Погледи форум

10. мај по јулијанском календару

1. Свети апостол Симон Зилот. Један од дванаест великих апостола. Родом би из Кане Галилејске. На свадбу му дође Господ Исус са Матером и с ученицима. Када нестаде вина Господ претвори воду у вино. Видећи ово чудо, Симон младожења остави кућу, и родитеље и невесту, па пође за Христом. Зилот значи ревнитељ. А Ревнитељем Симон је назват због своје велике и огњене ревности према Спаситељу и Његовом Јеванђељу. По пријему Светога Духа, Симон је отишао на проповед Јеванђеља у Мавританију, у Африци. Пошто је успео да многе обрати вери Христовој, буде намучен и најзад на крсту распет као и његов Господ, који му је припремио венац славе у царству бесмртном.

2. Свети мученици Алфеј, Филаделф и Кирин. Браћа рођена, синови некога кнеза Виталија у јужној Италији. Дивни у благородству, силни у вери. Суђени због вере своје у Христа; вођени од једног судије до другог, од једног мучитеља до другог. Преведени у Сицилију, и тамо убијени, у време цара Ликинија. Алфеју језик одсечен. Од излива крви Алфеј умре. Филаделф сажежен на гвозденој леси, а Кирин у огњу. Њихове нетљене мошти пронађене 1517. године. Ова три брата јавили се светој Евталији. (в. 2. март)

3. Преподобна Исидора Јуродива. Живела у IV веку, и била монахиња у женском манастиру у Тавенисиоту. Правила се луда, да би скрила своју врлину и свој подвиг. Радила је најпрљавије послове, хранила се сплачинама од судова, услуживала је све и свакога, и била презирана од свију и свакога. У то време открије ангел Божји великом подвижнику Питириму тајну о Исидори. Питирим дође у женски манастир, и кад види Исидору, он јој се до земље поклони. Тако и она њему. Тада сестре кажу Питириму, да је она луда. „Ви сте луде“, одговори Питирим, „а ова је већа пред Господом и од мене и од вас; ја само молим Бога, да мени да оно што је њој намењено на Суду Страшном!“ Тада се сестре застидеше и умолише и Питирима и Исидору за опроштај. Од тада сви почеше указивати Исидори почаст. А она да би избегла почаст од људи, одбеже из манастира, и умре незнано где, око 365. године.

4. Блажена Тајса. Беше Тајса богата девојка, хришћанка, у Мисиру. И реши се не ступати у брак, а имање раздаваше пустињским монасима. Када све имање потроши, она се преда развратном животу. Чувши за ово, пустињаци умоле авву Јована Колова, те овај дође у Александрију и почне плакати пред Тајсом. Када она чу да старац плаче због грехова њених, намах се покаја, остави и кућу и све, и пође у пустињу за светитељем. Једном ноћу, када она спаваше, а Јован на молитви стајаше, виде Јован где ангели са великом светлошћу сиђоше и узеше душу Тајсину. И сазнаде Јован да њено тренутно, но топло, покајање беше Богу угодније од дугогодишњег спољашњег покајања многих пустињака.


У пустињи подвижник Питирим
Бога моли, и сам ceбe пита:
Да ли у свет има њему равна?
Тад се ангел Божји појавио,
Питирима благо укорео:
– У мислима величаш се старче,
К’о да бољег у свем свету нема!
Хајде пођи, старче Питириме,
Хајде пођи да старицу видиш,
Исидору мниму јуродиву,
Да је видиш пa да се задивиш:
Она срце од Бога не дели,
Своје мисли све за Бога веже,
A не ка’ ти што си овде телом
A мислима у крајеве света!
Па да видиш све подвиге њене,
Да се стидом застидиш од жене!
И да мудрост Божију прославиш,
Што негује у корову руже!

РАСУЂИВАЊЕ
У једној својој молитви обраћа се свети Јефрем Сирин Богу овим речима: „У онај страшни и ужасни дан рећи ћеш ти нама грешнима, Господе: ви људи добро знате шта сам ja претрпео за вас… Шта сте ви претрпели за мене? – Шта ћу на ово рећи ја, окајани, лукави, грешни, скверни? Мученици ће тада указати на ране своје, на мучења, на одсечене делове тела свога, и на трпљење своје до краја. Подвижници ће указати на своје подвижништво, на дуги пост, на бдења, на несреброљубље, на сузе и на трпљење своје до краја. A ja, лењиви, грешни, безакони, на што ћy ja указати? … Поштеди, Господе! Поштеди, милостиви! Поштеди, човекољупче!“

СОЗЕРЦАЊЕ
Да созерцавам дејство Бога Духа Светога на апостоле и то:
1. како Бог Дух Свети од малих чини велике,
2. како Он од страшљивих чини неустрашиве.

БЕСЕДА
о томе како праведник трпи поругу због речи Господњих
Ријеч ми је Господња на поругу и на подсмијех сваки дан. (Јерем. 20, 8)
Ко се то руга пророку Божјем, носиоцу речи Божје, носиоцу силе и мудрости? Руга му се народ његов, и говори му: стрменит нам пут ти проповедаш; ако је и од Бога, ми не можемо ићи њиме, јер нам је сувише стрменит.
Ко се то руга трубачу гласа Господњега, када он труби на узбуну због пожара, који се пуши у даљини и приближава се граду? Ругају му се старешине народне, и говоре му: што не затвориш уста, било би и теби топлије и нама ведрије? То није пожар, што ти се чини, но магла од росе планинске!
Ко се то још руга н подсмева човеку Божјем, када он од Бога долази и вољу Божју објављује? Руга му се његова жена, и подсмевају му се његова браћа. Веле му: остављаш свој посао, који те храни, и идеш за туђим послом, који те понижава.
Ријеч ми је Господња на поругу и на подсмијех сваки дан. Тако је могао рећи пророк, тако апостол, тако мученик, тако сваки ревнитељ речи Господње и закона Господњега. Но ни поруга, ни подсмех никога од њих нису уплашили, нити од сведочења одвратили, нити с пута на странпутицу завели. Сав свет споља ругао им се и заједао их; но Господ их је крепио и веселио изнутра. И одоле Господ свету; и одолеше стога светитељи Божји ругачима својим и подсмевачима.
Господе свеблаги, укрепи и нас изнутра у срцу нашем, да нас не збуни поруга, и не смете подсмех света, имена Твојега ради. Теби слава и хвала вавек. Амин.

11. мај по јулијанском календару
1. Свети Кирил и Методије Равноапостолни. Браћа рођена, родом из Солуна, од родитеља знаменитих и богатих, Лава и Марије. Старији брат Методије као официр проведе десет година међу Словенима (македонским) и тако научи словенски језик. По том се Методије удаљи у гору Олимп и предаде монашком подвигу. Ту му се придружи доцније и Кирил (Константин). Но када хазарски цар Каган потражи од цара Михаила проповеднике вере Христове, тада, по заповести царевој, ова два брата буду пронађени и послати међу Хазаре. Убедивши Кагана у веру Христову, они га крстише са великим бројем његових доглавника и још већим бројем народа. После извесног времена они се врате у Цариград, где саставе азбуку словенску од тридесет осам слова, и почну преводити црквене књиге с грчког на словенски. На позив кнеза Растислава оду у Моравску, где веру благочестиву распростреше и утврдише, а књиге умножише и дадоше их свештеницима, да уче омладину. На позив папе оду у Рим, где се Кирил разболе и умре 14. фебруара 869. године. Тада се Методије врати у Моравску и потруди се до смрти на утврђењу вере Христове међу Словенима. По његовој смрти – а он се упокоји у Господу 6. априла 885. године – ученици његови, петочисленици, са светим Климентом као епископом на челу, пређоше Дунав и спустише се на југ, у Македонију, где, из Охрида, продужише међу Словенима посао, започети Кирилом и Методијем на северу.

2. Свештеномученик Мокије. Римљанин по рођењу, и свештеник у Амфипољу, граду македонском. Пострадао за време Диоклецијана. Молитвом сокрушио кип бога Диониса, чиме неке од незнабожаца огорчи против себе, а неке опет приведе к вери. Посечен за Христа 295. године.

3. Свети Никодим, архиепископ пећки. Овај велики јерарх беше Србин по рођењу. Подвизавао се у Светој Гори, и био игуман Хиландара. По смрти Саве III буде изабран за архиепископа „всеја сербскија и поморскија земљи“ 1317. године. Он је крунисао краља Милутина 1321. године. Превео је Јерусалимски типик на српски. У предговору ове књиге он каже: „Свемогући Бог, који зна немоћ нашу, даће нам моћ духовну, но ако ми прво труд покажемо“. Искрено је волео подвижнички живот, и трудио се на искорењивању богумилске јереси и утврђивању вере православне. Упокојио се у Господу 1325. године. Чудотворне мошти почивају му у манастиру у Пећи.


Муслимански вођи питали Кирила:
Каква би то лица три у Богу била?
Ако је Бог један, откуда три лица?
Наш је Бог једини, ваша су тројица!
Одговара Кирил: није тако, није,
Но ко сјајно сунце што у подне грије,
Па светлост, топлоту, и круг свој имаде,
To je бледа слика божанске Тријаде.
Три божанска лица a једна суштина
Кроз Христа је ова јављена истина.
Никад смртан човек ово не докучи,
Ово сам Бoг јави, ово Црква учи.

РАСУЂИВАЊЕ
У табору сараценском упитају св. Кирила: „Како хришћани могу ратовати и опет одржати заповест Христову o мољењу Богу за непријатеље њихове?“ На то св. Кирил одговори: ,,Ако су у једном закону написане две заповести и дате људима на извршење, који ћe човек бити бољи извршитељ закона: онај који испуни једну заповест или онај који испуни обе?“ На то му Сарацени одговоре: „Несумњиво онај који испуни обе заповести.“ Продужи св. Кирил: „Христос Бог наш, заповеди нам да се молимо Богу за оне који нас гоне, и да чинимо добро и њима; но Он исти нам је још рекао: већу љубав нико не може јавити у овом животу, него ако ко душу своју положи за другове своје. И зато ми подносимо увреде, које непријатељи чине нама појединачно, и молимо се Богу за њих; но као друштво, ми се заступамо један за другог и полажемо душе своје, да не би како ви, пленећи браћу нашу, не запленили c телима и душе њихове и не погубили их и телом и душом.“

СОЗЕРЦАЊЕ
Да созерцавам дејство Бога Духа Светога на апостоле и то:
1. како од простих прави мудре,
2. како од немуштих прави речите.

БЕСЕДА
о неодољивости воље Божје
И рекох: не ћу га више помињати нити ћу више говорити у име његово; али би у срцу мом као огањ разгорео, затворен у костима мојим, и уморих се задржавајући га, и не могох више. (Јерем. 20, 9)
Ако још неко сумња, да је Бог говорио кроз пророке, нека прочита ову исповест великог пророка Јеремије, и нека више не сумња. Пророк исповеда, да је се био решио, да више не говори у име Господње. Зашто? Зато што је мало ко обраћао пажњу речи његовој, а ако је неко и обраћао пажњу, пророк је од тога трпео поругу и подсмијех сваки дан. Па кад се решио да ћути, да ли је уистини заћутао? Не, није могао:уморих се задржавајући, и не могох више! С неодољивом силом Дух Божји је навалио био на њ да говори, и он је морао да говори. Није, дакле, ствар пророка ни хоће ли говорити, ни шта ће говорити: то је ствар Духа Божјег Свесилног. А пророк је само изабрано оруђе Духа Божјег Свесилног. Тако је написано цело Свето Писмо – не по вољи човека, но по вољи Бога, и не по уму човековом, но по уму Божјем.
Како се пак осећа реч Божја, кад уђе у пророка од Духа Божјега, то објашњава велики Јеремија из свог личног доживљаја: би у срцу мом као огањ разгорео, затворен у костима мојим. То значи надахнуће од Духа Божјега Свесилнога. Под таквим неодољивим унутрашњим притиском – као под притиском огња затвореног у костима – писали су свети Божји људи. И многи од њих узвикнуо је: уморих се задржавајући га, и не могох више! Ко ће се противити Духу Божјем без казне и погибли? Ко ће Му одолети кад Он хоће нешто да каже или учини?
О браћо моја, неодољиво је дејство Бога Духа Светога!
О Душе Божји Свесилни, управи нас неодољиво на пут спасења. Теби слава и хвала вавек. Амин.

