Покрет ђенерала Драже у Јужној Србији

26/03/2013

Четник Душан. Једина до данас позната фотографија неког Дражиног четника из Македоније, ондашње Јужне Србије. Збирка Народног музеја Лесковац

Петар М. Милосављевић
ПОКРЕТ ЂЕНЕРАЛА ДРАЖЕ МИХАИЛОВИЋА У ЈУЖНОЈ СРБИЈИ
За разлику од комуниста, који су желели само да припреме свој долазак на власт у Јужној Србији, Дража Михаиловић је на југу извршио организацију свог покрета, прво да би онемогућио кретање непријатељских композиција долином Вардара, као што је то вршио и у долини Мораве и друго да би одржао морал ропског народа Јужне Србије, који је морао да издржава непријатељску окупацију Бугара, Немаца и Италијана, тежак притисак ВМРО-а и комунистичко-партизански изражај обмањивања свих видова.
Савезничка команда Средњег Истока и сви савезнички команданти уопште, на челу са ђенералом Де Голом и Ајзенхауером, одали су писмена признања, са највишим одликовањима, ђенералу Дражи Михаиловићу због непрестаног ометања непријатељских композиција и њиховог уништења, на комуникацијском правцу у долини у Северној Африци и дат велики допринос савезничкој победи.
С друге стране покрет ђенерала Михаиловића представљао је велику подршку српском становништву Јужне Србије. Интересантно је да су чак и Турци из Јужне Србије подржавали покрет Драже Михаиловића, активном акцијом у разним планинским областима. Међу најпознатијим је била чета Урак Јосим, капетана на Кара Орману испод Беласице.
Ђенерал Дража Михаиловић је у току рата одржавао везу са грчким покретом националног отпора ђенерала Зерваса, преко Јужне Србије. Циљ тог напора је био да се у даном часу координирају операције, нарочито кад Савезници буду дошли на Балкан. Ово се није остварило јер су Савезници напустили тај план, што ће имати трагичних одражаја за Балкан и Европу, по завршетку Другог светског рата. Срдачност је остала у односима, па грчки документи се изражавају похвално о акцији Драже Михаиловића. Краљ Петар II и грчки Краљ Ђорђе II су, у вези тих срдачних односа, били склопили 1942. споразум за послератну сарадњу, чак и у оквиру једне конфедерације. Много симпатија, поред ђенерала Зерва, имали су за Дражу Михаиловића и грчки државници Софоклис Венизелос и Панајотис Пипинелис. Та симпатија ће остати жива и после напуштања Михаиловића од Савезника.
Увиђајући значај скопског подручја и долине Вардара, ђенерал Михаиловић је образовао штаб Врховне команде за Југ. Године 1942. мајор Милан Стојановић (тада капетан, из 57. класе Војне академије) са свог терена Косанице и Топлице је помогао организовању И Косовског корпуса капетана Јове Миладиновић. На терену старе српско-турске границе у вези са Косовом и Јужном Србијом су се стицали курири са свих страна за координацију акција Косова и Јужне Србије, са много успеха. Активно дејство је било на Скопској Црној Гори. Вршене су саботаже на жељезничким и друмским комуникацијама долином Мораве и Вардара. Године 1943. је погинуо капетан Миладиновић, али је акција настављена. Њега је заменио мајор Блажо Брајевић, кога је такође помагао са свог терена у Топлици капетан Стојановић, који ће доцније постати начелник Ађутантског оделења Врховне команде. Године 1943. се спустио падобраном капетан Димитрије Наумовић (57. класа Војне академије), долазећи из Каира са инструкцијама. Он се био јавио капетану Стојановићу. Отишао је на терен где му се изгубио траг. Верује се да су га убили Арнаути. У касно пролеће капетан Живојин Марковић (57. класа Војне академије) је помоћу капетана Стојановића формирао II Косовски корпус, који ће се прославити у борбама на Косову и Јужној Србији. На том терену налазила се енглеска војна мисија са капетаном Џ. Мором. Она се уверила да на терену Топлице, Косова и Јужне Србије није било никаквих партизанских снага, а најмање “македонских партизана”. То је признао и Светозар Вукмановић – Темпо у својим мемоарима, који напомињу да су све комунистичке организације биле растурене, један део је отишао у Бугарску, а неке групице су на терену вршиле препаде на усамљена села ради пљачке и паљења општинских архива. Све до Техеранске конференције није се чуло ништа о комунистичким косовским и македонским партизанима. Тек када су половином 1944. Немци почели повлачење из Грчке и када се знало да Савезници помажу комунисте, тек онда се појављују комунистички партизани. Они ће сарађивати са Бугарима који су по примеру Хрвата, од фашистичке постали “комунистичка ослободилачка војска, која је дотле давила народ Јужне Србије, Косова, Топлице и Источне Србије, као окупациона војска. Баш у свим крајевима које Бугари, у својој мегаломанији, траже и данас, 1976. године.
