03. Новембар
1. Свешт. муч. Акепсим еп. Наесонски и други с њим. Осамдесетогодишњи старац Акепсим, испуњен сваком врлином хришћанском, сеђаше једнога дана у дому своме са гостима својим. У том дете неко испуњено благодаћу Духа Божјег притрча старом епископу, целива га у главу и рече: „благо овој глави, јер ће за Христа примити мучење!” Ово пророчанство ускоро се обистини. Цар Саворије подиже љуто гоњење хришћана по свој Персији, те и св. Акепсим би ухваћен и изведен пред некога кнеза жречевског. Ухваћеном и везаном епископу приступи неко од његових домаћих и упита, шта заповеда у погледу дома. Светитељ му одговори: „то више није дом мој, ја бесповратно одлазим у дом вишњи.” После великих истјазања буде бачен у тамницу, где сутрадан буду доведени и Јосиф, презвитер и старац од 70 год, и Аитал ђакон. После трогодишњег тамновања и многих мука Акепсиму одсекоше главу, а Јосифа и Аитала укопаше до бедара у земљу, и наредише бездушници хришћанима, да их ударају камењем. Тела Јосифова Промислом Божјим нестаде те ноћи, а над телом Аиталовим израсте дрво „марсина”, које исцељиваше сваку болест и сваку муку на људима. И тако трајаше 5 година, па онда злобни и завидљиви незнабошци посекоше то дрво. Пострадаше ови Христови војници у IV веку, у Персији, а за време незнабожног цара Саворија.
2. Св. великомуч. Георгије. Овога дана празнује се пренос моштију св. Георгија из Никомидије у град Лиду Палестинску, где пострада у време цара Диоклецијана. Страдање овога дивног светитеља описано је под 23. априлом. Пред смрт своју умоли св. Георгије слугу свога, да му узме тело по смрти и пренесе у Палестину, одакле му и мајка родом беше, и где имаше велико имање, које раздаде сиромасима. Слуга тако и учини. У време цара Константина буде сазидан у Лиди красан храм св. Георгија од стране побожних хришћана, па приликом освећења тога храма пренесу се у њ мошти светитељеве, и ту сахране. Безбројна чудеса догодила су се од чудотворних моштију св. Георгија, великомученика Христова.
3. Преп. Илија Египатски. Подвизавао се близу Антипоа, главног града Тиваиде. 70 година проживео у суровим и неприступним стенама пустињским. Хранио се само хлебом и урмом, а у младости постио по читаве недеље. Исцељивао све муке и недуге на људима. Сав је дрхтао од старости. Упокојио се у 110 години живота и преселио у радост Господа својега. „Чувајте ум ваш од рђавих мишљења о ближњим знајући да њих убацују демони с циљем, да би удаљили ум од виђења својих грехова и од устремљења ка Богу”.
(Житија Светих за данас)
Георгије мучениче,
Георгије победниче:
О смилуј се сада нама,
Заштити нас молитвама
Пред престолом Христа Бога,
Нашег Спаса свемоћнога:
Да се муке не страшимо,
Да трпљењем победимо!
Георгије мучениче,
Георгије победниче:
Кроз муке си победио,
И кроз смрт се прославио,
Све си држ’о јевтиније
Од истине, Георгије,
Власт и част си земну дао,
Уз живог си Христа стао.
Георгије мучениче.
Георгије победниче,
Трвен, ломљен, страшном муком
Ти си држан Божјом руком,
Све ти муке беху лаке —
Због Божије руке јаке.
Сви се теби поклањамо,
Твоје име прослављамо.
РАСУЂИВАЊЕ
Између многобројних чудеса св. Георгија прича се једно овако: на острву Митилени беше црква св. Георгија великомученика и победоносца. Житељи целог тог острва стицаху се тој цркви о годишњем празнику свечевоме. Сазнавши за ово Сарацени са Крита, ударе једне године о празнику на то острво, те поплене и поробе, па се врате на Крит. Том приликом би заробљен и један красан младић, кога пирати дароваше кнезу своме на Криту. Кнез га прими и постави за свога трпезара. Родитељи младићеви беху у превеликој тузи за сином својим. Када прође година, и опет дође дан св. Георгија, тада тужни родитељи, сходно обичају староме, постављаху трпезу и гошћаху многе госте. Сетивши се сина свога мајка бедна оде пред икону свечеву, паде по земљи и поче молити св. Георгија, да јој како зна избави сина из ропства. Па се врати мајка гостима за трпезом. Тада домаћин диже чашу и напи у славу св. Георгија. У том тренутку обрете се син њихов међу њима држећи у руци једно стакленце с вином. Када га сви питаху с изненађењем и страхом, одкуда и како се обрете он ту? младић одговори, да баш кад је хтео наслужити вино своме господару на Криту, појави се пред њим неки витез на коњу, узе га к себи на коња, и пренесе га тренутно у дом родитеља његових. Сви се удивише и Прославише Бога и дивнога светитеља Његова Георгија војводу и победоносца.
СОЗЕРЦАЊЕ
Да созерцавам чудесно избављење Павла и Силе из тамнице (Дела Ап. 16), и то:
1. како ови апостоли свети беху бачени у најдоњу тамницу и ноге им метнуте у кладе;
2. како у поноћи они беху на молитви хвалећи Бога;
3. како се земља затресе, окови окованим спадоше, и тамничка се врата отворише.
БЕСЕДА
о Христу као глави свих светих
Да се све овозглави у Христу што је
на небесима и на земљи! (Еф. 1, 10)
Грех обезумљује, грех обезглављује. Човек потонуо у грехе и пороке сличан је кокоши, којој је глава одсечена, те се умирући грчевито копрца и скаче тамо и амо. Цео незнабожни свет пре Христа Господа представља обезглављену масу, која у грчевима умире. Христос је саставио одсечену главу са тамном трупином, и оживео тело рода човечјег. Он је глава небеског воинства, и Он то никад није престајао бити. А као Творачко Слово Божје Он је био изнајпре глава и свега створеног видљивог света, нарочито рода човечјег. Но грехом као мачем одвојио је грешни Адам трупину од главе. Ваплотивши се на земљи Господ је измирио небо и земљу, спустивши небо к земљи и уздигнувши земљу к небу, и све ставивши под Свој ум, под Своју главу. Кроз Христа ми смо измирени са Светом Тројицом, и са ангелима Божјим, и друг с другом, и са створеном природом око себе. Нађена је изгубљена глава и све се хармонично устројило под њом. Ми ум Христов имамо, вели апостол. Што је глава на телесном човеку, то је ум на човеку духовном, унутарњем. Ако смо Христови, дакле, треба Христом као главом да мислимо и судимо – о свему само Њиме и кроз Њега да мислимо и судимо. А Њиме мислећи и судећи ми ћемо се осетити као органи једнога тела са осталим људима и са ангелима, једнога тела, коме је глава Христос. Отуда се разгорева љубав наша по Богу и усиљава вера наша и осветљава нада наша. Само заспало тело не осећа везу са главом својом. Пробудимо се браћо моја, пробудимо се за времена.
Господе Исусе Христе. Главо наша Свеумна, сједини нас са Собом. Теби слава и хвала вавек. Амин.
04. Новембар
1. Преп. Јоаникије Велики. Ово велико светило духовно роди се у селу Марикати у области Витинијској, од оца Миритрикија и мајке Анастасије. Као дечко беше чобанин оваца. Пасући овце он се често повлачио у самоћу и по ваздан остајао на молитви оградивши стадо своје крсним знамењем, да се не би удаљавало и разилазило. По том буде узет у војску, где показа чудо од храбрости, нарочито у ратовима против Бугара. После војничке службе Јоаникије се повуче на Олимп Азијски, где се замонаши и сав предаде подвигу, од кога не одступаше до дубоке старости и своје смрти. Подвизавао се преко 50 година, и то на разним местима. Имао од Бога врло обилат дар чудотворства: лечио све болести и муке, изгонио демоне, укроћавао зверове, нарочито имао власт над змијама, прелазио је преко воде као по суху, бивао невидљив за људе када је то пожелео, прорицао будуће догађаје. Одликовао се превеликим смирењем и кротошћу. По спољашњем изгледу беше као див, крупан и силан. Узимао је жива учешћа у судби цркве Божје. У време иконоборства најпре се и он био преластио, но после тргао и постао ватрен поборник поштовања икона. Имао је велико пријатељство са Методијем патријархом Цариградским. Поживе Јоаникије 94 године и упокоји се мирно у Господу, 846. год. Пре и после смрти велик чудотворац.
2. Свешт. муч. Никандр еп. Мирски и Ермеј презвитер. Обојица рукоположени од апостола Тита. Одликоваху се великом ревношћу у вери и великим трудољубљем у придобивању незнабожаца за Христа Господа. Због тога беху оптужени некоме судији Ливанију, који их стави на љута истјазања. Беху бијени камењем и вучени по камењу; тамноваху и гладоваху, и друге многе муке претрпеше, које смртан човек ниједан не би могао претрпети без нарочите Божје помоћи. А њима се Господ јављаше на разне начине, и посла им ангела Свога, када беху бачени у пећ огњену, те им ангел расхлади огањ. Најзад беху од бездушних мучитеља живи у гробове сахрањени и земљом затрпани. Но узалуд људи убијају, кад Господ оживљује: и узалуд бешчесте, кога Господ прославља.
(Житија Светих за данас)
О светче Божји, Јоаникије,
Милост си наш’о у Христа Бога,
Милост и за нас испроси грешне,
Благодат свету Духа Светога.
Послужи народ Јоаникије,
Народ и књаза са много жара
Па се повуче од свега, свега,
Да служи слави небесног Цара.
Велики војник Јоаникије
За веру свету, за правду чисту,
С плачем и трудом пола столећа
Он се мољаше, мољаше Христу.
Богаташ славни Јоаникије,
Богат пребогат силом небесном,
Борбу вођаше, псалме појући.
Са сваком силом мрачном, прелесном.
Чудесан светац Јоаникије,
Чудеса многа дивна сотвори.
Именом Христа и силом крста
Демонске сплетке моћно разори.
РАСУЂИВАЊЕ
Милост је плод вере. Тамо где има праве вере, има и праве милости; Св. Јоаникије прохођаше једном поред неког женског манастира, у коме међу многим монахињама беху и нека мати и кћи. Навалише зли дуси с телесним искушењем на младу кћер, и распламтеше блудну похот у њој у толикој мери да она хтеде отићи из манастира, да се удаје. Узалуд је мајка саветоваше да остане. Не хте ћерка ни да чује. Када мајка виде св. Јоаникија, она га умоли, да и он саветује ћерку њену, да не иде из манастира и не излаже душу своју погибељи. Јоаникије призва девицу и рече јој: „кћери, положи руку твоју на моје раме!” Девица тако учини. Тада се светитељ милосрдни помоли Богу у срцу, да Бог избави девицу од искушења, и да њена телесна страст пређе на њега. Тако се и догоди. Девица се смири потпуно, и остаде у манастиру, а светитељ Божји оде својим путем. Но идући распали се у њему страсна похот и сва му крв закипи као у огњу. Он пожели пре умрети него ли дати страсти на вољу. Па угледав некакву велику змијурину, притрча јој, да би био уједен од ње и умртвљен. Но змија га не хте ујести. Он је поче дражити, да би га ујела, но чим се дохвати до ње, змија црче. У том часу и пламен похоте ишчезе из Јоаникија.
