Погледи форум

22. јун по јулијанском календару

1. Свештеномученик Јевсевије, епископ самосатски. Велики изобличитељ аријанства. Када се упразни престо антиохијски, његовим настојањем би изабран Мелетије за патријарха, Мелетије, велико светило цркве, који се по смрти удостојио велике похвале од стране светог Јована Златоуста. Но аријанци брзо изгнају овога Мелетија из Антиохије. Када умре зли син Константинов, Констанције, зацари се један гори од њега, Јулијан Одступник. У време гоњења хришћана од стране Јулијанове, свети Јевсевије скиде са себе свештеничке расе а обуче се у војничко одело, те под видом војника обилазаше гоњене цркве по Сирији, Финикији и Палестини, свуда утврђујући веру православну и постављајући потребне јереје и ђаконе и остале клирике, а понегде и епископе. По шумној погибељи Јулијановој свети Јевсевије усаветова Мелетија те сазва сабор у Антиохији 361. године, на коме беху двадесет седам архијереја, на коме се још једном више осуди аријанска јерес а провозгласи вера православна онако како беше изражена на I васељенском сабору. Поред Мелетија и Јевсевија на овом Сабору нарочито је падао у очи свети Пелагије Лаодикијски, чувени девственик и подвижник. Тај Сабор беше у време благочестивог цара Јовиниана. Но овај цар убрзо умре, а зацари се зли Валент, с којим дође опет гоњење на Православље. Свети Мелетије би прогнан у Јерменију, Јевсевије у Тракију, а Пелагије у Арабију. После Валента зацари се цар Грацијан, који даде слободу Цркви а заточене архијереје поврати на њихова места. Тако се вратише: Мелетије у Антохију, Јевсевије у Самосат, а Пелагије у Лаодикију. У то време многе епархије и парохије беху удове, те Јевсевије ревносно хиташе да нађе и народу да законите пастире. Но када он дође са изабраним епископом Марином у град Долихин, да би новога архијереја устоличио и јерес аријевску, која у том граду беше силна, изобличио, неки фанатички јеретик баци с крова ћерамиду на Јевсевијеву главу и рани га опасно, од које ране овај велики ревнитељ Православља, светитељ и мученик, умре, да вечно живи у рајском блаженству. Пострада 379. године.

2. Свети мученик Зинон и Зина. Свети Зинон беше официр римски у граду Филаделфији Арабијској. А Зина му беше слуга. Када у време цара Максимијана наста гоњење хришћана, усуди се свети Зинон те изађе пред војводу Максима, исповеди своју веру у једнога живога Бога, и посаветова Максима, да се и он мане мртвих идола и да прими једину истиниту веру. Наљути се војвода, па баци Зинона у тамницу. А када верни Зина посети свога господара у тамници, то и он би ухваћен и ухапшен. Затим обојица беху мучени за Христа и најзад бачени у огањ, у који насуше незнабошци уља. Душе њихове увенчаше се венцима у царству Христовом, а телесни остаци бише сахрањени у цркви светог Георгија у месту званом Кипарисион.

3. Преподобна Анастасија, мајка Светог Саве. Супруга Стефана Немање. Мајка Вукана, Стефана и Растка. Замонашила се 1196. године и добила монашко име Анастасија. Њено крштено име је Ана. Упокојила се 21. јуна 1200. године. Сахрањена је у припрати манастира Студенице. Њене мошти почивају у манастиру Студеници. Пре неколико година ђакон Војислав Билбија је израдио диван саркофаг у коме се сада налазе њене мошти.

Црква никад није без пастира,
Ни без мука нити без јунака.
Кад мач оштри севну голијатски,
Отпор даде пастир Самосатски,
Јевсевије, и c њим Мелетије,
Ко две звезде – трећа: Пелагије.
Православља светог ревнитељи,
Цркве Божје славни светитељи.
Мука беше тада за хришћане,
Љута мука са обадве стране,
C једне стране бесни јеретици,
C друге стране цари безумници.
Тешко беше душу сачувати
И истину Божју одстојати,
Против лажи и против насиља.
Сред корова мало би босиља,
Мало, мало смиља и ковиља!
Три јерарха – три мирисна цвета.
Доста меда за сав отров света.
Јевсевије ко ревнитељ поче
И свој живот ко мученик доче.
Јевсевије првосвештениче,
Благослови, Божји угодниче!