Међу истакнутим командантима покрета Драже Михаиловића, који је радио на терену Косова и Јужне Србије био је капетан Будимир Добрић, помоћник команданта II Косовског корпуса (58. класа Војне академије).
Да није било савезничке издаје покрет Драже Михаиловића у Јужној Србији би одиграо велику улогу у ослобађању Отаџбине, поготову Јужне Србије и не би било потребно да је Бугари “ослобађају”. По завршетку рата у Скопској Црној Гори и другим подручјима са српским живљем наставиће се борба против нових окупатора до 1951. године.
Као што се Јужна Србија одазвала на позив за борбу Вожда Првог српског устанка Карађорђа, у чијим редовима је било много хиљада старешина и бораца, тако исто се народ Јужне Србије одазвао позиву Вожда Трећег српског устанка ђенерала Драже Михаиловића.
Сво Српство Јужне Србије било је уз ђенерала Дражу Михаиловића. Једни су отишли у Србију у четничке одреде, други су на свом терену организовали јединице и борбу, чак и пре организовања Штаба Врховне команде за Југ, под чију ће се команду затим ставити.
Међу првима организовао је борбу са четничким одредима Козјака војвода Јордан Кимић, син Алексе Кимића, унук војводе Киме. Војвода Јордан Кимић је официр из 47. класе Војне академије и учествовао је као младић добровољац у Првом светском рату. Козјачки четнички одред је имао 2.000 српских бораца.
Други одред је био Поречки четнички одред под командом војводе Војка Трбића, сина четничког војводе Василија Трбића. И тај одред је имао 2.000 бораца.
Поручник Врошлија организовао је код Прилепа одред за борбу против окупатора.
У Скопској Црној Гори је био организован Четнички одред јануара 1942. под командом учитеља Никодима Урдаревића, сина познатог војводе Лазара Урдаревића, који је имао 400 бораца и протерао је у току 1942. комунисте и бугараше и уништио издајнике који су сарађивали са немачким и бугарским окупаторима. Године 1944. Шиптари су били навалили да покољу све живо по Скопској Црној Гори. Војвода Никодим са својим четницима одбије главну масу Шиптара, а зароби око 600 у село Блаце. Касно у јесен 1944. комунисти нападну четнике из Вујановца и на превару ухвате војводу Никодима и разоружају га. Њега оставе да му суди “народни суд” комуниста, део четника побију на лицу места, а око 200 младића отерају на Сремски фронт, одакле се вратило живо свега 50. Године 1945. комунисти похапсише пола мушких глава, неке побише неке пребише и осакатише и оставише да оду кућама да умру. Тако су страдали између других, убијени или пребијени и доцније умрли прота Никодим Петковић, прота Илија Поповић, учитељ Илија Кајевић, његов отац Војко Кајевић, његов брат Алекса Кајевић, Павле Кајевић и стотине других.
Козјачки и Поречки четнички одреди у току целог рата борили су се против Немаца, Бугара, ВМРО-ваца и Шиптара.
Петог септембра 1941. Козјачки четнички одред, под командом војводе Јордана Кимића на терену, у подножју планина Козјака и Рујна, код манастира Прохора Пчињског, после тешке и дуге борбе разбио је удружене снаге усташа и комунистичких партизана, које су помагали ВМРО-вци. Поражени су се затим повлачили преко села Лукаревца и Зибевца, до Ристовца, а одатле ка Масурици, Сурдулици, кроз планину Кукавицу, између Владичиног Хана и Пољанице, Јабланице, Власотинаца и Лесковца. При застанку на Кукавици су поново натерани у даље бегство од Косјачког одреда. Последња борба са непријатељима била је код села Округлице, где је непријатељским снагама командовао политички комесар, Хрват Фрања Пула, који је био осуђен и стрељан. Партизани су сви били пуштени кућама. Они су проклињали комунисте јер су их на силу натерали у борбу против Срба, који су их великодушно ослободили.
У току целог рата снаге ђенерала Драже Михаиловића у Јужној Србији и на Косову са успехом су се бориле против немачких и бугарских окупатора.
Командант истакнутог штаба Врховне команде за Југ био је ђенералштабни мајор Радосав Ђурић, који ће доцније издати Дражу Михаиловића и отићи комунистима, код којих није ништа постигао а само је окаљао своје име.
