1. Рождество Господа и Бога и Спаса нашега Исуса Христа. „А кад се наврши вријеме, посла Бог Сина својега јединороднога“ (Гал 4, 4), да спасе род људски. И кад се испуни девет месеци од благовести, коју јави архангел Гаврил Пресветој Деви у Назарету, говорећи: „Радуј се, благодатна… ево зачећеш и родићеш сина, и надјени му име Исус“ (Лк 1, 18 и 31). У то време изиђе заповест од кесара Августа, да се попише сав народ у Царевини римској. Сходно тој заповести требаше свако да иде у свој град и тамо се упише. Зато Јосиф Праведни дође с Пресветом Девом у Витлејем, град Давидов, јер обоје беху од царског колена Давидова. Па како се у тај малени град слеже много народа ради пописа, не могоше Јосиф и Марија наћи конака ни у једној кући, због чега се склонише у једну пећину овчарску, где пастири овце своје затвараху. У тој пећини, а у ноћи између суботе и недеље, 25. децембра роди Пресвета Дева Спаситеља света, Господа Исуса Христа. И родивши Га без бола, као што Га је и зачела без греха, од Духа Светога, а не од човека, она Га сама пови у ланене пелене, поклони Му се као Богу и положи Га у јасле. Потом приђе и праведни Јосиф, и он Му се поклони као божанском плоду девичанске утробе. Тада дођоше и пастири из поља, упућени од ангела Божјег, и поклонише Му се као Месији и Спаситељу. И чуше пастири мноштво ангела Божјих где поју: „Слава на висини Богу и на земљи мир, међу људима добра воља“ (Лк 2, 14). У то време стигоше и три мудраца с Истока вођени чудесном звездом, са даровима својим: златом, ливаном и измирном, и поклонише Му се као Цару над царевима, и дариваше Га даровима својим (Мт 2). Тако дође у свет Онај, чији долазак би проречен од пророка, роди се онако како би проречено: од Пречисте Деве, у граду Витлејему, од колена Давидова по телу, у време када више не беше у Јерусалиму цара од рода Јудина, него цароваше Ирод туђин. После многих Својих праобраза и наговештења, изасланика и весника, пророка и праведника, мудраца и царева, најзад се јави Он, Господар света и Цар над царевима, да изврши дело спасења људског, које не могоше извршити слуге Његове. Њему нека је вечна слава и хвала. Амин.
Из љубави жарке Ти сe c неба спусти,
Из вечне красоте у ругобу муке,
Из вечне светлости у мрак злобни, густи,
Дављеним у греху пружи свете руке.
Зачуди се небо, земља затресе се:
Добро дошо, Христе! Људи, радујте се!
Из љубави жарке, којом свет сотвори,
Ко роб се понизи, да робље одрешиш,
Да обновиш кућу што Адам разори,
Да мрачне просветиш, грешне да разрешиш.
Љубав не зна страха нити понижења.
Добро дошо Христе, Владико спасења!
Из љубави жарке, Царе свих красота,
Ти остави блесак красних херувима,
У пећину сиђе људскога живота
C буктињом и миром очајним људима.
Устраши се земља: како да Т’ одржи?
Добро дошо, Христе. Тебе небо држи!
Девица прекрасна давно Ти се нада,
Земља Ти ју диже да се кроз њу спустиш
C високог престола, из небеског града,
Да донесеш здравље, грехе да отпустиш.
O девице света, кадилнице златна,
Слава ти и хвала, мати благодатна!
РАСУЂИВАЊЕ
Господу Исусу рођеном у Витлејему најпре се поклонише пастири и мудраци (звездари) c Истока, дакле, најпростији и најмудрији овога света. И дан-данас најискреније се клањају Господу Исусу, Богу и Спасу, најпростији и најмудрији овога света. Покварена простота и полуучена мудрост вазда су били непријатељи Христова Божанства и Његовог Јеванђеља. Но ко су били ови мудраци c Истока? Ово питање је нарочито проучавао св. Димитрије Ростовски. Он тврди, да су они били цареви неких мањих области или појединих градова у Персији, Арабији и Мисиру. У исто време били су они велики учењаци у звездарству (астрономији). Њима се јавила она чудесна звезда, која је наговештавала рођење Новога Цара. По св. Димитрију та се звезда њима јавила на девет месеци пре рођења Господа Исуса, тј. у време зачећа Пресвете Богородице. To време од девет месеци они су провели у проучавању те звезде, у припремању за пут и у путовању. Стигли су у Витлејем ускоро по рођењу Спаситеља света. Један од њих звао се Мелхиор. Он је био стар, сед, са дугом белом косом и брадом. Он принесе Господу на дар злато. Други се звао Гаспар; лица црвена, млад и без браде. Он принесе Господу на дар ливан. Трећи се звао Валтазар, лицем црн и врло брадат. Он принесе Господу на дар измирну. Њихова тела по смрти пренета су у Цариград, из Цариграда у Милано, a из Милана у Келн. Могло би се још додати, да су ова тројица мудраца били представници три главне pace људске, које су произашле од Нојевих синова: Сима, Хама и Јафета. Персијанац је представљао Јафетите, Арабљанин Семите a Мисирац Хамите. Тако да се може рећи: кроз њих тројицу цео род људски поклонио се ваплоћеном Господу и Богу нашему.
СОЗЕРЦАЊЕ
Да созерцавам красоту душе Пресвете Богородице и то:
1. како душа њена беше светла и непорочна,
2. како душа њена беше испуњена тишином од вере и наде у Бога,
3. како душа њена беше испуњена благоуханим мирисом од молитава.
БЕСЕДА
о рођењу Господа Сина Божијег
Изађох од оца и дођох на свијет. (Јов. 16,28)
Син Божији јединородни, браћо, рођен у вечности од Оца без матере, роди се у времену од матере без оца. Оно прво рођење недокучена је тајна Свете Тројице у вечности, ово друго недокучена је тајна силе и човекољубља Божијег у времену. Највећа тајна у времену одговара највећој тајни у вечности. Не улазећи с маленом свећом нашега разума у ову највећу тајну, задовољимо се, браћо, сазнањем, да је наше спасење потекло не од човека и не од земље него од највиших висина божанскога невидљивог света. Толика је милост Божија и толико је достојанство човеково, да је сам Бог Син спустио се из вечности у време, с неба на земљу, с престола славе у пећину овчарску, само да људе спасе, од греха очисти, и у Рај поврати. Изађох од оца, где имадох све, и дођох на свет, који ми не може ништа дати. У пећини се роди Господ, да покаже, да је цео свет једна тамна пећина, коју само Он једини може осветлити. У Витлејему се роди Господ – а Витлејем значи дом хлеба- да покаже, да је Он једини хлеб живота, достојан правих људи.
О Господе Исусе, превечни Сине Бога Живога, и Сине Деве Марије, осветли нас и нахрани нас Тобом. Теби слава и хвала вавек. Амин.