СОЗЕРЦАЊЕ
Да созерцавам јављање Господа Павлу у ноћној утвари (Дела Ап. 18), и то:
1. како се Господ јави Павлу у Коринту у ноћној утвари;
2. како му рече, да се не боји но да проповеда јер, вели, имам велики народ у овоме граду;
3. како Павле послуша и оста ту годину и по.
БЕСЕДА
о наследницима царства кроз Христа Господа
Кроз којега и нашљедници постасмо (Ефес. 1, 11).
Све од Господа Исуса Христа, све кроз Господа Исуса Христа, све Господу Исусу Христу. Мимо Њега ми немамо правилне везе ни нормалног општења ни с Богом, ни с људима, ни с другим створењима. Он је глава наша, Он ум наш. Кроз Њега и нашљедници постасмо. Чега наследници? Царства Божјега. Зашто се хришћани често у Новом Завету називају наследницима? Наслеђе је скопчано увек са нечијом смрћу. Треба један да умре, да би га други наследио. Хришћани још у овом животу постају наследници, јер умире у њима стари човек, а на његово место долази као наследник нови човек. Онај ко надживљује, онај и наслеђује. Када тело умре, душа га надживљује; душа, дакле, и наслеђује све оно што је човек у телу сабрао, било добра дела за спасење било зла дела за осуду. Кроз Господа Исуса Христа нама се још отвори и оно наслеђе које сам Господ ужива, т.ј. бесмртно царство Божје. То царство наследићемо онда када оставимо царство земно; када умремо за земљу наследићемо небо; када раскинемо савез са сатаном бићемо санаследници Христови. О браћо моја, помислите, какво нас богато наслеђе чека! Да га само не продамо онако јевтино као Исав своје старешинство!
О Господе Исусе Христе, Боже наш и Спаситељу наш, смилуј се на нас до краја и спаси нас. Теби слава и хвала вавек. Амин.
05. Новембар
1. Преп. муч. Галактион и Епистима. Родом из града Едесе у Финикији, обоје од родитеља незнабожачких. Мати Галактионова беше нероткиња све док не би крштена. По том приведе она и мужа свога к вери правој, и крсти и васпита у вери хришћанској сина свога Галактиона. Када Галактион приспе за женидбу, упокоји му се добра мајка Левкипија, а отац обручи за њ неку девицу Епистиму. Галактион не хтеде нипошто ступати у брак, те најпре усаветова Епистиму да се крсти а по том и да се замонаши истовремено са њим. Удаљише се обоје на гору Пуплион, Галактион у мушки а Епистима у женски манастир. И свако од њих двоје показа се у свом манастиру право светило. Први на труду, први на молитви, први у смирености и послушности, први у љубави. Из манастира не излажаху, нити једно друго видеше више осим пред смрт. Наста љуто гоњење, и њих двоје беху изведени на суд. И када Галактиона немилосрдно шибаху, Епистима плакаше. Тада и њу шибаше. По том одсекоше им руке, па ноге, па најзад и главе. Њихова тела узе Евтолије и чесно сахрани. А тај Евтолије беше најпре роб Епистиминих родитеља, а после монах заједно са Галактионом. Он и написа житије ових дивних Христових мученика, који пострадаше и венце на небу примише 253. год.
2. Св. апостоли: Патров, Ерма, Лин, Гај и Филолог. Беху из седамдесет апостола. Патров био епископом у Неапољу; Ерма у Филипопољу (Рим. 14, 16); Лин у Риму (II Тим. 4, 21), Гај у Ефесу (Рим. 16, 23), Филолог у Синопи (Рим. 15, 16). Сви с љубављу испунише закон Христов и преселише се у царство Христово.
3. Св. Јона архиепископ Новгородски. Рођен у Новгороду и рано остао сироче. Нека богобојажљива удовица узме га и васпита. Видећи га као дечка Михаил, јуродиви Клопски, рече му пророчки: „Иванушка, учи се приљежно, јер ћеш бити архиепископ у овоме великом Новгороду”. И заиста доцније по смрти архиеп. Јевтимија би овај Јона изабран и посвећен на његово место. Беше Јона благочестив и милостив као ретко који смртан човек. Подизаше цркве и манастире и пастирствоваше као прави пастир добри. Би му понуђена столица митрополита Московског. Но он одби изговарајући се старошћу. Упокоји се мирно 5. нов. 1570. год, и пресели се у радосне небеске обитељи. Сто година по његовој смрти би велики пожар у Новгороду. Усред пожара мошти овога светитеља не сагореше, него напротив, почеше после тога пројављивати целебну силу и испуштати дивно благоуханије.
(Житија Светих за данас)
Галактион и с њим Епистима
Оставише свет пролазног дима,
Тела своја страстима распеше,
А духом се у небо узнеше.
Срца бију и Христа спомињу,
Љубављу се за Христом распињу;
Ал’ дођоше мучитељске чете,
Галактион на муке се крете,
Епистима за њиме појури:
– Лакше, брате, рече му, не жури!
Крштена сам ја од твоје руке,
Па ме узми са собом на муке!
И ако сам, брате, недостојна,
За свог Христа умрети сам вољна. —
Галактион и с њим Епистима
Објавише Христа невернима,
У мукама љутим издахнуше,
Христу своме предадоше душе.
Сад у Рају живе с ангелима —
Галактион и с њим Епистима.
РАСУЂИВАЊЕ
Што је сенка према стварности, и још мање, то је телесна љубав према духовној љубави. Братство и сестринство по крви и телу није ништа кад се сравни са братством и сестринством по духу. Галактиона отац беше обручио са девицом Епистимом. Галактион крсти Епистиму, и после тога обоје се замонашише. Телесну љубав код њих заменила је духовна љубав, јака као смрт. Толика беше Галактионова љубав духовна према Епистими, да он не жељаше никада да је види телесним очима. Јер за духовну љубав није потребно ни тело, ни сусрет. Толика пак би љубав духовна Епистимина према Галактиону, да када Епистима чу, да Галактиона одведоше на мучење, и сама потрча за њим молећи га, да је не одбацује него као духовни отац и брат да је прими на заједничко мучење. И када Галактиона светога бездушни мучитељи немилосрдно шибаху по нагоме телу Епистима света плакаше. Када им пак одсецаху руке и ноге за Христа, обоје се радоваху и Бога прослављаху. Толика беше сила љубави њихове према Христу Господу, и толика њихова међусобна духовна љубав којом се љубљаху. Ваистину телесна љубав је као шарен лептир који брзо пролази, а духовна је љубав трајна.
СОЗЕРЦАЊЕ
Да созерцавам чудесно дејство Духа Светога на крштенима (Дела Ап. 19), и то:
1. како Павле дошав у Ефес виде људе крштене крштењем Јовановим на покајање;
2. како он метну руке на њих, и Дух Свети сиђе на њих:
3. како се испунише силе и говораху језике и прорицаху.
БЕСЕДА
о узвишењу човека кроз Христа васкрслог
Превише свих поглаварства и власти,
и сила, и господарства, и свакога имена
што се може именовати не само у
времену садашњем него и у будућем. И
све покори под ноге Његове (Еф. 1, 21).
Ево висине до које Бог узвиси биће човечје! Јер овде није реч о божанској природи Христовој него о човечанској, није реч о вечном Слову Божјем него о Човеку Исусу, кога Бог васкрсе из мртвих и уздиже не само над свим овим видљивим и смртним светом него и над невидљивим и бесмртним, превише свих ангелских чинова и небеских власти, превише свуколике јављене и нејављене чудесне јерархије небеске, превише сваког бића створенога, знаног и незнаног, и превише сваког имена у оба света, у материјалном и духовном. Видите ли, браћо, како преславни Творац наш испуни Своје обећање дато Адаму, изгнаном из Раја, и још јасније поновљено Авраму, и још много јасније поновљено кроз пророке и Давида! Видите ли, како Господ Саваот поче прослављати род људски прославивши човека Исуса, у коме беше ваплоћено божанство Бога Сина Божјега? Као првенца славе прво Њега прослави, па онда редом све оне који се у Његове убројаше и благодаћу Духа Светога за вечну славу назнаменоваше, и у Књигу Живота уписаше. Не пева Црква узалуд Матери Божјој: „Чеснију од херувима и славнију од серафима”. Тамо где се Васкрсли Господ узвиси, тамо се узвиси и Његова Пресвета Богоматер, као и апостоли Његови свети, по речи Његовој Оцу Свом небеском: Оче хоћу да и они које си ми дао буду са мном гдје сам ја (Јов. 17, 24). Таква је недогледна последица силаска Бога на земљу. Такав је неисказан плод страдања Његових.
О Господе Исусе Христе, Спаситељу наш, раван само Оцу Свом и Духу Светом, помози нам до краја извући се из преисподње смрадних греха и безумља чулнога. Теби слава и хвала вавек. Амин.
06. Новембар
1. Св. Павле Исповедник патријарх Цариградски. Када блажени Александар патријарх лежаше на самртној постељи, питаху га ожалошћени верни, кога оставља после себе за архипастира стаду словесном Христовом? Тада им болесни патријарх рече: „ако желите имати пастира, који ће вас учити и који ће вам врлинама сијати, изаберите Павла; ако ли желите имати само личита човека и споља украшена, изберите Македонија”. Народ изабра Павла. Но то не би право јеретицима аријевцима, и не би право цару Констанцију, који у то време беше у Антиохији. И ускоро Павле би низложен, и заједно са св. Атанасијем Великим избеже у Рим, где их обојицу папа Јулије и цар Констанс лепо примише и у њиховој православној вери подржаше. По писму цара Констанса и папе би Павле враћен на свој престо, али кад умре цар Констанс, аријевци дигоше главу, и протераше патријарха православног у Кукуз у Јерменији. У прогонству св. Павле служећи једанпут св. литургију би нападнут од аријеваца и удављен омофором, 351. год. У време цара Теодосија 381. год. мошти његове пренесене у Цариград, а 1236. год. у Венецију, где се и сад налазе. Његови љубљени клирици и секретари Маркијан и Мартирије пострадаше ускоро после свога патријарха (в. 25. окт.).
2. Преп. Варлам Хутински чудотворац. Рођен и васпитан као хришћанин у великом Новгороду. По смрти својих родитеља замонаши се и предаде тешком подвигу. Основа манастир на обали реке Волхове, на месту где му се показа светлост небеска. За живота и по смрти велики чудотворац, прозирући у тајне људске, изгонећи духове нечисте, и лечећи све болести на људима. Слуга кнеза Василија Васиљевича беше тешко болестан, те умоли да га однесу на гроб св. Варлама. Још нареди, да ако би уз пут и скончао, да га мртва носе к светитељу. Тако се и догоди. Он умре на путу, и однеше га мртва у манастир, где оживе, и устаде, и поклони се гробу светитеља. 1471. год. цар Иван Грозни нареди, да откопају гроб светитеља. Тек што су почели откривати, дигне се пламен из гроба и букне уза дуварове цркве. Цар се толико уплаши, да побегне из храма, и у хитњи заборави свој штап, који се и до дан данас чува крај гроба светитељева. У спомен овога чуда празнује се св. Варлам поново у петак после Недеље Свих Светих.