Капетан Бора Манић (59. класа Војне академије) преузео је непосредну помоћ са терена Србије снагама у Јужној Србији. Његов корпус је био у Врању.
Под командом ђенерала Драже Михаиловића, после уклањања мајора Ђурића, били су на челу истакнутог штаба Врховне команде за Југ пуковник Жикић и његов начелни штаба мајор Ристић. Доцније је командант штаба за Јужну Србију пуковник Живојин Ристић.
Командант 1. вардарског корпуса био је капетан Петар Крстић.
Командант 2. вардарског корпуса био је поручник Александар-Сана Ђорђевић.
Командант Козјачког корпуса био је војвода Јордан Кимић.
Командант Поречког четничког одреда био је Војча Трбић, син војводе Василија Трбића, који се борио на терену до 1945. године.
Поручник Крста Булатовић, из Јабланичког корпуса, одржавао је везу са снагама у Јужној Србији, а и са штабом 110.
Мајор Ристић пао је у руке комуниста при крају рата. Они су га стрељали у Косовској Митровици.
Велики број младих Јужносрбијанаца отишао је у Србију и ступио у редове ђенерала Драже Михаиловића. Међу њима је био и гимназиста Ђорђе, син војводе Мине Станковића.
Кад је ђенерал Дража Михаиловић дошао на Равну Гору 1941. са њим је било и 6 војника из Јужне Србије.
Ђенерал Михаиловић је одмах после организације Србије 1941. почео организовање отпора и у Јужној Србији. Сагласна са ђенералом Михаиловићем, влада из Лондона је упућивала апеле Србима, православним и муслиманима из Босне и Херцеговине и Јужне Србије да се прикључују снагама ђенерала Михаиловића. Нарочито да појачају отпор Бугарима у Јужној Србији. Наши истакнути борац из околине Струмице Стојко Стојановић преко радио Лондона са осталим нашим борцима на терену слушао је те апеле и инструкције.
Шестог јуна 1942. ђенерал Михаиловић известио је Краља Петра II и владу у Лондону да је Србија потпуно организована и да се отпор окупатору појачава и спушта од Врања ка Јужној Србији.
У јануару и јуну 1942. ђенерал Михаиловић, као министар војске и начелник штаба Врховне команде, успоставља везу са бугарском опозицијом и земљорадницима Георги Димитровом -Геметом, у Албанији са снагама пуковника Барјактарја и у Грчкој са снагама националног отпора ђенерала Наполеона Зерваса. У то време су вођене оштре борбе са Бугарима и Немцима у Србији и у Јужној Србији, а са усташама, комунистима и Немцима у Босни, Херцеговини, Црној Гори и Србији.
Од априла 1942. ђенерал Михаиловић тражио је помоћ од савезника у оружју, муницији, спреми и експлозиву за герилске снаге и операције дуж жељезничке линије од Београда ка Скопљу и Солуну. Ђенерал Дража Михаиловић био је велики стратег и оценио је да ће учинити велику услугу Савезницима вршењем саботаже на жељезничкој прузи Београд – Скопље – Солун. Тим путем снабдеван је Ромелов корпус у Африци. У мају и јуну 1942. снаге ђенерала Михаиловића заузеле су све планине поред пруге Београд – Скопље – Солун. Рушење објеката и тешке борбе са окупаторима дуж целе пруге били су резултати тих акција. Извештај о томе саопштавани су преко радио Лондона од стране војних мисија. Фелдмаршал Лорд Милн, у име Удружења ратника из Првог светског рата, 27. јула 1942. послао је телеграм ђенералу Дражи Михаиловићу, у ком изражава безгранично дивљење за јунаштва Срба, која имају велики значај за ослобођење. Честитке су упућене ђенералу Михаиловићу од свих савезничких команданата, ђенерала Окинлека команданта савезничких снага у Египту, адмирала Харвуда, команданта британске флоте у Средоземљу и ваздухопловног маршала Тедера, команданта савезничких ваздухопловних снага у Средоземљу. Последице тих успеха су тешки губици ђенерала Михаиловића у Србији, на Косову и у Јужној Србији, као и велике одмазде над таоцима, Србима и само Србима.
Петнаестог септембра 1942. ђенерал Михаиловић известио је владу у Лондону да су саботаже на жељезничким пругама извршене са врло добрим резултатима и да су возови непријатеља укочени већ десет дана, због вешто извршених саботажа. Јуриш четника и прасак бомби и експлозива проламао се дуж пруге Београд – Скопље – Солун.