јулијанском календару
1. Свети првомученик Стефан, архиђакон. Сродник апостола Павла, и Јеврејин од оних Јевреја, који живљаху по областима јелинским. Беше Стефан први од седам ђакона, које апостоли свети рукоположише и поставише на службу око помагања сиротних у Јерусалиму. Зато се и прозва архиђаконом. Силом вере своје Стефан чињаше чудеса велика међу људима. Злобни Јевреји препираху се с њим, но биваху увек побеђивани његовом мудрошћу и силом Духа, који кроз њега дејствоваше. Тада посрамљени Јевреји, навикнути на потворе и клевете, узбунише и народ и старешине народне против невиног Стефана, клеветајући га као да је хулио на Бога и на Мојсеја. Брзо нађоше лажне сведоке који то потврдише. Тада Стефан стаде пред народ, и сви видеше лице његово „као лице ангела“ (Дап 6, 15), то јест лице му беше озарено благодатном светлошћу као негда Мојсеју, кад је с Богом говорио. И отвори Стефан уста своја и изређа многа доброчинства и чудеса Божја, која Бог учини у прошлости народу израиљском као и многе злочине и противљење Богу од стране тога народа. Нарочито их изобличи за убиство Христа Господа назвавши их „издајницима и крвницима“ (Дап 7, 12). И док они шкргутаху зубима, Стефан погледа и виде небо отворено и славу Божју. И то што виде, он објави Јеврејима: „Ево видим небеса отворена и Сина Човечјега гдје стоји с десне стране Бога“ (Дап 7, 56). Тада га пакосници изведоше ван града и убише камењем. Међу мучитељима његовим беше и његов сродник Савле, доцније апостол Павле. У то време стајаше у даљини на неком камену Пресвета Богородица са светим Јованом Богословом и гледаше мучеништво овога првог мученика за истину Сина њеног и Бога, молећи се Богу за Стефана. То се десило на годину дана после силаска Духа Светога на апостоле. Тело светог Стефана тајно узе и сахрани на своме имању Гамалил, кнез јеврејски и потајни хришћанин. Тако славно сконча овај првенац међу мученицима хришћанским и пресели се у Царство Христа Бога.
2. Преподобни мученик Теодор и Теофан Начертани. Рођена браћа, родом из Палестине, врло образовани у светској мудрости и у мудрости духовној. Монаси у обитељи Светог Саве Освећеног, потом и презвитери. Страдаше љуто за иконе у време три цара: Лава Јерменина, Михаила Валвоса и Теофила. Безумни Теофил својим рукама их туче, и нареди, те им се гвожђем нацрташе по лицу подсмешљиви стихови, због чега су и прозвати Начертани. Бачени у тамницу у граду Апамији Витинијској. Теодор ту сконча од мука и рана. Теофан ослобођен у време Теодора и Михаила, и постављен од патријарха Методија за митрополита никејског. Свети Теодор сконча 833. године. Ова дивна браћа пострадаше за Христа, и примише дивну награду од Христа у бесмртном царству светлости.
Ha Стефана Духом обасјана
Навалише Јевреји крвници.
Крвав Стефан на колена клече
И повика к небу иза гласа:
– O Господе, што c Крста опрости
Грех највећи што земљу потресе,
Грех највећи што га небо виде,
Што опрости Својим крвницима,
Сад и мојим опрости, Преблаги!
Шта је овај злочин спрам онога!
И ја шта сам спрам Господа мога!
To изрече, дух Богу предаде.
Гневни старци, грдне плашљивице,
Кад убише, тад се разбегоше.
Тад ангели c неба се слетеше
Око тела првомученика,
У хору му песму отпојаше,
Рајску душу у рaj узнесоше.
РАСУЂИВАЊЕ
Прича o божанском Младенцу Христу. Оба велика пророка, Исаија и Јеремија, прорекли су, да ће Господ доћи у Мисир, и да ће се од присуства Његова потрести храмови идолски и идоли разорити. Исаија је писао: гле Господ ће доћи у Мисир и затршће се идоли Мисирски од лица Његова (Иса. 19, 1; Јер. 43, 12). Када божански бегунци стигоше у град Ермопољ (Каиро), и тамо се приближише неком храму идолском, наједанпут сви идоли у том храму падоше и разбише сe. O томе пише и св. Паладије (у Лавсаику): „Видесмо“, вели, „тамо храм идолски, у коме од приласка Спаситељева падоше сви истукани (идоли) на земљу.“ У некоме месту, званом Сирен, беше 365 идола. Када пресвета Дева ступи у тај храм c божанским Младенцем на рукама, сви ти идоли попадаше и разбише се. Исто тако попадаше идоли свуда по целом Мисиру. Св. пророк Јеремија бавећи се у старости својој у Мисиру, прорекао је жречевима мисирским, да ћe сви идоли попадати и сви рукотворени ликови сокрушити се у оно време када у Мисир дође Дева Мајка c Младенцем, рођеним у јаслама. Ово пророчанство запамтили су жречеви добро, и сходно њему изображавали су на храмовима својим Деву како почива на постељи, и до ње у јаслима Младенца њеног, у пелене повијеног. И клањали су се томе изображењу. Цар Птоломеј питао је жречеве, шта означава то изображење, a они су му одговарали, да је то испуњење те таше. И та је тајна ваистину се и испунила и не само Мисиру него и васцелом свету објавила.
СОЗЕРЦАЊЕ
Да созерцавам мудрост Пресвете Деве Марије и то:
1. како она мудро разговараше c ангелом Божјим (Лк. 1, 28-38),
2. како она размишљаше o свему што се зби o рођењу Господа Исуса и o свему што се рече o Њему, и све то слагаше у срцу своме.
3. како она у Кани мудро рече слугама, да чине све оно што им Он рече.
БЕСЕДА
о Пресветој Деви Богородици
Велича душа моја Господа. (Лк. 1, 46)
Ми имамо, браћо, свега неколико речи записаних у Јеванђељу, што их је изрекла Пресвета Богородица. Све те њене речи односе се на величање Бога. Она је била ћутљива према људима, али је душа њена непрестано разговарала с Богом. Сваког дана и часа она је налазила нови разлог и повод да велича Бога. Кад би се могла знати и записати сва њена величања Бога кроз цели јој живот, о колико би то великих књига изнело! Но и по оном једном величању, које је она исказала пред својом рођаком Јелисаветом, мајком великог пророка и Претече Јована, може сваки хришћанин ценити, какав је мирисни и богоугодни цвет била душа њена пресвета. То је само један дивни псалам душе Богородичине, који је дошао до нас кроз Јеванђеље. Но такви псалми били су многобројни и многобројни у току живота Преблагословене. И пре него што је чула Јеванђеље из уста Сина свога, она је знала јеванђелски Богу говорити и Бога славити. То јој је знање долазило од Духа Светог Божјег, чија се благодат непрестано улевала у њу као бистра вода у чисти сасуд. Величала је Бога псалмима душе своје кроз цели живот свој, зато и њу Бог возвеличи изнад херувима и серафима. И нас, малене и грешне, возвеличаће исти Господ који је и њу возвеличао, у царству Своме, ако се и ми потрудимо, да ово кратко време живота нашег испунимо величањем Бога делима, речима, мислима и молитвама.