12. мај по јулијанском календару

1. Свети Епифаније, епископ кипарски. Рођен као Јеврејин, но увидевши силу вере Христове, крстио се заједно са својом сестром Калитропијом. У двадесет шестој години својој замонашио се у манастиру светог Илариона. Доцније оснује засебан манастир, где се прочуо по целој Палестини и по Мисиру, због свог подвижништва, духовне мудрости, и чудотворства. Бежећи од славе људске, удаљи се у Мисир. На путу се сретне са великим Пафнутијем, који му прорече, да ће бити архијереј на острву Кипру. И заиста, после више година, Провиђењем Божјим дође Епифаније на Кипар, где буде изненадно изабран за епископа. У шездесетој години постане епископом у граду Саламини, и као епископ управљао је црквом Божјом педесет пет година. Свега је живео на земљи сто петнаест година, и упокоји се од овога живота да вечно живи у царству Христовом. Пред смрт буде позван у Цариград, од цара Аркадија и жене му Евдоксије, на сабор епископа, који је требало, по жељи царевој и царичиној, да осуди светог Јована Златоуста. Приспевши у Цариград, он оде у двор царев, где га цар и царица дуже задрже, наговарајући га да се изјасни против Златоуста. Чују грађани, чује и Златоуст, као да се Епифаније сагласио с царем против Златоуста. Зато му Златоуст написа писмо: „Брате Епифаније, чух да си саветовао цара, да се ја прогнам; знај да и ти више нећеш видети престола твога“. На то му Епифаније отписа: „Страдалниче Јоване, одолевај увредама; знај да и ти нећеш стићи до места, у које те прогоне“. – И оба ова светитељска пророчанства збише се убрзо: не хотећи се сагласити нипошто с царем на прогонство Златоуста, Епифаније тајом седе у лађу и пође за Кипар, но на лађи умре; а Златоуста отера цар у прогонство, у Јерменију; но светитељ овај успут умре. Упокоји се свети Епифаније 403. године. Од многих дела светог Епифанија, најпознатије је Ковчежић, по грчки: Панарион, у којем је изложено и побијено осамдесет јереси.

2. Свети Герман, патријарх цариградски. Син првог царског сенатора, кога уби цар Константин Погонат. Исти овај зли цар ушкопи сенаторовог сина, овога Германа, и силом га одагна у манастир. Као монах, Герман засветли као звезда својим животом добродетељним. Због тога буде изабран прво за епископа кизичког, а потом, када се зацари Анастасије II, и за патријарха цариградског. Као патријарх, крстио је злогласног Копронима, који у време крштења упрља воду нечистотом. И прорече тада патријарх, да ће то дете, кад постане царем, унети у Свету Цркву некакву нечисту јерес. То се и зби. Када Копроним поста царем, обнови јерес иконоборачку. Лав Исаврјанин, отац Копронимов, отпоче гоњење икона, а кад му се патријарх Герман успротиви, осорни Лав узвикну: „Ја сам цар и свештеник!“, па збаци Германа с престола и отера у манастир, где овај светитељ проживе још десет година, док га Господ не позва к Себи у Царство небеско 740. године.

3. Свети мученик Панкратије. Из Фригије дошао беше у Рим, где као четрнаестогодишњи дечак би намучен и убијен за Христа 304. године. Овај светитељ много се штује на Западу. У Риму постоји црква његовог имена, и у тој цркви почивају свете мошти његове.


Следбеник Христов Епифаније
Хлебом се храни и воду пије,
Христовом силом он чуда ствара,
Kao громовник јерес обара,
Војник Истине, стуб Православља.
На смрти завет ‘ваки оставља:
– Жеђ новца подлу ви угасите,
Богатом никад не завидите,
И не мрзите, не клеветајте,
A јерес сваку избегавајте,
Гон’те ко змије помисли скверне
Оне од верних чине неверне.
Трезвен ум држ’те за Бога везан,
Плен је ђавола човек нетрезан.
За мене грешна Бога молите,
Животом целим Бога славите!

РАСУЂИВАЊЕ
Свети Климент Александријски наводи један страшан обичај код варвара. Када заробе, вели, непријатеља, они га жива привежу за лешину мртва човека, и тако их оба оставе да, и жив и мртав, заједно иструну. Кам’ да се може рећи: хвала Богу, те је тај варварски обичај прошао! У ствари, он није прошао, него и данас царује у пуној сили. Сваки онај ко свој живи дух везује за тело умртвљено страстима, варварин је исто тако као и онај ко везује жива човека за лешину и оставља да обоје иструну.

СОЗЕРЦАЊЕ
Да созерцавам дејство Бога Духа Светога на апостоле и то:
1. како од ловаца рибе чини ловце људи за Царство Божје,
2. како од пастира бесловесног стада чини пастире стада словеснога.

БЕСЕДА
о томе како људи у срећи не слушају закон Божји
Говорих ти у срећи твојој, а ти рече: нећу да слушам. (Јерем. 22, 21)
Ову жалбу подиже Господ над војскама против Јоакима цара Јудиног и против народа јудејског. Но зар нису ове речи у пуној сили и данас, кад се искажу у лице нашег народа и безмало сваког од нас појединачно? Кад се осетимо срећни, ми остављамо Бога у сенци, и речи Његове предајемо забораву; но чим нас несрећа окружи својим тамним крилима, ми се окрећемо к Богу и вапијемо за помоћ. У несрећи заповести Господње чине нам се слатке као мед, а у срећи горке као лек. Није ли онда боља несрећа од среће? Није ли спасоноснија несрећа, у којој тражимо Бога, него срећа, у којој заборављамо Бога?
О земљо, земљо, земљо! Чуј реч Господњу!, вапије истинити пророк Божји. Човек је земља, реч је Господња живот усађен у ту земљу. Хоће ли земља радије да остане без животног усева, и да буде проклета, или ће да негује поверени јој усев, и да буде благословена? О како је ружна гола, вододерна, и јалова њива, а како је лепа њива обрађена и богатим усевом покривена! И једна и друга њива ти си, човече. Бирај: смрт или живот! Ниједан домаћин не цени земљу ништа, ако на њој не роди никакав усев. Зар ће Бог бити непаметнији од обичних домаћина, и ценити нешто њиву, која изјалови свако семе што се на њу баци?
Шта ће бити од човека, који у срећи својој не слуша речи Божје? Погребом магарећим погрепшће се. Тако рече пророк цару Јоакиму, и реч се његова зби. Када Халдејци заузеше Јерусалим, убише Јоакима, вукоше га испод зидина градских, и оставише псима. И би с царем непослушним што бива и с магарцима. О човече, о земљо! Чуј благовремено реч Господњу, да се не излије на тебе гнев домаћина као на јалову њиву, и да крај твој не буде исти као и крај магарца.
Господе дуготрпељиви, спаси нас окамењености срца и помрачености ума, од ове две љуте болести, злехудих последица оних часова живота, које људи називају срећним. Спаси и помилуј, Господе над војскама! Теби слава и хвала вавек. Амин.

13. мај по јулијанском календару
1. Света мученица Гликерија. Кћи некога гувернера Рима. Осиротевши по смрти очевој, настани се Гликерија у Трајанопољу, у Тракији. У време нечестивог цара Антонина би Гликерија изведена да принесе жртву идолу Дијевом. Она нацрта крст на своме челу; па кад је намесник царски упита, где је њена лампада (јер сви ношаху лампаде у рукама), Гликерија показа крст на челу и рече: „Ово је моја лампада“. По њеној молитви гром удари у идола и разби га у комаде. Разгњеви се намесник и нареди те је бише и у тамницу вргоше. И запечати намесник тамнична врата, решен да умори девицу глађу. Но ангел Божји јављаше се Гликерији и даваше јој небесну храну. После извесног времена, када намесник мишљаше да је мученица морала скончати од глади, отвори тамницу и зачуди се, кад је виде здраву, светлу и веселу. Тамничар Лаодикије, видевши то чудо, и сам исповеди Христа Господа, и одмах би посечен. По том Гликерија би бачена у пећ огњену, но оста неповређена од огња. Стојећи усред огња, она хваљаше Господа, спомињући чудо над три отрока у пећи вавилонској. Најзад би бачена пред лавове, и помоливши се Богу, ова света дева предаде душу своју Господу, за кога је јуначки претрпела многе муке. Чесно пострада 177. године. Из њених моштију потекло је целебно миро, којим се лечаху болесници од најтежих болести.

2. Свети мученик Александар. Словен. Осамнаестогодишњи војник у војсци цара Максимилијана. Одрече да, по царевој наредби, ода почаст идолима римским, због чега би дат капетану Тиверијану, да га или усаветује, да се одрекне Христа, или пак да га мучи и погуби. Пошто сви савети беху узалудни, узе га Тиверијан собом и поведе преко Македоније у Цариград, куда и сам мораде по дужности ићи. У сваком месту млади Александар беше љуто мучен; но у сваком месту излажаху преда њ хришћани, молећи га за благослов и храбрећи га у подвигу. За њим следоваше мајка његова Пименија. У току овога путовања, Александру се више пута јављао ангел Божји, блажећи муке његове и храбрећи га. На једном месту, званом Карасура, мученик створи чудо молитвом; наиме, када жеђ досади и њему и војницима, који га праћаху, он изведе извор хладне воде у месту суху. На обали реке Ергине нареди Тиверијан да џелат посече Александра и тело му баци у воду. Када џелат замахну над главом мучениковом, виде светле ангеле Божје унаоколо, и уплаши се, и клону му рука. Упита га Александар, зашто му клону рука, а он рече, да види неке светле младиће около њега. Жељан смрти и сједињења с Господом, Александар се помоли Богу, да одступе ангели, те да се џелат не плаши. И тако џелат сврши свој посао 298. године. Пименија извади тело свога сина и чесно га погребе. Беху многа исцељења на гробу мучениковом. По смрти јави се мученик својој мајци и навести јој њен скори прелазак у други свет.

3. Преподобни Јован, Јевтимије Георгије и Гаврил Иверски. Оснивачи знаменитог Иверског (Грузинског) манастира у Светој Гори. Свети Јован подвизавао се најпре у Атанасијевој лаври, потом основао свој манастир, Ивер. Упокојио се 998. године. Јефтимије и Георгије превели су Свето Писмо на грузијски језик. Јевтимије се упокојио 1028., а Георгије 1066. године. Гаврил се удостојио прихватити икону чудотворне Божје Матере, која је морем дошла у манастир.

– Гликеријо, жртвуј боговима!
Наређује безумни судија,
Ил’ у огњу сагорети мораш.
Гликерија судији се руга:
– Бог је један. „богови“ су беси,
Који но ти памет помућују.
Какве жртве безумни човече?
Жртва једна не би л’ на Голготи,
Жртва страшна, божанска крвава,
Што укиде све крваве жртве?
Једну жртву после он жртве,
Једну жртву Господ од нас тражи:
Чисто срце, олтар молитвени,
Чисте руке, дела милосрђа,
Веру, наду. љубав, благочешће.
Такву жртву трудим се принети
Живом Богу, Створитељу моме:
Бог Пресвети такву хоће жртву,
Нe лешину крваву и мртву.

РАСУЂИВАЊЕ
O сили смрти и крста Христова пише свети Атанасије: „Чија је смрт икада изгонила демоне? И чије су се смрти икада бојали демони тако као смрти Христове? Где се само произноси име Спаситељево, тамо се изгони сваки демон. Ко је у таквој мери укротио у људима душевне страсти, да и блудници живе целомудрено, и човекоубице не служе се више мачем, и бојажљиви постају мужествени? Нe вера ли Христова? Нe крсно ли знамење? И ко је други уверио људе тако у бесмрће као крст Христов и васкрсење тела Христова?“
Смрт безгрешника и крст човекољупца однели су већу и трајнију победу него ли сви цареви земаљски са многомилионим војскама. Јер која је војска икада могла победити једног јединог демона? Међутим, сам спомен имена Распетога на крсту, нагони у бекство војске демонске. O кад би сви хришћани знали, какво богатство имају у имену Христовом, и какво оружје у крсту Христовом!