РАСУЂИВАЊЕ
Зашто Господ благи попушта на истиниту веру нападе и муке, док јересима и незнабоштву допушта наслађивање спокојством? „Зашто?“ пита се и св. Јован Златоусти, и одмах одговара: ,.3ато, да би ти познао слабост њину (тј. јереси и незнабоштва), када видиш да се оне и без узнемиравања саме од себе распадају, и да би се убедио у силу вере, која трпи беде, па чак и кроз противнике своје умножава се.“ „Споримо ли, дакле, c незнабошцима или c бедним Јудејцима, довољно је истаћи за доказ божанствене силе то што вера (хришћанска), подвргавана безбројним борбама, одржала је победу“ чак и када је цео свет стајао против ње. A св. Исак Сирин говори: „Чудна љубав Божја према човеку познаје се, када је човек у бедама, што разоравају надежду његову. Овде Бог показује силу своју a спасење његово. Јер никада човек не познаје силе Божје у покоју и слободи.“

СОЗЕРЦАЊЕ
Да созерцавам чудесно онемљење првосвештеника Захарије (Лк. L 20) и то:
1. како Захарија не поверова ангелу Божјем, да стара утроба његове жене може зачети и родити, и како због тога онеми, по речи ангелској,
2. како сам и ја као немилом ударен, кад не могу довољно да говорим o чудесима Божјим, јер ми је вера малена.

БЕСЕДА
о томе како се лењивац изговара
Лењивац говори: лав је на пољу. (Приче Сол. 22, 13).
Да би оправдао своју леност, лењивац истиче тешкоће и препреке некоме послу, и увеличава их преко сваке мере. Ако му смета један човек, он ће рећи, да му смета цело село; ако шушти лишће, он ће правдати, да не може на посао због буре; ако је пред кућом зец, он ће рећи – лав! Само да не изађе из куће, и само да одложи посао.
Лењост је сасвим супротна природи човековој, Природа је човекова делателна: она тражи да послује, да ради, да зида. Леност је поуздан знак изнакажености природе код једног човека. Да је леност страшан порок, јасно је из тога, што један делателан човек никад не завиди лењивцу, док лењивац завиди делателном; исто онако као што трезвен човек не завиди пијанцу, док пијанац завиди трезвеном човеку.
О Господе, Створитељу сведелателни, спаси нас од тупе и порочне лењивости, којом се ми удаљујемо од природе своје првосаздане, од образа и подобија Твога, Владико свих твари! Надахни нас Духом Твојим Светим, сведвижним и радостотворним. Теби слава и хвала вавек. Амин.

23. јун по јулијанском календару
1. Света мученица Агрипина. Агрипина света беше рођена и васпитана у Риму. Од самог детињства вежбала се да живи по јеванђелски, одгонећи од свога срца смрад страсти и налевајући срце своје благоухањем девичке чистоте, девствености и целомудрености. Обручена беше Христу Господу, и као невеста Христова пострада у време цара Валеријана. Претрпе бијење штаповима, све док јој кости скрушише. Ангел Божји јави јој се и укрепи је. При новим мукама предаде дух свој Богу. Њене другарице: Васа, Пауна и Агатоника пренеше мошти њене на острво Сицилију, и тамо их чесно сахранише. Ту се доцније подиже црква у име свете Агрипине. Он њених моштију биваху чудеса безбројна. Силом њених моштију чак и Агарјани беху враћени од града, где те мошти почиваху. Упокојила се и славом увенчала 275. године.

2. Свети мученици Евстохије, Гај и други с њима. Би Евстохије жрец идолски у време цара Максимијана, па видећи јунаштво хришћанских мученика, одбаци незнабоштво и крсти се. Крсти га сам епископ антиохијски Евдоксије. После тога Евстохије постепено преведе своју родбину у хришћанство. Његов сродник Гај крсти се заједно са три отрока: Провом, Лолијем и Урбаном. Сви ови, и још други уз њих, беху изведени пред суд, мучени и посечени због вере у Христа Господа у Листри. Душе њихове преселише се у бесмртно Царство Христово.

3. Спомен иконе Пресвете Богородице Владимирске. Када татарски цар Ахмет опколи Москву, кнез Јован Васиљевич пође с војском да брани град. Иако војска овога кнеза беше малобројна и слабија од војске татарске, ипак она изађе победоносна. Јер, наиђе одједном неописани страх на Татаре, те се смутише и разбегоше. Овај неочекивани успех приписивали су сви икони Пресвете Богородице, пред којом се народ мољаше за спас од Татара. Због тога је у Русији и одређен 23. јуни за спомен овога чуда.

4. Повест о покајању Теофила. Овај из зависти према епископу предаде душу ђаволу и одрече се написмено Христа и Богородице. Но потом Теофил се горко покаја, исплака опроштење од Свете Пречисте после четрдесетодневног поста и сузних молитава, прими натраг написану хартију, коју беше ђаволу дао, и јавно исповеди свој грех у цркви пред епископом и народом. И када му епископ изрече опроштај и причести га, Теофилу се засја лице као сунце. Ево примера како милостиви Бог не само прашта грехе правим покајницима, него их и у светитеље увршћује.

