединци који су приступили четничким јединицама били су примани раширених руку, а неки, као инжењер Владимир Предавец (човек високе интелигенције, широких погледа и моралне снаге) били су без предрасуда примљени у најужу околину саме Дражине Врховне команде. Уочи и на самом Конгресу у селу Ба, јануара 1944, нуђена је сарадња пасивној ХСС, што је свакако био доказ да Покрет на челу са Дражом Михаиловићем није био по суштини и намерама анти-хрватски. Обрачун са усташама сматрао се неминовним као и позивање на одговорност оних који су у НДХ вршили злочине према српском становништву. Колективна одмазда према Хрватима, међутим, никад није са Дражине стране планирана. Да још додамо да оно што је амерички пуковник Роберт Мак Дауел нарочито подвукао у свом званичном извештају после одласка од Драже Михаиловића 1. новембра 1944, биле су сцене хармоније између православних и муслимана на територијама Источне и Средње Босне. Оне су тада биле под четничком контролом и кроз њих је Мак Дауел отворених очију пролазио. Муслиманска вера није сметала Мустафи Мулалићу (као ни католичка Предавцу) да седи уз колено Дражи Михаиловићу.
Што се тиче Словенаца, на које су Срби увек гледали са симпатијама, чије су их патње и страдања од априла 1941. надаље искрено и дубоко дирале, и чије су избеглице прихватане у Србији као браћа, ствари би биле једноставније да је било могућности да се релативно слабе равногорске снаге у Словенији омасове и тешње повежу са српским носиоцима отпора у другим деловима земље.
Ако се, међутим, географски удаљени и малобројни Словенци оставе по страни, превасходно српски карактер Равногорског покрета и четничких јединица био је резултат прилика и принуде, а не избора и Дражине искључивости. Да су Хрвати, и ма која друга несрпска етничка група Југославије (изузев Словенаца), хтели да се солидаришу са Србима у њиховој максималној невољи и анти-окупаторској борби и да су извесни њихови некомунистички представници били куражнији, активнији и отпорнији према партизанским политичким махинацијама, “Југословенска војска у Отаџбини” могла би да постане стварност. Како то међутим није био случај и како су прво Адолф Хитлер, па онда и Јосиф Стаљин привлачили или застрашивали више но Дража Михаиловић (нарочито када је овоме и Винстон Черчил окренуо леђа), Дража је остао ратни вођ већине Срба – са вишим или нижим процентом привржености зависећи од покрајине земље и базе рата. Општа српска анти-окупаторска борбеност компликовала се када је на терен ступила Комунистичка партија Југославије која је, такође, у почетку рачунала на Србе као на главну ударну снагу партизанског покрета.
3.
Двадесет другог јуна 1941. године, то јест напад Хитлерове Немачке на Стаљинов Совјетски савез, био је један од пресудних датума у историји КПЈ. До тога дана, за четири претходне године, то јест од јула 1937. када је Јосип Броз дошао на чело партије као једини југословенски комунистички вођ у кога су Стаљин и Коминтерна имали поверења (остали су уз Титову помоћ, то јест денунцирање, били ликвидирани у земљи својих снова, приликом Стаљинових “чистки”), КПЈ је систематски била “бољшевизирана”. Тај процес је уписао врло убедљиво један од архитеката “бољшевизације”, Милован Ђилас, у својој књизи “Разговори са Стаљином”:
“Комунистичка партија Југославије је не само била идеолошки јединствена као совјетска, већ је верност у совјетском руководству била један од битних елемената њеног развитка и активности. Стаљин је не само био неприкосновени генијални вођа, већ истовремено и оличење идеје и сна новог друштва. То обожавање Стаљинове личности, као и више мање свега у Совјетском Савезу, узимало је ирационалне облике и размере. Свака акција совјетске владе – на пример, напад на Финску – и све негативно у Совјетском Савезу – били су брањени и оправдавани. Што још чудније изгледа, комунисти су успели да убеде сами себе у праведност и оправданост таквих акција, отклањајући из својих глава непријатне чињенице.”
Бољшевизација КПЈ под Титом имала је два битна иако разнородна обележја. С једне стране, партија је почела да бројно расте (од 1500 чланова на крају 1937, до 12,000 до 1941) и да се претвара у дисциплиновану формацију политичких фанатика, руковођених професионалним револуционарима. С друге стране, под условима мира, изгледи те кадровске партије да дође на власт били су просто речено непостојећи. Парламентарни пут је био искључен, не само због режимског антикомунизма, већ и због тога што опозиционе партије нису хтеле да сарађују са КПЈ, када је ова после седмог конгреса Коминтерне, 1935. године, прихватила тактику “Народног фронта”. Револуционарни или пучистички пут ка власти био је исто тако безнадежан, зато што је партија упркос свом расту и успеху међу студентима Београдског универзитета, била без утицаја (то јест могућности ефикасног инфилтрирања и изненадног преузимања власти) у државној власти, војсци, полицији, и тако даље. Било је зато неминовно да Хитлер и Мусолини земљу разбију, па да општи ратни и окупациони хаос дозволе кадровској партији да започне борбу за власт која је претходно била безизгледна.
Своју верност Стаљину и послушност Коминтерни, КПЈ је најбоље показала следећи кривудаву линију која је захтевала смењивање дефетистичке политике у време пакта Хитлер – Стаљин, отпочињањем “народно-ослободилачке” борбе оног дана и часа када је Стаљина напао његов вероломни немачки савезник. Већ у току првих сати по нападу трупа Трећег Рајха на Совјетски Савез, 22. јуна 1941. године, Коминтернин телеграм је позвао КПЈ да “подупре и олакша правичну борбу Совјетског Савеза” развијањем “ свестране ослободилачке борбе против немачких подјармљивача”. Централни комитет КПЈ је истог дана издао прокламацију, обећавајући на најсвечанији начин подршку Совјетском Савезу:
“Пролетери свију земаља Југославије, на своја места, у прве борбене редове. Збијте чврсто своје борбене редове око ваше авангарде, Комунистичке партије Југославије. Сваки на своје место! Непоколебљиво и дисциплиновано вршите своју пролетерску дужност. Спремајте се хитно за последњи и отсудни бој. Не дозволите да се пролива драгоцена крв херојских совјетских народа без вашег учешћа… Мобилизујте све ваше снаге против тога, да наша земља буде база за снабдевање фашистичких руља, које као бесни пси нападају на Совјетски Савез, на нашу драгу социјалистичку домовину, на нашу наду и кулу светиљу према којој с надом упире очи напаћено радно човечанство читавог света.”
Неколико дана доцније, 1. јула, Коминтерна је послала прецизне инструкције у смислу започињања непосредне партизанске акције на тлу Југославије. Политбиро КПЈ се одазвао без оклевања. На својој седници у Београду, 4. јула, изграђен је био план за спровођење у дело Коминтерниних налога. Три дана доцније, 7. јула, десио је један инцидент у малом селу Бела Црква у Западној Србији, који је доцније био означен и још увек се званично сматра као почетак партизанског устанка у Србији. Инцидент се десио после збора на коме је истакнути локални комуниста, Жикица Јовановић – Шпанац (тако назван због свог учествовања у шпанском грађанском рату) позивао народ да се прикључи новоствореним партизанским одредима. Јединица локалне српске жандармерије покушала је да растера окупљене сељаке, на шта је Јовановић интервенисао и убио два жандарма. Оно што је у том поступку било симболично то је да је бивши “шпанац”, убивши двојицу српских жандарма, започео “народно-ослободилачку борбу”!
Оваква позадина појаве партизана, под искључивом командом вођства КПЈ, мора се имати у виду да би се разумео и оценио однос партизана и четника, од краткотрајне сарадње у борби против окупатора, у Србији и ван ње, до избијања грађанског рата оба покрета отпора. Вођству КПЈ и док је још пасивно чекало на миг Москве, а нарочито кад је Москва тај миг дала, било је јасно да је једини и стваран опасан противник у борби за власт, нарочито на крају рата, био Дражин покрет у Србији, и националистичко-устаничке оружане снаге ван ње. На супрот њима, вољни или невољни, идеолошки или опортунистички, своју судбину су неразлучно били везали са Осовином Берлин-Рим, и са њима је имало да се деси оно што је будућност резервисала за Хитлера и Мусолинија. Са Дражом (уопштено речено) био је други случај: хиљаде бивших официра, подофицира и војника већ су били под оружјем и у борбама, спонтано били подржавани од народа коме није требало објашњавати против кога се и зашта организација спроводи и борба води. Шта више и не мање важно, Покрет је био безрезервно про-западни, односно као што су колаборатери везали своју судбину са Немачком и Италијом, Дража је везао своју са Енглеском и Америком (о иронији те везе биће речи у следећем поглављу).
Према томе о односу на јединог стварног ривала на тлу Југославије, комунистима је требало применити једну од двеју тактика: увући га у сарадњу и учинити га безопасним стваљајући га, по етапама, под своју команду, или ступити у борбу против њега макар и по цену грађанског рата који је уосталом био централна тачка и смисао и теорије праксе марксизма-лењинизма. Пошто су Дража Михаиловић и његов први политички саветник у то доба, Драгиша Васић, показали да нису били наивчине које би населе игри овејаних стаљиниста, краткотрајна и од прве натегнута сарадња четника и партизана у Србији завршила се почетком новембра 1941. године потпуним разлазом. Од тада су – баш зато што су и једни и други веровали у коначни слом Немачке и Италије – и четници и партизани сматрали једни друге за главног противника, што је уосталом увек била и остала особина грађанских ратова.
Неповерење које је од почетка Дража Михаиловић гајио према партизанским шефовима и у првом реду према мистериозном “Титу”, чије пуно и право име (ван ужих комунистичких кругова) нико није знао, показало се оправданим нарочито онда када су разбијени партизански одреди – избачени из Србије крајем 1941. године и у Источној Босни преформирани у “ударне пролетерске бригаде”. Значајно је да је такозвана Прва пролетерска бригада, основана на Стаљинов рођендан, 21. децембра 1941. године, од Тита била оквалификована као “наша дика и понос, прва Црвена армија”. То потенцирање комунистичке суштине партизанске борбе било је од вишеструке важности и носило је у себи потенцијално катастрофалне резултате по КПЈ.
Да прво наведемо, комунистичким жаргоном названо, “лево скретање” крајем 1941. (местимично и раније) и у првој половини 1942. године, односно спровођење терора над становништвом које је КПЈ скупо коштало. Анализирајући погрешке почињене од стране партије у Црној Гори у лето 1941. године, Тито је рекао у свом извештају петом Конгресу КПЈ седам година доцније: “Није се убеђивало, већ се примењивала сила, што је још више огорчило један део народа, који је затим пао под утицај четника Драже Михаиловића”. У свом извештају на истом конгресу, Александар Ранковић је подвукао низ грешака које су партијске организације починиле у Босни и Херцеговини: “Грешке у Херцеговини огледале су се у секташком искривљивању правилне политичке линије, у бацању секташке пароле ’Совјетизирајмо Херцеговину’.” Терор је био средство убеђивања и у Босанској Крајини, што је Бранко Ћопић лисички опрезно, али не мање јасно описао у свом чувеном роману “Глуви барут”. Тај сам наслов значио је прикривено али експлозивно народно нерасположење према методама “борбе против кулака” које је, у Шпанији затровани, локални партизански политком спроводио на Грмечу. Недавно су у два југословенска часописа (“Историјски записи” и “Зборник за Историју” Матице Српске) објављене документоване студије о раду и ставовима КПЈ 1941 – 42. године, из којих вреди навести све цитате:
“Груби обрачуни и егзекуције над стварним и измишљеним противницима народно-ослободилачког покрета изазвали су сасвим супротан ефекат од очекиваног, одвајајући од покрета и његове дотадашње присталице. ’Црвени терор’ изазива дубоке расцепе и представља увод у изолацију народноослободилачког покрета и сужавање његове друштвене основе.”
“Ликвидације појединаца вршиле су се у Пиви не само по основи издаје или саботирања народноослободилачке борбе, већ и по основи простог сумњичења да је неко класни непријатељ, непријатељ пролетерске револуције… Они су ликвидирани понекад и без претходне одлуке партијске организације и на начин сличан обичном убиству: из засједе, кроз прозор у кући, па чак и у борбеном ланцу.”
“Црвени терор” је довео срж партизанског вођства и људства у очајну ситуацију средином јуна 1942. године. У то доба, прогоњени врховни партизански штаб и пет пролетерских бригада (од којих је свака имала између 800 и 1100 бораца) налазили су се сконцентрисани у планинском пределу између више покрајина (Црна Гора, Херцеговина, Санџак, југоисточна Босна). Предео је био неплодан и ретко насељен; борци су били без муниције, прегладнели и преморени. Многи од партијских првака (међу њима Ђилас и Владимир Дедијер) сањали су о повратку у Србију. Тито је међутим одлучио друкчије:
“Било је неколико наврата код наших другова мишљење да се вратимо у Србију. Једна таква мисао родила се и код неких другова 1942. године на Тјентишту, када смо у Трећој офанзиви били избачени из Црне Горе. Предлагано је да са пет бригада кренемо у Србију. Ја сам тад одлучно био против тога и другови су се одмах сложили. Рекао сам да у Србији немамо услова да ратујемо са пет бригада, да тамо услови нису такви, да бисмо се истопили. Наша елита би изгинула – пет бригада, пуних политички високо свјесних и зрелих људи. Рекао сам да требамо ићи тамо где ћемо их омасовити, гдје је жариште најјачег партизанског размаха, а то је западна Босна.”