СОЗЕРЦАЊЕ
Да созерцавам дејство Бога Духа Светога на апостоле и то:
1. како апостоли вођени Духом Светим путују по целоме свету без средстава и без пријатеља,
2. како обраћају вери Христовој богаташе и сиромахе само речју, животом и чудесима.

БЕСЕДА
о томе како се Бог служи неверним да би казнио верне
Навуходоносор, цар Вавилонски, слуга мој, вели Господ. (Јерем. 25, 9)
Није ли ова реч тврда? Ко се може њом нахранити? Цара незнабожачког, цара идолопоклоничког, назива Господ слугом Својим! Ако је слуга Божји онај ко зна за правога Бога и ко се држи закона Божјег, како може бити слуга Божји онај ко не зна за правог Бога и ко се не држи закона Божјег? Заиста, прави је слуга Божји онај ко зна за правог Бога и ко се држи закона Божјег, али кад онај коме је Бог дао знање о Себи, дао закон Свој, преврати знање у незнање и закон у безакоње, онда Господ узима за слугу Свога онога незналицу, да би казнио одступника. Јер, одступник од Бога гори је од незнабошца, и одступник од закона Божјег нижи од рођеног идолопоклоника.
Зато, кад Израиљ, као стара црква Божја, одступи од Бога и закона Божјег, избра Бог Навуходоносора за слугу Свога, да казни Израиља одступника.
Зато, кад хришћански народи у Азији и Африци, кроз многобројне јереси, одступише од Бога, узе Бог за слугу Свога Арапе, да казни хришћане, да би их уразумио.
И кад хришћански народи на Балкану одступише од Бога и Божјег закона, призва Бог Турке за слуге Своје, да казни одступнике, да би их казном уразумио.
Кад год верни одступају од Бога, Бог плете бич од неверних, да уразуми верне. Па као што верни свесно и хотимично одступају од Бога, тако неверни несвесно и нехотично постају слуге Божје, бич Божји.
Но неверне узима Господ само тренутно у службу против верних. Јер за земљу Навуходоносорову, вели исти Господ, да ће је походити за њена безакоња и обратићу је у пустош вечну. Тада ће се наћи слуга против слуге. Јер није Бог узео Вавилонце за слугу због њихове доброте и вере, него због израиљске злоће и неверства.
Господе праведни, помози нам Духом Твојим свевишњим држати се увек Тебе јединога истинитога Бога и Твога закона, јединог спасоносног. Теби слава и хвала вавек. Амин.

14. мај по јулијанском календару
1. Свети мученик Исидор. У време царовања Декијева овај Исидор беше узет са острва Хиоса силом у војску. Он се одмалена држаше вере Христове и живот свој провођаше у посту, молитви и добрим делима. Па кад се у војсци проказа као хришћанин, узе га војвода на одговор и саветоваше му да се одрекне Христа и принесе жртве идолима. Одговори светитељ: „Ако ми и убијеш тело, над душом мојом немаш власти. Ја имам истинитог и живог Бога Исуса Христа, који и сад у мени живи и по смрти мојој биће са мном; и ја сам у Њему, и остаћу у Њему, и нећу престати да исповедам Његово свето име докле је дух у телу моме“. Нареди војвода, те најпре бише Исидора воловским жилама, а потом одсекоше му језик. Но и без језика Исидор Духом Божјим говораше и исповедаше име Христово. Међутим, војводу постиже казна Божја, и он на једанпут занеми. Нем војвода даде најзад знак да посеку Исидора. А Исидор се обрадова тој пресуди, па хвалећи Бога, изађе на губилиште, где му глава би одсечена 251. године. Његов друг Амоније погребе тело његово, но зато и сам пострада и прими венац мученички.

2. Преподобни Серапион Синдонит. Синдон значи крпа платна. Синдонитом назван би овај светитељ, јер своју телесну наготу скриваше само једном крпом платна. У руци носаше Јеванђеље. Живљаше Серапион као птица без крова и без бриге, прелазећи с једног места на друго. Свој синдон даде једном беднику, који дрхташе на мразу, а он оста сасвим наг. Кад га неко упита: „Серапионе, ко те обнажи?“, он показа на Јеванђеље и рече: „Ово!“ Но потом и Јеванђеље даде за откуп некога дужнога човека, кога поверилац му гоњаше у тамницу за дуг. Једном у Атини четири дана не једе ништа, јер немаде, и поче викати од глади. Кад га упиташе философи атински, зашто виче, он одговори: „Тројици бејах дужан; двојицу подмирих, а трећи ме још мучи. Први зајмодавац јесте телесна похот, која ме мучаше од младости; други среброљубље, а трећи трбух. Она двојица ме оставише, још ме овај трећи мучи“. Дадоше му философи златник да купи хлеба. Он оде хлебару, узе један хлеб само, остави цео златник, и оде. У старости представио се мирно Господу, у V веку.

3. Блажени Исидор Јуродиви, Христа ради. Немац пореклом. Дошавши у Ростов заволи веру православну, па не само да постаде члан Православне цркве, него узе на се тешки подвиг јуродства. Ноћиваше у једној колиби од грања, што сам беше направио у неком блатишту. Велика и страшна чудеса показа овај светитељ и за живота и по смрти. Једноме трговцу, који беше избачен из лађе и дављаше се у мору, јави се Исидор идући по води и изведе га на обалу. У књаза Ростовског пресушише одједном сви судови с вином, када слуге његове отераше Исидора испред врата и не дадоше му ни поискану чашу воде. Када умре, 1484. године маја 14. у својој колиби, сав Ростов замириса неким дивним мирисом. Онај трговац, кога Блажени спасе на мору, подиже му цркву на оном месту где му беше колиба.

Исидор блажени са собом се рво
Док бестрастан поста као сухо дрво,
Но и сухо дрво пчеле медом пуне,
И из сухе стене каткад извор груне.
Тело блаженога Духом напуњено
Медом благодати срце заслађено.
Извор Божје силе у сулуду телу,
Скривено богатство у бедну оделу,
Исидор чудесни на ђубришту лежа,
По улицам’ вика, и скака, и бежа,
Без крова и крува и без пријатеља,
Нo под оком будним свога Створитеља
Он поука беше сујетним људима
И укор – за земљу скотски везанима:
Он животом својим к’о да хтеде peћи:
– Људи, бриге ваше одводе несрећи.
Срећан није онај ко Божије краде,
Но ко Бога самог к’о благо имаде.

РАСУЂИВАЊЕ
Грех који служи другима на саблазан, двојни је грех. Благоразуман човек пашти се, да својим греховним примером не саблазни ма кога и нe наведе на грех. Св. Амвросије похваљује такву благоразумност рано упокојеног цара Валентинијана, наводећи ове примере из његовог живота: „Чувши цар да се говори по Риму o њему као страсном ловцу и љубитељу зверова – што он у ствари није био – и као да та страст одвлачи цара од државних послова. Он одмах нареди, да се побију сви зверови у његовој башти. Чувши опет како неки злобници шире глас o њему, као да рано ручава (хотећи тиме да га представе прождрљивим), он наложи на себе врло тврд пост и тајно и јавно. При јавним обедима ретко се виђао да неки залогај метне у своја уста. Кад су се опет сестре његове спориле c неким човеком око неког имања, цар, и ако је имао права да он спор пресуди, упути тај предмет јавном суду, да му се не би пребацила пристрасност.“ – Заиста овај побожни цар са великим страхом држао је реч Господњу: Тешко оном ко саблазни једног од ових малих.

СОЗЕРЦАЊЕ
Да созерцавам дејство Бога Духа Светога на апостоле и то:
1. како Дух Свети води апостоле кроз све скорби и муке испуњујући срце њихово утехом и радошћу,
2. како Дух Свети чини те расте и успева семе јеванђелско, које апостоли сеју пo свету, чак и тамо где изгледа узалуд бачено.

БЕСЕДА
о Христу као изданку Давидову
У те дане и у то вријеме учинићу да проклија Давиду изданак прави, који ће чинити суд и правду на земљи. (Јерем. 33, 15)
Овим речима прориче свети пророк Јеремија долазак Спаситеља света из колена Давидова. Изданак прави јесте сам Господ Исус Христос. Ни на кога се другог не могу ове речи односити, пошто у време доласка Господа Исуса на престолу јерусалимском не сеђаше више кнез из колена Давидова но странац, Ирод Идумејац. Нити пак од тада до данас би неки други знаменит изданак од Давида, ни као владар светски ни као владар духовни. У време рођења Христова беше само још неколико лица из племена Давидова, и то незнатна и осиротела. У ове се убрајаху и Пресвета Дјева и праведни старац Јосиф дрводеља. Јасно је, дакле, да за минуле хиљаде година, откако је ово пророчанство изречено, није се појавио неки други величанствен изданак из колена Давидова, осим самога Господа Исуса. Ово постаје још јасније из следећих речи: као што се не може избројати војска небеска ни измјерити пијесак морски, тако ћу умножити сјеме Давида слуге својега и Левита слугу својих. Ове речи се могу однети само на духовне потомке Давидове кроз Христа Господа, тј. на хришћане, јер само се број хришћана (а никако телесних потомака Давидових, којих уопште и нема никако) за ових 20 векова може мерити са звездама на небу и са песком у мору.
О браћо моја, радујмо се што и ми хришћани спадамо у овај безбројни народ Божји, у овај највећи народ у историји света, како по броју, тако и по карактеру. Радујмо се још више, што и ми припадамо овоме божанском Изданку Давидовом, који нас крвљу Својом искупи од туђина, и посвоји, и учини наследницима и санаследницима Царства вечнога. Господе преблаги, Ти си избавио нас, блудне синове, од свињарског понижења и гладовања, и учинио си нас синовима Царским. Теби слава и хвала вавек. Амин.

15. мај по јулијанском календару

1. Преподобни Пахомије Велики. Родом Мисирац, и у младости незнабожац. Као војник учествовао у борби цара Константина против Максенција. Потом, дознавши од хришћана за једнога Бога, и видевши њихов благочестив живот, Пахомије се крсти и оде у Тиваидску пустињу, знаменитом подвижнику Паламону, код кога се десет година учио животу подвижничком. Тада му се јави ангел у оделу схимника, на месту званом Тавенисиот, и даде му дашчицу, на којој беше написан устав општежитељног манастира, наредивши му да такав манастир устроји на том месту, проричући му да ће се у том манастиру стећи многи иноци ради спасења душа. Послушав ангела Божјега, Пахомије поче стројити многе ћелије, иако на том месту не беше никога осим њега и брата његовог Јована. Када га укори брат за то што строји непотребне зграде, Пахомије му просто рече, да он следује заповести Божјој, без обзира кад ће и ко ће ту доћи да станује. Но ускоро се слегоше на то место многи људи, покренути Духом Божјим, и почеше се подвизавати по уставу Пахомијевом, добијеном од ангела. А када се број инока увелича, то Пахомије постепено основа још шест манастира. Број његових ученика износио је до седам хиљада. Свети Антоније се сматра оснивачем отшелничког живота, а свети Пахомије манастирског општежића. Смирење, трудољубље и уздржање овог светог оца би и оста редак пример за подражавање огромног броја монаха. Безбројна чудеса сотвори свети Пахомије, но и безбројна искушења претрпе од демона и људи. И послужи људима као отац или брат рођени. И побуди многе да пођу путем спасења. И управи многе на пут истине. Би и оста велико светило Цркве и велики сведок истине и правде Христове. Упокојио се мирно 348. године, у седамдесет четвртој години свога земнога живота. Многе од његових ученика црква је уврстила у ред светитеља, као што су: Теодор, Јов, Пафнутије, Пекузије, Атинодор, Епоних, Сур, Псој, Дионисије, Псентаисије и други.