О Пресвета, Пречиста и Преблагословена Богородице, закрили нас молитвама Твојим. Теби и Сину Твом и Господу нашем слава и хвала вавек. Амин.
6. јануар по јулијанском календару
1. Богојављење. Када Господ Исус беше навршио тридесет година од Свог телесног рођења, Он отпоче Свој учитељски и спаситељски посао. И сам, почетак почетка ознаменова крштењем на Јордану. Свети Кирил Јерусалимски вели: „Почетак света вода, почетак Јеванђеља Јордан“. При крштењу Господа у води објавила се свету она тајна која се у Старом Завету наговештавала, о којој се у старом Мисиру и Индији само баснословило, тј. тајна божанске Свете Тројице. Отац се јавио чувству слуха, Дух се јавио чувству вида, а Син се јавио уз то још и чувству додира. Отац је изрекао Своје сведочанство о Сину. Син се крстио у води а Дух Свети у виду голуба лебдео је над водом. А када Јован Крститељ засведочи и рече о Христу: „Гле, Јагње Божије које узима на се гријехе свијета“ (Јн 1, 29) и када он погрузи и крсти Господа у Јордану, тиме се показа и мисија Христова у свету и пут нашега спасења. Наиме: Господ узе на се грехе рода човечјег и под њима умре (погружење) и оживе (излазак из воде); и ми морамо умрети као стари греховни човек и оживети као очишћени, обновљени и препорођени. Ово је Спаситељ, и ово је пут спасења. Празник Богојављења (Теофанија, грчки) просвећује показујући нам Бога као Тројицу једнобитну и неразделну. То је једно. И друго: јер се свак од нас крштењем у води просвећује тиме што постаје усиновљен од Оца Светлости, заслугом Сина и силом Духа Светога.
O Господе свети, свети у стварању,
Све што Речју ствараш, Духом освештаваш.
O Господе крепки, крепки у страдању,
За свет у смрт ходиш, за свет васкрсаваш.
Господе бесмртни, певамо Ти у глас:
Оче, Сине, Душе – Боже, помилуј нас!
Оче што се јави гласом над Јорданом,
Душе што ко голуб млечни летијаше,
Син што се крсти пророком Јованом,
Три зрака светлости, једна светлост сјаше,
Тројице јављена, певамо Ти у глас:
Оче, Сине, Душе – Боже, помилуј нас!
РАСУЂИВАЊЕ
Некад су басне јеретичке досађивале Цркви Божјој, а сада јој досађују басне богоодступничке. Истрајношћу у вери, приљежном молитвом, исповедништвом па чак и мучеништвом побеђена је она досада. Само тим начинима биће побеђена и ова нова досада. И Црква Божја, сасуд Истине божанске, на крају ће тријумфовати, јер ће врагу на крају нестати оружја (Пс. 9, 7). Блажени Климент Александријски рекао је о јеретицима који напустише цркву: „Онај ко је пао у јерес, путује кроз суху пустињу, напуштајући јединога истинога Бога; одвојен од Бога он тражи безводну воду, скупља рукама бесплодност, улази у ненасељену и жедну земљу.“ То исто се данас може рећи о многим научним хипотетичарима и теоретичарима који се руководе маштом својом а не истином Божјом.
СОЗЕРЦАЊЕ
Да созерцавам догађај крштења Господа и то:
1. Његов скромни долазак на Јордан, непознат свима осим Јовану,
2. Његово погружење у воду; лепршање голуба над Њим и глас с висине.
БЕСЕДА
о тајанственом божанском Тројству
Јер је троје што свједочи на небу:
Отац, Ријеч и Свети Дух; и ово је троје једно.
И троје је што свједочи на земљи:
дух, и вода, и крв; и троје је заједно. (I Јов. 5, 7-8)
Кад читамо Свето Писмо треба будно да мотримо на сваку реч. Брзом читаоцу, нпр., неће пасти у очи разлика коју Јеванђелист повлачи између небеског тројства и земаљског тројства. За небеско тројство он каже: и ово је троје једно, а за земаљско: и троје је заједно. Огромна је разлика између бити једно и бити заједно. Отац, Син и Дух Свети су једно, док су дух и вода и крв само заједно, а не једно. Јер и непријатељи могу бити заједно али не и једно. Сви су људи на земљи заједно али нису једно. Вода и крв чине тело, а дух је дух. Тијело пак жели против духа а дух против тијела (Гал. 5, 17); нису, дакле, једно, али су пак заједно. И кад човек умре, заједница се кида и престаје: крв и вода иду на једну страну, а дух на другу. Дочим је божанско тројство на небесима не само заједно него и једно.
Но има једно тројство у унутрашњем небу човековом, које треба да буде не заједница него јединство, да би човек блажен био и овога и онога света. То је јединство ума, срца и воље. Докле је ово троје само у заједници, дотле је човек у рату и са самим собом и са небеским Тројством. Када пак ово троје постане једно, тако да ниједно не влада и ниједно не робује, онда човек бива испуњен једним миром који превазилази сваки ум (Фил. 4, 7), сваку реч, свако објашњење, сваки страх и сваку жалост. Тада мало небо у човеку почиње личити на велико небо Божје, и образ и подобије Божје бива тада јасно у човеку.
Господе троједини, помози нам личити бар на оне који личе на Тебе. Теби слава и хвала вавек. Амин.