Тај партизански “дуги марш“ (попут Јенанског марша кинеских комуниста 1934. године) неке две стотине миља у правцу северо-запада, ка територији која је припадала делимично западној Босни, а делимично ужој Хрватској – прва под италијанском, друга под усташком контролом – драгоцено је послужио ствари КПЈ. У том хаотичном делу НДХ, елита КПЈ је нашла необично повољно тло за своју политичку и војничку акцију. Српски живаљ десеткован од усташких покоља, налазио се у планинским збеговима морално спреман на најљућу борбу (док су локалне и четничке и партизанске јединице биле знатно слабије и неискусније но што је био случај у другим деловима земље). Међу сељачком омладином тих крајева КПЈ је нашла нове резервоаре партизанских бораца и проспективних чланова партије. Нове и неодређене, то јест стално мењајући обим, “слободне територије” под привременом партизанском контролом биле су васпостављане ту и у оближњим крајевима. У истом простору су се налазили и градови у којима је КПЈ васпоставила своје Антифашистичко веће Народног ослобођења Југославије, АВНОЈ (чије је прво заседање одржано у Бихаћу новембра 1942. године, а друго годину дана доцније у Јајцу) типичну народно-фронтовску формацију под тоталном контролом партије, са основним задатком да под ратним условима припреми поратну комунистичку власт, пре него што би народ преко својих слободно изабраних представника могао да одлучи какву власт жели. Најзад, и свакако не најмање важно, партизанске “слободне територије” су служиле и као привлачна тачка – нарочито после капитулације Италије – за хрватске домобране, идеолошки неопредељене војнике који су тежили да напусте Хитлер-Павелићев тонући брод.
“Јенански марш“ вођства и главних ударних снага КПЈ, није преко ноћи поправио партизанску ситуацију, чију је очајничку дилему Тито тако јасно горе описао. У међувремену између првог и другог заседања АВНОЈ-а, марта 1943. године, дошло је до мало познатих догађаја од капиталног значаја, о којима званична југословенска историографија систематски ћути, а који осветљавају три кључна вида положаја и расположења вођства КПЈ у то доба: (1) да је свега на неколико недеља пре но што је за партизане драгоцена британска мисија била парашитирана, или неколико месеци пре италијанске капитулације која им је драгоцено послужила, или на свега годину и по дана пре свог са Совјетима уласка у Београд, вођство КПЈ нудило Немцима обуставу непријатељства; (2) да је писмено ставило до знања немачким окупаторима да четнике Драже Михаиловића сматра главним непријатељима и да је спремно да после обуставе непријатељства са Немцима, Италијанима и трупама НДХ концентрише своје снаге у Санџаку ради коначног обрачуна са четницима; (3) да је исто тако спремно да се војнички бори против Енглеза уколико би се ови искрцали у Југославији. Преговоре у горњем смислу водили су у Горњем Вакуфу (западно од Сарајева) 11. марта 1943. године, од стране Немаца командант 717. пешадијске дивизије, ђенерал Бенигнус Диполд, а од стране партизана, тј. КПЈ, Милован Ђилас, члан Политбироа КПЈ, Коча Поповић, командант Прве пролетерске бригаде, и Владимир Велебит, у чијој се кући у Загребу, под усташком влашћу, налазила тајна радио станица преко које је је КПЈ одржавала везу са Коминтерном. Разговори су се потом наставили у самом Загребу 25. марта, у који су Ђилас и Велебит били пребачени немачким војним авионом. Док су се немачки војни и политички представници на терену и у Загребу залагали код својих највиших претпостављених да ови одобре споразум са партизанима (врсту пакта Хитлер – Тито!), Хитлер и Рибентроп се нису сложили. Рибентропов телеграм од 21. априла забранио је даље преговоре аргументом да немачки циљ није да се спроводи тактика хушкања партизана на четнике, већ да се униште и једни и други.1
Три горе наведене тачке – спремност партизанског вођства да обустави борбу против окупатора; признање да су четници Драже Михаиловића главни непријатељи; и готовост да се оружје окрене и против Енглеза,2 захтевају нарочит коментар. С обзиром, као што је напред већ било речено, да је грађански рат и за партизане и за четнике узео предност у односу на борбу против окупатора, преговори КПЈ са Немцима имали су за циљ, да их у тренутку када су се осећали смртно угроженим користе против својих домаћих непријатеља, четника. Док су четници све чинили да заштите цивилно становништво од непотребних жртава – за партизане је што веће страдање становништва доприносило његовој “пролетеризацији” и укључивању у партизанске редове.
Бескрајна хипокризија комунистичке пропаганде против четника, током и после рата (примљена без резерве од стране партизанских пријатеља на Западу) састоји се у томе што је све чинила да представи, оптужи, и облати Дражу Михаиловића као “сарадника окупатора”, подло прикривајући пред народом у земљи, западним јавним мњењем и историјом, чињеницу да су врхови КПЈ били спремни на сарадњу са окупатором, укључујући ту и специјално антибританску, искључиво партизанску, варијанту. Јер никада и нигде ни један командант Драже Михаиловића, ма шта могао комбиновати са Италијанима и Немцима, ни у сну не би помислио да четничко оружје окрене против Енглеза. А раздирући је историјски парадокс да су ти исти Енглези, огромно допринели довођењу на власт у Југославији оних који су били спремни да им се супротставе, доприносећи у исто време пропасти човека и Покрета који су им једини били лојални савезници у Југославији у Другом светском рату.
Пошто ће у следећем поглављу британска политика према Дражи Михаиловићу бити детаљније оцртана, овде још желимо да укажемо каквим се средствима вођство КПЈ служило припремајући своју поратну власт – главни циљ “народно-ослободилачке борбе”. Три месеца после отпочињања партизанске војне акције, на састанку партијских врхова, септембра 1941. године, у селу Столице крај Крупња у Западној Србији, решено је да се отпочне са стварањем такозваних “Народно-ослободилачких одбора” (НОО) као нових цивилних органа власти. У прво време су ти одбори, постављани и контролисани од КПЈ, звани “привременим”, све док тачно годину дана доцније, у једном Титовом писму партизанском штабу за Хрватску, није било наређено да не треба “подвлачити више привремени карактер НОО, (већ) подвлачити НОО-е као органе власти и као клицу и основу будуће народне власти.” Моша Пијаде је после рата признао да су НОО “очигледно почивали на искуству совјета”, односно примењивања у Југославији ранијег бољшевичког руског искуства. (То је, уосталом, била тачна цивилна паралела југословенске “Црвене армије” како је, као што је већ било цитирано. Тито назвао стварање “пролетерских” бригада децембра 1941.)
Бихаћски састанак, новембра 1942. године, на коме је основан АВНОЈ, исто тако није био ништа друго но формирање “Врховног совјета”. Ти чисти бољшевички пелцери нису, наравно, ни помињани ни признавани у тренутку када су стављани у праксу. Цео Бихаћски састанак је био брижљиво припремљена лењинистичка акција са два главна обележја: све акције и инсценације биле су у рукама вођства КПЈ; сва пропаганда и прогласи носили су “демократско-прогресивни” карактер, да би прикрили стварну улогу и намеру Партије. Што се тиче првог вида, “припремни комитет” који је имао за дужност да организује Бихаћски састанак и скицира текстове резолуција, одлука и манифеста, био је састављен од пет личности, то јест три највиша функционера КПЈ (Ивана Милутиновића, члана Политбироа; Моше Пијаде и Иве-Лоле Рибара, чланова Централног комитета), једног истакнутог комунистичког интелектуалца (Веселина Маслеше), и некадашњег анти-комунистичког грађанског политичара, Ивана Рибара, кога су синови у међувремену превели на комунистичку страну, а који сам по себи није ништа значио. Главни референти на тако званом радном заседању Бихаћског састанка (одржаног у присуству 54 “делегата”- од 71 појединца које је Тито лично позвао на заседање) били су Маслеша и Пијаде. Први се обрачунао са овим предратним политичким партијама, истичући да вођство ни једне од њих није приступило народно-ослободилачкој борби, већ само по неки појединац. И док је петорка КПЈ држала све конце у својим рукама, било је дозвољено појединцима некомунистима, представљајући сами себе, да изађу на говорницу и одрже одушевљене говоре у славу партизана и “мајке Русије”. Брижљива инсценација је тако режирала да су се ређали својим декоративним говором један бивши Мачеков народни посланик из Далмације, један имућни сељак из Србије, један православни свештеник из Црне Горе, један предратни сенатор реакционарне муслиманске странке из Босне, и тако даље. Оба главна извештаја и одговарајуће резолуције, као и АВНОЈ-ев манифест народима из Југославије, били су затим прихваћени једногласно. И мада нико није поменуо реч или упоредио установу, сваки учесник заседања у Бихаћу био је свестан (по речима Милована Ђиласа из “Разговора са Стаљином”) “да је на нови начин била створена влада која је у суштини била истоветна са Совјетом”.
Бихаћски манифест, чије специфичне тачке поратних титоистичких историчара избегавају да цитирају (а које је: навео слављеник Тита, британски новинар Стивен Клисолд, у својој књизи о Титовом доласку на власт, објављеној 1949. године), био је главни делом типичан пример комунистичких “функционалних лажи” намењених наивчинама у земљи још више онима у иностранству које је требало уверити да се КПЈ бори за прогресивно-демократски поредак после рата, а не за васпостављење своје искључиве, тоталитарне власти. Тако је тачка друга манифеста свечано обећавала “неприкосновеност приватне својине и пружање свих могућности за личну иницијативу у индустрији, трговини, и пољопривреди”. У трећој тачки је у истом духу речено да ће “најважнија питања друштвеног живота и државе организације бити решена од само народа кроз представнике које ће народ изабрати после завршетка рата.” Четврта тачка је садржавала (како сам Клисолд иронично примећује “најпросвећеније либералне принципе демократског новог поретка”( обзнањујући да “Народно-ослободилачки покрет који се бори за слободу народа и његова друштвена и демократска права одбацује сваку врсту принуде или безакоња.”
Заседање у Бихаћу је у ствари било прелаз са тактике “Црвеног терора” на тактику “Народног фронта,” попут идентичних мењања тактика између Шестог (1928) и Седмог (1935) конгреса Коминтерне. Неоспорно је да су свесне лажи Бихаћског манифеста, на који су се доцније логично надовезивали – као надградња те основне лењинистичке базе – сви други документи (донети на Другом заседању АВНОЈ-а у Јајцу, или приликом маневра Тито-Шубашић” од 16. јуна 1944) користили ствари КПЈ у земљи и ван ње. Наивчинама и опортунистима у земљи је дата перспектива било идиличне “нове демократије” или олакшаног ускакања у кола могућег ратног победника. Што се тиче иностранства, Тито је приликом свог првог састанка са Черчилом, 12. августа 1944. године у Напуљу, свесно лагао свог британског саговорника, који је ово написао у шестом тому својих ратних мемоара (“Тријумф и трагедија”): “Тито ме је уверавао, као што је и јавно изјављивао, да нема намеру да уведе комунистички режим у Југославији.” Што се тиче бројних и утицајних кругова западног јавног мњења, Титов “демократизам” је одговарао оној фаталној струји западних демократија која је најбоље оличена народно-фронтовском паролом (са стране некомуниста) да “нема непријатеља на левици”. После рата, и завођења драстичног комунистичког режима, Тито је у више махова признавао и оправдавао лажна ратна “демократска” обећања КПЈ, последњи пут маја 1975. године када је рекао: “Ми само у почетку (рата) избјегавали да говоримо о социјалистичкој револуцији. То тада није било нужно подвлачити, да не бисмо непријатељима давали могућност да необавјештене и политички недовољно упућене људе застрашују својим тумачењима идеја социјализма и комунизма. А било је јасно, по ономе за шта смо се борили, да је то револуција и каква је то револуција.”
Неминовни закључци који се из овог намећу, јасно истичу неколико ствари које су битне када је реч о општој оцени улоге КПЈ у Другом светском рату. Прво, југословенски комунисти-искључиви организатори партизанске борбе – латили су се оружја не када је земља у којој су рођени била окупирана, већ кад их је на борбу позвао Стаљинов Совјетски Савез, њихова идеолошка отаџбина. Друго, стварајући своју посебну “Црвену армију” и своје “Совјете” КПЈ је била главни и неминовни проузроковач грађанског рата под окупацијом, будући спремна и на обустављање борбе против окупатора да би се обрачунала са јединим стварним супарником – покретом Драже Михаиловића. Треће, прво терором вршеним над становништвом, па онда лажним “демократским” ратним обећањима систематски гаженим чим се КПЈ дочепала монопола власти, цео легитимитет Титове Југославије почивао је на насиљу и превари. Сигурно је да многи не-комунисти, који су се борили и гинули у партизанским редовима, нису били свесни правог карактера Покрета коме су припадали а у чијим одлукама нису учествовали. Небројени су примери оних који су служили ствари КПЈ не знајући коме и чему служе, или оних који су били “корисне будале” и који су се освестили да су били изиграни (или за кога су воду носили) тек кад је било доцкан.
Међутим, сав титоистички примењени лењинизам не би постигао своје жељене резултате, да политике великих сила нису пресудно омогућиле југословенској комунистичкој мањини, више пута на рубу пропасти током рата, да крајем 1944. године дође на неограничену власт.
4.
Простор не дозвољава да се упуштамо у дугу и детаљну анализу политике великих сила током рата према покретима отпора у окупираној Југославији. Покушаћемо ипак да изнесемо оно што нам се чини да је било од пресудне важности у немачко-италијанској, британско-америчкој и совјетској политици.