2. Свети Ахил, епископ лариски. Овај велики јерарх и чудотворац рођен би у Кападокији. Учествовао на I васељенском сабору, на коме је посрамио јеретике и, како својом ученошћу тако и светошћу, изазвао велико дивљење. Узевши један камен, свети Ахил викне аријевцима: „Ако је Христос створење Божје, како ви кажете, реците, нека из овог камена потече јелеј!“ Јеретици су ћутали и чудили се таквом позиву светог Ахила. Тада светац опет рече: „А ако је Син Божји раван Оцу, као што ми верујемо, нека потекне јелеј из овог камена“. И јелеј заиста потекне на удивљење свију. Свети Ахил упокојио се мирно у Лариси 330. године. Самуил, цар македонски, када освоји Тесалију, пренесе мошти Ахилове у Преспу, на острво у језеру, које се прозва, а и данас зове Ахил, или Аил.

3. Преподобни Силуан. Најпре био комедијант глумећи се над свим и сваким. Потом, загрејан љубављу Христовом, постао учеником светог Пахомија. „Готов сам живот свој дати,“ говорио је свети Силуан, „само да бих добио опроштај грехова“.

Пахомије Духом Божјим гори,
Пахомије c ангелима збори.
Око њега иноци се роје,
Сви пред Богом као свеће стоје.
Једног дана закуца звекира,
Сестра Авве за Авву разбира,
Годинама видела га није,
Нек се јави, што се од ње крије?
Вратар Авви поруку износи.
Авва њему: поздравље joj носи:
Ја ти, сестро, желим сваку срећу
Но доћи ти на виђење нећу,
Ја сам свету једном збого рек’о
И свега се у свету одрек’о.
Сестро моја, одреци се и ти,
Жур’ се, сестро, Богу посветити,
Свет сем гроба шта ти може дати?
Христос ће те животом венчати.
Светске сласти варљиви су снови
Успаван се тим сновима тови,
Но пробуђен осећа се гладан
И сном другим душмански поткрадан,
Ко лав гладан тад за храном риче,
За хлеб прави вапије и виче.
Хистос чује ко год га призива
И гладноме даје хлеба жива.
To je јава – друго су маштања,
Изван Христа не има надања.
Сестра чула па се расплакала.
Братов савет хитно послушала.

РАСУЂИВАЊЕ
Кад насилник врши насиље над праведником из користољубља, тада насиље доноси једну корист и једну штету, и то: штету насилнику, a корист насилно пострадалом. Борис Годунов убио је осмогодишњег царевића Димитрија, да би он завладао престолом без такмаца. Сврше се брзо и царски дани Борисови, и насилник се преда трулежи и проклетству, a Димитрије се посвети. После 15 година лежања у гробу Димитријево тело се откопа и нађе нетљено и чудотворно. И зби се над његовим телом 45 чудесних исцељења. Чија је, дакле, штета a чија корист од насиља? Кад би насилник помислио, да ћe насиљем помоћи своме противнику, да се уврсти у свеце и да ће себи спремити погибао и проклетство, одустао би од умишљеног насиља. Али крива мисао је претеча и сапутник насиља.

СОЗЕРЦАЊЕ
Да созерцавам дејство Бога Духа Светога на апостоле и то:
1. како Духом Светим апостоли добијају виђења тајни онога света,
2. како Духом Светим апостоли прозиру у тајне срца људског.

БЕСЕДА
о прореченој и збивеној пропасти идола мисирских
Куће богова мисирских попалиће огњем. (Јерем. 43, 13)
Ко ће то попалити? Навуходоносор, цар вавилонски, слуга мој, говори Господ. Пророчанство се ово обистинило: Навуходоносор је покорио Мисир, и куће лажних богова, идола мисирских, попалио је огњем. Попалио их је, но није их уништио за свагда. Јер, дошла је потом пропаст и Вавилону, опет по пророчанству светога пророка Јеремије, и Вавилон је постао, и до данас остао гомила, стан змајевски, чудо и подсмијех, да нико не живи у њему (51, 37). Али је у предању, које је записао св. Епифаније Кипарски, остало и друго једно пророчанство Јеремијино, о коначном разорењу идола мисирских. „Сви ће идоли пасти,“ гласи то пророчанство, „и све рукотворено ће се скрушити у оно време када дође овамо Дјева Мати са Младенцем, рођеним у пећини и положеним у јасле.“ И ово пророчанство сачували су сами жречеви мисирски, који су од времена Јеремије увели били у обичај сликати Дјеву, како почива на постељи и Њеног Младенца, како повит пеленама лежи у јаслама.
Навуходоносор, слуга, могао је по допуштењу Божјем само косити зло, али не и чупати из корена. Но покошено зло, као и покошена трава, поново расте. А када је Господар дошао на земљу, Он је чупао зло из корена. Навуходоносор, слуга, попалио је храмове и полупао идоле, но храмови су ипак обновљени и идоли нови направљени, јер нису били истргнути из душа људских. А када је Господар дошао и зацарио се у душама Мисираца, храмови и идоли су заувек пали. Исто тако и с непослушним и богоборним Јеврејима: Навуходоносор, слуга, одвео их је у ропство на 70 година, а увређени Господар расуо их је по свему свету, где се у расулу и данас налазе, после близу 2000 година. И то расуло народа јеврејског по целом свету јасно је прорекао Јеремија. И тако је време оправдало пророка Божјег у свима речима његовим.
Господе Свевидећи, дај нам, да се држимо речи Твога истинитога пророка. Теби слава и хвала вавек. Амин.

16. мај по јулијанском календару
1. Преподобни Теодор Освештани. Ученик светог Пахомија. Рођен и одрастао као незнабожац, но као младић дошао до познања праве вере, крстио се, и чувши за светог Пахомија, добегао овоме у манастир тајно од својих родитеља. Свети Пахомије га замонаши и заволи због његове необичне ревности и послушности. Кад му је дошла мајка да га зове натраг дома, он се не хтеде ни јавити мајци, но мољаше се Богу за њу, да би и њу Бог просветио истином. И заиста, мајка не само не поврати свога сина кући, него се и сама не поврати. Видећи недалеко женски манастир, којим управљаше сестра Пахомијева, она ступи у њега и замонаши се. После извесног времена дође у манастир и брат Теодоров, Пафнутије, те се и он замонаши. Деси се једном, да епископ града Панопоља позва светог Пахомија, да му устроји манастир за многе који жељаху монашког живота. Пахомије узе собом Теодора, и предаде у главноме овоме дужност око устројења манастира. По смрти светог Пахомија Теодор поста игуманом свих Пахомијевих манастира, и до дубоке старости поживе богоугодно управљајући мноштво монаха на пут спасења. Упокојио се мирно и преселио у царство вечне светлости 368. године.

2. Блажена девица Муза. О њој прича свети Григорије Двојеслов, да је била само девет година стара, када јој се у два маха јавила Пресвета Богородица, окружена сјајним девицама. Када је Муза изјавила жељу, да и она буде у тако сјајној пратњи Царице Небесне, Богородица јој рекне да ће кроз месец дана доћи по њу и узети је. Још јој нареди како треба да живи за тих тридесет дана. Двадесет петог дана паде Муза у постељу, а тридесетог дана опет јој се јави Света Пречиста, зовући је тихим гласом, на што Муза одговараше: „Ево ме идем, Госпођо, ево ме идем!“ И испусти дух свој. Прешла из свог живота у вечни у I веку.

3. Свети Никола Мистик, патријарх цариградски. Прославио се необичном строгошћу живота. Цар Лав ожени се четврти пут, због чега му патријарх забрани улазак у цркву, а свештеника који га венча – рашчини. Због тога цар збаци патријарха и отера га у манастир. Делегати римског папе Сергија III одобре цару четврти брак. Но када цар умре, Никола поново дође на престо патријаршијски и сазва сабор 925. године, на коме четврти брак у опште би хришћанима забрањен. Упокојио се 930. године. Мистик означава најстаријег члана царског савета. Најпре је овај светитељ, дакле, био дворјанин високог чина, по том је оставио сујету света и замонашио се. Скончао мирно 930. године.

4. Свети новомученик Николај. Родом из Епира. За веру Христову мучен од Турака и посечен у Трикали 1617. године. Глава овог мученика чува се и данас у једном од Метеорских манастира у Тесалији. Чини многа чудеса, лечи најтеже болести, а нарочито је познато, да одгони скакавце са њива.

5. Преподобни мученици Саваити. У време цара Ираклија, око 610. године, пострадаше за веру Христову четрдесет четири монаха из обитељи светог Саве Освећеног код Јерусалима. Њихово јунаштво и страдање описао je очевидац, свети Антиох. (види 24. дец)

6. Свети свештеномученик Теодор, епископ вршачки. Епископ Теодор се 1594. године нашао на челу устаника у Банату. Устаници су на заставама имали лик светога Саве. Темишварски паша ухвати у Вршцу владику Теодора и живог га одере. Исте године донете су мошти Светог Саве из манастира Милешеве и спаљене на Врачару.

Николај мученик за Христа пострада
И трпљењем љутим ђавола надвлада;
Не хте јунак свога одрећи се Спаса,
Но слављаше Бога док имаше гласа;
A кад глас га изда, он срцем слављаше
И за муке веће душмане мољаше.
Тукоше га Турци свирепи ко вуци,
Предаваше свакој нечовечној муци,
И најзад му свету отсекоше главу.
Скотрља се глава у зелену трву,
Светитељска глава светлошћу засија;
Хришћанин ту главу у свилу завија
И у цркву носи да лек многим буде,
Да наказне лечи, и слепе, и луде.
Бог неверне казни са свакога краја,
A прослави вечно верног Николаја.

РАСУЂИВАЊЕ
Када Теодор Освештани беше у Панопољу са својим духовним оцем св. Пахомијем, дође му неки философ и понуди да се препире c њим o вери. Па стави философ Теодору ова три питања: ,,Ко се не роди a умре? Ко се роди a не умре? И ко умре a не иструну?“ На ова питања одговори св. Теодор: ,,Адам се не роди a умре. Енох се роди и не умре. Лотова жена умре и не иструну.“ Па додаде светитељ и овај савет философу: „Послушај ти наш здрав савет: остави се бескорисних питања и схоластичких силогизама, приступи ка Христу, коме ми служимо, и добићеш опроштај грехова!“ – Философ занеми од таквог оштроумног одговора, и постиђен удаљи се. Из овога се јасно види огромна разлика између једног незнабожачког философа и једног хришћанског светитеља. Онај се губи у апстракцијама, у вештим обртима речи, у логичним зачикавањима, у мисаоном спорту, док је овај управио сав свој ум на Бога живога и на спасење своје душе. Онај је апстрактан и мртав, овај је практичан и жив.

СОЗЕРЦАЊЕ
Да созерцавам дејство Бога Духа Светога на апостоле и то:
1. како Дух Свети чудесно управља ноге апостола по далеким земљама,
2. како их чудесно из далеких земаља сабира у Јерусалим на погреб Пресвете Богородице.

БЕСЕДА
о јављању пророка Јеремије из онога света
Потом се јави други један муж, диван седином и славом, около Њега неки чудни и великолепни ореол. Одговори Онија и рече: ово је братољубац, који се много моли за људе и за свети град, Јеремија Божји пророк. (II Макав. 15, 13 20)
Ово је виђење које виде храбри Јуда Макавеј. Прво му се јави из онога света Онија архијереј, а потом свети пророк Јеремија. Као што Мојсеј и Илија беху виђени у слави од апостола на Гори Таворској, тако некад Јуда Макавеј виде у слави пророка Јеремију. Ни пре Христа Васкрслог, дакле, Бог милостиви није остављао људе без сведочанства о животу после смрти. У хришћанском времену пак та сведочанства су без броја и без краја. Ко и после свега тога сумња у живот после смрти, тај стоји под проклетством свога греха као под гробном плочом. И као што мртве ствари не могу да виде светлост дана, тако ни он не може да види живот који јесте и коме нема краја.
Но погледајте, каквом је славом увенчан пророк Јеремија у ономе животу! Диван седином и славом! Около њега нека неописана отменост, неки светли ореол, нека неисказана пријатност и красота. Он који је бивао вучен и тучен од људи којима је саопштавао вољу Божју, и који је био сужањ у тамници, и мученик у смрадној рупи, и који је као лажа исмеван, и као издајник суђен, и најзад као преступник камењем убијен! Но један је суд грешнички а други је суд Божји. Најпониженији међу људима постао је код Бога увенчан славом ангелском.
И још погледајте, како небо назива онога кога је земља назвала лажом и издајником и . преступником! Братољубац – тако га назива небо. Братољубац који се много моли за људе. Видите, најзад, како се светитељи на небесима много моле Богу за нас! Не спавајући, они се моле за нас кад спавамо; не једући, они се за нас моле кад једемо и преједамо се; не грешећи, они се моле за нас кад грешимо. О браћо, застидимо се пред толиким нашим искреним пријатељима. Застидимо се, застидимо се од толиких светитељских молитава за нас, и придружимо се молитвама њиховим. Господе пречудни, опрости нам грешну лењост и тупост нашу. Теби слава и хвала вавек. Амин.