7. јануар по јулијанском календару
1. Свети Јован Крститељ. Због тога што је Јованова главна улога у животу одиграна на дан Бојогављења, Црква је од старине посветила дан по Богојављењу спомену његовом. За овај дан везује је још и догађај са руком Претечином. Јеванђелист Лука пожелео је да пренесе тело Јованово из Севастије, где је велики пророк и посечен био од Ирода, у Антиохију, своје родно место. Но успео је само да добије и пренесе једну руку која се у Антиохији чувала до десетог века, па је после пренета у Цариград, одакле је и нестала у време Турака. Свети Јован прославља се неколико пута у години, но највише свечара има овога дана, 7. јануара. Међу личностима јеванђелским, које окружавају Спаситеља, личност Јована Крститеља заузима сасвим засебно место, како по начину свога доласка у свет, тако и по начину живота у свету, и по улози крштавања људи за покајање и крштења Месије, и тако најзад по своме трагичном изласку из овог живота. Он је био такве моралне чистоте да се, ваистину, пре могао назвати ангелом, како га Свето Писмо и назива, него ли смртним човеком. Од свих осталих пророка свети Јован се разликује нарочито тиме што је он имао ту срећу да је могао и руком показати свету Онога кога је пророковао. За руку светог Јована прича се да ју је сваке године на дан светитељев архијереј износио пред народ. Понекад се та рука јављала раширена, а понекад и згрчена. У првом случају означавала је родну и обилну годину, а у другом неродну и гладну (в. датуме у години: 24. фебруар 25. мај 24. јун 29. август
2. Свети мученик Атанасије. Овај мученик Христов беше прост и сиромашан човек, али богат вером и мудар Духом Божјим. Једном нехотично ступи у препирку о вери с неким Турчином. Турчин беше школован и вешт на речи, но Атанасије се труђаше свим силама да истакне и утврди истинитост и преимућство хришћанске вере над мухамеданском. У том се растану. Другог дана Атанасије би позван пред суд. Овај Турчин стајаше ту као његов тужитељ. Када судија позва Атанасија да се одрекне вере Христове и потурчи, као што је тобож и изјавио пред својим сапутником дан раније, узвикну Атанасије: „Пре ћу примити хиљаду смрти него што ћу се одрећи вере Христове!“ Зато би на смрт осуђен и обезглављен 1700. године у Смирни. Тело му је сахрањено у цркви свете Параскеве у истом граду.
Тридесет година поста и молчања!
To ни горске звери не могу поднети.
Лав глад своју блажи музиком рикања.
И дрво зашуми кад ветар налети,
A ти не зашуми, нит рикну, нит јекну.
Пустињом ни плач ти ни песма одјекну!
Човек ли си, реци? Како ти је име?
Да л’ ћеш икад хтети проговорит’ c киме?
– „Глас, глас, глас, ја сам глас, a Он Реч Божја,
Послат сам да вичем деци Израиља:
Покајте се, људи, ево Он долази,
Добар плод творите свак по својој снази.
Ево, ево иде, o чудо чудеса,
Усред воде скривен огањ са небеса!
Ево јагње Божје сред вукова ходи;
Вукови, перите ћуд вучју у води!
Тридесет година молчања и поста,
Шта од твога тела сем гласа преоста?
Твоје сухо тело, сенка гласа твога,
Што вест једну гласи: ево к нама Бога!
Твоје сухо тело, трску, Ирод скpши.
Ho глас оде, оде, – нико да г’ угуши.
Чиј’ је глас то? Од ког векови трепере?
Лава гладног? Не, не – човека од вере.
РАСУЂИВАЊЕ
„Човек није нешто видљиво“, рекао је св. Василије Велики. Као што кућа личи на кућу тако спољашњи човек на спољашњег човека. Но кући се одаје част према ономе ко станује у њој, тако и човеку према духу који станује у њему. И телесном виду јасно је да кућа није домаћин но само кућа у којој станује домаћин; али само духовном виду јасно је да тело није човек но само кућа у којој станује човек.
СОЗЕРЦАЊЕ
Да созерцавам одлазак Господа на гору искушења и то:
1. како се Он после крштења одмах упућује на пост и молитву,
2. како крштеном човеку ђаво прави сплетке нарочито у време поста и молитве,
3. како Он кротко као јагње но одлучно као господар одби сва искушења ђаволска.
БЕСЕДА
о покорности вољи Божјој
Нека буде воља твоја и на земљи као на небу. (Мат. 6, 10)
Благо Јовану Крститељу, јер испуни Јеванђеље пре Јеванђеља! Отишавши у пустињу, он се предао беше потпуно вољи Божјој, и телом и душом. И воља Божја вршила се и на земљи његовог тела као и на небу његове душе. Ни глад. ни звер не повреди му тело у пустињи кроз многе године, нити му душу повреди очајање због самоће, нити гордост због небесних виђења. Он не потражи од људи ни хлеба ни знања. Све му Бог даде што му беше од потребе, јер се беше потпуно предао вољи Божјој.
Нити он управљаше своје кораке у пустињу ни из пустиње. Невидљива крма свише крманила је животом његовим. Јер када требаше да изађе из пустиње и пође у сусрет Господу, вели се: „бысть глаголъ Божїи Іоанн?“ (Лк. 3, 2). Као невини младенац тако просто прича Јован своје општење са силама небеским: и ја га не знадох (тј. Христа); него онај који ме посла да крстим водом, он ми рече: На кога видиш да силази Дух и стоји на њему, то је онај који ће крстити Духом светијем. И ја видјех и засвједочих да је овај син Божји. (Јов. 1, 33-34) Како нежно и просто говори он о небеским предметима! А како је страшан, као лав, кад говори против неправде људи, против Ирода и Иродијаде! Јагње и лав у њему живе заједно. Њему је небо блиско као детету мајка. И воља Божја њему је тако приступачна и јасна као и ангелима на небу.
Господе премудри, управи према Твојој вољи живот и нас грешних у пустињи овог живота као што си управио живот св. Јована Крститеља. Теби слава и хвала вавек. Амин.
14. јануар по јулијанском календару
1. Свети Сава, архиепископ српски. Син Стефана Немање, великог жупана српског, рођен 1169. године. Као младић жудео за духовним животом, због чега је одбегао у Свету Гору где се замонашио и са ретком ревношћу прошао цео подвижнички устав. Немања последује примеру сина, те и сам дође у Свету Гору, где се замонаши и умре као монах Симеон. Сава је издејствовао код цара и патријарха независност Српске цркве, и постао први архиепископ српски. Подигао је, заједно са оцем својим, манастир Хилендар, а потом и многе друге манастире, цркве и школе по земљи српској. Путовао је у два маха на поклоњење светињама у Светој Земљи. Мирио браћу своју, завађену око власти; мирио Србе са суседима њиховим, и стварајући Српску цркву, стварао је кроз то српску државу и културу. Уносио је мир међу све балканске народе и радио је на добру свих, због чега је и био поштован и вољен од свих Балканаца. Народу српском он је дао хришћанску душу, која није пропала са пропашћу државе српске. Скончао у Трнову у време цара Асена, разболевши се после службе Божје на Богојављење, 12. јануара 1236. године. Тело му пренео краљ Владислав у манастир Милешеву, одакле га Синан-паша дигне и спали на Врачару у Београду, 27. априла 1594. године (в. 27. април).
2. Преподобни мученици Оци Синајски и Раитски. Преподобни мученици Оци Синајски и Раитски, побијени од Сарацена, један у IV а други у V веку.
3. Свети Иларије, епископ поатијски. Ватрен борац против јереси Аријеве на Западу. Много је страдао због одбране Православља. Написао више списа, од којих је најважнији спис о Светој Тројици. Упокојио се у Господу 362. године.