Немачки званични став био је најодређенији, ма колико да су локалне војно-политичке личности, у разним деловима окупиране Југославије, желеле да га учине гипкијим. Тај званични став је најбоље био изражен у наградама од по 100.000 рајхсмарака у злату, понуђеним јула 1943. године оном ко би довео немачким властима жива или мртва Тита или Дражу Михаиловића (свакако да није без значаја да је тај распис Врховног заповедника немачких трупа у Србији, који је доносио слике и Драже и Тита и у Титовој Југославији, а често и на Западу, репродукована помињањем једино уцене за Тита, уз “заборављење” уцене за Дражу!). Другим речима, Адолф Хитлер и њему потчињена немачка Врховна команда оба Покрета отпора су сматрали непријатељским. Титов зато што је био комунистички, Дражин зато што је био националистички. Локални немачки војно-политички фактори – као што смо раније видели – саветовали су прихватање партизанске понуде, за обуставе непријатељства, што су Хитлеру и Рибентроп категорично одбили наређујући војничко уништење партизана.
Што се тиче Драже Михаиловића, професор Иван Авакумовић је показао кроз обиље историјског материјала, у својој драгоценој књизи “Михаиловић према немачким документима” (која на жалост још није преведена на енглески) да су Хајнрих Химлер, шеф немачке полиције и национални покрет отпора сматрали главним немачким непријатељем. Да наведемо само два кључна текста. У писму упућеном једном од својих најближих сарадника 17. јула 1942. године. Химлер је између осталог написао следеће:
“Основица сваког успеха у Србији и целој југоисточној Европи лежи у уништењу Михаиловића. Употребите све снаге да М. и његов штаб пронађете, тако да би он могао бити уништен. Свако средство које томе допринесе је згодно. Очекујем најтешњу сарадњу свих установа које долазе у обзир, од Полиције сигурности и Службе сигурности до СС и полиције. Шеф СС и полиције (у окупираној Србији). Мајснер већ је о том случају добио од мене наредбе.”3
Други кључни текст је опширно писмо које је Хитлер упутио Мусолинију, 16. фебруара 1943. године, осуђујући политику ђенерала Роате, команданта Друге италијанске армије. По шефу Трећег Рајха:
“Има послова који се не могу обавити само политичком вештином. Потребна је ту и сила, колико то кошта људских живота. Независно из операција које се сад врше против комуниста… ја разазнајем. Дуче, посебну опасност у дугорочним плановима које граде Михаиловићеве присталице о уништењу или разоружавању Ваших јединица у Херцеговини и Црној Гори, као и у све успешнијем англо-саксонском настојавању да дође до сарадње, уперене против нас, између комуниста и Михаиловићевих присталица.
С обзиром на опасност коју крије у себи Михаиловићев покрет, ја сам наредио да се униште све његове присталице на подручјима окупраним од мојих трупа. Било би пожелети да и ваша Друга армија сматра Михаиловића и његове официре као заклете непријатеље Осовине (Рим-Берлин) те Вас молим, Дуче, да у том смислу издате упутства својим командантима ликвидација… У сваком случају ликвидација Михаиловићевог покрета неће бити лак посао, с обзиром на снаге којима он сада располаже и на велики број наоружаних четника.”
То основно непријатељство није бивало измењено када би локалне прилике, односно грађански рат партизана и четника, доводили до привремених и местимичних “акомодација” са окупаторима у циљу савлађивања домаћег непријатеља. И Адолф Хитлер и Дража Михаиловић су знали да је њихово узајамно непријатељство било коренито и непроменљиво: да је Дража био ухваћен од нациста био би убијен не мање немилосрдно но што је био од комуниста. Разлика је једино што Адолф Хитлер није имао прилике да у дело спроведе свој сан “хиљадугодишњег немачког Рајха” у коме слободарским Србима по дефиницији није било места.
Што се тиче Италијана, најмекших окупатора, неки пут чак и хуманих (то не значи да се смеју заборавити фашистички империјалистички апетити или бруталност “црних кошуља”), они су као питомци Макијавелија своју политику спроводили кроз горе поменуту Роатину латинску тактику подржавања једног партнера у грађанском рату против другог (уз спремност да се тактика промени према диктату ситуације). То је Мусолини јасно показао у свом одговору од 9. марта 1943. године, на горе наведено Хитлерово писмо. У том одговору Мусолини је уверавао Хитлера да су се он (Мусолини) и фон Рибентроп (који му је био предао Хитлерово писмо) у потпуности сложили што се тиче чињенице да су и партизани и четници непријатељи Осовине и да су спремни, нарочито у случају савезничког искрцавања, да са придруже нашим непријатељима, што би нас ставило у врло тешку ситуацију. “ Следствено томе Мусолини је обавестио Хитлера да је издао низ наређења ђенералима Роати и Пирцио-Биролиу да између осталог разоружају четнике чим партизани више не би представљали опасан оружани покрет. Што се тиче самог Драже Михаиловића. Дуче је на следећи начин уверавао Фирера да нема никаквих илузија поводом стварних Михаиловићевих убеђења и намера: “Ма да га партизански радио назива издајником, Михаиловић није мање ваш непријатељ, пошто је министар у лондонској југословенској влади. Ја добро познајем територијалне планове које та личност (Михаиловић) потхрањује на уштрб Италије.” Италијанска капитулација, неколико месеци доцније, уклонила је са балканске ратне позорнице италијанску компоненту, пружајући у исто време Енглезима прилику да из основе промене своју дотадашњу политику према четницима и партизанима. На место италијанских “макијавелиста” који су претрпели слом, ступили су на бину британски “макијавелисти” који се у крајњој линији нису показали политички вештијим, али су радикално допринели да се домаћа југословенска сцена преокрене на начин катастрофалан по Дражу Михаиловића.
Британска политка према Покретима отпора у окупираној Југославији имала је три фазе. Прва је трајала од васпостављања личне везе са Дражом Михаиловићем крајем октобра 1941. године па отприлике до априла 1943, и састојала се од пуне политичке, постепено умањиване пропаганде, и минималне војничке подршке “Југословенској војсци у Отаџбини.” Друга, прелазна, фаза трајала је између пролећа и јесени 1943. када је британски став према четницима и партизанима био подвргнут ревизији, а у правцу све активнијег помагања партизана. Трећа пак фаза, карактерисана потпуним одбацивањем Драже Михаиловића и започињањем тоталне политичке, пропаганде и нарочито војничке потпоре партизанима, може да се каже да је започела 17. септембра 1943. године, када је у Титов штаб стигао бригадир Фицрој Меклин као лични представник Винстона Черчила. Да укратко оцртамо суштину фаза.
Односно између британских власти у (Лондону) Каиру и кроз разне војне мисије четничким командама у Србији) и Драже Михаиловића, развијали су се скоро од почетка са растућом дозом неспоразумевања. Упрокос томе Дражино основно и најраније осећање савезништва према Британцима, најбоље је изражено у напопуларнијој песми народа у Србији 1941. године, при чему су следеће строфе садржавале боље но ма каква политичка анализа шта је народ у окупираној земљи осећао и чему се надао:
“Од Тополе па до Равне Горе
свуда су страже пуковника Драже
Равна Горо, пуна ли си хлада,
не дај Шваби Србијом да влада.
Мила сејо, чарапе ми вези,
победиће Срби и Енглези.
Краљу Перо, наше мило злато,
Черчилу си на чување дато”.
Горе поменути неспоразуми имали су сличности са неспоразумима између Шарл де Гола и његових британских домаћина (ванредно описаних у првом тому Де Голових ратних мемоара, и специјално у поглављу под насловом “Лондон”). И у једном и у другом случају – узимајући наравно у обзир објективне геополитичке разлике – неспоразуми су проистицали из британског става који је савезништво схватао онако како је то одговарало британским интересима, сматрајући природним да “млађи партнер” те интересе прихвати као своје. Дража Михаиловић је, међутим, као и Де Гол, савезништво схватао као усклађивање неминовно различитих националних интереса прилагођених заједничком ратном циљу. Нарочито пак тачка неспоразумевања, и јачања истог, све се више сводила на британске захтеве да без обзира на немачке репресалије и народне жртве Дража Михаиловић приступи војним актима за које је он сматрао да им није време, за које од Британаца није добијао одговарајућу помоћ у оружју, и који се нису тражили ни од једног другог покрета отпора у Западној Европи. У критичкој и необично опрезно и дипломатски писаној студији под насловом “Британска политика према Дражи Михаиловићу” припремљеној за једну конференцију одржаној јула 1973. године у Лондону, пуковник С. В. Бејли, политички саветник британског бригадира С. Д. Армстронгу (који је крајем септембра 1943. године био послат као Шеф британске мисије при Врховној команди Драже Михаиловића) зауставио се на серији догађаја у рану јесен 1943, који су довели до Дражиног најгорчег разочарења британском политиком. Ту је, данас покојни Бејли, описао четничке операције већег стила у области Источне Босне и Санџака, које су довеле до заузећа више градова, у првом реду Вишеграда. Ево како су се по Бејлију догађаји развијали пошто су четници успешно извршили операције у чијем су планирању учествовали и бригадир Армстронг британски официр уз њега:
“За највеће је жаљење што се показало немогућим да се спречи упадање партизанских снага из Западне Босне и Херцеговине на територије које су четници задобили од Немаца и Италијана (нарочито у долини Лима), иако је на Армстронгово инсистирање Михаиловић повукао своје снаге са правца партизанског надирања да би избегао сукоб са њима. То искуство је имало најнесрећније последице по Михаиловића; он је онда поново запао у тврдоглав опструкционизам и неактивност.”
Остављајући по страни овакво Бејлијево карактерисање Дражиних реакција (да ли је исти требао да се покаже захвалним британским официрима који су га гурали у акцију против Немаца, а онда га спречавали да се брани од партизана?), вишеградски инцидент представљао лабудову песму четничко-британске војне сарадње. То у толико пре што је баш у то доба била донета одлука у Лондону и Каиру да се Дража напусти и да се започне са масовном помоћи Титу. Другим речима одбацивање Драже је дошло пошто се закључило да исти неће да “игра како му се свира” и пошто је Винстон Черчил одлучио да се сви британски адути ставе искључиво на партизанску карту.
Битно је забележити да је одлука о одбацивању Драже Михаиловића донета после основних размимоилажења у највишим британским политичким, војним и обавештајним круговима и после колебања самог Черчила (који је марта 1943. године сам признао и изјавио да је британска војна помоћ Дражи Михаиловићу била минимална). Да наведемо само два примера. Јуна 1943. док су британски обавештајни кругови у Каиру заступали потребу промене британске политике у корист Тита, лорд Селборн, министар економског рата, писао је Черчилу да су “моје симпатије дефинитивно на страни Михаиловића, који је од 1941. године чврсто држао заставу у својим рукама.” У истом смислу је 3. октобра британски државни министар у Каиру, Ричард Кези, телеграфисао Черчилу ургирајући да се не даје војничка помоћ комунистичким герилцима већ националистичким. (И сам Фицрој Меклин, члан конзервативне странке, у једном од својих написа признаје да су симпатије за Михаиловића биле врло јаке и раширене у Великој Британији.) Документа показују да се у то доба Черчил колебао, тражио мишљење Антони Идна и на крају прихватио про-титовски савет војних стручњака на основу аргумената о којима ће мало ниже бити речи.
Пре но што би прешли на ту, трећу, фазу британске политике, желимо још да забележимо шта су бригадир Армстронг, и још три британска официра који су део рата провели међу четницима (Џаспер Рутам, Кенет Гринлис, и Ерик Гринвуд) написали у писму лондонском “Тајмсу” од 16. јула 1946. године.
“Године 1941. ђенерал Михаиловић је постао први вођа отпора у Европи када је на планинском подручју Равне Горе прикупио извесне припаднике југословенске војске да би наставио отпор освајачким силама. Иако је сам остао у Југославији, Михаиловић је био члан југословенске краљевске владе у Лондону између 1942. и 1944. године. За све то време па до дана смрти 1946. године, његова лојалност савезничкој ствари била је непоколебана.
Ми који смо служили с њим у рату верујемо да је ово погодан тренутак да одамо пошту храбром и лојалном војнику, патриоти чији је једини циљ био да сачува част и опстанак своје земље пред тоталитарном опасношћу.”
Неколико дана доцније, исти лист је објавио писмо пуковника Бејлија, који се солидарисао са својим колегама, додајући са своје стране: “Ја верујем да све сада треба да се учини да се Михаиловићу да заслужено, часно место у историји. Он и његови четници учинили су више за савезничку ствар но што се уопштено цени.”
Враћајући се сада на трећу, про-титовску фазу британске политике, ваља се пре свега позабавити двоструким аргументима који су од јесени 1943. усвојени и истицани као образложење и оправдање промене британског става. Први аргумент је био да је одлука да се напусти Дража Михаиловић и пригрли Тито била донета из искључиво војних разлога. (У једном кратком писму лондонском “Тајмсу” објављеном 25. јуна 1946, Фицрој Маклин је не мање но пет пута поновио да је британска одлука у корист Тита била заснована на војничким, а не политичким или моралним побудама.) Други аргумент је био да је Дража Михаиловић својом пасивношћу према Немцима и својим фанатичним непријатељством према партизанима, себе искључио из општег савезничког фронта. Та два аргумента су, дакле, потпуно раздвајала војничке и политичке факторе сугерирајући да је само војничка борба против Немаца имала важности, да су партизани делили британско резоновање и борбу против четника подређивали борби против окупатора и да британска војна помоћ партизанима није значила мешање у унутрашње политичке проблеме чије ће решење доћи на дневни ред по завршетку рата. Стварност је наравно била потпуно другачија јер је војна помоћ искључиво једном Покрету отпора не само исти чинила јачим у борби против окупатора, већ га у још већој мери оспособљавала да успешније иде ка свом главном циљу: ПОБЕДИ У ГРАЂАНСКОМ РАТУ. Сем тога, замењујући про-михаиловићевску избегличку екипу политичара про-титовском, у нади да се тако разводни партизанско вино шубашићевском водом. Черчил је рачунао да спасе престо Краљу Петру и на тај начин спречи потпадање Југославије под искључив утицај Совјетског Савеза. Трећефазна британска политика током рата у Југославији имала је дакле максималне политичке последице, што је сам Черчил јасно изразио у једној реченици писма Краљу Петру II, датираном 8. маја 1945. године, у којој је рекао: “Ми смо доиста чинили све у нашој моћи да утичемо на развој догађаја у Југославији.” До сада видимо какав је обим британска војна помоћ имала, и шта су биле последице британских политичких маневара.