3. Спомен падања пепела из ваздуха. Ово се догоди у Цариграду 472. год. за време цара Лава Великог и патријарха Генадија.
(Житија Светих за данас)
Господ наш је милост и доброта сушта,
Но због греха људских страдања попушта:
Поплаве, болести, потресе и суше,
Страхоте и муке на тела и душе.
Ко не види Оца када даре нуди
Нек Судију види кад праведно суди.
У Судије страшног много слугу има,
За људско спасење Он се служи свима,
Земља даје трње, змије и зверове,
А небо поплаве, муње и громове,
Зли ветрови болест, сунце жар и таму,
Њива – или жито или празну сламу.
Колико дарова за верне спремљених
Толико бичева за злобне сплетених.
Адамова поља блага роса роси
А Содом и Гомор мач пламени коси.
Изнад других твари Бог љуби човека,
Зато много прашта, зато дуго чека.
Но кад се и Божје стрпљење преврши
Место росе тада огањ своје врши.
РАСУЂИВАЊЕ
Кад Бог може извести воду из камена ради утехе људима, може и огањ с неба пустити ради казне. Судба Содома и Гомора представља класичан пример казне Божје над окорелим грешницима. Да Бог може ову казну поновити и на другом месту показао је Он над Цариградом у време цара Лава Великог и патријарха Генадија 472. године. Те године 6. новембра у подне наједанпут се помрачи небо од густих и црних облака, од којих паде мрак и на земљу. Ти облаци овда онда беху као огњем зажарени, па се опет помрачаваху. Ова појава трајаше над Цариградом читавих 40 дана. Устрашени народ прибеже покајању и молитви, и заједно са царем и патријархом иђаше у литији кроз улице из цркве у цркву и с плачем и вапајем мољаше се Богу. Последњег дана поче из облака падати врућ и црн пепео, и падаше као киша од вечера па до поноћи, после преста. Сутрадан освану чист и ведар дан, али гарав пепео лежаше на земљи с педао висине. С трудом великим људи очистише домове своје и улице од тог гаравог пепела, али сви усеви на њивама пропадоше бесповратно. И свак ко је разума имао разумео је и осетио је ту појаву као казну Божју, и то као ублажену казну Божју, због хитног народног покајања пред Господом Богом. А да није било тога хитног народног покајања за грехе своје велике и нагомилане, ко зна, шта би се у те дане догодило са Цариградом? Но дошло је благовремено покајање грешничко и дошле су молитве Пресвете Богородице и многобројних светитеља и мученика Цариградских, те је казна врло ублажена.
СОЗЕРЦАЊЕ
Да созерцавам чудесну силу исцелења која исхођаше из апостола Павла (Дела ап. 19), и то:
1. како су људи носили његове чалме и убрусе и стављали на болеснике;
2. како су болесници сви оздрављали, и зли духови из лудих бегали;
3. како се обистинила реч Спаситеља, да ће онај ко у Њега верује чинити и већа чудеса од Њега (Јов. 14, 12).
БЕСЕДА
о глави цркве и телу Христовом
И Њега даде изнад свију за главу
Цркви, која је тијело његово (Еф. 1, 22–23).
Обезглављено човечанство овозглави се Господом Исусом васкрслим из мртвих. Одвојено тело од главе поче се припијати уз главу своју, део по део, члан по члан. Нису сви људи тело него само верујући у Христа Господа; сви су позвани, али се само одазвани примају под Главу. Одазвани сачињавају тело, које се зове Црква, и којој је Господ глава. Па као што се васкрсли и прослављени Човек Исус уздиже од стране Свете Тројице изнад свих и свега на земљи и на небу, тако ће и Црква Његова, тело Његово бити уздигнуто до Главе своје, тј. изнад свих и свега. Цела Црква заједно с Главом својом стајаће с десне стране Свете Тројице, јер где је глава ту је и тело. До такве висине, величине и славе, уздићиће се искупљени и покајани грешници, негда непријатељи Божји, заблудели као блудни син и обезглављени као умртвљена телесина, а сада усиновљени кроз Христа и због Христа, и обучени у красоту божанскога живота и сјаја. Јер је велика ствар, браћо, ваплоћење Сина Божјег на земљи, и Његово страдање на крсту, и смрт нас ради. Његова посета земљи донела је огромну промену у судби људи и у смислу свих твари. Он је све променио и све учинио новим. Зато, браћо, да не живимо и не владамо се као стари човек него као нови, да не живимо греху но правди, да се не владамо по телу него по духу. Да би се тако удостојили оне висине, величине и славе, на коју смо Главом нашом призвани.
О Господе Исусе, Главо Света Цркве свете, удостој нас вечно бити члановима тела Твога пречистога. Теби слава и хвала вавек. Амин.
07. Новембар
1. Св. муч. Јерон с дружином. Рођен у граду Тијани кападокијској од добре и благочестиве мајке Стратонике, која беше слепа. Беше Јерон врло ревносан хришћанин и са великом синовском љубављу служаше слепој мајци својој Стратоники. Из та два разлога не хтеде ићи у војску, него истуче и отера оне, који беху послати да га узму. Јер жао беше Јерону оставити своју беспомоћну слепу мајку, и јер тешко му беше и помислити, да ће као војник бити принуђен, да се клања и жртвоприноси идолима. Најзад би Јерон ухваћен и са још неким хришћанима одведен пред кнеза у град Мелитину. Када беху на путу, једне ноћи јави се неко Јерону у белом оделу и рече му: „ево, Јероне, јављам ти спасење: нећеш војевати за цара земаљскога, него ћеш за Цара небесног подвиг свршити и скоро к Њему прећи да примиш од Њега чест и славу.” И од те вести испуни се срце Јероново радости неисказане. Кад стигоше у Мелитину, беху сви бачени у тамницу. Ту Јерон с великим жаром утврђиваше у вери све затворене, молећи их да нико не отпадне но сви да драговољно предаду телеса своја на муке и смрт за Христа. Пред кнезом сви једногласно изјавише веру у Христа Господа, само један рођак Јеронов, по имену Виктор, отпаде од вере. Јерону би одсечена рука, по том би шибан и различно мучен, док најзад не би, заједно са осталима, мачем посечен. Идући на губилиште њих 33 мученика певаху псалам: Блажени непорочни на путу ходећи по закону Господњем. Да споменемо и по имену ове чесне мученике, чија су имена уписана у Књигу Живота: Исихије, Никандр, Атанасије, Мамант, Варахије, Калиник, Теоген, Никон, Лонгин, Теодор, Валерије, Ксант, Теодул, Калимах, Евгеније, Теодот, Острихије, Епифаније, Максимијан, Дулкитије, Клавдијан, Теофил, Гигантије, Доротеј, Теодор, Кастрихије, Аникит, Темелије, Евтихије, Иларион, Лиодот и Амонит. Неки Хрисант откупи одсечену главу Јеронову и чесно је сахрани, а доцније над њом подиже цркву у име св. Јерона. А одсечена рука мученикова би однесена његовој слепој мајци. Пострада св. Јерон са дружином 298. год., и пређе у славу Христову.
2. Св. муч. Тесалоникија са Авктом и Таврионом. Ова девица беше кћи некога жреца идолског Клеона, човека богата и охола. Због вере у Христа отац је истера из куће и из града. Два чесна грађанина, Авкт и Таврион, укореше Клеона због нечовечног понашања према кћери, због чега их Клеон оптужи као хришћане. И бише љуто мучени и за Христа посечени. По том Тесалоникија би мучена и убијена. Пострадаше у Македонском граду Амфипољу, према садашњој Кавали. И тако се ови мученици удостојише царства бесмртнога чесним страдањем својим.
3. Преп. Лазар Галасијски. Стуб од светлости јавио се над кућом, где се он родно. Из свог села Магнезије отишао у Јерусалим на поклоњење светињама, и тамо се замонашио у манастиру св. Саве Освештаног. После 10 година настанио се на гори Галасијској, и подвизавао се на столпу као столпник: Чудотворац за живота и по смрти. Велико уважење према њему имао цар Константин Мономах. У старости преселио се Лазар свети у вечност, крајем XI столећа.
(Житија Светих за данас)
Тамнице су необични двори,
У тамници свети Јерон збори:
– Браћо моја, тридесет другова,
Држите се Божијега слова,
Божијега слова и закона;
Гле, змија се подигла искона,
Да вас својим обаја погледом!
Да јој у ад следујете следом.
Не дајте се, браћо правоверна,
О почујте ви Јерона смерна!
Све што змија вама обећава,
Пролазно је к’о зелена трава.
Поднесите муке мужествено,
Не дајите вечно за времено,
Данас, сутра, па ће и смрт стићи,
На Суд Божји сваком ваља ићи.
Благо оном ко се не постиди,
Кад пред собом свог Судију види,
А још више ко покаже Њему
Крв за Њега своју проливену,
Ране своје за Његово име —
Тај ће вечно царовати с Њиме.
РАСУЂИВАЊЕ
Има у животу тренутака одлучних, од којих човеку зависи вечни живот или вечна смрт. Ми не знамо, кад је за нас тај одлучни тренутак дошао – можда је он већ данас приспео – због чега морамо стражити непрестано. Са св. Јероном беше ухапшен и неки његов рођак Виктор. Уочи дана мучења убоја се Виктор предстојећих мука, па оде надзорнику тамничком, и умоли га да избрише његово име из списка оптужених, и да га пусти, обећавши му за то дати земљу своју. Надзорник га избриса и пусти. Но враћајући се дома Виктор изненадно умре, – умре природном смрћу истовремено кад и св. Јерон са дружином на мукама за Христа. И тако Виктор пропусти улудо одлучан тренутак, изгуби земљу своју, изгуби пријатеље своје, и изгуби оба живота, земаљски и небески. А Јерон у том одлучном тренутку доби све. – О тело Викторово нико се није грабио, док су се о тело Јероново многи грабили. Када хришћани потражише од кнеза главу Јеронову, кнез потражи за њу онолико злата, колико је тешка. Хрисантије неки, богат и благочестив, плати толико злата за чесну главу мученикову. Антоније и Матронијан пак скрише од кнеза одсечену руку Јерона светога и однеше је Јероновој слепој мајци Стратоники. Узе мајка руку сина свога и горко ридаше: „о љубезни сине мој, ја те родих цела, а сад само један део тебе имам!”
СОЗЕРЦАЊЕ
Да созерцавам опаку силу духа злог над оним који Њему служе (Дела Ап. 19), и то:
1. како седам Јевреја покушаше да и они, слично Павлу изгоне духове из људи за добит;
2. како им зли дух одговори: Исуса познајем, и Павла знам, али ви ко сте?
3. како човек са злим духом скочи на њих и хтеде их удавити.
БЕСЕДА
о тамним путовима човечанства пре и мимо Христа
Негда ходисте по вијеку овога
свијета, по књазу власти ваздушне,
по духу који сад дејствује у синовима
противљења (Еф. 2, 2).