17. мај по јулијанском календару
1. Свети апостол Андроник. Један од Седамдесеторице. Сродник апостола Павла, као што сам Павле пише (Рм 16, 7), спомињући и свету Јунију, помоћницу Андроникову. Андроник би постављен за епископа Паноније, но не становаше на једном месту, него проповедаше Јеванђеље по целој Панонији. Са светом Јунијом он успе да многе приведе Христу и да разори многе храмове идолске. Имађаху обоје благодатну силу чудотворства, којом демоне изгоњаху из људи и исцељиваху сваку немоћ и сваку болест. Пострадаше обоје за Христа, и тако примише двострук венац: и апостолства и мучеништва. Њихове свете мошти нађене су у пределима Евгенијским (в. 22. фебруар).

2. Свети мученик Солохон. Родом би Мисирац и војник римски под војводом Кампаном, у време нечестивог цара Максимијана. Када дође царска наредба, да сви војници принесу жртве идолима, Солохон се изјасни као хришћанин. То исто учинише и два његова друга: Памфамир и Памфалон. Војвода нареди те их бише и мучише страшним мукама, под којима издахнуше свети Памфамир и Памфалон. Солохон оста још у животу, и би стављен на нове муке. Тако, нареди војвода војницима, да му мачем отворе зубе и саспу у уста жртву идолску. Мученик зубима сломи гвожђе и не прими у се смрадну жртву идолску. Најзад му прободоше писаће перо кроз оба уха и тако га оставише да умре. Хришћани узму мученика и однесу у дом удовице, где се мало окрепи јелом и пићем, па настави саветовати верне да буду истрајни у вери и у мукама за веру. После тога уздиже хвалу Богу, сконча свој земни живот, и предста Господу у Царству небеском 298. године.

3. Свети Стефан, патријарх цариградски. Син цара Василија Македонца и брат цара Лава Мудрог. На престо патријаршијски дошао је после Фотија и управљао Црквом Божјом од 889-893. године. Мирно скончао и предстао Господу кога је много љубио.

Апостол Андроник, сродник светог Павла,
Проповедник мира и духовног здравља,
Љубављу пламеном ка Христу гораше
И науку светлу светом проношаше:
Без плате и неге и без много pуxa,
Само богат силом божанскога Духа.
Све муке подели са светом Јунијом
Док крст не пронеше целом Панонијом.
Где крст часни блесну, ту нестаде таме,
Издвоји се жито без плеве и сламе.
Пренуше се људи из сна животињства,
И дар усвојише Божијега посинства.
Разбише идоле као слабе трске,
Оставишс раздор и пороке мрске,
Запеваше уста кад срце зајеца:
Оче наш небески, ми смо Твоја деца!
Сад примисмо светлост од Твог апостола,
Прости нам што бесмо робови идола.

РАСУЂИВАЊЕ
После страшног земљотреса у Антиохији говорио је Златоуст народу: „Велики су плодови земљотреса. Погледајте човекољубље Господа, који потреса град a утврђује душу, који колеба темеље и укрепљује помисли, који показује слабост града a вољу чини силном! Обрати пажњу на Његово човекољубље: Он поколеба за мало – a утврди на свагда; земљотрес – за два дана, a благочешће треба да остане на све време; ожалостили сте се за кратко – a утврдили заувек… Мајка хотећи да одлучи свога младенца од навике честог плакања, силно затресе малу колевку његову, не зато да би га погубила, него да би га устрашила. Тачно тако и Господар свега, који држи у рукама Својим весељену, потреса ову не зато да би је срушио, него да би обратио к спасењу оне (људе) који живе безаконо.“ Ето како су Свети Оци, стубови Цркве васељенске, знали објаснити човекољубљем Божјим и напасти, исто онако као и благодјејања, и несрећу исто онако као и срећу. Да се постидимо ми, који смо и спори благодарити Богу, кад Бог даје и брзи роптати на Бога, кад Бог узима.

СОЗЕРЦАЊЕ
Да созерцавам дејство Бога Духа Светога на свете мученике за веру и то:
1. како им Дух Свети даје мудрост да говоре пред судовима,
2. како им Дух Свети даје храброст да гину на губилиштима.

БЕСЕДА
о Духу Светом Утешитељу
А утјешитељ Дух Свети, којега ће Отац послати у име моје, он ће вас научити свему и напоменуће вам све што вам рекох. (Јов. 14, 26)
Шта практично значе ове речи ако не да треба сваки дан да се молимо, да нам се пошаље Дух Свети онако исто као што се молимо сваки дан за хлеб насушни? Бог је вољан сваки дан да нам пошаље Духа Светога, но Он тражи од нас, да се сваки дан молимо за Духа Светога. Јер као у погледу хлеба што бива час обиље час оскудица, тако бива и у погледу Духа Светога. Дух Свети долази нам и одлази од нас, како кад, сходно нашој ревности или лености у молитви, сходно добрим делима и трпљењу. Зато је Црква установила, да се прво јутарње богослужење почиње призивањем Духа Светога: Царю Небесный, Утeшителю, Душе истины… прiиди, а потом долази молитва: Хлебь нашъ насущный даждъ намъ! Зашто? Зато што без Духа Светога ми не умемо ни хлеб употребити како треба за наше спасење.
Он ће вас научити свему. То јест: сваки дан и сваку ноћ, према приликама у којима се будете налазили. Он ће вас упутити, посаветовати, наставити шта треба да мислите, шта треба да говорите, шта треба да чините. Зато просите од Бога само Духа Светога, а остало Он ће донети сам собом, све што вам у извесном тренутку буде требало. Кад Он буде сишао на вас, ви ћете све знати, све умети, све моћи што је потребно.
И напоменуће вам све што вам рекох. То јест: не бојте се, да ћете заборавити моју науку и моје речи. Дух Свети зна све што и Ја знам, те кад Он буде присутан у вама, биће и сва наука моја присутна у вама заједно са Њим.
О Господе Душе Свети, благоволи сићи на нас, не по нашој заслузи, но по заслузи Господа Исуса и по Твојој бескрајној благости. Теби слава и хвала вавек. Амин.

18. мај по јулијанском календару
1. Свети мученици Теодот и седам девојака мученица, Текуса, Александра, Клавдија, Фаина, Ефрасија, Матрона, и Јулија. Теодот беше ожењен и беше крчмар у Анкири, за времена цара Диоклецијана. Иако беше ожењен, живљаше по речи апостоловој: „Одсада и они који имају жене да буду као да их немају.“ (1. Кор 7, 29) А крчму држаше, да би могао не посумњано што боље помагати хришћане. Његова крчма би склониште гоњеним верним. Тајно шиљаше Теодот помоћ разбегнутим хришћанима по планинама, и тајно прикупљаше тела погинулих и сахрањиваше. У то време беху изведене на суд и мучене за Христа седам девојака, беху мучене, поругане, и најзад утопљене у језеру. Једна од њих, света Текуса, јави се на сну Теодоту и рече му да извади тела њихова из језера и сахрани. По тамној ноћи пође Теодот са једним другом да испуни вољу мученице, и, вођен од ангела Божјих, успе те нађе свих седам тела и сахрани. Но тај друг издаде га судији, и судија га стави на муке тешке. Но све муке трпљаше Теодот, као да беше у туђем телу, имајући сав свој ум удубљен у Господа. Када му мучитељ све тело претвори у ране, и зубе му камењем раздроби, нареди да се мачем посече. Када би изведен на губилиште, многи хришћани плакаху за њим, а свети Теодот им говораше: „Не плачите, браћо, за мном него прославите Господа нашег Исуса Христа, који ми поможе свршити подвиг и душмана победити“. – Рекавши то, положи своју главу на пањ под мач, и би посечен 303. године. Свештеник неки чесно сахрани тело мучениково на једну узвишицу изван града. На томе месту доцније би подигнут храм у име светог Теодота. (в. 7. јун).

2. Свети мученици Петар, Дионисије, Андреј, Павле и Христина. Петар – диван младић, Дионисије – муж угледни, Андреј и Павле – војници, и Христина – шеснаестогодишња девица, сви исповедише храбро Христа Господа и поднеше муке и смрт за име Његово. Неки Никомах, који с њима би мучен, одрече се Христа усред мука, и наједном сиђе с ума, па као бесан гризаше своје тело и бацаше пену на уста докле не издахну. То је било 250. године.

3. Свети мученици Ираклије, Павлин, Венедим. Беху Атињани. Пострадаше за веру у време Декијево. За име Христово беху сажежени у пећи огњеној.

Крај Анкире на зеленом брегу,
Ту дружина гоњених хришћана
С благословом објед обједаше.
Што је сунце међ’ звездама сјајним
To Теодот у дружини бјеше,
A до њега презвитер Фронтоне.
Па Теодот бесједи Фронтону:
– Ово мјесто приличи за цркву
Над моштима чесних мученика!
Теодоту Фронтон одговара:
– Постарај се ти предивни муже,
Добави нам мошти мученика,
Цркву ћемо лако сазидати,
Мјесто ово црквом украсити.
Осмјехну се Теодот предивни,
Прстен скида са деснице руке,
Па га даје чесноме Фронтону,
Оваку му ријеч говорећи:
– Ријеч ти часна, a прстен ти залог,
Мошти ћу ти скоро добавити
И на ово мјесто положити!
To Теодот проричући рече,
Проричући своје страданије,
И за Христа своје мучеништво,
Како рече онако се стече.
Мошти су му туне положене,
И над њима црква саграђена.
Диван спомен бесмртне побједе
Крај Анкире на зеленом брегу.

РАСУЂИВАЊЕ
Скривати врлину своју и подвиг свој био је обичај подвижника и подвижница, не само првих времена Хришћанства, него и кроз све векове до наших дана. Евдокија, жена славнога кнеза Димитрија Донскога, ослободиоца Русије од Татара, остане удовом 1389. године, и то још доста млада. Сва прожета благочешћем ова кнегиња зидала је храмове, делила милостињу, тајно изнуравала своје тело постом и бдењем. До тела је носила железне ланце. Међутим, пред светом се вазда јављала насмејана, одевена у раскош, окићена бисером. Свет је свашта говорио o њој; почели су се проносити гласови o њеном неморалном животу. To дочују и њени синови; па увређени и озлојеђени кажу мајци отворено шта се говори o њој. Мајка отвори своју раскошну хаљину, и деца са ужасом великим видеше њено тело, сасвим сухо и усахло, утегнуто ланцима железним.

СОЗЕРЦАЊЕ
Да созерцавам дејство Бога Духа Светога на мученике и то:
1. како им Дух Свети пружа утеху у страдањима,
2. како понекад, према Своме произвољењу, чини њихова тела несагоривим.