У својој књизи “Источни прилази” Фицрој Меклин даје следеће податке о количини западног оружја и опреме лиферованих партизанима само у току 1944. године: “Преко 100.000 пушака; преко 50.000 митраљеза; 1380 бацача мина; 324.000 мина за бацаче; 636.000 граната; преко 97.500,000 шаржера муниције за мала оружја; 700 радио-телеграфских станица; 175,000 пари војничке одеће; 260,000 пари чизама.“ Та огромна западна војна помоћ југословенским партизанима (тако тотално асиметрична према оној која је раније пружана Дражи Михаиловићу) неоспорно да је користила њиховој одбрамбеној борби против Немаца који су желели да их униште.4 Она је, међутим, коришћена још у много већој мери за остварење револуционарних циљева КПЈ, за шта је предуслов био обрачунавање са покретом Драже Михаиловића.
Користећи се, дакле, максимално западном војном помоћи, шефови КПЈ свакако да нису наседали наивним и невештим британским политичким маневрима. Упоредо са својом од почетка осуђеном на неуспех политичком игром “споразума” Тито-Шубашић, Винстон Черчил је нанео и последњи морални удар Дражи Михаиловићу када је принудио Краља Петра да одржи фамозни говор преко радио Лондона од 12. септембра 1944. године, убеђујући га да је то цена повратка на престо. И као у некој бруталној шекспиријанској драми, борци који су годинама лили крв за Краља и Отаџбину, били су лакомисленом политиком Черчила одбачени и позвани да се потчине својим смртним домаћим непријатељима. Парафразирајући речи мудрог и циничног француског државника Таљерана, а имајући у виду хипокризију, невештину и неуспех британске ратне политике у Југославији, може се рећи да је одбацивање Драже Михаиловића а прихватање Тита било горе но морални злочин јер се показало као политичка погрешка. То потврђује и Черчилове речи у горе поменутом писму Краљу Петру: “Ја не могу да сакријем од Вашег Величанства да су досадашњи догађаји разочарали моје најбоље наде и да ја жалим много шта што се дешава у Југославији али нисам у стању то да спречим.“ Оно што је маја месеца 1945. године Винстон Черчил жалио али није могао да спречи, могло се лако спречити да је он септембра 1943. године послушао своје друге саветнике.
Улога Винстона Черчила, једне од најживописнијих политичких личности XX века, у исходу грађанског рата у Југославији је до те мере парадоксална, цинична и неодговорна, да јој ваља посветити нарочиту пажњу. Парадокс Черчиловог става састоји се у томе што је он који је од времена бољшевичке револуције важио као најнепомирљивији противник комунизма, који је планирао искрцавање савезничких трупа на северу Јадрана и продор ка Бечу да би спречио или бар успорио упад Црвене армије у Средњу Европу, који је са максимумом решености све учинио да не дозволи комунистима да дођу на власт у Грчкој током и после Другог светског рата, Југославији све то заборавио и био заједно са Јосифом Стаљином један од устоличитеља југословенског комунистичког режима.
На тај парадокс се надовезује Черчилов цинизам коме заиста није лако наћи премца. Да наведемо само два примера. После Техеранске конференције, децембра 1943. године, на којој су “Велика тројица” (Черчил, Рузвелт и Стаљин) одлучили у корист давања помоћи Титу, Фицрој Маклин је у Каиру обавештавао Черчила о ситуацији у Југославији и рекао му да су “Тито и остали вођи партизанског покрета. На тај парадокс се надовезује Черчилов цинизам коме заиста није лако наћи премца. Да наведемо само два примера. После Техеранске конференције, децембра 1943. године, на којој су “Велика тројица” (Черчил, Рузвелт и Стаљин) одлучили у корист давања помоћи Титу, Фицрој Маклин је у Каиру обавештавао Черчила о ситуацији у Југославији и рекао му да су “Тито и остали вођи партизанског покрета били јасни и отворени комунисти тако да би систем који би они завели неминовно следио совјетску линију и по свој прилици био изразито оријентисан ка Совјетском Савезу.” И сам Маклин се изгледа осећао нелагодно пред том перспективом, на шта је Черчил оваквом изменом мисли развејао Маклинове “сумње”:
“Имате ли ви намеру, питао ме је председник владе да се после рата настаните у Југославији?”- “Немам, гласио је мој одговор.” – “Немам ни ја, рекао је он. И кад је то тако уколико ви и ја мање бринемо о облику владе који ће тамо бити васпостављен у толико боље. То остаје на њима да одлуче. Оно што нас интересује јесте ко од њих наноси највише штете Немцима.”
Док овај дијалог заслужује да уђе у антологију циничних примера како се судбином народа и земаља играју нескрупулозни моћници, други је не мање карактеристичан као варијанта на Де Голова описивања британских притисака на савезничке личности. 8. јануара 1945. говорећи у Доњем Дому о ситуацији у Југославији, и залажући се у пуној мери за стапање влада Шубашића (ван земље) и Тита, Черчил је на следећи начин изразио своје незадовољство противљењу Краља Петра који је најзад био увидео чему води Шубашићево поклоњење Титу), рекавши: “Ако будемо тако несрећни да не добијемо пристанак Краља Петра, ствари ће ипак ићи напред, а његова сагласност ће бити схваћена као да је дата. Ми немамо нарочито интереса што се тиче политичког режима који ће однети превагу у Југославији. Ја претпостављам да ће мало ко у Британији бити радоснији или онерасположенији због будућег уставног поретка у Југославији.” Пошто је максимално утицао на домаће прилике у Југославији (насупрот Понтију Пилату који је само био добар обавештени судија-опортуниста) Винстон Черчил је сада прао руке над њеном судбином.
Неодговорност британског премијера у односу на своје српске савезнике из најтежих дана 1941. године, може се видети у томе што је Черчил био савршено свестан популарности Драже Михаиловића баш у доба кад је Титу утирао пут ка власти. По дословним речима Титовог биографа Владимира Дедијера, приликом раније поменутог састанка са Титом у Напуљу, 12. августа 1944. године, Черчил је рекао “да је ситуација у Србији другачија него што је била у Русији у доба револуције), да тамо сељаци неће партизане него Дражу Михаиловића, да српском народу треба дати могућноги да слободно изрази своју вољу.” Коментаришући у свом дневнику тај исти састанак, Черчилов лични лекар и доцније биограф, лорд Моран, је скептично забележио да се нада да ће “Тито извући извесну корист из Винстонове придике о предностима уставне монархије.” (Черчилов син, Рандолф, је са своје стране показао да ивер не пада далеко од кладе, када је у аудијенцији са Папом Пиом XII, маја 1944.године, истог уверавао да се Тита не треба плашити и да ток ствари иде против комунизма.)
Познати писац Артур Кестлер написао је по завршетку Другог светског рата да се политика великих сила често састоји из жртвовања великих принципа и малих народа. Велике принципе (Атланску повељу) Винстон Черчил је жртвовао оног часа када је са Стаљином на проценте крчмио Источну Eвропу; Срби су – кроз покрет Драже Михаиловића – жртвовани кад им је наметнут Јосип Броз. У својим мемоарима Антони Идн је забележио Черчилову самозадовољну примедбу да је своју савест увек третирао као доброг другара. Њега та савест, заливана вискијем, није пекла због судбина Драже Михаиловића и Краља Петра. Што се Срба не-комуниста тиче који су у Eнглеској желеле једино да виде историјског савезника и узорну парламентарну монархију, они су свесни заслуга Винстона Черчила за одбрану Велике Британије у првој фази рата и Хитлерове надмоћности; они међутим исто тако не могу да забораве да је слободар за Британију, Черчил, био један од гробара слободе у њиховој земљи.
Прелазећи са енглеске на америчку политику према покретима отпора у Југославији, најбоље је одмах цитирати речи америчког дипломате Роберт Мерфина, који је у својим мемоарима забележио да током рата “Рузвелт никада није имао доследну политику према Југославији”. То је документовао боље но ико амбасадор Југославије у Сједињеним Државама Америке током Другог светског рата. Константин Фотић – интелигентни, куражни и патриотски сарадник и сапатник Драже Михаиловића – у својој књизи “Рат који смо изгубили.” Из Фотићеве књиге се види да је званични амерички став између 1941. и 1944. године пролазио кроз три фазе: од најодушевљенијих симпатија за Србе, преко збуњеног хлађења, до усвајања у потпуности британског става према Титу и Михаиловићу. Eво примера. На сам дан 27. марта 1941. године, у Фотићевом разговору са Самнер Велсом, у то доба вршиоцем дужности министра спољних послова, овај је толико био усхићен вестима из Београда да је на Фотићево питање да ли ће америчка подршка Југославији у случају рата бити ограничена само на ратно доба изјавио да ће по васпостављењу мира “Југославија примити исту моралну и материјалну подршку од стране Сједињених Америчких Држава као и Велике Британије.” То топло пријатељство према Југославији, и нарочито према Србима, избијало је приликом сусрета које Фотић имао са председником Рузвелтом. Током разговора, 5. октобра 1942. Рузвелт је рекао Фотићу да не дели Черчилове погледе на будућност Југославије и да сматра да “питања која се односе на реконструкцију Југославије морају пре свега да буду одлучена од српског народа.” Приликом разговора, 5. маја 1943, у доба кад је британски став све јаче ишао у прилог Тита, председник Рузвелт је рекао амбасадору Фотићу да “он лично има поверење у ђенерала Михаиловића и да је одлучио да приступи слању оружја и снабдевања његовим трупама”. Као последица тога Рузвелт је лично узео учешћа у церемонији предавања четири америчка бомбардера (типа “Либератор”), 6. октобра 1943. југословенским пилотима – од њих четрдесет двојице, по Фотићу, сви су сем тројице или четворице били Срби. Одговарајући на Фотићев говор, и бодрећи пилоте за нове акције, Рузвелт је овако завршио: “Увек се сећајте да смо другови у оружју.” (На жалост ти авиони, борећи се против Немаца на свим поднебљима сем југословенског, као и друга обећана војна помоћ, никада опипљиво нису користили Дражи Михаиловићу.)
Растећа анти-Михаиловићевска кампања у Америци, која је ишла упоредо са оном у Британији (при чему се нарочито ефикасном показала спрега Срба – комуниста у Америци, анти-четнички расположених Хрвата, плус утицајних левичарских писаца као што је био по пореклу Словенац, Луис Адамич) почела је да утиче и на јавно мњење – које је дуго време памтило слику Драже Михаиловића на корицама “Тајм” магазина – и на државне факторе. Па ипак, отписивање” Михаиловића је ишло и спорије и друкчије но у Eнглеској. Томе су били допринели извештаји званичних америчких војних представника при Врховној команди Драже Михаиловића, пуковника Алберта Сајца и капетана Валтера Мансфилда. Они су боравили на територијама под четничком контролом око шест месеци (Мансфилд, први амерички официр у окупираној Југославији, стигао је средином августа 1943. а отишао средином фебруара 1944; пуковник Сајц, који је постао шеф америчке мисије код Драже Михаиловића, приспео је крајем септембра 1943. – када и британски бригадир Армстронг – а напустио је Југославију средином марта 1944). Иако су британски официри желели да одрже Американце у подређеном положају, Сајц и Мансфилд су имали прилике да се потпуно слободно и независно крећу по терену, разговарају с ким би хтели, и да тако упознају ратну тактику Драже Михаиловића и стварно расположење народа (који их је, на пример у, од Немаца спаљеној варошици Страгари у Србији, дочекао на улицама покривеним цвећем). Као последица њихових искустава и извештаја, изгледало је да ће Америка заузети другачији став но Eнглеска, и заиста почети да војно помаже Михаиловића. Чињеница, међутим, да је на Техеранској конференцији одлучено да се савезничка помоћ да Титу, као и сагласност председника Рузвелта да препусти Черчилу вођење опште англо-америчке политике на Балкану, учинили су да је са једним изузетком амерички званични став постао (често снебивљиво) одјек енглеског.
Изузетак је био случај искусног америчког пуковника Роберта Мек Дауела. Као син америчких мисионара он је живео као дете и младић на Блиском Истоку, био на руској територији у време и непосредно после бољшевичке револуције, говорио турски и арапски и у прсте у међуратном времену био упознат са ситуацијом у источном Средоземљу; тридесетих година предавао је на мичигенском универзитету и био особа са политичким убеђењима америчког левог либерала. У првој фази Другог светског рата Мек Дауел је већ у јесен 1942. предложио својим претпостављеним да се тајним каналима, преко Грчке, пребаци у Југославију, прокрстари је, дође у личну везу са шефовима отопра како у Југославији тако и у околним земљама, и васпостави са њима ефикасну сарадњу. Предлог му није био прихваћен под изговором да је био исувише стар за такав подухват (у више махова, у разговорима са писцем ових редова, Мек Дауел је изражавао своје убеђење да би таква његова рана мисија, да је била остварена, могла да утиче на догађаје у окупираној Југославији у правцу сасвим другачијим но што је био случај). Као поштени либерал који није био слеп пред растућим утицајем прокомунистичких – стаљинистичких и троцкистичких и протитоистичких елемената у савезничким круговима у Каиру (бивајући, дакле, све више свестан да “има непријатеља на левици”) Мек Дауел је, као и многи од његових британских колега са неспокојством пратио развој ситуације и савезничке политике на Балкану. Његов долазак у Југославију две године после првог покушаја, може се приписати још увек постојећем раскораку између британског и америчког става према Титу и Михаиловићу. Тако је баш у доба када су Британци одлучили да повуку све своје војне мисије са четничке територије, америчка обавештајна служба (ОСС; по енглеском Оффице оф Стратегиц Сервице) планирала да пошаље већу мисију ђенералу Михаиловићу. Због британског противљења ствар се одуговлачила, и уместо првобитно планираних четрдесет чланова, на импровизовани аеродром код варошице Прањани, у Западној Србији, спустила се тек 26. августа 1944. мисија коју су сачињавали пуковник Мек Дауел и још три члана, од којих су двојица били српског порекла – капетан Џон Милодраговић и поручник Мајк Рајачић. Још један амерички официр српског порекла, капетан Ник Лалић, послат са циљем да се бави прикупљањем и евакуисањем оборених америчких авијатичара, који је стигао неколико недеља пре Мекдауела, био је такође придодат његовој мисији.