То је све један исти пут – пут у пропаст. По вијеку овога свијета значи по стремљењу греховном; и о књазу власти ваздушне значи по вољи старешине оних демона, који у ваздуху обитавају: по духу који сад дејствује у синовима противљења значи, да тако како сад живе богопротивници и богоборци живљаху сви људи пре Христовог доласка, па и они којима апостол пише посланицу. Каква је то власт ваздушна, браћо? То је чин злих духова, који се налазе у непрестаном колебању у ваздуху. Они чине ваздух тлетворним, и они заустављају душе умрлих које узлазе к небу. Они саблажњавају дух човеков на свако зло; они га драже на сваки грех; не приморавају јер на то немају силе – него само саблажњавају и драже. На незнабошце они су дејствовали јаче и непосредније него на народ Израиљски. На незнабошце пали су били као рој мува на лешину, а на Израиљ дејствовали су издалека саблажњавајући и дражећи. Јер су стајали даље од Израиља због имена Божјег, које је ту чувано и изговарано. Христос Господ их је све разбио, и ишчупао им отровну жаоку, тако да су они остали само као празна страшила, као бедне непостојане сенке, које ишчезавају намах при помену имена Христова или при знамењу крста Христова.
О Господе Исусе, војводо наш и ослободитељу наш, помози нам живети у слободи Твојој. Теби слава и хвала вавек. Амин.
08. Новембар
1. Св. Архистратиг Михаил и остале Силе небесне безтелесне. Ангели Божји били су празновани од људи још из дубоке старине. Но то празновање често се изметало у обожавање ангела (IV Цар. 23, 5). Јеретици су свашта баснословили о ангелима. Неки су од тих гледали у ангелима богове; други и ако их не сматраху боговима називаху створитељима васцелог видљивог света. Лаодикајски помесни сабор који беше на 4 или 5 година пре I Васељ. Сабора, својим 35. правилом одбаци поклоњење ангелима као боговима и установи правилно поштовање ангела. У време пак Силвестра папе римског и Александра патријарха александријског (из IV в.) би установљен овај празник Архистратига Михаила и прочих Сила небесних у месецу Новембру. Зашто баш у Новембру? зато што Новембар представља девети месец после месеца Марта. У месецу Марту сматра се да је било створење света. А девети месец после Марта узет је због 9 чинова ангелских, који су најпре створени. Св. Дионисије Ареопагит, ученик апостола Павла, онога апостола, који се уздигао до у треће небо, описао је ових 9 чинова у књизи „О небесној Јерархији”. Ти чинови су следећи: шестокрили Серафими, многоочити Херувими и богоносни Престоли, Господства, Силе и Власти, Начала, Архангели и Ангели. Војвода целе војске ангелске јесте архистратиг Михаил. Када је сатана, Луцифер, отпао од Бога, и повукао собом у пропаст један део ангела, тада је Михаил устао и узвикнуо пред неотпалим ангелима: вонмемъ! станемъ добрэ, станемъ со страхомъ! И све небесне војске верних ангела громовито су запојале: свјат, свјат, свјат Господ Саваотъ исполнъ небо и земля славы твојеја!! (Види о архангелу Михаилу Ис. Навина 5, 13–15; св. Јуде 9.) Међу ангелима влада савршено једномислије, једнодушност и љубав, а уз то још и потпуна послушност нижих чинова вишим чиновима, и свих укупно светој вољи Божјој. Сваки народ има свога ангела хранитеља, а осим тога и сваки хришћанин има свога ангела хранитеља. Треба се увек сећати да ма шта ми чинили, јавно или тајно, чинимо у присуству свога ангела хранитеља. А на дан Страшнога Суда сабраће се све огромно мноштво ангела небесних светих око престола Христова, и пред свима њима објавиће се дела, речи и помисли свакога човека. Нека би нас Бог помиловао и спасао молитвама св. архистратига Михаила и прочих небесних сила безтелесних. Амин.
(Житија Светих за данас)
Небесни архистратизи,
Што гледате нас у бризи,
Крилима нас закрилите,
Силом својом оградите.
Божјом силом оружани,
Божјом славом увенчани,
Ви пламени мач носите,
Зле демоне да косите.
Хитро, хитро као зраци,
Ви летите на облаци,
На облаци материје,
Где се бој за Бога бије.
Без умора и без санка
Ви лебдите без престанка
Над људима и тварима,
Над безбројним мировима.
За вама су војске силне,
Војске чедне и умилне.
Ангели су војска ваша
И по Творцу браћа наша.
Војсковође моћног неба,
Водите нас куда треба —
Ка престолу Свевишњега
Што нас створи из ничега.
РАСУЂИВАЊЕ
Да ангели Божји непрекидно опште са овим светом о томе сведочи Св. Писмо јасно и непобитно. Које из Светога Писма које из Св. Предања црква православна дознала је имена седморице началника ангелских сила, и то: Михаила, Гаврила, Рафаила, Урила, Салатила, Јегудила, Варахила (уз то неки спомињу и осмог – Јеремила). Михаил на јеврејском језику значи: ко је као Бог или ко је раван Богу? Св. Михаил изображава се још од првих времена хришћанских као војвода, који у десној руци држи копље, којим попире Луцифера, сатану, а у левој палмову зелену гранчицу. На врх копља има платнену пантљику са црвеним крстом. Архангел Михаил сматра се нарочито чуварем вере православне и борцем против јереси верских. Св. Гаврил значи – муж Божји, или крепост Божја. Он је благовеститељ тајни Божјих, нарочито тајне боговаплоћења, и свих осталих тајни, које с оном стоје у вези. Изображава се: у десној руци држи фењер са запаљеном свећом унутра, а у левој огледало од зеленог камена јасписа. Огледало означава премудрост Божју, као тајну скривену. Св. Рафаил значи – исцелење Божје, или Бог исцелитељ (Тов. 3, 17; 12, 15.). Изображава се: десном руком води Товију, који носи рибу ухваћену у Тигру, а у левој држи алабастар лекарски. Св. Урил – огањ или светлост Божја (III Јездра 3, 1; 5, 20). Изображава се: десном руком држи мач против Персијанца, а у левој пламен огњени. Св. Салатил значи молитвеник Божји (III Јездра 5, 16). Изображава се са лицем и очима погнутим, а руке држећи на прсима као на молитви. Св. Јегудил – славитељ Бога. Изображава се: у десној руци држи венац златан, а у левој трострук бич. Св. Варахил – благослов Божји. Изображава се: носи у недрима руже беле. Јеремил – узвишење Божје (III Јездра 4, 36). Поштује се као внушитељ и побудитељ узвишених помисли, које човека уздижу к Богу.
СОЗЕРЦАЊЕ
Да созерцавам чудесно оживљење Евтиха апостолом Павлом (Дела Ап. 20), и то:
1. како Павле ноћу проповедаше у једној кући у Троади;
2. како момче Евтих задрема и паде с прозора трећега боја, и беше мртав;
3. како Павле сиђе, загрли га и поврати му живот.
БЕСЕДА
о томе како Христос оживе људе грехом умртвљене
И нас који бијасмо мртви од грехова
оживље с Христом (Еф. 2, 5).
Бог прво Христа оживе, прво Њега као човека подиже из гроба. А Христос је глава наша. Да би васкрсао цео род верних, требало је прво да васкрсне глава. Када је васкрсла глава, тада је осигурано васкрсење и целога тела заједно са свима органима тела. Апостол Павле говори стога о нашем васкрсењу и прослављењу као о свршеној ствари. Бог и нас и њих васкрсе и посади на небесима у Христу Исусу. С Христом заједно као човеком Бог васкрсе и нас, који пре бијасмо мртви од грехова, умртвљени гресима. И не само да нас удостоји васкрсења заједно са Христом Господом него још и више: Он нас посади на равно са васкрслим Христом на висинама небеским, изнад целокупног света безтелесних духова. Није, браћо, Бог се јавио на земљи због неке обичне и малене ствари, него због једне сасвим необичне и велике превелике. Кад цар неки земаљски учини посету једном месту у својој држави, благодет његове посете дуго се осећа у том месту. Цар Господ посетио је земљу и род људски на земљи. И благодет те посете осећаће се до краја времена. Та посета за нас је значила живот место смрти, славу место срама, приближеност Богу место удаљености, благослов место проклетства. Једном речју: васкрсење из мртвих – вечно царовање са Христом на небесима.
О Господе, хвала Ти, о Господе слава Ти. Теби слава и хвала вавек. Амин.
09. Новембар
1. Св. Муч. Онисифор и Порфирије. Ова два дивна мужа беху мучена за име Христово у време цара Диоклецијана. Беху бијени веома, а затим жежени на леси железној, па онда везани коњима за репове и вучени по камењу и трњу. Тако бише растргнути на комаде, и предаше душе своје свете Богу. Мошти им сахрањене у Пентапољу.
2. Преп. Јован Колов. Убраја се међу највеће подвижнике Мисирске. Колов – означава Мали, јер беше малена раста. У Скит дошао заједно са својим братом Данилом, и са превеликом ревношћу предавао се подвигу, тако да га је брат му Данило морао умеравати. Био је ученик св. Памва а доцније учитељ св. Арсенију Великом. Његов саученик у св. Памва био и св. Пајсије Велики. Једном кад су се он и Пајсије разговарали, какав начин подвига да предузму, јави им се ангел Божји, и нареди Јовану да остане на свом месту и поучава друге а Пајсију да иде у пустињу и живи као отшелник. Да би пробао послушност Јованову св. Памво му нареди, да залева једну суву мотку, забодену у земљу, све докле не озелени. Без размишљања и сумње залевао је Јован ово суво дрво три пуне године, из дана у дан, док заиста, по Божјој сили, озелени оно дрво и плод донесе. Тада Памво набра плодове с тога дрвета, однесе у цркву и раздели братији говорећи: „приступите и окусите од плода послушности!” Јован Колов имао је мноштво ученика. Неке од његових мудрих изрека сачуване су. Упокојио се мирно и преселио у радост Господа свога.
3. Преп. Матрона Цариградска. Из Пергије Памфилијске. Брзо јој дотужа брак са неким Цариградским велможом Дометијаном, те одбегне, преруши се у мушко одело и под именом Вавиле ступи у манастир св. Васијана у Цариграду. Но како је муж њен непрестано трагао за њом, то је она била принуђена да промени многа места, као Емесу, Сипај, Јерусалим, Бејрут, и најзад опет дошла у Цариград. Замонашила се у 25. години и подвизавала се 75 год. Живела свега 100 година, и као игуманија једног манастира у Цариграду мирно скончала и преселила се у радост Господа свога, 492. године.
4. Преп. Јевтимије Дохијарски и ученик му Неофит. Срби по происхођењу, и сродници високих аристократа Византијских. Јевтимије, најпре друг св. Атанасија и економ његове Лавре, а по том оснивач манастира Дохијара. Упокојио се мирно 990. год. Његов синовац Неофит наследио свога стрица као игуман Дохијара, умножио братство и саградио велику цркву. Упокојио се почетком XI столећа.