4. Света Нина, просветитељка Грузије. Сродница светог Ђорђа великомученика и Јувенала, патријарха јерусалимског. Пошто јој се и отац и мајка, племићи кападокијски, замонаше, то она би васпитана под надзором патријарха Јувенала. Чувши за народ грузијски, девица Нина је одмалена желела да пође у Грузију и покрсти Грузијанце. Јавила јој се Пресвета Богородица и обећала јој да ће је одвести у ту земљу. Када јој Господ отвори пут, млада Нина заиста оде у Грузију где за кратко време стече велику љубав народа. Успе да покрсти цара грузијског Мириана, његову супругу Нану и њиховог сина Бекара, који после ревносно помагаху мисионарски рад Нини. Нина је успела да за живота прође сву Грузију и углавном да преведе сав народ у веру Христову, и то баш у време страшног гоњења хришћана од стране цара Диоклецијана. Одморила се од многих трудова својих и упокојила у Господу 335. године. Гроб јој се налази у Самтаврском храму. Чинила многа чудеса и за живота и по смрти.
Девица прекрасна, благородна Нина.
Постаде Промислом апостол Грузина.
Упркос гоњењу цара Дуклијана,
Она крстом крсти цара Мириана
И жену му Нану и сина Бекара,
Кроз њих и сав народ и цвет од главара.
Све их крсти крстом Божијега Сина,
Светитељка Нина, апостол Грузина.
Од детињства Нина Бога је молила
Ђул-Грузију да би она покрстила.
Што молила Бога Бог joj благи дао:
Из Нинине руке крст je засијао
Питомој Грузији, где се и сад сија.
Где Нинина рука и сад благосиља.
Тамо гроб је Нинин, над њим храм се блиста
Славећ, свету Нину, и Господа Христа.
РАСУЂИВАЊЕ
Ако ти се понекад догмати вере учине тврдом храном, то постарај се да прво испуниш догмате морала хришћанског, па ће ти се отворити разумевање за догмате вере. Радознало испитивање ствари високих, без труда око поправке свога живота не доноси никакве користи. Некада монаси мисирски расуђивали о Мелхиседеку, па не могући доћи ни до какве јасности о тајанственој личности овога древног цара и првосвештеника, позваше Авву Коприја на свој збор и упиташе га о Мелхиседеку. Чувши то Коприје се три пута удари по устима и рече: „Тешко теби, Коприје! Напустио си оно што ти је Бог наредио да радиш, а испитујеш оно што Бог од тебе не потребује.“ Чувши ово, монаси се застидеше и разиђоше. Златоуст пише: „И ако праве догмате држимо, а о владању не бринемо, нећемо имати никакве користи; исто тако ако се о владању бринемо, а праве догмате пренебрегавамо, ништа корисно нећемо добити за наше спасење. Ако хоћемо да се геене избавимо и царство задобијемо, треба да смо украшени од обе стране: и правотом догмата и чесношћу живота“.
СОЗЕРЦАЊЕ
Да созерцавам милосрђе Господа Исуса и то:
1. према грешницима и болесницима,
2. према народу, који беше збуњен као стадо без пастира,
3. према роду човечјем уопште, ради кога се дао распети.
БЕСЕДА
о визији невидљивога света
Ми не гледамо на ово што се види
него на оно што се не види. (II Кор. 4, 18)
Ми видимо овај свет материјални и пролазни, али ми гледамо на онај свет духовни и бесмртни.
Ми видимо весеље земаљско, често испрекидано плачем и уздасима, и на крају увек завршено смрћу, али ми гледамо на радост духовну, међу ангелима и светитељима Божјим на небесима, на радост беспрекидну и вечиту.
Ми видимо патње и неуспехе праведника у овом животу, но ми гледамо њихову славу и торжество у ономе свету.
Ми видимо многе успехе, и славу и чест неправедника у овом животу, но ми гледамо њихов пораз, осуду и муку неисказану у вечности.
Ми видимо Цркву Божју често понижавану и гоњену у овоме свету, но ми гледамо њену крајњу победу над свима противницима и супостатима, видљивим и невидљивим.
Ми видимо, браћо, насилнике и отмичаре често као властодршце и богаташе у овом веку, а светитеље као ниште и потиштене и заборављене, но ми гледамо једно друго царство, у коме ће светитељи царовати, без иједног, иједног насилника и отмичара, Царство Божје, вечито безгрешно и бесмртно.
О Господе многотрпељиви и многомилостиви, отвори нам вид духовни, да бисмо видели оно што нас чека после овог кратковременог живота, и да бисмо се потрудили да испунимо закон Твој. Теби слава и хвала вавек. Амин.
2. фебруар по јулијанском календару
1. Сретење Господње. У четрдесети дан по Рождеству донесе Пресвета Дева свог божанског Сина у храм јерусалимски да Га, сходно закону, посвети Богу и себе очисти (Левит 12, 2-7; Исход 12, 2). Иако ни једно ни друго није било потребно, ипак Законодавац није хтео никако да се огреши о Свој Закон, који је Он био дао кроз Свога слугу и пророка Мојсеја. У то време држао је чреду у храму првосвештеник Захарија, отац Јована Претече. Он стави Дјеву Марију не на место за жене, него на место за девојке у храму. Том приликом појаве се у храму две чудне личности: старац Симеон и Ана, кћи Фануилова. Праведни старац узе на руке своје Месију и рече: „Сад отпушташ у миру слугу својега, Господе, по ријечи својој…“ Још рече Симеон за Христа Младенца: „Гле, овај лежи да многе обори и подигне у Израиљу, и да буде знак против кога ће се говорити“ (Лк 2, 29 и 34). Ана пак која од младости служаше Богу у храму постом и молитвама, и сама познаде Месију, па прослави Бога и објави Јерусалимљанима о доласку Дугочеканога. А фарисеји, присутни у храму, који видеше и чуше све, расрдише се на Захарију што стави Деву Марију на место за девојке, доставише то цару Ироду. Уверен да је то Нови Цар, о коме су му звездари с Истока говорили, Ирод брзо посла да убију Исуса. Но у међувремену божанска породица беше већ измакла из града и упутила се у Мисир, по упутству ангела Божјег. Дан Сретења празнован је од самог почетка, но торжествено празновање овога дана установљено је нарочито 544. године у време цара Јустинијана.
2. Свети новомученик Јордан. Родом из Трапезунта, казанџија по занимању. Зато што је отворено бранио веру Христову и изобличавао веру Мухамедову, пострада од Турака 1650. године. у Галати у Цариграду. Исто тако пострада и монах Гаврил, канонарх Велике цркве у Цариграду 1672. године.
Када зима сусреће пролеће,
Стар Симеон беше добре cpeћe:
Он сусрете Давночеканога,
Кроз пророке Пророкованога,
Њега – мајдан свих небеских блага –
Он сагледа ко младенца нага,
Па овако Симеон прорече:
– Мом животу спустило се вече;
Овај лежи, да многе обори
Ил’ да дигне. Тако дух говори –
Старчево се пророчанство збило:
Поста Исус мера и мерило,
Извор среће, мира и радости,
Ал’ и нишан свађе и пакости.