Та мисија, одобрена и подржавана од шефа ОСС, Вилијама Донована, постала је предмет оштрих британских протеста који су допринели да је пуковник Мек Дауел тле Југославије напустио већ 1. новембра 1944. године.5 Његов деветонедељни боравак и стално кретање кроз територије које су се пружале од реке Мораве до Босне, подржавао је у ствари последње наде у команди Драже Михаиловића да Западни савезници неће Југославију препустити искључиво Титу и Стаљину, исто онако као што је био избор Мек Дауелова мисија је била чисто обавештајне природе са циљем инфилтрирања савезничких агената у Аустрију и Немачку. У ствари састајући се својом иницијативом два пута са изаслаником Хермана Нојбахера, једног од највиших немачких дипломатских представника у то доба на Балкану, Мекдауел је преговарао о предаји немачких трупа са тог простора. Преговори нису довели до резултата када су о њима сазнали Хитлер и Рибентроп, али су указали на озбиљну могућност да у заједници са Мекдауелом Дража Михаиловић буде фактор у дефинитвном слому немачких окупатора и да снабдевајући предатим или заплењеним немачким оружјем своје трупе цео војно-политички однос четника и партизана добије нов изглед.6
Иако је Мек Дауел боравио релативно кратко уз Дражу Михаиловића, васпоставивши с њим присан и топао лични однос – који никада није био могућ између Михаиловића и енглеских официра – он је имао прилике да лично оцени ситуацију и расположење народа у деловима Западне Србије, Источне и Средње Босне. (Чланови његове мисије Милодраговић и Рајачић крстарили су другим деловима Србије: Рајачић све до околине Београда, док је Милодраговић описивао између осталог у свом званичном извештају после напуштања земље борбе четника са Немцима на територији Рудничког корпуса). Приморан да физички напусти Михаиловића, Мекдауел је настојао, у савезничком штабу у Казерти (Италија), да се дође до “грчке” формуле у Југославији која би онемогућила искључиву комунистичку превласт. У том смислу предложио две ствари. Прво, да се он и Фицрој Меклин заједно одмах врате у Југославију, обиђу све делове земље ради испитивања стварног народног расположења, дајући реч да ако се покаже да је народ заиста за партизане, да ће и он лично дати подршку британској политици. Меклин је одбио предлог иако су, по Мек Дауеловом тврђењу, многи британски високи војни и дипломатски фактори били за његову идеју. Друго, Мек Дауел је предлагао ђенералу Хенри Мејтленд Вилсону, главнокомандујућем савезничком официру за Блиски Исток, да би англо-америчка окупација западних делова Југославије била врло лако изводљива због немачке спремности на предају и због савезничке популарности у народу. И поред интересовања за његов предлог и почетног Мек Дауеловог оптимизма да ће исти бити спроведени у дело, његови контакти са савезничком врховном командом су били прекинути уз наредбу да се одмах врати у Америку. (Било му је чак прећено да ће бити стављен пред преки војни суд због тога што није напустио Југославију први пут кад му је било наређено, а доцније што је одбио да буде евакуисан са партизанске територије.)
Прецизна садржина онога што је пуковник Мек Дауел обећавао Дражи Михаиловићу кад га је силом прилика напуштао, остаје једно од непотпуно расветљених – и вероватно за увек нерасветљених-проблема. У свом сведочењу пред комисијом за праведно суђење Дражи Михаиловићу, која је заседала у Њујорку маја 1946. године, пуковник Мек Дауел је категорично изјавио – поричући оптужбе титоистичких власти – да никада није рекао Дражи Михаиловићу да ће му влада Сједињених Америчких Држава дати искључиву подршку. У закључку свог опширног извештаја по повратку из земље, датираног 27. новембра 1944. (и до сада необјављеног), Мек Дауел је предлагао савезничку војнополитичку интервенцију у Југославији, с тим што би савезничке трупе дале подршку било четницима било партизанима онде где је њихова власт била успостављена; у исто време нова привремена влада би била образована са по трећином представника Драже Михаиловића и Тита и трећом трећином састављена од југословенских личности које би наименовали Савезници. Дужност те владе би била да формира нову југословенску војску за борбу против Немаца под савезничком командом, и да одмах по завршетку рата распише и контролише слободне изборе за уставотворну скупштину која би решила будућу политичку организацију земље. Тај план у најпунијем смислу речи остао је мртво слово на хартији из простог разлога што је цео Мек Дауелов извештај о својој мисији остао скривен и непознат. У једној другој својој забелешци, Мек Дауел је категорично тврдио да му је било дозвољено да каже Дражи Михаиловићу да ће савезници по завршетку рата инсистирати преко своји специјалних мисија да се у Југославији и другим балканским земљама одрже слободни избори. По повратку из Југославије је открио да директива о слободним изборима више није била важећа јер је Југославија предата у искључиво совјетско-титовску сферу. Све то наводи на закључак да су Мекдауелове искрене намере и савести, засновани на индикацијама и инструкцијама (пре одласка код Драже Михаиловића) да Југославија неће бити отписана од стране Западних савезника, навели Дражу да концентрише своје трупе у западним деловима земље (док су главне партизанске снаге хрлиле у сусрет Црвеној армији) очекујући западну интервенцију која се није остварила. Крајњи резултат била је “Босанска Голгота” српских четника и онда бескрајно трагични завршетак самог Драже Михаиловића.
Иако се, као што смо видели, амерички званични став поравнао са британским у вези Југославије, неопходно је поменути још две чињенице друге врсте које Америци служе на част и од Срба не треба да буду заборављене. Прва је оснивање и функционисање у Њујорку Комитета за праведно суђење Дражи Михаиловићу, чија је горе поменута специјална комисија за испитивање проблема кривице или невиности ђенерала Михаиловића као ратног злочинца заседавала од 11. до 18. маја 1946. (дакле неколико недеља пре отпочињања суђења Дражи Михаиловићу у Београду). Главни иницијатор Комитета и његов секретар био је новинар канадског порекла, Дејвид Мартин (пре и на почетку рата леви либерал као и пуковник Мекдауел), писац познате књиге “Издати савезник,” и до дана данашњег најактивнији заступник ствари Драже Михаиловића на америчком континенту.7 Оно што се данас мало зна јесте да су најугледнији чланови тог комитета, укључујући прве америчке филозофе (Џон Дјуиа), књижевник (Џон Дос Пасоса), критичаре (Лајонел Трилинга), сенатора Тафта, Роберт Ла Фолета), новинаре (Дороти Томпсон), политичке личности (Норман Томаса, шефа америчких социјалиста) и десетине других. Председник пак истражне комисије истог комитета био је Артур Гарфил Хејз, један од најчувенијих америчких адвоката из области борбе за права грађана, некадашњи бранилац анархиста Сако и Ванцетија, и секретара Коминтерне – пред нацистичким судом – Георги Димитрова. (Свакако да није мали историјски парадокс да су енглески
конзервативци – Винстон Черчил, Фицрој Меклин, и Вилијам Дикин – све учинили да југословенског комунисту Тита доведу на власт, док су многи угледни амерички “либерали” устали у одбрану, по императиву својих савести Драже Михаиловића. И тада као и данас много је важније како која особа заузима став према одсудним проблемима времена, но ком у напред обележеном идеолошком табору припада.) Закључак комисије је био да су испитани сведоци убедљиво побили тврђење да је Дража Михаиловић био сарадник окупатора. Комисија је такође, недвосмислено изјавила да би искључење сведочанства слободно изнетих пред њом од стране сваког суда који би се бавио предметом кривице или невиности Драже Михаиловића онемогућило одржавање праведног суђења. Упркос таквог закључка и готовости свих личности које су сведочиле у Њујорку да се појаве као сведоци и на суду у Београду, титовски суд Михаиловића је требало осудити по захтевима партијске “правде”, а не на основу, по речима Хејзове комисије, “опште усвојених стандарда цивилизоване правде.”
Друга чињеница на коју желимо да укажемо јесте објављивање 1967. године (дакле после деветнаест година скривања и ћутања) текст који је председник Хери Труман потписао 29. марта 1948. године, као пропратни коментар високог одликовања (Легион оф Мерит) које је тог дана амерички секретар војске – скоро две године после његовог погубљења – симболично ставио на груди Драже Михаиловића. Eво речи председника Трумана:
“Ђенерал Драгољуб Михаиловић се истакао на посебан начин као главнокомандујући југословенских војних снага и доцније као министар рата организујући и предводећи значајне снаге отпора против непријатеља који је окупирао Југославију, између децембра 1941. и децембра 1944. године. Благодарећи неустрашивим напором његових трупа, многи авијатичари Сједињених Држава били су спашени и у сигурности враћени у своје базе.8 Ђенерал Михаиловић и његове снаге, и поред оскудице потребног материјала, борећи се под најтежим условима, материјално су допринели ствари Савезника, и били су фактор у остварењу коначне савезничке победе.”
Ако је овим посмртним признањем председника Трумана завршен преглед англо-америчке политике према ратним збивањима у Југославији, потребно је на крају осврнути се и на политику Совјетског Савеза, четврте велике силе која је на свој начин утицала на исход рата и нарочито грађанског рата у Југославији. Данас је на Западу тако рећи усвојена теза да су југословенски комунисти били једини у Источној Eвропи који су сопственим напорима успели да дођу на власт. Да видимо како су у стварности изгледали између 1941. и 1944. године односи између КПЈ – партизана и Стаљина-Коминтерне-совјетске спољне политике .
У претходећој дискусији о линији у ставу КПЈ 1941-42. године видели смо да је Стаљинов позив на одбрану нападнутог Совјетског Савеза изазвао непосредну реакцију дотле чекајућих комитета КПЈ од 22. јуна 1941. да се не сме дозволити да се пролива “драгоцена крв херојских совјетских народа” без учешћа “пролетера Југославије” заиста је отпочео нови вид проливања крви у Југославији од кога је више неспоразумима у 1942. и 1943. години између Коминтерне и КПЈ (о којима ће мало ниже бити речи) чињеница је да су Стаљин, Совјетски Савез и Црвена армија били тројство којим се као чланова и симпатизера. Владимир Дедијер је често бележио у свом ратном дневнику колико су користили домаћој партизанској пропаганди радио станица “Слободна Југославија” која је функционисала из Тифлиса (и којом је руководио бивши учесник из Шпанског грађанског рата, Вељко Влаховић, који је као емигрант у СССР дошао на врх међународног комунистичког покрета као секретар Комунистичке Омладинске Интернационалне и потом њен представник у самом Извршном комитету Президијума Коминтерне) и емисије радио Москве на српскохрватском језику. Шта је Совјетски Савез заиста значио за ратну борбу КПЈ најбоље је изразио сам Тито у свом говору у Бихаћу 26. новембра 1942:
“Другови, у закључку ја бих желео да подвучем да за до сада остварене резултате наше борбе ми највећим делом има да захвалимо нашој великој словенској браћи Русима и свим народима Совјетског Савеза. Само вера, дубока вера у снагу и моћ Совјетске Уније, у снагу и моћ Црвене армије, подржавали су нас док смо савлађивали све тешкоће током прошлих осамнаест месеци.”
Док су те Титове речи боље но ичије друге указивале да је елеменат “вере” у Совјетски Савез био главна морална подршка партизанским борцима, у периоду између почетка 1942. па до другог заседања АВНОЈ-а (новембра 1943) односи између вођства КПЈ и Коминтерне, што значи Стаљин, пролазили су кроз фазу међусобне критике и скривеног незадовољства, при чему је неопходно јасно видети шта је била позадина тих неспоразума. Пре свега не треба сметнути с ума да је то био период када су се сваки на свој начин, и КПЈ и СССР, налазили у положају борбе за голи опстанак. То је значило између осталог да Коминтерна није била у стању да просто намеће одлуке својим секцијама као што је чинила између два рата, већ да јој је једино остало да преко телеграма сугерише линију коју је сматрала КПЈ треба да заузме. Ова је пак, остављена битно сама себи, поступала и у војном и у политичком погледу на начин како је њено вођство закључивало да најбоље одговара партијским интересима, водећи рачуна о Коминтерниним инструкцијама али не усвајајући их дословно.
Из измене телеграма9 између Коминтерне и КПЈ у 1942. и 1943. години (чији је количински мали број Моша Пијаде објавио 1950. у доба најжешће фазе сукоба Стаљин-Тито) види се следеће: Прво, вођство КПЈ свесно да је у опасности да партизански покрет буде уништен преклињало је Москву да пошаље ваздушним путем оружану помоћ. Москва је одговарала наводећи да је “огромне техничке тешкоће” спречавају да војну помоћ достави. Друго, партизанска фаза “црвеног терора,” о којој је раније било речи није одговарала “народно-фронтовској” тактици коју је смртно угрожени Стаљин спроводио. И то из два разлога, једног специфично југословенског, другог опште међународног.