5. Св. Симеон Метафраст. Даровити Цариграђанин. Имао светско и духовно образовање. Постао царским логотетом и првим великашем на двору. Но живео чисто и непорочно као истински аскет. Одликовао се и великом храброшћу војничком и мудрошћу државничком. Због тога га је цар Лав Мудри веома ценио и једном га слао на Крит да преговара о миру с Арапима, који у то време беху заузели ово острво. Свршивши успешно ову своју мисију, он се врати у Цариград, и ускоро повуче од света и светских послова. Писао житија светитеља, и то саставио нових 122 животописа и исправио 539 животописа. Упокојио се око 960. год. Из тела његовог потекло благоухано и целебно миро.
6. Преп. Теоктиса Пароска. Рођена на острву Лесбосу она се замонашила у својој 17. години. Дивљи Сарацени ударе на то острво и заробе све што им дође под руку, па и Теоктису са сестром јој. Када Сарацени изведу робље на пазар на острву Паросу Теоктиса побегне из гомиле и сакрије се. Сакрије се усред острва у неки запуштени храм, где се подвизавала 35 година. Упокојила се мирно 881. год.
(Житија Светих за данас)
Светитељ Симеон, Метафраст прозвани,
Он посвети цркви талант богодани,
Он љубљаше свеце, Божије другове,
И описа дивно подвиге њихове,
Подвиге у духу, подвиге у телу.
Подвиг мисаони и подвиг на делу.
Он друг веран беше другова Божијих,
Од свих људи у свету Богу најмилијих.
Он љубљаше оне које и Бог љуби.
Кроз то љубав своју ка Богу удуби.
Од љубави к Богу Симеон засија,
И к’о ћилим везен исписа Житија,
Поколења нова на све четир’ стране
Душе своје дивним витештвом да хране,
Гледећи примере витештва светачког
Следећи стопама учења отачког.
О диван је Бог наш посред светитеља,
О диван је Господ – Створитељ ангела.
РАСУЂИВАЊЕ
После дугог растанка са својим другом Пајсијем посети овога Јован Колов и ступи с њим у разговор. Питаху један другог, какву је ко врлину за толико време обрео. Рече Пајсије: „никад ме сунце не виде да једем”. Рече пак Јован Колов: „а мене никад не виде да се гневим”. Учећи братију у Скиту св. Јован употребљавао је ову причу о покајаној души човечјој: „у неком граду живела лепотица жена, но блудница, која имаше много љубавника. Кнез неки предложи тој жени, да ће је узети себи за жену, ако му се обећа, да ће живети чесно и верно у браку. Она се обећа. Кнез је узме у свој двор и венча се с њом. Сазнавши за ово њени пређашњи љубавници реше се, да је некако врате к себи на стари пут. Но нису смели ићи на очи кнезу, него пођоше позади двора и почеше звиждати. Чу жена звиждање и познаде. Па брзо запуши уши своје и склони се у унутрашњу одају двора, и закључа врата за собом. Тако се избави нових искушења.” Св. Јован објашњавао је ову причу овако: жена блудница то је душа, њени љубавници – страсти, кнез – Христос, унутрашња одаја – небеска обитељ, љубавници што звижде и маме – демони. Ако душа буде непрестано окретала се од страсти својих и прибегавала Богу, то ће се и страсти и демони устрашити и побећи од ње.
СОЗЕРЦАЊЕ
Да созерцавам појаву ангела Павлу у ноћи на бури (Дела Ап. 27), и то:
1. како се ноћу јави ангел Божји Павлу и рече му, да се не боји јер ће бити спасен и он и сви с њим;
2. како Павле саопшти то људима на лађи и много их охрабри.
БЕСЕДА
о спасавајућој благодати
Благодаћу сте спасени (Еф. 2, 5–8).
Ко може појмити и признати, да смо ми благодаћу спасени? Да смо спасени не нашим заслугама и делима него благодаћу – Божјом ко то може појмити и признати? То може појмити и признати само онај, ко је појмио и видео с једне стране бездну смрти и трулежи, у коју је човек грехом био низвргнут, и с друге стране висину части и славе, на коју је човек уздигнут у царству небеском, у свету бесмртном, у дому Бога живога – само онај може то и појмити и признати. Неко дете путоваше по ноћи, и спотицаше се и падаше из рупе у рупу, из јаме у јаму, док најзад, не паде у једну предубоку јаму, из које ни на који начин само не могаше изаћи. И кад се дете предаде у руке својој судбини и мишљаше, да му је ту крај, наједанпут неко стаде више јаме, пусти дуг конопац детету и викну му, да се ухвати и држи чврсто за конопац. То беше неки царски син, који узе дете, опра га и одену га, и одведе га у свој двор, и постави га поред себе? Да ли се ово дете својом заслугом и својим делом спасе? Никад и никако. Његова је сва заслуга што се ухватило за дотурени му крај конопа, и што се држало за коноп. Чиме је, дакле, дете спасено? Милошћу сина царевога. У односу Бога према људима та милост се назива благодат. Благодаћу сте спасени. Ове речи понавља апостол Павле два пута у кратком размаку, да би верни знали и запамтили. Знајмо и ми, браћо, и памтимо, да смо благодаћу спасени кроз Господа Исуса Христа. Били смо у чељустима смрти, и дарован нам је живот у двору Бога нашега.
О Господе Исусе Христе, Спаситељу наш, Тобом смо спасени. Теби слава и хвала вавек. Амин.
10. Новембар
1. Св. апостоли Олимп, Ераст, Кварт, Родион, Сосипатер и Терције. Беху сви из Седамдесет апостола. Последња тројица спомињу се још и на другом месту, и то: Родион 8. априла, Сосипатер 28. априла а Терције 30. октобра. Св. Олимп и Родион беху следбеници апостола Петра; и када Петар пострада, пострадаше и они, јер по заповести Нероновој бише обезглављени. Ераст био најпре економ цркве Јерусалимске, а по том епископ у Панеади Палестинској. Кварт био епископ у Бејруту; много је страдао но многе је и привео вери Христовој. Сосипатер био епископ у Иконији; а Терције био другим епископом у истој тој Иконији. Духовно војеваше, победници бише, и венцима се славе увенчаше.
2. Св. муч. Орест. Из града Тијане у Кападокији. Св. Орест беше хришћанин од рођења и лекар по занимању. Би истјазаван сурово неким опаким кнезом Максимином у време царовања Диоклецијанова. Када га кнез најпре саветоваше, да се одрекне Христа и поклони идолима, одговори Орест: „кад би ти познавао силу Распетога, ти би одбацио лаж идолску и поклонио би се Богу истинитоме”. За то би бијен много, па струган и трзан, па опаљиван врелим гвожђем, па најзад бачен у тамницу, да умре од глади. Седам дана проведе Орест млади без хлеба и воде. Осмог дана поново би изведен пред кнеза, који му поче страшно претити мукама. На то му Орест одговори: „готов сам сваке муке претрпети имајући знамење Господа мога Исуса Христа изображено на срцу моме.” Тада нареди кнез, те му ударише у ноге 20 клинаца гвоздених, па везаше за коња и најурише по трњу и камењу, докле мученик Божји не издахну. На том месту где беше тело Орестово бачено јави се неки човек светао као сунце, па сабра све кости Орестове и пренесе их на једно брдо близу града Тијане, и ту чесно сахрани. Овај дивни светитељ Орест јавио се св. Димитрију Ростовском и показао му све своје ране на телу.
3. Св. Нон еп. Илиопољски. Беше се прочуо као велики подвижник у Тавенском манастиру у Мисиру, због чега би изабран за епископа 448. год. на епархију Едеску. Доцније пређе на епархију Илиопољску. Овде он обрати 30000 Арапа у веру Христову. По смрти еп. Ива св. Нон поново се врати у Едесу, где остане до смрти, наиме до 471. год. када се и упокоји. По његовим молитвама обраћена у веру Христову знаменита грешница Пелагија, која се после прославила светошћу живота свога (Види 8. октобар).
(Житија Светих за данас)
Млади Орест младост не пожали,
Пред судијом Христом се похвали,
Живим Богом, јединим и светим,
За род људски на Крсту Распетим.
Орест свети, шибан по плећима,
Наруга се мртвим идолима;
Орест дивни на огњу спаљиван,
Росом Духа Божјег прохлађиван.
У ноге му чавле ударише,
Све му тело ранама покрише;
Духом силан Орест се мољаше.
Благодарност Богу одаваше,
Што га мука таквих удостоји,
Што га себи за сина посвоји.
О Оресте, Божји угодниче,
И за Христа храбри мучениче,
Помози нам до последњих дана,
Помози нам твојим молитвама,
И ми чесно живот да кончимо,
Раја с тобом да с’ удостојимо.
РАСУЂИВАЊЕ
Пречудни путеви Божјег Промисла показали су се у једном изузетном и чудесном догађају у манастиру Дохијару у време блаженог Неофита, синовца св. Јевтимија. Када по смрти Јевтимијевој Неофит отпоче зидати нову и већу цркву св. Николају чудотворцу, нестаде му средстава, и он се поче молити Богу за помоћ. И Бог му поможе на један чудесан начин. Према Дохијарском манастиру лежи полуострво Лонгос или Сика. На том острву имаше Неофит један омањи метох, близу кога налазио се један кип човечји од камена. На том кипу стајало је написано: „ко мене удари у главу, наћиће много злата”. Многи су ударали кип у главу, но нису ништа нашли. Пошље Неофит неким послом манастирског послушника Василија. Овај Василије једног дана стајао пред статуом и чудио се тајанствености онога натписа. У том сунце се роди; и статуа баци своју сенку према западу. Василије узе камен и удари главу сенке, и ту поче копати, и нађе котао пун златних новаца. Одмах отрчи и јави игуману Неофиту. Игуман одреди тројицу чесних монаха, да иду с Василијем на манастирској лађици и донесу злато. Оду, дакле, ови монаси, натоваре злато на лађицу и пођу обратно. Но кад су били на мору, ђаво им утисне у главу мисао, да се дочепају тог злата сами за себе. И она тројица чесних монаха, прелештени ђаволом, вежу Василија конопом, обесе му камен о врат, и баце га у море. Кад је Василије пао на дно мора, на једанпут му се јаве архангели Михаил и Гаврил као два светла младића, узму га, пренесу у Дохијарску цркву и метну у га у закључану цркву пред царске двери. Сутрадан када монаси уђоше у цркву, нађоше Василија везана где лежи пред олтаром. Игуман га испита и сазна чудесан догађај са њим. У том стигоше и она три монаха, који видевши Василија жива беху као громом поражени. Њих игуман достојно казни, а злато узе и доврши цркву, но не посвети је св. Николи него св. архангелима Михаилу и Гаврилу. Ето зашто се стара Јевтимијева црква у Дохијару назива црква св. Николе, а нова пак св. архангела Михаила и Гаврила.
СОЗЕРЦАЊЕ
Да созерцавам чудесно спасење Павлово од змије (Дела Ап. 27), и то:
1. како Павле зграби грања и баци на огањ;
2. како отровна змија искочи из огња и ухвати му се за руку;
3. како он отресе змију и не би му ништа.
БЕСЕДА
о Једином миру и измиритељу
Јер је он мир наш који обоје састави
уједно (Еф. 2, 14).