Агрипина, чистија од крина.
Обручница Божијега Cинa,
Светлија joj душа од пламена,
A тврђа joj вера од камена.
Под шибом сe Господу мољаше.
У ранама псалме псалмоваше,
Свим прашташе, све благосиљаше,
Ко стуб крвав на суду стајаше.
Кад joj кости беху сакрушене.
Ангел сиђе – ране залечене!
Нo кад нове муке налегоше,
Агрипину силе издадоше,
Агрипина дух Богу предаде,
Душа оде, a тело остаде.
Свете мошти свете Агрипине
Одбрана су земље Сицилије.
Лекарство су невољних и болних
A заштита од хорди убојних.
Молитвама свете Агрипине
Нека и нас многа беда мине.

РАСУЂИВАЊЕ
Незлобиво трпљење – то је трпљење хришћанско; a трпљење c немоћном злобом не разликује се много од освете. Светитељи наши велики су у свакој добродетељи јеванђелској, но o како су велики и величанствени у незлобивом трпљењу! Ваљда нам се они чине у тој добродетељи највећи зато што смо ми у њој најмањи. Када оци пустињски беху једном окружили Јована Колова да чују поуку, добаци неки завидљивац: „Твој сасуд, Јоване, пун је отрова!“, на што незлобиви Јован одмах одврати: „To си ти рекао видећи само спољашњост, a шта ли би тек рекао, кад би видео унутрашњост?“ A кад су св. Кипријана, еп. картагенског, извели на посечење, он нареди да после његове смрти даду џелату његовом за труд 25 златника.

СОЗЕРЦАЊЕ
Да созерцавам чудесно исцељење Захаријино од немила (Лк. 1, 64) и то:
1. како Захарија онеми због неверовања ангелу Божјем,
2. како проговори чим испуни заповест ангелску (Лк. 1, 63),
3. како ће и од моје душе отпасти немило, чим почнем испуњавати заповести Божје, и како ће душа моја бити пуна словесности и мудрости по Богу.

БЕСЕДА
о томе како не треба завидети грешницима
Не завиди злијем људима. (Приче Сол. 24, 1)
Завиди ли ко губавоме? Не завиди. Зашто онда понеко завиди зломе, кад је зло већа болест од губе. Губа је болест тела, а зло је болест душе. Губав може бити унутра здрав, док је споља болестан; зао пак може бити споља здрав, али му је унутрашњост болесна. срце му је болесно. Већу цену има дрво споља болесно но са здравом срчиком, неголи дрво споља здраво но са трулом срчиком. Тако је и губа мање зло од зла, тј. од греха. Јер под злом Премудри је мислио на грех.
Завиди ли лекар болеснику? Не завиди. Ни праведник не завиди грешнику. Ако не знаш, да ли си праведан, испитај срце своје: да ли завидиш грешнику? Ако завидиш, онда ниси праведник; ако ли не завидиш – онда се радуј, праведниче Божји. Болесник болеснику може завидети; болесник здравом може завидети; али здрав болесноме не завиди. Ни праведан грешном не завиди. Лекар познаје смртоносну болест код свог болесника, и знајући, сажаљева га – а не завиди му. И праведник познаје болест греха, језовиту и смртоносну, па не завиди грешнику но сажаљева га.
О Господе добри и сажаљиви, искорени завист из срца наших и укорени љубав. Теби слава и хвала вавек. Амин.

24. јун по јулијанском календару
1. Рођење светог Јована Претече и Крститеља Господњег. На шест месеци пре свога јављања у Назарету Пресветој Деви Марији велики Гаврил, архангел Божји, јавио се првосвештенику Захарију у храму Јерусалимском. Пре него што је објавио чудесно зачеће безмужне девице, архангел је објавио чудесно зачеће бездетне старице. Захарије не поверова одмах речима весника Божјег, и зато му се језик веза немилом, и остаде нем све до осмог дана по рођењу Јовановом. У тај дан скупише се сродници Захаријини и Јелисаветини ради обрезања младенца и ради надевања имена. Па када упиташе оца, какво би име он желео дати сину, он, будући нем, написа, на дашчици: Јован. И у том часу одреши му се језик, и он поче говорити. Дом Захаријин беше на висинама између Витлејема и Хеврона. По целом Израиљу беше се разнео глас о појави ангела Божјег Захарији, о немилу овога и о одрешењу језика његовог у часу када написа име Јован. Глас о томе беше дошао и до Ирода. Зато Ирод, када посла да се покољу деца по Витлејему, упути људе у брдско обиталиште породице Захаријине, да убију и Јована. Но Јелисавета благовремено сакрије дете. Разјарен због овога цар Ирод посла џелате у храм Захарији (јер се деси да Захарији опет беше чреда служења у храму Јерусалимском) да га убију. Између притвора и храма Захарија би убијен, а крв његова се усири и скамени на плочама, и оста тако као сталан сведок против Ирода. Јелисавета се сакрије са дететом у неку пештеру, где ускоро она премине. Младенац Јован оста у пустињи сам на старању Бога и ангела Божјих (в. 7. јануар ; 24. фебруар ; 25. мај; 29. август и 23. септембар).