Што се тиче домаће тактике КПЈ, Коминтерна се са њом није слагала, критику и на пример званично оснивање “пролетерских” бригада, сматрајући неопортуним подвлачење са партизанске стране да је “борба уперена пре свега против четника,” и саветујући потребу тактичке гипкости у односима са Краљем Петром и избегличком владом у Лондону. Оно пак што је Стаљина бринуло изнад свега било је да Титов комунистички радикализам не нашкоди совјетској спољној политици која се заснивала на потреби одржања – до краја рата, односно победе над Немачком – пуног савеза са Америком и Eнглеском. Због тога је Титу било саветовано (у телеграму од 5. марта 1942) да је најважније да се васпостави “стварни уједињени национални фронт свих непријатеља Хитлера и Мусолинија у Југославији,” односно да у тој фази рата он у Југославији сарађује са Дражом Михаиловићем као што је Стаљин сарађивао са Черчилом и Рузвелтом. Тај тактички раскорак између Коминтерне и КПЈ објаснио је јасно и оправдано југословенски историчар Душан Пленча на следећи начин:
“Коминтерна је (у својим депешама) према народно-ослободилачкој борби полазила од теоретске конструкције борбе по етапама. По њеном мишљењу, 1942. година била је етапа у којој је народно-ослободилачки покрет требало да ангажује све своје снаге само у борби против окупатора, док је обрачун против четника, по оцени Коминтерне, представљао другу етапу, тј. ону која ће доћи послије ослобођења земље. Зато је Коминтерна живјела у увјерењу да КПЈ форсира борбу против четника првенствено зато што жели да кроз борбу за национално ослобођење ријеши проблем револуције (питања друге етапе).”
Неслагање у тактици није пак значило да је у то време Стаљин био против КПЈ као такве. Напротив, саветујући гипкост југословенским комунистима, Коминтерна је у једном телеграму од почетка марта 1942. истовремено додала: “Ми и од свег срца смо усхићени вашим успесима.” Правдајући своју тактичку линију, КПЈ је узимала у обзир Коминтернине савете, и спровођење “народно-фронтовске” линије КПЈ кроз заседање АВНОЈ-а сигурно да је добрим делом крајем 1943. године да је без разлога страховао да Титов радикализам може да нанесе штету Совјетском Савезу и његовим односима са Западним савезницима – пошто су, као што смо видели, прво Eнглези па онда и Американци, одлучили да затворе очи пред политичком садржином партизанског покрета – везе између КПЈ и Москве постале су поново срдачне и војно и политички. Совјетска војна мисија стигла је у партизанску Врховну команду фебруара 1944, док је знатно пре тога совјетска дипломатија изашла из своје раније резерве, дајући пуну подршку Титу и нападајући “издајника” Дражу Михаиловића и лондонску избегличку владу. Када је прва званична мисија југословенских партизана стигла у Москву марта 1944. године, она је по речима Милована Ђиласа била примљена са “изузетном” љубазношћу и уважавањем.” То је још јаче било изражено када је септембра 1944. Тито без претходног Черчиловог знања изненада напустио британску заштиту на острву Вису и одлетео у Москву америчким авионом којим су управљали совјетски пилоти. Eво како сам Тито описује један део својих разговора са Стаљином (како то преноси Владимир Дедијер у својој биографији Тита):
“Једна од првих ствари о којој смо дискутовали било је питање заједничких операција између наших двију војски. Било је то у његовој канцеларији у Кремљу. Ја сам му тражио и једну тенковску дивизију, која би помогла нашим јединицама приликом ослобађања Београда… Стаљин је овај мој захтјев прихватио, па ми је рекао-Валтер (тако су мене сви звали у Москви), даћу вам не једну тенковску дивизију, него читав један тенковски корпус!”10
Стаљинова понуда (спроведена у дело) да пружи Титу више но што је овај тражио, отвара питање какав је стварно био удео Црвене армије у “ослобођењу” Југославије? Професор Сава Банковић је 1969. године у том смислу објавио једну детаљну и документовану студију (у једном лондонском часопису) служећи се како југословенским тако и совјетским изворима. Један од његових закључака је био да су “Британци и Американци помогли југословенским комунистима да се војнички одрже, омогућујући -им да поздраве совјетске трупе у Србији. Црвена Армија је међутим била та која је учинила комунистичко преузимање власти историјски “неизбежним.” На тај начин, мањина коју представљала Комунистичка партија Југославије и њени помагачи била је доведена на власт моћном коалицијом три Велика Савезника.” До које је мере пак Црвена армија помогла Титовим партизанима да се дефинитивно обрачунају са непријатељском Србијом (сламајући кичму четницима Драже Михаиловића) и да онда уз Стаљинов “тенковски корпус” уђу у Београд и своје јединице претворе у кванитативно нову Југословенску армију, најбоље се може видети из следећих речи двојице највиших функционера нове југословенске политичко-војне власти. Пишући у “Борби” од 21. јуна 1945. године о војној помоћи Црвене армије, Милован Ђилас је подвукао следеће:
“Црвена армија је, дакле, својим операцијама против њемачких завојевача на нашем тлу до краја довела повољне услове за дефинитивно учвршћење устанка у Југославији, за стварање модерне војске и модерне државе, за такво учвршћење тековина народно-ослободлиачке борбе, које је стварно, значило претварање тих тековина у нов и једини државни и друштвени фактор… За све што смо захвални Совјетском Савезу, великом Стаљину који је даље развио Лењиново дјело и организовао и остварио побједу над њемачким и италијанским фашизмом.”
Ђиласов хвалоспев Стаљину и Црвеној армији превазишао је у прецизности Коча Поповић, начелник ђенералштаба Југословенске армије (под чијом командом су вођене партизанске борбе у Србији и за Београд) на академији одржаној 20. октобра 1945. године у Београду, којом приликом је рекао ово о бици за Београд.
“Ту је наша војска дошла у ситуацију да се уклопи у сложени механизам и дејство једне савремене велике армије, да почне деловати онако како делује таква армија, по угледу на њу…Учешће у борби за Београд, и његовим ослобођењем, обезбеђени су трајни војнички и политички предуслови за даљи развој наше војске и народно-ослободилачког рата, за формирање и дејство одговарајуће, моћне савремене Југословенске армије. Најважнији војнички предуслови били су следећи: чврсто оперативно ослањање на Црвену армију за све следеће операције; наоружање савременом совјетском техником; образовање стратегијског фронта са стабилном стратегијском основицом и широким изворима мобилизације; могућност овлађивања савременом техником и стицање ратне науке и вештине под најповољнијим околностима, тј. учећи се непосредно од најискусније и најпрекаљеније војске на свету, оне која је примила на себе главни терет рата против фашизма и којој припада главна заслуга за победу на фашизмом – Црвена армија.
Ове изјаве (које би Ђилас и Поповић данас свакако волели да нису учинили) захтевају три коментара од најбитније важности. Прво, без интервенције Црвене армије, односно без партизанског “уклапања” у њен “сложени механизам,” Титове јединице би остале појачани герилски одреди (свакако добро наоружани лаким оружјем Западних савезника) али без могућности заузимања Београда својим сопственим снагама и са изгледима дугог и неизвесног грађанског рата са четницима Драже Михаиловића који су у Србији, по општем признању, уживали најширу народну подршку. Друго, да су раније поменути преговори пуковника Мек Дауела о предаји Немаца Западним савезницима успели, интервенцију Црвене армије у Југославији не би била потребна јер Немци не би давали отпор, док би трупе Драже Михаиловића, са најширим народним мобилизационим потенцијалом и са оружјем предатог непријатељу, лако могле да војнички доминирају ситуацијом у Србији, са реперкусијама које би се и те како осећале у свим другим покрајинама. Треће, кад су трупе Црвене армије ушле у Југославију, у почетку је долазио до њихове сарадње са четничким јединицама у борбама против Немаца и у ослобађању градова (на пример Крушевац) од истих. Тада је дата политичка директива совјетским војним командантима да разоружавају, хапсе и предају четнике партизанима. То је онемогућило сваку даљу сарадњу Драже Михаиловића са долазећим Русима, и било најважнији допринос у партизанској победи над четницима у покрајини која, по речима Винстона Черчила, није хтела Јосипа Броза већ Дражу Михаиловића.
5.
Тек када се до сада анализирани, домаћи и међународни, елементи узму у обзир, могу се извести дефинитивнији закључци о трагедији и величини Драже Михаиловића. Са гледишта широке, вековне, перспективе српског народа, он улази у плејаду мученика попут кнеза Лазара, или хероја као Карађорђе и Милош. Његово некрунисано дело Трећег српског устанка његова лична Голгота (коју је лако могао избећи да је прихватио америчку понуду да буде авионом изведен из земље) издвајају га пак из свих историјски поређења.
Сигурно је да због свог урођеног оптимизма и благости карактера, Дража Михаиловић није припадао категорији свирепих и циничних вођа тоталитарних покрета двадесетог века. Пуковник Мек Дауел је неке од његових основних особина описао на следећи начин:
“Са Дражом Михаиловићем сам био васпоставио врло узак и пријатељски контакт. Говорили смо француски и проводили сате у разговорима о свим проблемима. О њему сам слушао још пре свог одласка у Југославију, од савезничких официра који су га још пре рата познавали. Знао сам дакле још од раније о том сам се уверио и на лицу места да он не само да није био ’ реакционар’ и милитариста како је трубила комунистичка пропаганда, већ напротив врло интелигентан човек широких погледа. Михаиловић је био дубок искрен српски патриота, кога су међутим интересовали проблеми преуређења општих балканских односа. Био је поборник идеја европског јединства и ма колико је домаћа ситуација у оно доба изгледала црна, он је много више говорио о будућности но о прошлости. Исто тако он не само да није ’милитариста’ већ ми је више пута био рекао да после рата сви ђенерали треба да буду пензионисани-укључујући у то и себе самог. Међутим од свега ме је највише импресионирала његова љубав према сељаку и његово дубоко познавање проблема и потреба села. Михаиловић је био човек оштрог ума и велике интелектуалне радозналости. Моје дивљење према њему никад није било веће но кад је најодлучније одбио да заједно са мном напусти тле своје земље.”
Прелазећи са личности носиоца на његово дело, извесно је баш због прилика под којима је био створен, да је Равногорски покрет имао пуно недостатака који су добрим делом одржавали извесне негативне црте самог српског народа у једном од нарочито тешких момената његове историје. Комунисти и љотићевци (а да не говоримо о већини хрватских интерпретација) су за последње три и по деценије једино и искључиво говорили и писали о тим недостацима да би на тај начин облатили или фалсификовали суштину Дражиног историјског значаја и величине. Природно да су браниоци званичне англо-америчке ратне политике на Западу поступали на сличан начин.
Појава и став Драже Михаиловића – иако наравно не и њихова судбина на крају рата-могу да се упореде са улогом коју је у односно ван Француске одиграо Шарл де Гол. (Велика је српска несрећа што се са Француском није рачунало у војно-политичким играма великих сила у Другом светском рату). И Де Гол и Дража су пре рата били далековиди критичари војне неспремности својих земаља; говор тако рећи непознатог француског официра Де Гола на лондонском радију јуна 1940. не признајући дефинитивним слом Француске, је на истој линији као и Дражино побијање заставе слободе на Равној Гори маја 1941 ; Де Голова савезничка лојалност према Англо-Американцима која је искључиво агентство, потпуно је одговарала Дражином ставу према Западним савезницима. (Паралела Де Гол-Дража Михаиловић има и друговрснију сличност у улогама маршала Филипа Петена и ђенерала Милана Недића, али је то проблем за себе, ван оквира овог предговора.) Основна разлика у историјском случају Драже Михаиловића била је геополитичке природе: да је де Гол био шеф националног отпора у земљи у коју је ушла Црвена армија, на власт би дошао географијом нефаворизовани француски Тито – Морис Торез, генерални секретар Француске комунистичке партије, док би судбина Шарла де Гола највероватније била она која је задесила Дражу Михаиловића. Вреди забележити да до краја свога живота Де Гол није крио своје симпатије за Дражу Михаиловића и свој презир према Јосипу Брозу.
Пораз Драже Михаиловића у грађанском рату и победа Јосипа Броза имали су међутим дубљи историјски значај који је јасније сагледати данас но одмах после рата. То је врло искрено убедљиво изнео у својој недавно објављеној књизи под насловом “Четници” амерички историчар хрватског порекла, професор Јозо Томашевић. У закључку своје истовремено врло богато и врло пристрасно документоване студије, Томашевић са нескривеним задовољством указује да је пораз Драже Михаиловића значио следеће по Српство уопште. Прво, Срби су изгубили своју Династију и самим тим главну политичку установу. Друго, тријумф партизана привео је крају моћ Српске православне цркве, која је нарочито у областима ван уже Србије предстаљала главну подршку српским владајућим групама (две специјалне и нарочито болне последице комунистичке победе по Српску православну цркву биле су стварање посебне Македонске православне цркве и расцеп у цркви ван Југославије). Треће, Срби су данас господари само на територији Србије од 1912. године. Социјалистичка Република Србија у данашњој Југославији укључује као аутономне области Војводину и Косово, где у првој Срби имају да деле власт са Хрватима и Мађарима а у другој са Албанцима. Традиционалне великосрпске снаге, по Томашевићу, сматрале су “српским земљама” Македонију, Косово, Црну Гору, Босну и Херцеговину, и делове Хрватско-Славоније и Далмације. Од 1945. године, пише Томашевић, могућност да Срби ставе те области под своју искључиву контролу изгледа да су ишчезли за увек. Четврто и пето, структура југословенске армије радикално је промењена, опет на штету Срба, исто онако као и структура цивилних власти. Потпунија слика пораза једне нације тешко би се могла језгровитије изразити.