Између Израиљаца и незнабожаца зјапио је бездан, који нико од смртних није могао испунити и поравнати. Господ Христос једини могао је то учинити, и Он је то учинио. Оно што је било удаљено Он је приближио и спојио. Чиме? Крвљу Својом. Наиме Својом жртвом Он је заменио све остале жртве. Тиме је Он искупио и Собом заменио сву природу, од које су људи узимали и Богу (односно боговима) на жртву приносили. Једна је жртва довољна и за Израиљце и за незнабошце – то је жртва Христова. Даље, крв животињска делила је Израиљце и незнабошце, и по месту где је приношена, и по божанству коме је приношена, и по врсти животиње која је приношена, и по начину како је приношена. Сада је крв Христова пречиста дошла на место све оне крви, и ова крв Христова уједињава, збратимљава Израиљце и незнабошце. И једни и други постају крвна браћа, као што смо и ми сви верни крвна браћа, због крви Христове, којом се искуписмо од клетве и којом се и сада хранимо. Међустење ограде, која је делила и растављала, Он разори, и састави руке и срца Израиљаца и незнабожаца. Чиме? Тијелом Својијем. То јест: живом истином, ваплоћеном истином у Себи. Сен законска замењивала је истину код Израиљаца а басне код незнабожаца. Обоје то Он удаљи и показа живу истину у телу. И свет виде и обрадова се.
О Господе Исусе Христе, преблаги Искупитељу наш, уједини срца нас верних Твојих. Теби слава а хвала вавек. Амин.
11. Новембар
1. Св. вел. муч. Мина. Мисирац по пореклу и војник по занимању св. Мина, као истинити хришћанин, не могаше гледати одвратно жртвоприношење идолима, те напусти и војску, и град, и људе, и све, па оде у пусту планину. Јер лакше беше св. Мини живети с дивљим зверовима него ли с људима незнабожним. Једног дана прозре св. Мина из даљине незнабожачко празновање у граду Катуанији, па се спусти у град, и пред свима објави своју веру у Христа Бога живога а изобличи идолопоклонство и незнабоштво као лаж и мрак. Кнез града тога, неки Пирос, упита Мину ко је и шта је. Одговори му светитељ: „Отаџбина ми је Мисир, име ми је Мина, био сам официр, но видећи идолопоклонство одрекох се ваших почасти. Сад дођох да пред свима објавим Христа мога као Бога истинитога, да би и Овај мене објавио као слугу Свога у царству небеском.” Чувши ово Пирос стави Мину светога на велике муке. Шибаху га, стругаху гвозденим четкама, опаљиваху свећама, и мучаху разним другим мукама, па га најзад мачем посекоше. Тело му бацише у огањ, да га не би хришћани узели, но хришћани ипак спасоше од огња неке делове. Те остатке они чесно сахранише, а доцније они бише пренети у Александрију и тамо сахрањени, и над њима црква саграђена. Пострада св. Мина око 304. год. и пресели се у царство Христово. Но би и оста велики чудотворац у обадва живота, и на земљи и на небу. Ко год је св. Мину славио и на невољи у помоћ га са вером призивао, томе је он помагао. Више пута јављао се као ратник на коњу, да помогне вернима или да казни неверне.
2. Св. муч. Стефан Дечански краљ Српски. Син краља Милутина и отац цара Душана. По наређењу необавештеног оца био ослепљен, а по наређењу лакомисленог сина био у старости удављен. При ослепљењу јавио му се св. Никола у храму на Овчем пољу, и показао му његове очи рекавши: „Стефане, не бој се, ево твојих очију на моме длану, у своје време ја ћу ти их вратити”. Пет година провео у Цариграду као заточеник у манастиру Сведржитеља (Пантократора). Својом мудрошћу и подвигом, кротошћу и благочешћем, трпељивошћу и благодушношћу превасходио је Стефан не само све монахе у манастиру него и сав Цариград. Када се наврши 5 година јави му се опет св. Никола и рече му: „дошао сам да испуним своје обећање”. И осени слепог краља крсним знамењем, и краљ прогледа. Из благодарности Богу саградио храм Дечански, једно од ретко дивних дела византијске уметности и један од најзнаменитијих споменика негдашњег српског благочешћа. Св. краљ Стефан са св. Савом и св. кнезом Лазаром чини једну прекрасну триаду од светости, благородства и самопожртвовања, које је народ српски дао. Као мученик проживео свој земни век, и као мученик скончао 1336. год. примивши венац бесмртне славе од Сведржитеља, коме је верно послужио.
3. Св. муч. Виктор и Стефанида. Виктор беше родом Римљанин и војник по занимању. Мучен за Христа у време цара Антонина. За време његова мучења нека млада жена Стефанида изјави, да је и она хришћанка. Виктор би посечен а Стефанида растргнута будући везана једном ногом за врх једне палме; и другом за врх друге палме.
4. Св. муч. Викентије ђакон. Из Сарагоске епархије у Шпанији. Страшно намучен за Христа Господа, и најзад испечен на гвозденој решетци. Предао дух свој Богу 304. год. Тело му почива у Риму у цркви његовог имена.
5. Преп. Теодор Студит. Знаменити игуман Студијског манастира, велики страдалник за иконе, мудри устројитељ манастирског живота, богодухновени учитељ Православља и чудесни подвижник. Упокојио се у Цариграду 826. год. у 68. год. старости своје.
6. Св. Урошица кнез Српски. Син краља Драгутина. И у браку очувао чистоту и целомудреност. Из гроба му миро потекло.
(Житија Светих за данас)
Мучен и прогоњен свети краљ Дечански
Муке и гоњења поднесе хришћански,
И кад се чињаше од свију побеђен
Он победник беше, силан, неповређен.
Свог оца победи дугом трпљивошћу,
А Кантакузена дубоком мудрошћу.
Симониду јетку победи ћутањем,
А Шишмана цара богопоуздањем.
Од свог Силног сина он силнији беше —
Увек су силнији они што не греше.
Земаљска се сила свршава без сјаја,
А небеској сили нигде нема краја.
Стефан краљ Дечански, кротак и умилан,
Од небеске силе он бејаше силан,
Од Христа му беше и сила и слава,
Од Христа му живот, престо и држава.
То увиде Стефан, и то исповеди,
Зато све душмане на крају победи.
Помоли се за нас, о чудесни краље,
Да нам Бог спасење и милост пошаље.
РАСУЂИВАЊЕ
Ако је икад седео на престолу земаљскога царства цар светитељ, то је био свети краљ Стефан Дечански. Грци, који су Словене иначе сматрали варварима, дивили су се красоти душе св. Стефана као једном најређем чуду тога времена. Када цар Кантакузен посла к Милутину неким државним послом игумана манастира Пантократорова, између осталога упита краљ Милутин и о своме сину Стефану. „Питаш ме, краљу, о другом Јову? рече му игуман, буди уверен, да његова убогост стоји више твоје краљевске величине”. Цар грчки најпре је поступао са слепим Стефаном врло сурово: прво га затвори у једно оделење дворца, и забранио свакоме приступ к њему; а по том га предао у манастир Пантократор с тим, да би тамо под тешким подвигом монашким ослабио и пропао. Но блаженог Стефана Бог је чувао, и он је подносио подвиге поста и молитве као најбољи монах. О мудрости његовој почело се говорити по целом Цариграду. И цар га је почео уважавати и чешће од њега савете тражити. Тако на пример св. Стефан је допринео да се сруши чувена јерес Варламова, против које се борио св. Григорије Палама (види Синаксар II недеље часног поста). Варлам се у то време налазио у Цариграду, и вештом сплетком био је задобио за своје мишљење многе великаше у цркви и на двору. У недоумици цар призва Стефана и упита шта да ради са Варламом? Мудри Стефан му одговори речима Псалмиста: омрзох, Господе, оне који тебе мрзе! И још рече: „Опасне људе треба изгонити из друштва”. Чувши ово цар Кантакузен одмах протера Варлама с бешчешћем из престонице.
СОЗЕРЦАЊЕ
Да созерцавам чудесну моћ исцелења у апостола Павла (Дела Ап. 28) и то:
1. како Павле помоли се и метну руке на оца Поплијева, и исцели га од срдобоље;
2. како и многе друге у том месту тако исцели.
БЕСЕДА
о Творцу новог човека
Да оба сазида собом у једног новог
човека творећи мир (Еф. 2, 15)
Дошавши на земљу човекољубиви Господ дошао је свима људима а не само некима. Јевреји су очекивали Месију, Он је дошао као Месија. Незнабошци су очекивали Искупитеља, Он је дошао као Искупитељ. Он је дошао с подједнаком љубављу и Јеврејима и незнабошцима. Трећега није никога ни било на земљи осим Јевреја и незнабожаца. Јевреји су једини у свету веровали у једнога Бога; незнабошци су се клањали идолима. Но и Јевреји су били помрачили веру своју безакоњима својим, те нису знали ништа. И тако по незнању били су се изједначили и Јевреји и незнабошци. А по готову и по греховном проклетству, које је од Адама бременило црну земљу. Као што стари Адам није припадао само Јеврејима него и незнабошцима, јер су и једни и други произашли из њега, тако ни Нови Адам није припадао само једнима од њих него обојима, јер је спасао обоје. Господ Исус није се могао приволети ни царству Јеврејском, тј. царству празног законског формализма, нити пак царству Јелинском (односно незнабожачком уопште), тј. царству натуралистичких басни и демонских бајања и врачања. Но Он је узео оба болесника, и оба исцелио. Оба је исцелио и сазидао у новог човека. А то је Црква Божја. Тако је Господ упразнио и одбацио и Јеврејство и Јелинство, и саздао Цркву Своју свету.
О Господе Исусе, свеблаги и свемудри, све је добро и све је мудро изнад речи што си учинио. Теби слава и хвала вавек. Амин.
12. Новембар
1. Св. Јован Милостиви. Патријарх Александријски. Рођен на острву Кипру у кнежевској фамилији. Отац му беше кнез Епифаније. Васпитан од детињства као прави хришћанин. На наваљивање родитеља он се ожени и имаде деце. Но по Божјем Промислу преселише се из овог живота у онај и деца му и жена. Чувен због милосрђа и благочешћа Јован би изабран за патријарха Александријског у време цара Ираклија. Десет година управљао црквом Александријском као истински пастир, чувајући је од незнабожаца и јеретика. Био је узор кротости, милосрђа и човекољубља. „Ако желиш благородства, говорио је он, не тражи га у крви него у добродетељи, јер то је право благородство.” Сви свети одликовали су се милосрђем, али св. Јован беше се сав предао овој дивној добродетељи. Литургишући једном сети се патријарх речи Христове: ако принесеш дар свој к олтару и онде се опоменеш да брат твој има нешто на те (Мат. 5, 23–24) и сети се да један од клирика ту у цркви има злу вољу на њега; он брзо остави свете дарове, приђе томе клирику, паде му пред ноге и замоли за опроштај. И тек када се измири с тим човеком, врати се ка жртвенику. Једном опет идући цркви св. Кира и Јована догоди се да га срете нека бедна удовица и поче му говорити о беди својој. Пратиоци патријархови осетише досаду од дуга жалбовања женина, па ће рећи владици, да пожури у цркву на службу, и после службе може чути ту жену. Одговори им св. Јован: „а како ће сад Бог мене послушати, ако ја њу не послушам?” И не хте се кренути с места док не чу удовичину жалбу до краја. Када Персијанци ударише на Мисир патријарх Јован седе у лађу да се удаљи од напасти. Уз пут се разболи и стигавши на Кипар умре у своме месту рођења, 620. год., и пређе у царство бесмртно Господа свога. Мошти његове чудотворне пренете најпре у Цариград, по том у Буда Пешту и најзад у Пресбург.