Једне диже a друге обара
И Рај и Ад људима отвара.
Нек свак бира што му срце вели,
У Рај c Христом! наше срце жели.
РАСУЂИВАЊЕ
Говорећи о постепеном ширењу и слављењу Божића, св. Јован Златоуст вели: „Прекрасне и благородне воћке када се посаде у земљу, ускоро достижу велику висину и бивају отежане плодом; тако и овај дан.“ Тако и дан Сретења Господња. Од почетка се тај дан спомињао међу хришћанима, но торжествено празновање почело је од времена великог цара Јустинијана. У време овога цара удари велики помор у народ у Цариграду и околини тако да је дневно умирало по пет хиљада и више људи. У то исто време догодио се и страшни земљотрес у Антиохији. Видећи немоћ људских средстава, да се те беде отклоне, цар у договору с патријархом нареди пост и молитву по целом царству; а на сам дан Сретења уреде се велике литије кроз градове и села. Да би се Господ смиловао народу Своме. И Господ се заиста смилује, те помор и земљотрес наједанпут престану. То се догодило 544. године. Тим поводом и од тога времена Сретење се почело празновати као велики празник Господњи. Дрво се временом разрасло и почело доносити обилне плодове.
СОЗЕРЦАЊЕ
Да созерцавам Господа Исуса као здравље и то:
1. као здравље ума нашег, јер Њиме здраво мислимо,
2. као здравље срца нашег, јер Њиме здраво осећамо,
3. као здравље воље наше, јер Њиме здраво делујемо,
4. као здравље породице, цркве, школе, народа и сваке установе.
БЕСЕДА
о руководству Духа Божјега
Исус пак пун Духа Светога врати се од Јордана,
и одведе га Дух у пустињу. (Лк. 4, 1)
Видите, браћо, шта значи бити испуњен Духом Божјим Светим. Без Духа Божјега човек је испуњен бригама, куда ће и како ће? А с Духом Божјим човек је без тих брига. Јер тада сам Дух упућује човека куда ће ходити и како ће деловати, и човек постаје непогрешан у кретању и у деловању своме, зато што је непогрешан Дух који га води и руководи. Не може човек ни право ходити ни право деловати, ако му то свемоћни и свевидећи Дух Божји не каже. Ко год се не руководи Духом Божјим Светим, тај се руководи или својим сопственим духом, или духом злим демонским, због чега бива немоћан, озлобљен, ожалошћен, гневан и очајан. Ми не можемо поднети Духа Божјега у пуноћи као Христос Господ, али Га можемо задобити у онолико у колико нам треба, да бисмо знали куда, шта и како. Према чистоти срца Дух се усељава у срце и из срца управља човеком.
Зато црква тако често понавља ову молитву Духу Светоме: Царе небесни, Утешитељу, Душе истине! приђи и усели се у нас. Боже, Душе Свети, Теби слава и хвала вавек. Амин.
ПОКЛАДЕ; Према народним обичајима, домаће гозбе свих окупљених чланова породице или сеоска весеља уочи великих постова. Па стога, називи поклада су везани за називе великих постова: Васкршње, Божићне, Петровске и Великогоспојинске. Прве три су у народној традицији и данас веома очуване. Према врсти хране која се спрема, у народу постоје и други називи. Тако се покладе називају беле, или сирне кад је обавезно обредно једење белог мрса. Месне, кад се углавном спремају јела од меса. Проштене или прочка покладе су добиле назив по обичају да се на овај дан све увреде опраштају, како би и нама дугови били опроштени, и тако растерећени дуговања, што чишћи ушли у период наступајућег поста. Зато се у народу, уз чашу, као здравица на овај дан каже: "Опрости, улазимо у пост као у море", а присутни одговарају: "Нека је од Бога опроштено, опрости и ти мени".
УЛАЗАК ИСУСА ХРИСТА У ЈЕРУСАЛИМ - ЦВЕТИ
покретни празник који се слави сутрадан по васкрсењу Лазаревом, тј. Лазаревој суботи (Врбица), шесте недеље Великог поста и недељу дана пред Васкрс. Установљен у Јерусалиму крајем IV века за успомену на последњи, царски и свечани улазак Господа Исуса Христа у свети град Јерусалим, јашући на магарету, шест дана пре Пасхе (Мт 21,1-10; Јн 12,12-18). Том приликом народ Га је дочекао као Цара, простирући своје хаљине и гранчице дрвећа, носећи у рукама палмове гранчице.
ВЕЛИКИ ПЕТАК,петак Страсне (Страдалне) седмице, дан крсног страдања Господњег. На тај дан, Црква се сећа догађаја који су непосредно претходили Распећу; почевши од извођења Исуса Христа пред суд Понтија Пилата, неуспелог покушаја да Га оптуже, па до гласног викања јудејског народа: "Распни Га!"; ношења крста кроз град, на путу према Голготи; разапињања и праштања џелатима речима: "Оче, опрости им, јер не знају шта раде"; умирања, скидања са крста, помазивања миром, повијања Тела платном и полагања у гроб; постављања страже да чува гроб да неко не украде Тело Господње.
БЛАГОВЕСТИ, празник којим се прославља догађај ο коме говори јеванђелист и Апостол Лука (Лк 1,26-38). Тог дана се Хришћани подсећају доласка Архангела Гаврила који је Богородици јавио благу вест да ће зачети од Духа Светога и да ће родити Сина Божијег као Сина Човечијег. Он ће бити Месија, Исус Христос (Помазаник) и Спаситељ света и човека. На празник Благовести, Богородица Марија је својом послушношћу Богу исправила Евин грех непослушности. Ева је своју слободу употребила на зло и на радост ђавола, јер је погазила заповест Божију и директно утицала да човек и свет остану ван Божијег вечног живота. Богородица је своју слободу пројавила као љубав према Богу и као верна слушкиња ускликнула: "Ево слушкиње Господње, нека ми буде по речи твојој" (Лк 1,38). Једна је дакле затворила врата спасења, врата живота вечног, а друга их је отворила и тако постала највећа и најхваљенија жена од постанка до краја света. Због тога, Благовести улазе у ред највећих празника Цркве Христове.
Беседе на овај празник срећемо још у IV веку. Прославља се 25. марта. Икона којом се представља овај догађај приказује Богородицу Марију како седи на престолу и чита књигу (Свето Писмо), а Анђео благовесник стоји, држећи у руци крин, и исказује своје посланство речима: "Радуј се благодатна..." На иконостасу се икона налази на Царским Дверима, и то тако да је на једном крилу двери Богородица, а на другом Арханђел Гаврило. Понекад, нарочито међу Словенима, Арханђел се као небески кнез слика у царском оделу. Међу најлепшим представама Благовести у византијској, па и светској уметности сматрају се оне из манастира Курбиново и Милешева.