У светлости Томашевићевих закључака, интересантно би било поставити питање многим Србима – партизанима од 1941. године – од Динаре и Грмеча, преко Сарајева и Невесиња, Цетиња и Приштине, Скопља и Новог Сада, па до Велике Дренове, Добрице Ћосића у срцу Србије – да ли би пошли за Јосипом Брозом да су знали шта ће по Српство бити резултат победе КПЈ? Резултати? Додајемо у томе да је један од главних аргумената који је Тито употребио бранећи се од Стаљинових напада 1948. године, наиме да страна земља не може да се воли више од своје, у ствари био аргумент Драже Михаиловића 1941. године разилазио са Титом, јер је насупрот овом сматрао да није време за општи устанак против окупатора нити је морална дужност да се српска крв лије да би се олакшао Хитлеров притисак на Стаљина. Још једном оквир овог предговора не дозвољава да се наводе многи и значајни примери савремене “ревизионистичке” историографије ратних збивања у Југославији, при чему поједини писци – од којих су неки били на високим положајима у партизанима, а и данас су чланови СКЈ – у другачијој светлости приказују ратна збивања но што захтева званична линија партије. Из њихове сопствене документације и опрезно писаних заључака да се закључити да када се једном све архиве отворе и слобода публиковања истине омогући истина о рату и грађанском рату у Југославији даће за право Дражи Михаиловићу, а не његовим споља наметнутим победиоцима.
Да сведемо и да се опет задржимо на кључној тачки ове Споменице – личности односно симболу Драже Михаиловића. Већ сам назив “Чича” (за човека коме је 1941. било свега 48 година!) како су га са присношћу и топлином звали сви учесници и симпатизери његовог покрета, оличавао је спону за народом у најширем, најпрецизнијем, и најнедемагошкијем смислу речи. Формално је незамисливо да би мистериозни, интернационални, професионални, револуционарни агент Тито могао спонтано, раздрагано или озбиљно, без формалне пратње, да разговара са сељацима као што је то чинио свакодневно Дража Михаиловић. Титова политичка школа – зоолошка средина Коминтерне – овог је боље спремила за своју мисију у Југославији, но што је војска Краљевине Југославије припремила свог генералштабног пуковника да после беспримерног слома априла 1941. године организује свестрани народни отпор.
У том смислу је пре за дивљење оно што је постигао, но што је за критику оно у чему није успео. Исто тако, када је “генијални – маршал” Тито једва умакнувши немачким падобранцима у Дрвару априла 1944, отишао да се спасе код својих британских “класних непријатеља,” Дража Михаиловић је одбио да спасе свој живот склањањем у иностранство, да би до краја остао са својим народом. Чак и један од најдоследнијих протитоваца у Америци, професор Фред Ворнер Нил, упоредио је у једној од својих књига Дражу Михаиловића са “херојима класичних грчких трагедија.” Дражи и његовим следбеницима је била додељена специјално горка чаша да бране основне интересе свога народа и људске слободе у тоталитарном мраку половине двадесетог столећа. На том бранику је Дража Михаиловић је заиста сагорео као јунак неке Eурипидове или Eсхилове трагедије. За разлику пак од грчких трагедија које су елеменат изненађења сводиле на минимум, Дражина српска трагедија је заснована на дијалектици крајности: после светске славе првог герилца Eвропе дошло је суђење и смрт јунака без и једног моћног пријатеља у свету. Данас пак, када је позорница света променила многе комаде, и када су здеране маске небројених “величина,” наступа период синтезе односно пуне историјске рехабилитације животног дела Драже Михаиловића. Тај процес је већ у току и тек ће га разгорети “детитоизација” која је неминовна као што је била Хрушчовљева “дестаљинизација” или обарање са пиједестала “божанства” Мао Це Тунга коме данас присуствујемо. Уместо мита брионског потентата Јосипа Броза заблистаће у својој основној чистини колиба на Равној Гори на којој је непобеђени српски пуковник Дража Михаиловић рекао своје слободарско НE прво Немцима па онда Комунистичкој партији Југославије.
У том смислу улогу Драже Михаиловића нико није краће и верније изразио но његов изванредни бранилац, адвокат Драгић Јоксимовић, кад га је пред београдским судом 12. јула 1946. године назвао “горским царем српског народа”. Циљ ове Споменице јесте да осветли данас и остави за нова српска покољења због чега је било часно, претешко, и славно борити се у његовим редовима.
БEЛEШКА О ПИСЦУ
Др Милорад М. Драшковић је најмлађи син угледног српског политичара, државника и министра Милорада Драшковића који је пао као жртва комунистичког атентатора, јула 1921. године.
Др Драшковић као студент ступио је 1941. године у редове Равногорских бораца, под командом ђенерала Драже Михаиловића. Био је заменик команданта омладинског штаба 501 и једно време представник Равногорске омладине у Врховној команди Драже Михаиловића.
Избегавши из земље наставља студије у Женеви, као стипендиста Српске народне одбране Америке. Докторирао је из области политичких наука у Белгији. Између 1956. и 1958. био је директор студија Eвропског колеџа. Издао је две књиге на француском језику, посвећене европским проблемима.
Др Драшковић је дошао као емигрант у САД 1958. године и ту наставио своју научну каријеру. Био је професор политичких наука на универзитетима Берклију и Станфорду. Од 1961. до данас др Милорад је виши члан Хуверовог института за проучавање рата, револуције и мира.
У Америци је написао сам, или у сарадњи са др Бранком Лазићем низ књига и члана посвећених проблемима светског и југословенског комунизма. Једно време при Републиканској администрацији био је саветник у Министарству народне одбране.
Милан М. Цвјетићанин
ПРВЕ БОРБЕ СА КОМУНИСТИМА У ЗАПАДНОЈ БОСНИ И ГРАХОВСКА БИТКА
После устанка и протеривања усташа и хрватских власти из наших крајева, успостављена је српска народна власт. Приступило се организацији села и општина, а у војничком погледу организацији четничких јединица за чување ослобођене територије, као и за нападе на усташке и окупаторске гарнизоне ван територије.
Организација је извршена тако, да је свако село имало своју чету а више чета сачињавале су пук. Тако је у срезу Босанско Грахово, са једним делом среза Ливањског и Гламочког и српске испоставе Дрвар, образован четнички пук “Гаврило Принцип”. У Босанском Петровцу образован је пук “Краља Александра”. Те јединце су после, са једним делом четника среза Купрес, сачињавале Босански корпус “Гаврило Принцип”.
Пошто није било потребе за држање на окупу већих четничких снага, а велики број четника, иако су већ учествовали у многим борбама, нису били одслужили војску и нису имали ни најосновније војничко образовање, показала се потреба образовања једне покретне јединице која би крстарила по читавој територији, као и јединице у којој би се вршила обука војника који нису служили војску.
Обадва ова проблема решена су образовањем летећег одреда који је у исто време био и војничка школа за практичну обуку, кроз коју су прошли сви четници са територије пука на смену, као и одред који је крстарећи непрестано читавом територијом ову обезбеђивао. Командант тога летећег одреда био сам ја, доцније командант Босанског корпуса “Гаврило Принцип”. Командири сеоских чета били су, у недостатку официра, махом сељаци који су се истакли у борби својом храброшћу и организацијском способношћу, а мањи број активних подофицира и жандарма. Командант пука био је војвода Бране Богуновић. Командант пука “Краља Александра” био је војвода Мане Роковић.
За то време комунисти, који су имали на располагању велики број интелектуалаца, чланова партије, развили су живу активност и пропаганду за придобијање присталица за свој покрет, служећи се паролама сипматичним народу, говорећи, да се боре за Краља, носећи српске заставе, српске везене тробојке на капама, а тек понегде мала петокрака звезда на тробојци. Трудили су се да у већ организоване српске јединице убаце своје чланове партије. У том су негде и успевали и за кратко време, захваљујући слаткоречивости тих људи, та је јединица била изгубљена за Српство и четнике. То је био случај са батаљоном “Старац Вујадин” на територији среза Ливањског, где је убачено дванаест студената Хрвата комуниста под вођством студента права Мире Вишића. Та чиста српска јединица била је за кратко време комунизирана зато што није било интелектуалаца националиста, који би им после сваког говора, одговорили, правилно прокоментарисали њихове речи и објаснили крајњи њихов циљ. Шта им је био крајњи циљ, отворено признаје комунистички писац Боро Леонтићу у својој књизи “Сплит 1941”. Говорећи о Цвијо Орешчићу, команданту батаљона “Старац Вујадин”, Леонтић каже: “Цвијо се облачио као четник, понашао се као четник и мислио као четник. Било нам је стало и морали смо по сваку цену да га са четницима завадимо”.
Разлике између четника и комуниста бивале су све очигледније и затегнутост је постојала све истакнутији људи из националног покрета, нарочито прваци и јунаци из устанка. Убијен је Илија Десница, најхрабрији и најомиљенији борац из устанка, који се нарочито истакао у борби против усташа на Оштрељу, затим Миле Стевандић, свештеник Илија Родић и многи други.
Пошто још није било оружаних сукоба, то су групе интелектуалаца комуниста ишле од села до села, водећи на зборовима и конференцијама политичке двобоје са старешинама и угледнијим људима дотичних села, који су интелектуално далеко слабији били од њих. Многи добри људи у тим двобојима су подлегли и ставили се у службу ђаволу.
Та дипломатска активност комуниста достигла је врхунац у месецу марту 1942. године, када су почели и са наоружаним одредима да иду од села до села врбујући и становнике и појединце.
Другом половином марта комунисти Вицко Крстуловић и Вице Буљан – доцније Титови министри – са једном већом групом интелектуалаца прошли су кроз села у циљу пропаганде, али су овога пута били слабе среће. У селу Маринковци, десет километара од Босанског Грахова, дочекао их је командир чете Коста Тркуља са неколико виђенијих људи те и поред несразмерних интелектуалних снага, у политичком двобоју са том комунистичком екипом будућих Титових министара, толико их победио да су одмах напустили територију пука спремајући се за напад на други начин.
Тако се у истом селу провео и студент права, комуниста Љубо Бабић, који је одмах иза ове екипе дошао са једним наоружаним одредом, носећи српску заставу без петокраке и поздрављајући са “Живео Краљ”.
После тих по комунисте неуспелих посета, ситуација је постала све затегнутија. Било је јасно да ће доћи до сукоба, али четници нису хтели да почну први борбу. Предузете су само мере обезбеђења, појачана патролирања кроз села, а летећи одред оријентисао се према главно организованој комунистичкој јединици, батаљону “Старца Вујадина”, који су они дванаест уљеза Хрвата потпуно придобили.
Тридесте првог марта 1942. године летећи одред је заноћио у Црном лугу, селу између Грахова и Ливна. Изјутра 1. априла, око осам часова, стиже са правца Грахова курир на коњу, чија је бела пена јасно говорила да је порука коју курир носи и хитна и важна. Била је вест од командира чете села Маринковци Косте Тркуље, да је село нападнуто од око 300 комуниста под командом Љубе Бабића. Командир са око педесет пушака брани село, али с обзиром на велику надмоћ непријатеља потребна је најхитнија помоћ.
Као командант летећег одреда, ја сам одмах наредио покрет. Са неколико речи објаснио сам војницима да се догодило оно што нико није желео, али што се мора прихватити кад је наметнуто. Стварност је ту, жалосна али истинита. Срби нападају српско село Маринковце и хоће да га униште. Зашто и за чији рачун? Имају ли право они што нападају да се ките именом српским и тробојком српском. Не, немају. Они ето настављају где је Павелић са усташама стао. Период нове борбе наступа са истим непријатељем Српства као што су и усташе, само што ови други носе назив комунист, а опаснији су од усташа зато што против Срба употребљавају заведене Србе. Ко мисли да је грех против тих Срба у самоодбрани употребити оружје може слободно да остане, а ко мисли да треба бранити данас село Маринковце, а сутра остала наша села од овог за нас новог непријатеља, напред у борбу за одбрану наших огњишта од нападача.
Четници су били узрујани и огорчени. Сви без изузетка пошли су са мном. Ишло се невероватно брзо. До нападнутог села делило нас је двадесет два километра. Летећи одред показао се овог пута, јурећи у прву борбу са комунистима у Босни, прешавши двадесет два километра за нешто више од три сата. Рекордно време за једну јединицу, које не предвиђа ни једна ратна служба.
Браниоци села Маринковци још су се храбро одупирали надмоћнијем непријатељу, очекујући помоћ. Долазак летећег одреда је променио ситуацију у корист бранилаца, који су, чим су осетили долазак одреда, прешли у противнапад, а кад је пристигао одред, напад је био толико силовит, и поред умора од претрчана двадесет два километра, да је непријатељ био потпуно разбијен и у страшном нереду повукао се у правцу Милешевци – Исјек – Јадовник.
У тој борби заробљено је тридесет партизана.
У току борбе све сеоске чете са територије пука пристизале су у помоћ, свака са правца свога села, тако да је после те победе извршена величанствена смотра готово свег борбеног људства пука. Том приликом смо објавили рат, још једном, сада отвореном непријатељу, а који ни до данас није завршен.
Командири су одвели сеоске чете, а летећи одред је остао у селу Маринковцима, да би сутрадан наставио крстарење – сада много опасније.
Интересантно је напоменути да је ова борба вођена на Велики четвртак, када се звона вежу на православним црквама, да би после за Србе звонило само на узбуну.
Три дана доцније освануо је Ускрс, 4. априла 1942. године. Свечано расположење свуда, колика разлика од прошлогодишњег Ускрса, када су усташе харале по селима. Расположење мути мало догађај од пре три дана.
– Да не би ко напао данас?