2. Св. пророк Ахија. Из Силома. Пророковао на 1000 година пре Христа. Прорекао Јеровоаму слуги Соломоновом, да ће се зацарити над 10 колена Израиљевих (I Цар. 11, 29).
3. Преп. Нил Синајски. Био најпре префект у престоници, Цариграду. Као жењен човек имао једног сина и једну ћерку. Видећи порочан живот престонички он се договори са женом, да се удаље из света. Тако и учине. Жена са ћерком оде у неки женски манастир у Мисир, а Нил са сином Теодулом на гору Синајску. Пуних 60 година подвизавао се св. Нил на Синају. Написао прекрасне књиге о духовном животу. Упокојио се мирно око 450. год. у 80. години живота земаљског и преселио се у блажени живот небески. Његова је света реч: „Телесне страсти воде своје порекло од телесних потреба: и против њих је нужна уздржљивост; а страсти душевне рађају се од потреба душевних, и против њих је нужна молитва”.
4. Преп. Нил Мироточиви. Родом из Мореје. Као јеромонах дошао са својим стрицем у Свету Гору. Подвизавао се као отшелник у пустом месту званом Свети Камени. Када се упокојио из њега потекло миро у таквом обиљу, да се са врха горе сливало у море. То чудотворно миро привлачило је болесне људе са свих страна. Ученик св. Нила осети досаду од множине посетилаца, те се у молитви пожали на свога духовног оца, св. Нила. И мироточење на једном се пресече. Св. Нил се подвизавао у пуном смислу као древни светитељи. Упокојио се у 17. столећу.
(Житија Светих за данас)
Свети Нил Синајски монасима збори:
– Исусово име у срцу говори!
Срце своје вежбај у незлобивости,
Тело у чистоти и уздржљивости.
Ако си увређен, претрпи увреду,
Тако ће увређач осетит’ позледу.
Плачи за грешником и кад напредује:
Он у сусрет правди вечитој путује.
Ако трпиш беде, оне теби служе.
Та беде су трње, на ком расту руже.
Кад се Богу молиш, пријатност не проси,
Но проси што души користи доноси.
Смрти се не плаши, ал’ чекај смрт тела;
Пре стида од људи стиди с’ од ангела.
Клони с’ искушења и сам га не тражи,
Но кад само дође, јунак се покажи;
Ко се благим Христом често причешћује,
Христос к’о у храму у њему станује,
Са људима мало и ретко говори
А са Богом често, и све чешће збори.
Тако Нил Синајски монахе учаше,
И све речи своје делом сведочаше.
РАСУЂИВАЊЕ
Многим светим људима и женама откривено је раније, кад ће умрети и променити животом. То је велики дар неба. Но не чекајући овај дар ми недостојни треба сваки дан покајањем да се готовимо за исход. Од људи се може и побећи а од Бога никад. Када св. Јован Милостиви бегаше од Персијанаца из Мисира, јави му се на лађи неки светао муж са златним скиптром у руци и рече му: „Цар царева призива те к Себи”. Јован разумеде ове речи и поче се приготовљавати за смрт, која ускоро и наступи. Св. краљу Стефану Дечанском јављао се чешће омиљени му светитељ Николај, па му се он јавио и пред смрт и рекао му: „Стефане, приготови се за свој исход, скоро ћеш предстати Господу”. По милосрђу ова два светитеља били су врло слични. Од неизмерног блага, којим је Јован располагао као патријарх при цркви Александриској он је на самрти имао само трећину једног динара, и то је наредио да се да сиромасима. А када Дечански беше у манастиру Пантократору у Цариграду, посла му тајом неки милостиви великаш српски знатну суму новаца: „благодарим добром господину за љубав, одговори Стефан доносиоцу, но учиниће ми већу радост, ако новац, намењен мени, буде он раздавао сиромасима”.
СОЗЕРЦАЊЕ
Да созерцавам храброст апостола Павла (Дела Ап. 28.), и то:
1. како он две године сеђаше у оковима у Риму;
2. како слободно проповедаше Јеванђеље незнабошцима и Јеврејима не бојећи се никога;
3. како га од проповедања Христа не може одвратити ни оков, ни тамница, ни сама смрт.
БЕСЕДА
о томе како туђинци посташе чељад у дому
Тако дакле више нијесте туђи и
дошљаци него сажитељи светитеља и
домаћи Богу (Еф. 2, 19).
Пре доласка Христа Господа изгледало је, да су само Јевреји блиски Богу а незнабошци даљни. У самој ствари и Јевреји и незнабошци подједнако су били удаљени од Бога и од истинског богопоштовања. Тада дође Он, Христос Спаситељ, и благовести мир вама, даљнима и блискима, и још кроз то приведе обоје, тј и Јевреје и незнабошце, у једноме духу ка Оцу. У новој твари, или новом човеку, или цркви Божјој, један је дух; и свак ко ступа у цркву Божју прима тога духа, тако да ма колико да се повећава број чланова цркве, увек остаје исти један дух Божји; и ма колико народа и племена и раса да ступе у цркву Божју, дух се не мења, но остаје вазда за вазда један и исти дух. Ето зашто ви незнабошци нисте туђи и дошљаци у цркви, ко као и сви остали чланови цркве сажитељи светитеља и домаћи Богу. Јер црква је на светости заснована, и њен камен темељац јесте Светац над светцима, и према плану сви чланови њени треба да су свети. Светима се називају и сви они, који живеше пре Христа но очекиваше Христа и надаше се у Њ, као и они који живеше после Христа признавајући Христа као Господа Сина Божјег, као Спаситеља, Искупитеља, Васркрситеља и Судију. Грех дели и отуђује од Бога. Но кроз Христа Господа деоба и отуђеност ишчезе, и сви верни били они пређашњи Јевреји или незнабошци посташе домаћи Богу. Све због и кроз Господа Исуса Христа. О браћо моја, Господ Христос нам је даровао нешто више и драгоценије од овог живота – даровао нам је мир и пријатељство с Богом. А ово је веће и драгоценије од живота у отуђености од Бога.
О Господе Исусе Христе, Миротворче и Миродавче, одржи нас до краја у миру с Богом. Теби слава и хвала вавек. Амин.
13. Новембар
1. Св. Јован Златоуст. Патријарх Цариградски. Рођен у Антиохији 354. год. од оца Секунда војводе и матере Антусе. Учећи грчку филозофију Јован се згнуша на грчко незнабоштво и усвоји веру хришћанску као једину и свецелу истину. Би Јован крштен од Мелетија патријарха Антиохијског, а по том и његови родитељи примише крштење. По смрти родитеља замонаши се Јован и поче се строго подвизавати. Тада написа књигу „О свештенству”, и тада му се јавише св. апостоли Јован и Петар проричући му велику службу, велику благодат али и велико страдање. Када је требао бити посвећен за свештеника јави се ангел Божји истовремено и патријарху Флавијану (после Мелетија) и самом Јовану. А када га патријарх рукополагаше, видеше сви бела светла голуба над главом Јовановом. Прослављен због мудрости, подвига и силе речи, би Јован изабран по жељи цара Аркадија, за патријарха Цариградског. Шест година управљаше црквом као патријарх са несравњивом ревношћу и мудрошћу. Посла мисионаре незнабожачким Келтима и Скитима; сузби симонију у цркви збацивши многе епископе – симонисте; рашири милосрдну делатност цркве; написа нарочити чин свете Литургије; постиди јеретике; изобличи царицу Евдоксију; растумачи Свето Писмо својим златним умом и језиком, и остави цркви многе драгоцене књиге својих беседа. Народ га прослави, завидљивци га омрзоше, царица га два пут посла у изгнанство. У изгнанству проведе 3 године, и сконча на Крстов дан 14. септембра 407. год. у месту Коману у Јерменији. Пред смрт опет му се јавише св. Апостоли Јован и Петар, као и св. муч. Василиск (22. маја), у чијој цркви прими последње причешће. „Слава Богу за све!” беху његове последње речи, и с тим речима душа се златоустог патријарха пренесе у Рај. Од моштију Златоустових глава му почива у Успенском храму у Москви, а тело у Ватикану у Риму.
2. Св. муч. Антонин, Никифор, Герман и Манета. Прва тројица видевши један пут, како незнабошци о неком свом празнику клањају идолима са виком и игром, изађоше неустрашиво пред гомилу и почеше проповедати јединог Бога у Тројици. Началник Кесарије Палестинске, у којој се ово и догоди, Фирмилијан, толико се раздражи овим поступком тројице хришћана, да нареди одмах да им одсеку главе. Манета беше девица хришћанка. Она следоваше за мученицима, када их вођаху на губилиште. И она би ухваћена и после љутих истјазања на огњу спаљења. Пострадаше сви 308. год. и преселише се у радост вечну Бога вечнога.
3. Преп. муч. Дамаскин. Рођен у Галати у Цариграду, и најпре се звао Дијаманди. У младости живео неморално, тако да се и потурчио. Тад наста горко кајање код њега, и он оде у Св. Гору, где се као монах строго подвизаваше 12 година у Лаври св. Атанасија. Но жељан мучеништва, ради очишћења греха, он оде у Цариград и поче ићи по џамијама, крстити се и викати Турцима, како је њихова вера лажна, и како је Исус Христос Бог и Господ. Би посечен пред капијом Фанара 13. нов. 1681. године. Мошти му почивају на Халки у ман. св. Тројице.
(Житија Светих за данас)
Црква слави светога Јована,
Златоуста Богом дарована,
Христовога великог војника,
Што је цркви и понос и дика.
Дубокога и срца и ума,
А на речи харфа златоструна,
Он порони у дубине тајни,
И улови бисер звездосјајни;
Он се диже небу у висине,
И објасни божанске истине;
Историји сагледа дужину,
Сву је даде Божијему Сину,
Он нам откри греховне ужасе,
И врлине што човека красе;
Показа нам најмилије тајне,
И све сласти Раја милобајне.
Јеванђелист, тумач Јеванђеља,
И носилац духовног весеља,
К’о апостол ревнова за Христа.
Ни уз какву неправду не приста;
К’о мученик он прими мучење,—
Мучење је залог за спасење —
Христов слуга показа се прави,
Зато црква Златоуста слави.