Благовести могу да падну на Васкрс, и на Велики петак. И у једном и у другом случају не изоставља се служба (Литургија) овог празника, а служи се Литургија Св. Јована Златоустог.
1. Св. вел. муч. Ђорђе. Овај славни и победоносни светитељ беше рођен у Кападокији као син богатих и благочестивих родитеља. Отац му пострада за Христа, и мајка му се пресели у Палестину. Када порасте Ђорђе оде у војску, где доспе у двадесетој својој години до чина трибуна, и као такав беше на служби при цару Диоклецијану. Када овај цар отпоче страшно гоњење на хришћане, ступи Ђорђе пред њега и одважно исповеди, да је и он хришћанин. Цар га баци у тамницу, а нареди да му се ноге ставе у кладе а на прси тежак камен. По том нареди, те га везаше на точак, под којим беху даске са великим ексерима, и да га тако окрећу, док му цело тело не поста као једна крвава рана. По том га закопа у ров, тако да му само глава беше ван земље, и остави га у рову три дана и три ноћи. По том преко некога мађионичара даде му смртоносни отров. Но при свим овим мукама Ђорђе се непрестано мољаше Богу, и Бог га исцељиваше тренутно, и спасаваше од смрти на велико удивљење народа. Када и мртваца једног молитвом васкрсе, тада многи примише веру Христову. Међу овима беше и жена царева Александра, и главни жрец Атанасије, и земљоделац Гликерије, и Валерије, Донат и Терина. Најзад осуди цар Ђорђа и своју жену Александру на посечење мачем. Блажена Александра издахну на губилишту пре посечења, а св. Ђорђе би посечен 303. год. Чудесима, која се десише на гробу св. Ђорђа нема броја. Нема броја ни његовим јављањима у сну и на јави многима, који га споменуше и његову помоћ поискаше од онда до дана данашњега. Разгоревши се љубављу према Христу Господу светом Ђорђу не беше тешко све оставити ради те љубави: и чин, и богатство, и царску почаст, и пријатеље, и сав свет. За ту љубав Господ га награди венцем неувеле славе на небу и на земљи и животом вечним у царству Свом. Још му дарова Господ силу и власт да помаже у бедама и невољама свима онима који га славе и његово име призивају.
2. Св. муч. Лазар Нови. Овај новомученик, Лазар, беше родом Бугарин из Габрова. Као младић остави своје место рођења и оде у Анадолију. У неком селу, Соми, чуваше Лазар овце. Но као хришћанин изазове гнев Турака против себе, и би бачен у тамницу од некога аге. После дугих мучења нечовечних истјазања, која Лазар јуначки поднесе из љубави према Христу, овај млади мученик би убијен, 23. априла 1802. год. у својој 28. години. Господ га прими у вечне дворе Своје, и прослави га на небу и на земљи. Над моштима св. Лазара догодише се многобројна чудеса.
Свети Ђорђе на коњу високу
Од аждаје избави девојку,
На копљу му знаменије крста,
Оружије свето, непобедно,
Тим оружјем аждају порази,
Здраву оцу девојку поврати,
Самог Бога добротом задужи,
Венцем славе Бог му се одужи.
Свети Ђорђе са срцем јуначким,
Све богатство раздаде убогим,
А част светску и славу одбаци
Рад имена Христа Победнога,
Муке прими, муке драговољне,
Тело скруши рад спасења души,
Самог Бога добротом задужи
Венцем славе Бог му се одужи.
Ђорђе свети и победоносни
И сад ходи са копљем крстатим,
Правду брани, неправду кажњава.
Ко га виче с вером и плакањем,
Ко га моли с душевним кајањем,
Ђорђе свети у помоћ му лети.
Ђорђе Бога добротом задужи,
Венцем славе Бог му се одужи.
РАСУЂИВАЊЕ
При некој узбуни у Цариграду у време цара Константина неки озлојеђени људи одбију нос и уши на кипу царевом у граду. Ласкавци многи пак брзо дођу к цару и, као са великим гнушањем, испричају цару, како су бунтовници одбили нос и уши на његовом кипу тражећи од цара да казни преступнике највећом казном. А велики овај цар опипа се руком по носу и ушима и рекне удварачима: „ја осећам да су ми и нос и уши читави и неповређени!“ Удварачи се постидеше и удаљише. Са оваквом царском великодушношћу треба ми сви да подносимо увреде од других. И још: с нарочитом осторожношћу да слушамо потворе на друге људе, које нам удварачи наши достављају. Вазда пак треба да исповедамо пред Богом и самим собом, да смо ми гресима својим заслужили и много веће увреде од оних које нам се чине.
СОЗЕРЦАЊЕ
Да созерцавам васкрслог Господа Исуса, и то:
1. како је Његово васкрсење почетак новог и светлог дана у историји човечјег рода;
2. како је Његово васкрсење мир мој, и сила моја и васкрсење душе моје још док сам у телу.
БЕСЕДА
о буђењу чистога разума
Ево вам, љубазни, већ пишем другу
посланицу у којима будим напомињањем
ваш чисти разум. (II Петр. 3, 1)
Видите ли, браћо, с каквим циљем апостол Петар пише своје посланице? Да пробуди код људи њихов чисти разум! То апостол сматра за главно. И заиста то и јесте главно. Јер кад би се у свих људи пробудио успавани чисти разум, не би остало ниједне људске душе на земљи, која не би поверовала у Христа Господа, која Га не би исповедила као распетог и васкрслог Спаситеља света, и која не би скрушено прибегла покајању за учињене грехе по наговору нечиста разума. Ништа тако не удаљава од Јеванђеља као нечист разум. Шта чини разум људски нечистим? Грех. Као млеко кад се у њ наспе отров што постане све отровом, тако и разум људски кад у њ уђе нечист грех сав постане нечистотом. Сваки је грех нечистота; сваки грех чини разум човеков нечистим, мутним, отрованим. Све знање које има нечист разум јесте нечисто. Као мутни и прљави ликови предмета у мутном и прљавом огледалу. Чистоме све је чисто, рекао је други врховни апостол. Док је Адам имао чист разум у Рају, све његово знање о Творцу и створењима било је јасно и истинито. Но грех је помрачио и његов разум и разум његових потомака. Онај рајски, чисти разум безгрешног човека није мртав него је успаван у људима под грехом. Треба га само пробудити, и он ће онда непогрешно привести човека ка Христу. Зато апостол и ставља себи у дужност да код људи пробуди тај првобитни, чисти, јасни, видовити, од Бога саздани разум. О браћо моја, помозимо у буђењу људи светом апостолу, који се на крст стрмоглав распе ради своје проповеди, помозимо му бар у колико се нас самих тиче, и пробудимо сваки свој чист разум. И кад свак од нас то учини, видећемо, да сви имамо један разум. Јер чист разум је један, док је нечист разум – легион!