– Нема ко, Хрвати су одавно протерани.
– Да не би партизани?
– Нема хрватских партизанских одреда нигде.
– Да не би ови наши?
– Ваљда је и њима Ускрс данас? Није могуће да су за тако кратко време све што им је било свето бацили под ноге?
Таква размишљања прекинула су звона, која су оглашавала Васкрсење Христово.
У исто време заштекта тешки митраљез на брду Обљајац, изнад села Маринковаца, и његово штектање помеша се са звуцима звона. Где се год ко затекао, застао је прекрстивши се слушајући та два звука.
Шта је то ? Да ли то можда Маринковчани прослављају пуцањем, као у добра времена, тај највећи хришћански празник?
Одговор је дошао одмах. Припуцале су и пушке, а ухо навикло на борбу разабрало је одмах да се то борба води. Свима је било јасно шта је. Опет напад. Опет од Срба, јер тада ничијих других одреда није било у шуми, али од Срба заведених и вођених од Хрвата комуниста. И то баш на Ускрс. Као да су хтели и сами да докажу да су се одрекли свих светиња својих предака, а прихватили као свето само оно што им комунистичка партија проповеда.
Командант пука војвода Брана Богуновић отишао је био у штабу дивизије. Са њиме је и војвода Мирко Марић, командант Личког пука “Краља Петра II” који је са педесет четника дошао у посету Грахову за Усркс. Времена није било за дуго размишљање. Ја сам прикупио мој летећи одред и кренуо у правцу вођене борбе. Лички четници из пука “Краља Петра II”, иако су били гости у Грахову, одмах су ми се ставили на располагање. Неки четници право из цркве, са јутрења, узели су оружје и јавили се у јединицу.
Негде око пола пута срете нас курир из нападнутог села, који се пробио кроз обруч, са извештајем од командира чете Косте Тркуље, који је гласио:
“Цвијо Орешчић командант партизанског батаљона Старац Вујадин опколио је село са око четири стотине партизана. У само свануће послао ми је писмо и позвао ме на предају. Писмо је, поред Цвије, а са десне стране, потписао политички комесар Хрват Миро Вишић. Одбио сам предају и примио борбу. Треба ми хитно помоћ”.
После ове поруке курир је дао податке о распореду партизанских снага и наступање је настављено.
За кратко време извршили смо напад, а и чета Маринковаца прешла је у противнапад. Развила се огорчена борба. Партизани су одступали правцем Маринковци – Пеуље – Црни Луг – Сајковић, остављајући за собом мртве и рањене.
Око подне борба се водила око Пеуља, када је стигао и командант Динарске четничке дивизије војвода Момчило Ђујић са војводама Браном Богуновићем и Мирком Марићем. Командат је похвалио храбро држање четника.
Партизани, већ потпуно разбијени, одступали су у нереду.
У овој борби четници су имали четири мртва, једног теже рањеног који је касније умро, и више лакше рањених. Погинули су: Лако Кубат, Лазо Јочић, Стево Шормаз и Лука Глигић, а теже рањен и касније умро Илија Пажин, син свештеника из Ливна, коме је цела породица од усташа побијена и с њим се ето и славска свећа угасила.
Партизани су оставили на терену дванаест мртвих, а био је заробљен и сам командант партизанског батаљона Цвијо Орешчић. Разоружан је и пуштен на слободу. Четници на Ускрс нису хтели убити Србина, иако је био партизански командант, који је толико према њима погрешио.
После те борбе настављене су друге све теже и крвавије. Срби су се у свим покрајинама очајно борили. Четници су се трудили да свако село бране и одбране и развукли своју људску снагу на превелику територију. То је била наша грешка која нам се осветила. Паризани су сконцентрисали све своје снаге с намером да нас почасно туку. Створили су јаку покретну јединицу од око седам до осам хиљада партизана сакупљених из свих крајева Југославије под командом Пека Дапчевића. Начелника штаба те разбојничке банде био је ђенералштабни мајор Арсо Јовановић. Комунисти су преко својих агената водили велику пропаганду против официра, да би их онемогућили у националним редовима, али се они нису устручавали да се користе њиховим стручним способностима у својим редовима.
У јесен 1942. године, тај ваљак пролетера ишао је кроз Босну остављајући за собом пустош и паљевине. Главну борбу добили су против четника, којих тада није било нигде толико хиљада на окупу. Сваки је чувао своју територију бојећи се поновног упада усташа.
Против хрватских гарнизона комунисти су водили борбе тек онда кад у њима ухвате везе за брзу предају. Тако су дошли до веће количине оружја, али и великог броја усташа које су примили у своје редове. Усташама је било свеједно под којим ће барјаком да убијају Србе.
Четници пука “Краља Александра”, под командом војводе Мане Роковића, морали су да напусте Петровац и Дрвар и дошли су на територију Босанског Грахова. Четници из среза Гламоч морали су да учине исто. Територија Босанског Грахова постала је четничка тврђава на коју се комунистички пролетерски ваљак са свом својом снагом усмерио. Ако та тврђава падне, пут им је до мора отворен. Радило се и о моралном престижу. Очекивала се одлучна битка.
На дан 26. октобра 1942. године четници су се нашли на линији Боровача – Кесић – Обљај – Маринковци – Лука – Јелино поље, са истуреним јачим патролама испред себе.
Око 6 сати увече патроле су на свим тим положајима приметиле јаке комунистичке колоне. Нападајући са свих страна и са великим снагама, хтели су да одмах у почетку растроје четничку одбрану, да јој својим великим бројем убију морал и да у једном снажном налету заузму Грахово. Захваљујући хрватским гарнизонима који су им се предали, комунисти су били одлично наоружани. Имали су у свом саставу и шест топова и осам великих бацача 81 мм. Ми смо имали само лако наоружање, без топова и бацача. Сва та оруђа почела су дејствовати, потпомажући својом убитачном ватром комунисте који су по руској тактици у густим колонама наступали. Четници су, према раније утврђеном плану, примили борбу и под борбом, бранећи сваку стопу, одступали према Грахову, око кога су били ископани ровови за последњу одбрану. Један део четника остао је у шумама да акцијом с леђа помаже, кад до опсаде дође. Комуниста је било око осам пута више него четника, али је одступање у савршеном реду извршено, и поред великог броја жена и деце који су напуштали села и кренули за Грахово. Те прве српске избеглице смештене су у подруме кућа, а четници су распоређени на последњи одбрамбени положај, одакле више нема одступања. Одбрана Грахова поверена је мени, уз пуну моралну подршку војводе Бране Богуновића.
У првом налету комунисти су имали велике губитке. То их је толико огорчило да су почели палити сваку кућу до које би допрли, пошто би је претходно потпуно опљачкали. Било је неколико случајева да су и становнике у кућама запалили и нису им дозволили да из пожара побегну. Мало по мало сва села око Босанског Грахова плануше и ватрени језици лизнуше у небо осветљавајући читав крај као да је дан. Сви мушкарци изнад четрнаест година, које су комунисти у селима нашли, на најгрознији начин побијени су.
Читаву ту ноћ гранате су падале као ватрена киша с неба и засипале храбре браниоце малог Принциповог места у којем се и Принципова стара мајка нашла са осталим избеглицама, молећи се Богу за победу српског оружја над вражијом комунистичком војском.
Бука граната мешала се са циктањем пушака и митраљеза, праском бомби и ужасном дреком партизанки које су бодриле своје “другове” за време неколико јуриша који су на разним местима фронта комунисти у току ноћи неколико пута покушали. Сви ти јуриши били су одбијени и крваво су их стали.
Обилазимо положаје. Борбени дух четника био је на невероватној висини. Сваки нас је уверавао да на његовом сектору сигурно фронт неће бити пробијен. Није било потребно храбрити никога. Искусни борци одлучили су да што скупље продају свој живот. Тај дух самопоуздања владао је и међу неборачким становништвом. Број мртвих и рањених четника се нагло повећао. Жртве комунистичке биле су далеко веће, али је њих и било много више.
У свануће 27. октобра борба је мало од своје жестине изгубила, али целог дана није престајала. Тито је лично био наредио да се Грахово мора заузети по сваку цену. Знали смо да је ноћ која долази пресудна. Комунисти су имали да из резерве баце још више одморних снага у борбу, а знали су добро да ми нисмо могли имати одмора, зато су се у току целог дана старали не жалећи ни топовске ни митраљеске муниције.
Са првим мраком почели су и први јуриши и трајали читаву ноћ са малим прекидима. Ако пакла има, ту је тада био. Наши проређени редови држали су се чврсто и јуриши су се од њих одбијали као валови од гранитних стена.
Јутро 28. октобра нашло нас је на истим местима, само мање и нас и њих. Комунисти су увидели да Грахово неће моћи заузети и њихови очајни покушаји, у току дана и идуће ноћи, били су само изрази немоћног беса њихових виших старешина из позадине, који нису знали како да тај свој неуспех оправдају пред Титом.
Двадесет деветог октобра почело је повлачење комуниста. Резултат борбе био је: преко шест стотина и двадесет мртвих партизана нађених на терену и цела њихова снага у наступању први пут заустављена, одбијена и онемогућено њено даље напредовање према Далмацији.
Осамдесет седам мртвих четника, сем стараца, деце и жена побијених по селима од комуниста. Све куће попаљене, а у Грахову порушене артиљеријом. Сва покретна имовина опљачкана. Никоме није остало ништа сем оружја у руци и љубав према слободи у срцу и гладна породица без крова над главом у бризи.
Зима се приближавала а није се више у Босни имала где чекати. Месеца дана после ове борбе донета је одлука да се све фамилије пребаце у Далмацију, што је и учињено, а четници да иду у помоћ личким четницима у Градац. Тако су четници Босанског пука, који је касније претворен у бригаду а затим у корпус, постали као бескућници четнички пролетери и ишли свуда где се борба водила и помоћ затребала. Ретки су за њих били дани одмора. Ишло се из борбе у борбу, из Лике у Далмацију, из Далмације у Босну и тако редом до словеначких планина, завршетка рата и сусрета са “савезницима” који нам још једном доказаше да ми у овом рату нисмо имали савезнике.
![]({"jaw_blog-16_9-small":{"file":"https:\/\/www.pogledi.rs\/wp-content\/uploads\/2021\/06\/Dobroslav-Jevdjevic-u-sluzbi-Srpskom-narodu-ZA-SAJT-170x95.jpg","width":170},"jaw_blog-16_9-middle":{"file":"https:\/\/www.pogledi.rs\/wp-content\/uploads\/2021\/06\/Dobroslav-Jevdjevic-u-sluzbi-Srpskom-narodu-ZA-SAJT-270x152.jpg","width":270},"jaw_blog-16_9":{"file":"https:\/\/www.pogledi.rs\/wp-content\/uploads\/2021\/06\/Dobroslav-Jevdjevic-u-sluzbi-Srpskom-narodu-ZA-SAJT-472x267.jpg","width":472}})
![]({"jaw_blog-16_9-small":{"file":"https:\/\/www.pogledi.rs\/wp-content\/uploads\/2019\/07\/Album-1-korica-1-170x95.jpg","width":170},"jaw_blog-16_9-middle":{"file":"https:\/\/www.pogledi.rs\/wp-content\/uploads\/2019\/07\/Album-1-korica-1-270x152.jpg","width":270},"jaw_blog-16_9":{"file":"https:\/\/www.pogledi.rs\/wp-content\/uploads\/2019\/07\/Album-1-korica-1-475x267.jpg","width":475}})
![]({"jaw_blog-16_9-small":{"file":"https:\/\/www.pogledi.rs\/wp-content\/uploads\/2019\/06\/Braca-Filipovic-naslovna-170x95.jpg","width":170},"jaw_blog-16_9-middle":{"file":"https:\/\/www.pogledi.rs\/wp-content\/uploads\/2019\/06\/Braca-Filipovic-naslovna-270x152.jpg","width":270},"jaw_blog-16_9":{"file":"https:\/\/www.pogledi.rs\/wp-content\/uploads\/2019\/06\/Braca-Filipovic-naslovna-475x267.jpg","width":475}})
![]({"jaw_blog-16_9-small":{"file":"https:\/\/www.pogledi.rs\/wp-content\/uploads\/2019\/04\/Borbe-cetnika-korice-3D-170x95.jpg","width":170},"jaw_blog-16_9-middle":{"file":"https:\/\/www.pogledi.rs\/wp-content\/uploads\/2019\/04\/Borbe-cetnika-korice-3D-270x152.jpg","width":270},"jaw_blog-16_9":{"file":"https:\/\/www.pogledi.rs\/wp-content\/uploads\/2019\/04\/Borbe-cetnika-korice-3D-475x267.jpg","width":475}})
![]({"jaw_blog-16_9-small":{"file":"https:\/\/www.pogledi.rs\/wp-content\/uploads\/2021\/06\/Dobroslav-Jevdjevic-u-sluzbi-Srpskom-narodu-ZA-SAJT-170x95.jpg","width":170},"jaw_blog-16_9-middle":{"file":"https:\/\/www.pogledi.rs\/wp-content\/uploads\/2021\/06\/Dobroslav-Jevdjevic-u-sluzbi-Srpskom-narodu-ZA-SAJT-270x152.jpg","width":270},"jaw_blog-16_9":{"file":"https:\/\/www.pogledi.rs\/wp-content\/uploads\/2021\/06\/Dobroslav-Jevdjevic-u-sluzbi-Srpskom-narodu-ZA-SAJT-472x267.jpg","width":472},"jaw_blog-16_9-big":{"file":"https:\/\/www.pogledi.rs\/wp-content\/uploads\/2021\/06\/Dobroslav-Jevdjevic-u-sluzbi-Srpskom-narodu-ZA-SAJT-472x494.jpg","width":472}})