РАСУЂИВАЊЕ
Казна и награда! Ово обоје у Божјим је рукама. Но као што је овај живот земаљски само сенка правога живота на небесима, тако је казна и награда овде на земљи само сенка праве казне и награде у вечности. Главни гонитељи светитеља Божјег Златоуста били су: Теофил патријарх Александријски и царица Евдоксија. По мученичкој смрти Златоустовој обоје њих постиже љута казна. На име: Теофил полуди, а царицу Евдоксију истера из двора цар Аркадије. Евдоксија се ускоро разболи од неизлечиве болести, и ране се отворише по телу њеном и црви закипеше из рана. Такав смрад од ње се распростираше, да не беше лако човеку ни улицом проћи испред њеног дома. Лекари употребише све најбоље мирисе и аромате и кадила, само да колико толико сузбију смрад од скверне царице, али мало у том успеваху. Најзад умре царица у смраду и мукама. Али и по смрти Божја рука тежаше на њој. Ковчег с њеним телом тресао се дан и ноћ кроз читавих 34 године, све док цар Теодосије не пренесе мошти св. Златоуста у Цариград. А шта се догоди са Златоустом после смрти? Награда, – награда какву само Бог може дати. Аделтије, епископ Арабски, који прими Златоуста изгнаника у свој дом у Кукусу, по смрти Златоустовој мољаше Бога, да му јави, где се налази душа Јованова. Једном тако на молитви би Аделтије као ван себе, и виде јуношу светла, који га вођаше по небесима и показиваше му редом јерархе, пастире и учитеље цркве називајући сваког по имену. Но Јована ту не виде. И поведе га ангел Божји ка изласку из Раја, а Аделтије беше жалостан. Када га ангел упита за узрок његове жалости Аделтије одговори, да му је жао, што не виде љубимога му учитеља Јована Златоуста. Одговори му ангел: „тога не може видети човек док је у телу, јер он је код Божјег престола, заједно са Херувимима и Серафимима.”
СОЗЕРЦАЊЕ
Да созерцавам чудесно створење света (Постања 1.), и то:
1. како Бог у почетку створи небо и земљу;
2. како земља би без вида и устројства;
3. како се Дух Божји носаше над водом.
БЕСЕДА
о темељу и о камену крајеуголном
Назидани на темељу апостола и
пророка, гдје је камен од угла сам Исус
Христос (Еф. 2, 20).
Темељ апостола и пророка то је, браћо, живот и рад апостола и пророка. То је Стари и Нови Завет. Ко спаја апостоле и пророке? Христос Господ. Без Њега нити би пророк разумео апостола нити апостол пророка. Он је пак испуњење пророка и сведочанство апостола. Тако је Он угаони камен, који везује пророке и апостоле, и држи их уједно, као што угаони каменови држе уједно дуварове. И цео Стари и Нови Завет уједињује се у Њему, налазе смисао у Њему, окрећу се око Њега, надахњавају се Њиме, држе се Њиме – Господом Исусом Христом. Незнабошци и Јевреји где би се састали и где разумели ако не у Исусу Христу Господу? Нигде осим у Њему. У Њему и кроз Њега они се сједињују у једног Новог Човека, у једно бесмртно тело, у једну свету и саборну цркву. И тело и душа састају се у вишем, светом пријатељству само кроз Господа Исуса. Веза душе и тела је била непријатељска све до Његовог доласка у телу; и то непријатељство ишло је на пагубу душе. Он је измирио и осветио обоје. Тако је Он постао камен угаони сваког бесмртног и богоугодног зидања, тицало се то појединог човека, или породице, или народа, или свуколиког рода човечјег, или садашњости, или прошлости, или будућности, или старозаветног или новозаветног. Он је главна стена у сваком зидању, као што је Он глава у телу цркве Божје.
О Господе Исусе Христе, стено спасења нашега, помилуј и спаси нас. Теби слава и хвала вавек. Амин.
14. Новембар
1. Св. апостол Филип. Родом из Витсаиде крај језера Галилејског, као и Петар и Андреја. Од малена научен Св. Писму Филип се одмах одазва позиву Господа Исуса и пође за Њим (Јов. 1, 43). По силаску Св. Духа Филип је ревносно проповедао Јеванђеље по многим странама Азије и по Грчкој. У Грчкој хтедоше га Јевреји убити, но Господ га спасе моћним чудесима својим. Тако архијереј јеврејски, који се устреми на Филипа да га бије, наједанпут ослепи и сав поцрни. И би земљотрес велики, и земља се раступи и прогута злобне гонитеље Филипове. И друга многа чудеса збише се, нарочито исцелења болних, због којих многи незнабошци повероваше у Христа. У граду Фригијском Јерапољу св. Филип се нашао на заједничком послу јеванђелском са Јованом Богословом, својом сестром Маријамном и Вартоломејом апостолом. Туде би нека опасна змијурина, коју незнабошци храњаху брижљиво и клањаху јој се као Богу. Апостоли Божји молитвом као копљем умртвише ту змијурину. Тиме навукоше гнев помрачених људи. И озлобљени незнабошци ухватише Филипа и распеше га наопако на дрвету, по том распеше и Вартоломеја. У том се земља раступи и прогута судију и многе друге са њим. У великом страху потрчаше људи да скину распете апостоле. Но успеше само Вартоломеја да скину жива; Филип пак беше издахнуо. Вартоломеј постави крштенима за епископа Стахија, кога пре тога он и Филип беху исцелили од слепила и крстили. Беше Стахије 40 година слеп. Мошти св. Филипа пренете су доцније у Рим. Пострада овај дивни апостол 86. год. у време цара Дометијана.
2. Св. Григорије Палама архиепископ Солунски. Отац Григоријев био знатан чиновник на двору цара Андроника II Палеолога. Даровити Григорије свршивши светске науке не хте поћи на дворску службу него се удаљи у Свету Гору и замонаши. Подвизавао се у Ватопеду и Лаври. Водио борбу са јеретиком Варламом и најзад га победио. Посвећен за митрополита Солунског 1347. год. Прослављен и као подвижник, и као богослов, и као јерарх, и као чудотворац. Јављали му се наизменично: Пресвета Богородица, св. Јован Богослов, св. Димитрије, св. Антоније Велики, св. Златоуст, ангели Божји. Управљао црквом Солунском 13 година, од којих једну годину провео у ропству код Сарацена у Азији. Упокојио се мирно 1360. год. и преселио у царство Христово. Мошти му почивају у Солуну, где се налази и красна црква његовог имена.
3. Св. Јустинијан цар Византијски. Пореклом Словенин, вероватно Србин, из околине Скопља. Словенско му је име Управда. Наследио на престолу стрица свога Јустина. Свуколика величина овога цара везана је неразделно са његовим дубоким православним веровањем. Веровао је и живео је по вери. Уз Часни Пост није јео хлеб нити пио вино, но хранио се зељем и пио воду и то преко дана. Заратио против варвара Дунавских само за то што су ови шкопили заробљенике. То показује његов узвишен осећај човекољубља. Срећан и успешан и у ратовима и у радовима. Саградио је велики број прекрасних храмова, од којих и најлепши од најлепших – Св. Софија у Цариграду. Сабрао и издао римске законе. Сам он издавао је многе строге законе против неморала и распутства. Саставио црквену песму „Јединородни Сине и Слове Божји” која се почела појати на литургији од 536. год. Сазвао Пети васељ. Сабор 553. Скончао мирно 14. нов. 565. год. у 80. години свога живота и преселио се у царство Цара небескога.
(Житија Светих за данас)
Јустинијан велики и славни,
Витез крста и цар православни,
Храм подиже Божије Мудрости
Да потраје до прага вечности,
Друго сунце – на земљи да сјаји,
Да се њиме греју нараштаји,
И клањају Ваплоћеном Слову,
Да познаду красоту Христову,
Царства Божјег безмерну висину,
Уз висину безмерну дубину,
Уз дубину безмерну ширину,
Уз ширину безмерну дужину.
Као сунце усред летњег дана
Засја круна цар–Јустинијана,
Засја круна слуге Божијега,
По мудрости понајмудријега
А по сили понајсилнијега,
Још по вери понајвернијега.
О велики православни царе,
Твоје цркве никада не старе,
Твоја вера још се светом блиста,
То је блесак православног Христа,
Свети царе Христу се помоли,
Да та вера времену одоли.
РАСУЂИВАЊЕ
Св. Григорије Палама много је научио кроз небеска откровења. Када је он провео три године на безмолвију у једној келији Св. Лавре, требало је да изађе међу људе и користи људима својим сабраним знањем и искуством. То му Бог стави до знања кроз једно ванредно виђење. Једнога дана као у полусну виде Григорије самога себе где држи у рукама суд препун млека, но толико препун, да се преливаше, али постепено млеко се претвори у вино, које се такође преливало преко ивица суда и квасило његове руке и хаљине. Тада му се јави светли младић и рече му: „зашто не би дао и другима од тога дивног пића, које тако траћиш без пажње? Или ваљда не знаш, да је то дар Божје благодати?” На то Григорије одговори: „али ако у данашње време нема никога ко осећа потребу у таквом пићу – коме дати? Тада му младић рече, да било не било жедних за такво пиће, он је обвезан испунити свој дуг и не пренебрегавати даром Божјим. Млеко је протумачио Григорије као обичну поуку маси народној о моралном животу и владању, а вино као науку догматског карактера. – Други пут Григорије се затворио био у једном манастиру и ту писао своја Начела Православља. У очи дана св. Антонија Великог позову га монаси на бденије, но он остане при свом занимању у келији. Братија сва оду у цркву. На једанпут му се јави св. Антоније и рече: „добро је и савршено безмолвије, но понегда је неопходно и општење с братијом”. Убеђен од овог откровења Григорије се одмах упути у цркву на радост свих монаха.
СОЗЕРЦАЊЕ
Да созерцавам чудесно стварање светлости (Пост. 1), и то:
1. како над безобличном земљом, беше свуда тама;
2. како рече Бог да буде светлост, и би светлост;
3. како разлучи Бог светлост од таме, и би дан и би ноћ.
БЕСЕДА
о Павлу сужњу
Ја Павле сужањ Исуса Христа за вас
незнабошце (Еф. 3, 1).
То апостол Христов, браћо назива себе сужњем Христовим. Како то да апостол буде сужањ? Није ли сужањ везан? Јесте: но и апостол је везан, везан љубављу Господа Исуса тако силно, да никакву другу везу на земљи не осећа као да је и нема. Везан је апостол и умом својим за Господа Исуса тако јако, да он ништа не може да мисли мимо Исуса Христа Господа. Везан је апостол и вољом својом за Господа Исуса тако чврсто, да управо и нема своје воље, него је своју вољу савршено потчинио вољи Господа Исуса. И тако он воли оно што Христос воли, мисли оно што Христос мисли, делује оно што Христос хоће. Зар то није сужанство? О блаженог сужанства, што није на срам но на славу, и није на пропаст но на спасеније! И тако Христос је потпуни господар живота апостола, како споља тако и унутра. Јер и споља и унутра Он попушта на њ искушења: споља и унутра му открива чудеса свога промисла: споља и унутра Он га руководи ка савршеном добру ради његовог спасења и ради спасења многих других. Предајмо се, браћо, и ми Господу Исусу Христу попут апостола Његових. И бићемо тад у најсигурнијим рукама и на најсигурнијем путу.
Господе, Исусе Христе, Господе велики и дивни, вежи нас уза Се, зароби нас Себи за увек – за увек и у оба света. Теби слава и хвала вавек. Амин.
![[Слика: hw068p.jpg]](http://i59.tinypic.com/hw068p.jpg)