БЕСЕДА
о сведочењу Духа Божјег
Дух истине, који од оца исходи, он ће свједочити за мене. (Јов. 15, 26)
Бог Син шаље у свет Бога Духа Светога да сведочи о Њему до краја времена. Он ће свједочити за мене.
Како ће сведочити Бог Дух о Богу Сину? Сведочиће на многе начине, као:
привлачиће људске душе Цркви Христовој;
отварајући им смисао Светога Писма;
доводећи им на памет заповести Христове;
дајући речима Христовим топлину, свежину, силу и милину;
обраћајући покајане грешнике у праведнике,
испуњујући сва обећања и пророчанства Христова на људима, на народима и на Цркви Божјој;
утврђујући Цркву Христову и држећи је чврсту против свих бура времена и свих злоба адских и људских кроз векове и векове.
Дух који дејствује на ове и на многе друге сличне начине, јесте Дух Божји, Дух истине, благи. животворни, свесилни.
Ниједна реч Христова не противи се Духу Божјем, нити се Дух Божји противи иједној речи Христовој. Зато кад Дух Божји благоизволи ући у срце човеково, Он бива живим и нелажним сведоком свега што Христос рече и учини. И човек онда верује радосно и непоколебљиво. Јер како да не верује највећем и најтрајнијем Очевидцу и Саучаснику свих речи, свих чудеса и свих дела Христових?
Зато, браћо моја, молимо се пре свега и изнад свега, да овај Очевидац и Саучасник, Дух Свети и Свесилни, усели се у срца наша, да би вера наша постала жива, непоколебљива и радостотворна. О Боже Душе Свети, Душе истине, приђи и усели се у нас. Теби слава и хвала вавек. Амин.

19. мај по јулијанском календару
1. Свети мученик Патрикије епископ бруски, са три презвитера: Акакијем, Менандром и Полиеном. Пострадали за веру Христову у време Јулијана Одступника, у Бруси азијској. Намесник царски Јуније доведе ове светитеље до врућих вода и упита Патрикија: „Ко створи ове лековите воде, зар не наши богови Ескулап и други, којима се ми клањамо?“ Одговори свети Патрикије: „Ваши су богови демони, а ове воде, као и све остало створио је Христос Господ и Бог наш“. Онда упита намесник: „А да ли ће те твој Христос спасти, ако те ја бацим у ову врелу воду?“ Одговори светитељ: „Ако хоће, Он ме може сачувати цела и неповређена, премда бих ја желео, да се у тој води разрешим од овог временског живота, да бих са Христом вечно живео; но нека буде на мени Његова света воља, без које ни влас не отпада са главе човекове!“ Чувши ово намесник нареди те Патрикија бацише у врелу воду. Вреле капље прснуше на све стране и ожегоше љуто многе присутне, но светитељ Божји, на чијем језику беше непрестана молитва, оста неповређен, као да стајаше у хладној води. Видећи ово, намесник разјари се од срама и нареди, да се и Патрикију и осталој тројици његових презвитера одсеку главе секиром. Тада незлобиви ови следбеници Христови очиташе молитву и положише своје главе под секиру џелатску. Када им главе беху одсечене, душе њихове веселе узнеше се у светло царство Христово, да вечно царују.

2. Свети Јован епископ готски. Би епископ у Грузији, но када тамошњи каган татарски поче мучити хришћане, он се удаљи на четири године међу Готе у Бесарабију. (Готска епархија образована за време Константина Великог). Чувши о смрти кагановој, врати се на службу своју и руковођаше паству своју ревносно и богоугодно. Пред смрт своју рече: „Кроз четрдесет дана одлазим да се судим са каганом“ (тј. кроз смрт иде пред престо Божји). И тако би. Четрдесетога дана представи се и оде ка Господу. Упокоји се мирно у VIII веку.

3. Свети кнез Јован Вологодски. Чудотворац. Богобојажљив и благочестив, одмалена он би од свога стрица, кнеза Јована Васиљевића, вргнут у тамницу са својим братом Димитријем, где проведоше пуне тридесет две године. Пред смрт се замонаши Јован и доби име Игњатије.

У тамници тамној кнез Јован тамнује
C братом Димитријем: па брата сјетује.
– О не тугуј, брате, тугом се не мори,
Тамница је верним што и царски двори,
Нит говори ружно o нашему стрицу,
Што нас без кривице врже у тамницу.
Без Божије воље зар би могло бити
Два Божија створа тамом заробити?
Ако наш се стрико брине само за се,
Бог се за нас брине да нам душе спасе.
Неразуман само своју корист тражи,
A Бог и презрене даровима блажи.
Милостиви Господ тамнице с’ не боји –
Радије са сужним но са гордим стоји.
Нe срди се, брате, не пребацуј стрицу,
Бог једини знаде међ’ нама правицу.
Стрица једним путем нас другим спасава,
Поклони cе Богу. Богу нек је слава!

РАСУЂИВАЊЕ
Велики јерарси, стубови Цркве Православне, умели су да сједине у свом карактеру кротост и одлучност, кротост према праведницима и покајницима и одлучност према непокајаним крвницима. Једне недеље, после свете службе, приђе цар Иван Грозни митрополиту Филипу да прими благослов. Митрополит се правио да не види цара и гледао је у икону Спаситељеву. Тада царев ађутант приђе митрополиту и рекне му: „Владико, Господар је пред тобом, благослови га!“ Митрополит погледа на цара и рече: „Господаре, убој се суда Божјег: ми овде приносимо бескрвну жртву Богу, a иза олтара пролива се крв хришћанска. Колико невиних страдалника! Ти си висок на престолу, но ипак си – човек.“ Разјарени цар опомињао је митрополита да ћути, но Митрополит му рекне: „Где је моја вера, ако ја будем ћутао?“ Када му је цар почео претити, он мирно одговори: „Ја сам дошљак и гост на земљи, и готов сам пострадати за истину!“ После неког времена опаки цар удави митрополита, али не удави светитеља.

СОЗЕРЦАЊЕ
Да созерцавам Бога Духа Светога као надахнитеља мудрошћу и истином и то:
1. како је Он надахнуо мудрошћу и истином пророке, јеванђелисте и апостоле, који написаше Свето Писмо по Његовом надахнућу и руководству,
2. како је Он надахнуо мудрошћу и истином Свете Оце који толковаше Свето Писмо по Његовом надахнућу и руководству.

БЕСЕДА
о светим Божјим људима
Научени од Светога Духа говорите свети Божији људи. (II Петр. 1, 21)
Ово сведочи онај који је и сам био свети Божји човек, апостол Петар, камен вере и витез крста. Као свети Божји човек он, по сопственом свом искуству, објашњава, како су говорили и како говоре свети Божјн људи, и каже: научени од Светог Духа говорише они. Не говораху, дакле, они по своме умовању, ни по свом памћењу, ни по свом слућењу, ни по свом учењу, ни по својој речитости, него говораху од Духа и по Духу Светоме. Мудрост Божја изливаше се кроз њих и истина Божја откриваше се кроз њих. Не написа Свето Писмо лажљива писаљка књижевничка (Јерем, 8, 8) него га написаше слуге и избраници Духа Божјег Светога. Нити Свето Писмо писаху људи, којима писање беше занат, него га писаху свеци Божји, упућени и нагнани Духом Божјим да пишу. Често и не хотећи, па чак и противећи се, они су морали да пишу, као што сведочи свети пророк Јеремија говорећи: и рекох, нећу га (Бога) више помињати, нити ћу више говорити у име његово: али би у срцу мом као огањ разгорео, затворен у костима мојим, и уморих се задржавајући га, и не могох више. (20, 9)
О браћо моја, браћо, није Свето Писмо од човека него од Бога, није од земље него од неба, нити је од тела него од духа, да – од Духа Божјег Светога. Надахнути мудрошћу и истином од Духа Светога писаху свети Божји људи: пророци, и јеванђелисти, и апостоли, и оци, и учитељи, и јерарси, и пастири.
О Боже Душе Свети, Душе Мудрости и Истине, надахни нас дахом Твојим животворним, да бисмо познали Мудрост и Истину, и испунили их с помоћу Твојом. Теби слава и хвала вавек. Амин.

20. мај по јулијанском календару
1. Свети мученик Талалеј. Родом од Ливана, од оца Верукија и матере Ромилије, осамнаестогодишњи младић, красан изгледом и узрастом телесним, косе црвеножуте. Лекар по занимању. Пострада за Христа у време царовања Нумеријанова. Када храбро исповеди своју веру у Христа Господа пред судијом мучитељем, нареди овај двојици џелата, Александру и Астерију, да му сврдлом проврте колена, провуку коноп кроз пробушене кости и обесе о једно дрво. Но џелатима, као да невидљива сила Божја одузе вид, те место Талалеја они провртеше једну даску и обесише о дрво. Када мучитељ ово дознаде, помисли да су џелати то намерно учинили, па нареди да их шибају. Тада Александар и Астерије усред шибе повикаше: „Жив нам Господ, од сада и ми постајемо хришћани, верујемо у Христа, и страдамо за Њега!“ Чувши ово, мучитељ нареди те их мачем посекоше. Тада сам мучитељ узе сврдло, да сам врти колена Талалеју, но руке му се узеше, и он мораде молити Талалеја, да га овај спасе, што незлобиви мученик Христов, помоћу молитве и учини. Потом би бачен у воду, но јави се жив пред мучитеља. (Јер у себи мољаше Талалеј Бога, да не умре одмах, него да му се продуже муке). Када би бачен пред зверове, зверови му лизаху ноге и умиљаваху се око њега. Најзад би посечен мачем и пресели се у живот вечни 284. године.

2. Свети мученик Аскалон. Пострадао у Антиноју, граду мисирском, у време Диоклецијана. Био шибан, струган, свећама опаљиван, но остао до краја непоколебан у вери. Кад се мучитељ Аријан превозио лађом преко Нила, Аскалон молитвом заустави лађу насред реке, и није јој дао маћи се, док Аријан није написао, да верује у Христа као јединога и свемоћнога Бога. Но, приписујући то чудо магијској вештини Аскалоновој, мучитељ заборави што је писао и продужи мучити Божјег човека и надаље. Најзад Аскалону вежу камен о врат и баце га у реку Нил. Но, трећега дана, хришћани нађу тело Аскалоново на обали заједно са каменом о врату (како им је пред смрт свети мученик и прорекао) и чесно га сахране 287. године. С њим пострада и свети мученик Леонид. А мучитељ њихов, Аријан, покаја се доцније, поверова у Христа од свег срца и јавно почне исказивати своју веру пред незнабошцима. Тада незнабошци и њега убише, те се и Аријан, негдашњи мучитељ хришћана, удостоји мученичког венца за Христа.

3. Преподобни Стефан Пиперски. Овај светитељ би рођен у племену никшићком, у селу Жупи, од сиромашних но благочестивих родитеља, Радоја и Јаћиме. По предању подвизавао се најпре у манастиру Морачи, где је и игуманом био. Турци га одатле протерају, и он се настани у Турману Ровачком, на месту које се сад назива Ћелиште. После се пресели и настани у Пиперима, у једној ћелији, где је до смрти остао у трудном и богоугодном подвигу. Упокојио се мирно у Господу 20. маја 1697. године. Његове мошти и сада ту почивају и чудесима многим прослављају Христа Бога и Божјег угодника Стефана.

Нa позору људи и ангела,
У мукама и при издисају
Талалеј се Господу мољаше:
– O Господе, Створитељу свјета,
Твоја милост, Твоја и освјета!
Молим Ти се, живот ми продужи,
Да за Тебе још поднесем мука.
Ваистину, мало сам поднио,
Да би’ Царство Твоје заслужио.
Страшне твоје муке на Голготи,
Страшне муке за Тебе безгрешна!
Још страшније требају за грешна,
Да би опро себе кроз мучење
И достојно примио спасење.
Што молио Талалеј прекрасни,
Што молио Бога домолио,
Прошење му бијаше умилно,
Бог му пусти мука изобилно,
Све до краја Талалеј отрпе
Све c радошћу и c благодарношћу,
Све са муке на муку хођаше,
Ко са славља још на веће славље –
Тако светац слави Православље!