Из строго поверљивог извештаја 1902 од 22. јануара 1942. се види да је Немцима на прузи Ниш-Солун од 362 локомотива било избачено 112. Од 166 локомотива уског колосека избачено је 50, од 6.000 вагона на нормалном колосеку 3.000, а на уским колосецима је избачено 35% вагона. Губици Срба су износили 20.000 мртвих, четника и народа, само због сечења пруга.
“Борба” из Београда од 19. маја 1975. почела је да објављује фељтон “Крај Квислинга у Македонији” од Михаила Поповског. У истом се признаје значајно учешће снага “Југословенске војске у Отаџбини” (снага ђенерала Михаиловића). “Борба” признаје да је командант Вардарског пука био потпуковник Краљеве гарде Стојан Марковић, да је командант Кумановског четничког корпуса био капетан Стојан Крстић. Вардарски корпус, по “Борби” имао је 6 бригада и владао је у селима реона Герман и Широка планина и у насељима Бустрења и Ристовца. По “Борби” те четнике снаге нису хтеле да се предају КНОЈ-у све до краја 1945. године, када су четници били похватани, на челу са Војчом Трбићем, изведени пред суд и стрељани. По признању “Борбе” на заседању Антифашистичког Собрања народног ослобођења Македоније крајем 1944. у манастиру Прохора Пчињског одлучено је да се разбију четници Драже Михаиловића и да се тако прошири слободна територија, а после уништења четника да се започне са нападима на осетљиве непријатељске објекте.
Тако и поред прикривања и лажи, комунисти нехотично откривају истину о постојању снага ђенерала Драже Михаиловића и у Македонији (Јужној Србији) што се иначе званично избегава.
У покрету ђенерала Михаиловића налазио се велики број елитних официра Јужносрбијанаца. Поменућемо само неколико: артиљеријски капетан Стојан Кузмановић (погинуо за време рата у Србији), капетан Михаило Филовић (умро после рата у Грчкој), ђенералштабни пуковник Бранко Наумовић (умро после рата у Америци), капетан Димитрије Стојковић (био командант бригаде у Србији), капетан Петар Прочковић, капетан Симић, Стрезовић, Ђурковић и многи други.
Велики број младих Јужносрбијанаца је по поновном поробљавању Јужне Србије у 1945. напустио исту и највећим делом преко Грчке отишао у слободан свет, један знатан део њих укључио се у борбу српске националне емиграције. Поменућемо неке од њих, као браћу Стевановић, Србиновића, Ђорђевића, Зафировића.
Велики је број истакнутих првака у саставу српске националне емиграције на челу са војводом Мином Станковићем, Митом Јужносрбијанцем, Глигором Стефановићем, Стојановићем, Вртевићем, Ђорђевићем и другима.
*
Др Милан Шијачки (“Равногорска мисао”, САД, јуни 1975. бр.3) наводи:
“Почетком 1942. априла – из Истакнутог дела Врховне команде за Југ је послата, са планине Кукавице, изнад Лесковца, прва група слободара да дижу Србе на устанак. Међу њима су били: Петар Крстић, из Скопља, доцније командант Првог Вардарског корпуса, који је јуначки погинуо у пролеће 1944. код Радојевачке чесме у Горњој Јабланици; потпоручник Жарко Крстић из Ристовца, доцније командант Ристовачке бригаде, погинуо 1943. бранећи Српство Куманова; наредник – питомац Александар “Цано” Ђорђевић из Прешева, доцније командант Другог Вардарског корпуса, нестао у Босанској голготи 1945; наредник – питомац Никола “Коле” Стошић из Врања, доцније командант Врањске бригаде, тешко рањен, извршио самоубиство код Сијеринске бање; Воја Трбић, син чувеног војводе Василија Велешког, доцније командант Велешке бригаде, погинуо на планини Бабуни; Воја Сајковић из Пореча, доцније командант Поречке бригаде, погинуо бранећи Пореч… Њихова акција је почела из манастира св. Прохора Пчињског и били су у сталној радио вези са Истакнутим штабом Врховне команде све до краја рата, када су морали да се повлаче у Србију.”
“Политика” од 22. јануара 1953.: “Девет непријатеља пред судом – Куманово: Почело је суђење деветорици непријатеља који су радили против друштвеног поретка СНРЈ. Оптужница терети Младена Алексовског, Аритона Петровског, Ефту Мичевског и још шесторицу чланова језгра такозване “Краљевске организације” што су од децембра 1951. до августа 1952, на територији кумановског краја у неколико села почели да организују сеоске ’Краљевске организације’ у које су за чланове врбовали бивше четнике Драже Михаиловића и отворене непријатеље социјализма. Они су такође сакупљали оружје и припремали планове за оружану борбу и проширивање своје организације на друге крајеве у земљи. “