О васкрсли Господе, пробуди Ти у нама чисти разум молитвама Твога светог апостола Петра. Теби слава и хвала вавек. Амин.
29. април по јулијанском календару
1. Св. Василије Острошки. Родом из Попова Села у Херцеговини, од родитеља простих но благочестивих. Од малена беше испуњен љубављу према Цркви Божјој, а када поодрасте оде у Требињски манастир Успенија Богородице и прими монашки чин. Као монах убрзо се прочу због свог озбиљног и ретког подвижничког живота. Јер налагаше на себе подвиг за подвигом, све тежи од тежега. Доцније би изабран и посвећен за епископа Захумског и Скендеријског, мимо своје воље. Као архијереј најпре становаше у манастиру Тврдошу, и одатле као пастир добри утврђиваше стадо своје у вери православној, чувајући га од свирепства турског и лукавства латинског. А када би и сувише притешњен непријатељима, и када Тврдош би разорен од Турака, пресели се Василије у Острог, где се тврдо подвизаваше ограђујући стадо своје безпрестаним и топлим молитвама својим. Престави се мирно Господу, у XVI веку, оставивши своје целе и целебне мошти, неиструлеле и чудотворне до дана данашњега. Чудеса на гробу св. Василија су безбројна. К његовим моштима притичу и хришћани и муслимани, и налазе исцелења у најтежим болестима и мукама својим. Велики народни сабор у Острогу бива сваке године о Тројицама.
2. Св. Девет мученика у Кизику. Ових девет храбрих мученика, љубављу Христовом загрејани, не хтеше принети жртве идолима нити се одрећи Христа Господа, због чега бише љуто мучени и најзад мачем посечени. У време цара Константина сазида се храм у Кизику у част ових мученика, где се њихове неиструлеле мошти положише. Безбројна исцелења догодише се над моштима њиховим. Имена су њихова Теогоније, Руф, Антипатер, Теостих, Артем, Магн, Теодот, Тавмасије и Филимон. Сви они презреше све времено ради вечног и трулежно ради нетрулежног. Зато их Господ уведе у вечне обитељи Своје и увенча их венцима славе непролазне. Чесно пострадаше и прославише се у III веку.
3. Преп. Мемнон чудотворац. Од младости предаде се Мемнон посту и молитви, и толико себе очисти, да постаде обиталиште Духа Светога. Исцељиваше неисцељиве болеснике, и чињаше многа друга чудеса. Јављаше се на морским бурама, и спасаваше бродове од пропасти. Упокоји се мирно у Господу у II столећу, и пресели се у небеске дворе Господње.
Свети Василије, Божји угодниче,
И од сваке муке чудни целебниче,
Силом Христа свога Ког возљуби много,
Најтеже болнике ти си лечит’ мог’о,
То и сада можеш сваком ко те штује
И у живог Бога ко тврдо верује.
Не престај помагат’, славо српског рода,
Не престај за грешне молити Господа.
Ти си светац Божји у небеској слави
А свеци су људи духом цели, здрави.
У теби видимо ми правог човека,
Слободног од греха, и препуног лека,
У ком огањ гори Духа Свесветога,
У ком љубав стоји Христа Васкрслога.
Захвални смо теби, и Богу свесилну,
Што кроз Тебе лије милост преобилну,
Кроз Свог свеца чудна и ангелолика –
Василија српског, Божјег угодника!
РАСУЂИВАЊЕ
Ништа се од Бога Свезнајућег не може утајити. Њему је свакога часа познато све што се твори у свету, како у свету спољашњем тако и у свету унутрашњем, духовном. Ниједну намеру, ниједну жељу, ниједну помисао своју не може човек сакрити од Бога. Како да се сакрије од Бога оно што се не може сакрити ни од људи, од светих људи! Цар Иван Грозни дошао једног дана да се Богу моли. У храму је стајао на молитви и Василије Блажени, јуродиви. Цар је телом био истина у храму, али умом је био на Врапчијем Брду, недалеко од Москве, на коме беше почео зидати двор. И за све време богослужења цар је мислио, како да продужи и доврши свој двор на оном брду. После службе виде цар Василија, и упита га где је он био. „У цркви,“ одговори Василије, и одмах упита он цара: „а где си ти био, царе?“ „И ја у цркви,“ одговори цар. На то му рече прозорљиви светац: „не говориш истину, Иванушка, јер ја те гледах како мислима шеташ по Врапчијем Брду и зидаш двор.“
СОЗЕРЦАЊЕ
Да созерцавам вазнесење Господа Исуса, и то:
1. како се Господ благосиљајући ученике Своје подиже од земље и узноси на небо;
2. како ученици гледају за Њим како се узноси док Га облак не скрије од очију њихових.
БЕСЕДА
о несравњивој љубави Христовој
Да бисте могли познати – претежнију
од разума љубав Христову. (Еф. 3, 19)
Претежнију од разума љубав Христову! Не од разума Божјег него од разума човечјег, помраченог и озлобљеног грехом. Јер Божји разум раван је Божјој љубави, и ниједно није претежније од другога. Али људски разум, удаљен од Бога, не схвата никако Божју љубав, показану кроз Господа Исуса Христа. Бог разуме људе али људи не разумеју Бога. Бог је покушавао да разумом уразуми људе кроз природу и кроз Старо Откровење, кроз закон и пророке, али се људи нису дали уразумети. Тада је Бог покушао да љубављу савлада људе, и да их љубављу привуче к Себи. Отуда ваплоћење Сина Божјег, Његово пожртвовање и Његово страдање од смрти. Таква неисказана љубав Божја, изнад речи и разума, многе је запленила и повратила Богу, т. ј. уразумила, дала им нови разум, чист и светао; но многе је опет збунила, јер се није слагала с њиховим помраченим и озлобљеним разумом. Да бисте могли познати, вели апостол. Како ћемо, браћо, познати оно што је изнад познања и изнад разума? Никако друкчије него променом разума, пробуђењем и разбистрењем разума, просветљењем и узвишењем разума, очишћењем и обожењем разума, једном речју – стицањем новог разума, који би имао ту способност, да разуме љубав Христову, претежнију од садашњег грешног разума људског.
О дубино премудрости и разума Божија! Ко ти се само и мало приближи, тај осети, да си ти истовремено и дубина љубави Божје!
О Господе вазнесени на небо, осветли разум наш разумом Твојим, да би лакше усвојили недомисливу љубав Твоју према људима, и заплакали се – заплакали се од туге због отврдлог срца нашег од помраченог и озлобљеног разума нашег, и заплакали се од радости због љубави Твоје према нама, мрачним и злобним. Теби слава и хвала вавек. Амин.