РАСУЂИВАЊЕ
Кад човек стекне хришћанску савест, он се ревносно труди да исправи живот свој и да угоди Богу. Све остало постаје за њ мало важно. Примера таквих људи имамо ми, не само међу великим подвижницима и духовницима, него и међу самим силним царевима. Такав пример пружа нам цар Теодосије Велики, који је за неко време био пао у јерес, па се после покајао. Над његовим мртвим телом говорио је св. Амвросије, његов ранији обличитељ: „Волео сам ја овога мужа, који скинувши са себе царске знаке, јавно је у цркви оплакивао свој грех и са уздасима и сузама просио опроштај. Чега се простаци стиде тога се није устидео император. По добитку славне победе (над непријатељима царства), он се решио не прилазити к Светом Причешћу, до повратка његових синова, само зато што су у борби непријатељи његови били побијени.“

СОЗЕРЦАЊЕ
Да созерцавм Бога Духа Светога као надахнитеља кротошћу и благошћу и то:
1. како је Он надахњавао кротошћу и благошћу подвижнике и испоснике кроз све векове,
2. како је Он надахњавао, и данас надахњава, кротошћу и благошћу све истински покајане душе.

БЕСЕДА
о духу овога света и Духу од Бога
И ми не примисмо духа овога свијета, него Духа који је из Бога. (I Кор. 2, 12)
Дух овога света је, браћо, дух гордости и суровости, а Дух Божји је Дух кротости и благости. Апостол Божји тврди, да следбеници Христови не примише духа овога света, него Духа који је из Бога, тј. који из Бога Оца исходи као благоухани мирис из цвета, те се као добар мирис разлева по души човечјој, чинећи ову крепком, светлом, спокојном, благодарном и умилном.
Људи су по природи кротки и благи. Св. Тертулијан пише: „Душа човечја је по природи хришћанка.“ Али духом овога света она је раздражена и разбешњена. Дух овога света направио је од оваца вукове, док Дух који је из Бога прави од вукова овце.
Још апостол додаје, да смо примили Духа Божјег зато да знамо што нам је даровано од Бога. Да познамо, дакле, шта је од Бога у нама а шта није од Бога, и да осетимо сласт од онога што је од Бога и горчину од онога што није од Бога, него од духа овога света. Док је човек ван своје природе, испод своје природе, он сматра горчину за сласт а сласт за горчину. А када се Духом Божјим врати својој правој природи, онда он сматра сласт слашћу а горчину горчином.
Ко може човека вратити Богу? Ко може човека излечити од отрованости греховном горчином? Ко га може научити да опитом разликује праву сласт од горчине? Нико други осим Духа који је из Бога.
Зато се помолимо, браћо, да нам Бог дарује Духа Свога Светога, као што Га је даровао апостолима и светитељима Својим. А кад тај Дух Божји Свети дође у нас, дошло нам је Царство Божје, у коме је све сама сласт, само добро, сама светлост, сама кротост, сама благост.
О Душе Свети, Душе кротости и благости, приђи и усели се у нас. Теби слава и хвала вавек. Амин.

21. мај по јулијанском календару

1. Свети цар Константин и царица Јелена. Родитељи Константинови беху цар Констанције Флор и царица Јелена. Флор имаше још деце од друге жене, но од Јелене имаше само овога Константина. Три велике борбе имаше Константин кад се зацари: једну против Максенција, тиранина у Риму, другу против Скита на Дунаву и трећу против Византинаца. Пред борбу са Максенцијем, када Константин беше у великој бризи и сумњи у успех свој, јави му се на дану пресјајан крст на небу, сав окићен звездама, и на крсту стајаше написано: овим побеђуј. Цар удивљен нареди да се скује велики крст, сличан ономе што му се јави, и да се носи пред војском. Силом крста он задоби славну победу над бројно надмоћним непријатељем. Максенције се удави у реци Тибру. Одмах потом Константин изда знаменити Едикт у Милану 313. године, да престану гоњења хришћана. Победивши Византинце, он сагради диван престони град на Босфору, који се од тада прозва Константинопољ. Но пред тим Константин паде у тешку болест проказну. Жречеви и лекари саветоваху му као лек купање у крви заклане деце. Но он то одби. Тада му се јавише апостоли Петар и Павле и рекоше му да потражи епископа Силвестра, који ће га излечити од страшне болести. Епископ га поучи вери хришћанској и крсти, и проказа ишчезе са тела царевог. Када наста раздор у Цркви због смутљивог јеретика Арија, цар сазва I васељенски сабор у Никеји 325. године, где се јерес осуди, а Православље утврди. Света Јелена, благочестива мајка царева, ревноваше много за веру Христову. Она посети Јерусалим и пронађе Часни Крст Господњи, и сазида на Голготи цркву Васкрсења и још многе друге цркве по Светој Земљи. У својој осамдесетој години представи се ова света жена Господу 327. године. А цар Константин надживи своју мајку за десет година и упокоји се у својој шездесет петој години, у граду Никомидији. Тело његово би сахрањено у цркви Светих Апостола у Цариграду.

2. Преподобни мученик Пахомије. Родом из Мале Русије. У младости ухвате га Татари и продају једном Турчину кожару као роба. Провео у ропству двадесет седам година, у месту Усаки у Малој Азији. Насилно га потурче. Оде у Свету Гору, замонаши се и проведе дванаест година при манастиру светог Павла. Реши се да пострада за Христа. Његов старац духовник Јосиф отпрати га у Усаки, где се Пахомије јави свом бившем господару, као хришћанин у монашком оделу. Турци га ударе на муке, потом баце у тамницу, и најзад посеку 8. маја 1730. године, на сам дан Вазнесења. Од његове крви и моштију десила се многа чудеса. Сахрањен на острву Патмосу, у цркви светог Јована Богослова. Тако овај сељак малоруски постаде мученик и венценосац у царству Христовом.

3. Преподобна Јелена Дечанска (3. јун). Јелена је сестра Стефана Дечанског. Упокојила се средином XIV века и сахрањена је у манастиру Дечани,где јој се мошти и данас налазе. Њен портрет сачуван је у цркви у Горњем Матејевцу код Ниша.

Константину цару крст се светли јави,
Константин га виде и Бога прослави.
To знамење беше Сина Божијега,
Од овог знамења нема краснијега,
Знамење страдања и времене беде
Али и знамење коначне победе.
Са овим знамењем, твориоцем чуда,
Константин се креће и победи свуда.
Сред паганског Рима, крстогонитеља,
Он крст висок диже, славу Спаситеља.
Што три века беше ломљено и клето,
To сад за Рим поста велико и свето!
Три стотине лета крст пљуван бејаше,
У крви светаца земља се купаше.
Царства и цареви, охоли и мрски,
Сломише се редом слично слабој трски.
A знамење крста остаде усправно
И светљаше свету чудесно и славно.
Константин га позна и уздиже више,
Зато му се име у календар пише.

РАСУЂИВАЊЕ
Да је порок нешто стидно и грешно, видимо и по томе што се он вазда крије и вазда за вазда узима на себе образину добродетељи. Св. Јован Златоуст дивно каже: „Порок нема свог сопственог лица, него узима у зајам лице добродетељи.“ Зато је Спаситељ и рекао: долазе у оделу овчијем, a унутра су вуци грабљиви (Мат. 7, 15). Назови лажова лажовом, лопова лоповом, убицу убицом, блудника блудником, клеветника клеветником, и огорчићеш их. Назови пак кога хоћеш човека: поштеним, чесним, несебичним, истинитим, справедљивим, савесним и – озарићеш га и задовољити. Опет по Златоусту говорим: „Добродетељ је нешто природно у човеку, док је порок нешто неприродно и лажно.“ Ако се неки човек и ухвати у пороку, он брзо оправдава свој порок неком добродетељи, облачи га у рухо добродетељи. Заиста: порок нема свог сопственог лица. Исто као и ђаво, отац порока!

СОЗЕРЦАЊЕ
Да созерцавам Бога Духа Светога као надахнитеља правдом, миром и радошћу и то:
1. како је Он надахњавао правдом, миром и радошћу све љубитеље правде Христове,
2. како је Он надахњавао, a и данас надахњује, правдом, миром и радошћу све страдалнике за правду Христову.

БЕСЕДА
о деци Божјој
Овај Дух свједочи духу нашему да смо дјеца Божја. (Рим. 8, 16)
Онај ко има у себи Духа Божјега – само онај има и сведочанство, да је дете Божје. Без Духа Божјега нема ни тога сведочанства. Нити пак васцела васиона може дати тога сведочанства. Сама васиона, без Духа Божјега, шта нам друго сведочи него да смо ми њени робови, њена жртва, коју она немилосрдно гута. Незнабошци су, у ствари, тако и мислили. Богоборци наших дана – не мисле ли и они тако? Мисле. Јер заиста тешко је и отети се од те мисли човеку који није познао Духа Христова, Духа Божјега, Сведока небеснога. Не примисте духа ропства, говори исти апостол. Какав је то дух ропства? Сваки други осим Духа Божјега, кога Христос Господ шаље онима који њега љубе. Једино је Дух Божји Свесвети дух слободе и посинаштва.
О среће, о мира, о радости, кад се Дух Божји свије у очишћено срце човечје као ластавица у своје гнездо! Тада нада отвори стотине капија на тамници васионе, и загрљај наш, шири од васионе, пружа се ка Некоме већем и милостивијем од васионе. Коме? Оцу! И ми онда кличемо:
Авва, Оче!
Сведочанство о Богу, које долази кроз очи, може нас и довести у сумњу да смо и ми чеда Божја. Али сведочанство, које нам долази из срца, од Духа Божјега, не оставља ни најмање сумње. То Бог сведочи о Богу. Какве ту може бити сумње? И милује нас Бог Дух Свети у самоме срцу бића нашег. Какве ту може бити сумње? Не; него тада ми знамо и осећамо сасвим поуздано, да је Бог-Отац, а ми – чеда Божја. Ничије слуге, ничији робови, но – чеда Божја.
О Господе Боже Душе Свети, усели се у нас и остани с нама као Сведок Тројице и Царства, као Сведок Раја бесмртнога. Теби слава и хвала вавек. Амин.

22. мај по јулијанском календару
1. Свети мученик Василиск. Сродник светог Теодора Тирона. Би мучен заједно са Евтропијем и Клеоником. Када ова последња двојица бише распети, и издахнуше 3. марта, Василиск би враћен поново у тамницу. У том се деси смена царских намесника, те Василиск оста дуго тамнујући. Са сузама мољаше се Василиск Богу, да Њему не ускрати мученичку смрт. И по дугој молитви јави му се сам Господ Исус, обећа му испунити жељу и посла га у његово село, да се поздрави са мајком и браћом. У том дође нови намесник Агрипа и посла да одмах доведу Василиска из села. На путу из села у град Амасију, учини Господ преко Свога мученика велика чудеса, због којих многи народ поверова у Христа. Агрипа нареди мученику да принесе жртву Аполону. „Аполон значи губитељ!“ рече Василиск, и усрдном молитвом скруши идола у прах и небесним огњем спали храм. Уплашени Агрипа приписиваше све то мађијама, и нареди те Василиска мачем посекоше. У том Агрипа полуди, и у лудилу оде на губилиште, нађе мало крви мученикове у прашини и привеза је себи под појас, од чега поста здрав. Дошавши себи, он се крсти. Доцније неки Марин, грађанин Комански (Комани, управо зваше се место погубљења Василискова), подиже цркву на моштима мучениковим, у којима многи болесници нахођаху исцељење.

2. Свети мученик Јован Владимир, краљ српски. Беше од рода кнежевског, из Захумља. Деда му се зваше Хвалимир, а отац Петрислав. Као владар мудар, милостив, кротак, девствен и храбар. Усрдно се Богу мољаше и драговољно цркве зидаше и помагаше. Али имађаше тешке борбе и изнутра и споља, изнутра са јеретицима и богумилима, а споља са завојевачима: царем Самуилом и царем Василијем. Самуило га преваром зароби и баци у тамницу. Када тамноваше, јави му се ангел Божји и предсказа му, да ће скоро бити ослобођен тамнице, али ипак да ће мученички скончати. Познавши га боље, Самуило га заволи и даде му своју кћер Косару за жену. Када умре Самуил, зацари се син његов Радомир. Но двојуродни брат Радомиров Владислав уби Радомира, па онда дозва на превару Владимира, те и овога посече 1015. године. Мошти овога светог краља мученика почивају нетљене у његовом манастиру код Елбасана и на њима се кроз векове дешаваху, и дан дањи дешавају, многобројна чудеса. Код манастира Светог Наума, 1925. године, подигнута је црква овоме крунисаном мученику, као ктитору овога славног манастира.

3. Други васељенски сабор. У време цара Теодосија Великог овај сабор би сазван 381. године у Цариграду, да утврди учење православно о Духу Светоме, о коме криво учаше тадашњи архиепископ цариградски Македоније. Овај духоборни архиепископ, наиме, учаше као да је Дух Свети твар Божја, а не ипостас божанска, равна ипостаси Оца и Сина и с овима једнобитна. Македоније би од сабора осуђен, а Никејски Символ Вере допуњен још учењем о Светом Духу.

4. Свети праведни Мелхиседек, цар салимски. Савременик праоца Аврама. По речима апостола Павла он је био као цар и свештеник праобраз Господа Исуса Христа (Јевр 7).

Мелхиседак, цар Салимски,
Имаде ли кога свога?
Он цар беше и свештеник
Највишега Цара – Бога.
Од Аврама већи беше,
Тајна беше и остаде. –
Он Аврама благослови,
Аврам њему данак даде.
Цар у свету и свештеник,
Он праобраз Христу поста,
Мир и правду он најави –
Тајна беше, тајна оста.
Нe зна му се род ни конац,
Ни дужина земног века.
Ал’ се знаде да бејаше
Диван узор од човека.
Диван узор од човека,
Цара, свеца, праведника.
Мелхиседек тиме поста
Пророк Христа и – праслика.
Без иједне речи пророк,
Но прекрасном тек личношћу;
Без иједне речи пророк.
Пророк – правдом и милошћу.

РАСУЂИВАЊЕ
Како је Мојсеј могао постити 40 дана? Како су многи хришћански подвижници могли живети, и то дуговечно живети, у крајњој уздржљивости од јела и пића? Телесном човеку, који не зна за духовни живот, то je немогуће веровати. Немогуће му је то и доказати, јер поимање тога постиже се само опитом. Кад су св. Василиска мучитељи држали три дана без хлеба и воде, па му онда понудили да једе, он одбије, говорећи да није гладан. „Ја сам,“ вели, ,,испуњен бесмртном храном, и нећу да примам смртну. Вас храни земаљски хлеб, a мене небесна реч Божја; вас весели вино, a мене благодат Светога Духа; вас засићава месо, мене пост; вас крепи сила, телесна, a мене Крст Христов; вас богати злато, a мене љубав Христова; вас красе одела, a мене добродетељ; ви се веселите смехом, a ja сe утешавам духом кроз молитву.“ Ево човека, једног од многих, и многих, на коме се потврдила реч Христова: не живи човјек o самом хљебу но свакој ријечи која излази из уста Божјих! (Мат. 4, 4)

СОЗЕРЦАЊЕ
Да созерцавам благодат Бога Духа Светога у таинству крштења и то:
1. како та благодат чисти човека од првородног греха,
2. како га она увршћује у грађане слободе Христове.

БЕСЕДА
о телима људским као храмовима
Или не знате да су тјелеса ваша црква Светога Духа који живи у вама; којега имате од Бога, и нијесте своји? Јер сте купљени скупо. (1 Кор. 6, 19-20)
Због чега су, браћо, телеса наша постала црквом Светога Духа? Због тога што смо плаћени скупо. Господ Христос платио нас је Својим бригама, трудовима, мукама и смрћу. Због те цене ми смо се удостојили да будемо црквом Светог Духа.
Но неко ће рећи: та цена је давно плаћена, а ми живимо 20 столећа после тога? Свеједно: цена није плаћена за једно време и за једно поколење, него за сва времена и за сва поколења од Адама до Страшнога Суда. И ако се још буду на земљи родиле милијарде и милијарде људских бића, за све њих је цена већ плаћена. Цена је тако велика и богата, да кад би се сав песак морски претворио у људе, она би била довољна.
Од кога тренутка, браћо, телеса наша постају црквом Светога Духа? Од тренутка нашега крштења. Цена је плаћена за све људе, али црквом Светог Духа постају само они који се крсте.
Каква је последица, браћо, тога што Свети Дух живи у нама? Последица је та, што ми више нисмо своји. Када се Дух Свети усели у наша телеса, тада је Он господар над нама, а не ми над њим, ни над собом. Тада смо ми, браћо, својина Бога Духа Светога.
А шта значи то, браћо, да на Тајној Вечери, када Господ опра ноге и Јуди и када Јуда прими од Господа залогај хлеба тада, вели се, уђе у њега сатана (Јов. 13, 27)? О да стршаних речи! О да страшне казне за богоиздајство! Не значи ли то, браћо, да кад се и ми одрекнемо Бога, који нас пере и храни, Дух Божји излази из нас, а усељава се на Његово место сатана? О да тешка значења! О да грозне опомене свима нама крштенима! Дух Свети се уселио у нас при крштењу и направно од нас храм Себи. Но Дух Свети не станује у нама насилно, него по нашој доброј вољи. Ако погрешимо против Њега, Он се исељава из нас; место Њега улази сатана, и наш телесни храм претвара се у свињац.
О Душе Свети Свеблаги, не остави нас. Смилуј се и опрости нам. Теби слава и хвала вавек. Амин.

23. мај по јулијанском календару

1. Свети Михаил епископ синадски. Овај свети и умни јерарх посвети себе од детињства на службу Христу. Подвизаваше се заједно са светим Теофилактом Никомидијским. Једном, у сушно време, ова два светитеља својим молитвама низведоше обилан дажд на земљу. Због свог подвижничког и девственог живота, од своје ране младости, би изабран и посвећен од патријарха Тарасија за епископа синадског. Участвовао на VII васељенском сабору. По жељи царевој ишао калифу Харун-ал-Рашиду да води преговоре о миру. У време злога Лава Јерменина свргнут са престола архијерејског, због поштовања икона и послат у изгнанство, где у беди и сиромаштини сконча, оставши до краја веран Православљу и 818. године пресели се у царство Христа Цара.

2. Преподобни мученик Михаил. По смрти својих родитеља овај Михаил раздаде све своје имање сиромасима, а он оде на поклоњење светињама у Јерусалим. Потом ступи у обитељ светог Саве Освећеног, где се замонаши. Беше Михаил сасвим млад и красан лицем, но од многог поста сух и блед. У то време владаху Јерусалимом Арапи. Једног дана посла Михаила његов духовни отац у град да прода рукодеље. На улици га срете шкопац царице арапске и поведе царици, да покаже своје рукодеље. Када царица виде красна монаха, разгори се нечистом похоти и предложи монаху грех телесни, као негда жена Петефријева целомудреном Јосифу. Када Михаил одби скверни предлог и поче да бежи, гневна царица нареди да га бију штаповима, а потом да га воде цару с оптужбом као тобож да је хулио веру Мухамедову. Цар му предложи да прими веру Мухамедову, но он одби. Тада му дадоше неки јак отров, да би га отровали; он испи отров, и не би му ништа. Онда нареди цар те га посекоше мачем усред Јерусалима. Монаси нађу тело његово и пренесу у обитељ светог Саве, где га чесно сахране. Пострада свети Михаил за Христа и прослави се у IX веку.

3. Преподобна Ефросинија кнегиња Полоцка. Ћерка Всеслава, кнеза Полоцког. Када је родитељи хтедоше обручити, она одбеже у женски манастир и замонаши се. Трипут јој се јавио ангел Господњи и показао јој место где она има устројити нови девички манастир. Привукла у монаштво и своју сестру Евдокију, и многе друге девојке из великашког сталежа. Једна рођака њена, Звенислава, по рођењу кнегиња Борисовна, донесе све своје благо, хаљине и драго камење па рече: „Све красоте овога света сматрам ништавним, а ове украсе спремљене за брак дајем цркви Спаситељевој, и сама желим обручити се с Њиме у духовни брак и потклонити главу моју под Његов благи и лаки јарам“. Ефронисија и њу замонаши и даде јој име Евпраксија. У старости пожели Ефросинија да умре у Јерусалиму, и Богу се мољаше за то. Бог јој услиши молитву те, заиста, када посети Јерусалим, тамо и сконча. И би сахрањена у манастиру светог Теодосија 23. маја 1173. године.

Зла царица Михаила тужи,
Да он веру исламску наружи,
Цар иноку чудан предлог чини,
Да ће њега сином да усини,
Само веру да остави праву.
И к’о муслим да обрије главу.
Инок срце молитвама грије
И султану у лице се смије:
– Мислиш царе, од мене си јачи?
Смрт за мене нови живот значи.
Душа моја за светом не мари,
Ево три ти ја предлажем ствари:
Ил’ се крсти крстом правоверним,
Ил’ се убиј мачем крвожедним,
Ил’ ме пусти оцу духовноме,
Да се вратим манастиру своме. –
Наљути се царе господаре:
Мачем севну глава свецу паде,
Душу свету ангели узеше
И у царство Христово однеше.

РАСУЂИВАЊЕ
Духован човек тумачи све ствари и све појаве у природи на духован и симболичан начин, и из свега извлачи корист за душу своју. Једанпут дођу братија св. Јовану Колову и почну му причати како је пала добра киша и залила палме, и како су нове гране на палмама почеле да бујају, тако да ће монаси имати материјала за своје рукодеље. Св. Јован замисли се, па рече братији: „Исто тако и Дух Свети силази у срца светитеља, те се обнављају и пуштају изданке страха Божјега.“

СОЗЕРЦАЊЕ
Да созерцавам благодат Бога Духа Светога у таинству крштења и то:
1. како та благодат даје силу души и следује Христу Господу,
2. како је она залога Божјега усиновљења крштеног човека.

БЕСЕДА
о томе како не треба жалостити Духа Божјега
И не ожалошћавајте Светога Духа Божијега, којим сте запечаћени за дан избављења. (Еф. 4, 30)
„Печат дара Духа Свјатаго“ – речено је, браћо, над сваким од нас, који смо се крстили водом и Духом. Дух Божји нама је дат, не по заслузи нашој – да нико то и не помисли – него по милости Бога Живога. И у обичним одношајима међу људима радостан је онај ко дар даје, радостан и онај ко дар прима. Даровање је радовање на обе стране. Што већи дар – већа и радост. Радује се и Бог када даје благодат Духа Свог Светог, како да се не радују људи који примају. Сиромах који прима, обично се више радује од богаташа који даје – како да се не радују бедни људи који примају огроман дар од богаташа Бога.
Чиме људи жалосте Духа Божјега? Апостол, који је заповедио да не жалостимо Духа Божјега, одмах додаје и чиме се тај Дух жалости: сваком горчином, и гневом, и љутином, и виком, и хулом (псовком), и сваком пакошћу. То све да се узме од вас, говори апостол. Једном речју: Дух Божји се жалости сваким грехом нашим. Нека се узме од нас сваки грех, и Дух Божји ће бити радостан, и ми ћемо се радовати од Њега. Кад имамо у кући некога високог госта, ми се старамо да чинимо све оно што је томе госту угодно. А зар може бити већи гост од Духа Божјега Светога? Па кад је Он највиши и најжељенији гост наш, треба да уложимо највеће старање да Њему угодимо. А ми знамо чиме се угађа Духу Божјем – оним истим чиме и Христу Господу. А Господ је рекао: ако имате љубав к мени, заповијести моје држите (Јов. 14, 15). Ко, дакле, држи заповести Христове, тај има љубав и према Сину, држећи заповести Његове, тај угађа Оцу и Духу Светоме. Нарочито препоручује апостол благост, милост и праштање. Ако смо благи, ако смо милостиви, ако праштамо један другом, тиме угађамо Духу Божјем, који гостује у срцима нашим. И радује се тада Дух Божји у нама, и цело биће наше тада трепери од неке радости неисказане.
О браћо моја, старајмо се да не ожалостимо Госта Највишега, који нам долази с даровима пребогатим.
О Боже Душе Свети, опрости нехат наш према Величанству Твоме бесмртноме, и не остави нас, празне и ништавне без Тебе. Теби слава и хвала вавек. Амин.