2. Свети Никита, епископ ремесијански. Друг и врсник светог Павлина Нолског (в. 23. јануар). Изгледа да је био Словен, и као такав да је проповедао Јеванђеље међу Словенима у области нишко-пиротској. Какву је промену учинио свети Никита међу Словенима, најбоље показује песма, коју је свети Павлин спевао Никити: „Каква промена! И како срећна! Дотле непроходне и крваве горе скривају сада разбојнике, обраћене у монахе, питомце мира. Где беху обичаји зверова, тамо је сад лик ангела. Праведник се скрива у пећини, где је раније становао злотвор“. Столица светог Никите био је град Ремесијан, под којим неки разумеју Пирот. Поред своје мисионарске службе свети Никита је написао и неколико књига, као шест књига о вери, књигу о палој девојци(која је многе побудила на покајање). Упокојио се свети Никита у V веку.

3. Свети мученуци Орентије, Фарнакије, Ерос, Фирмос, Фирмин, Кириак и Лонгин. Рођена браћа. Беху римски војници у време цара Максимијана. Када Римљани ратоваху против Скита за Дунавом, свети Орентије изађе на мегдан скитском голијату Мароту и уби га. Због тога сва римска војска приношаше жртве боговима, али Орентије са браћом изјави, да су они хришћани и да не могу приносити жртве глувим и немим идолима. Без обзира на њихове војничке заслуге, беху осуђени на прогонство у Каспијске пределе, но успут свих 7, један за другим, од глади и мука скончаше свој живот и преселише се у Царство Христово.

Чудом Божјим Јован у свет дође,
Ка ‘но Исак Сарин и Аврамов,
Чудом Божјим оста у животу
Од крвава ножа Иродова
Нож промаши младенца Јована,
Нe промаши оца Јованова:
Чудом Божјим Јован у пустињи
Одржи се тридесет година,
Слуги божјем – ангели пастири,
Сиротану – ангели чувари!
Расте Јован – јагње умиљато,
Да Јагњету Божијем послужи,
Да дан бео пре сунца објави,
Непознатог позна и прослави.
Завршетак великих пророка
И почетак Божјих апостола.
Ко Илија c Богом разговара
Ко апостол и љуби и кара,
Син чудесан првосвештеника,
Брат првенац Божјих мученика.

РАСУЂИВАЊЕ
Једна од разлика између красноречиве философије јелинске и вере хришћанске јесте у томе, што се философија јелинска да сва јасно речима изложити и читањем појмити, док вера хришћанска нити се да сва јасно речима изложити нити пак, још мање, само читањем појмити. При излагању вере хришћанске неопходан је и пример излагача, a при поимању и усвајању потребно је сем читања и вежбање читача. Кад је патријарх Фотије прочитао речи Марка Подвижника o Духовном Животу, он је приметио извесну нејасност код писца, за коју он мудро каже, да „не происходи од тамноће излагања него од тога што истине, ту излагане, боље се схватају посредством вежбања (него посредством речи), и не могу бити објашњене само речима… И ово“, додаје велики патријарх, „није случај само код ових беседа нити само код овог јединог мужа, него код свију који су се трудили изложити подвижничке законе, страсти и упутства, која се боље разумеју из самог делања (вежбања).“

СОЗЕРЦАЊЕ
Да созерцавам чудесно распознавање старца Симеона Богопримца (Лк. 2, 27) и то:
1. како овај свети старац познаде духом нејачка Младенца као Господа и Месију, док заслепљени књижевници и свештеници не познаше Га ни онда када Он учини безбројна чудеса и објави нечувену мудрост,
2. како и моја душа, ако је заматорила у гресима, не може познати Господа.

БЕСЕДА
против злурадости
Кад падне непријатељ твој, немој се радовати, и кад пропадне, нека не игра срце твоје. (Приче Сол. 24, 17)
Човек је, немој се радовати паду његовом. Брат ти је, нека ти не игра срце, кад пропадне. Бог га је створио за живот, и Бог се не радује пропасти његовој. Не радуј се ни ти ономе што Бога жалости. Кад човек пропада, Бог губи; зар да се ти радујеш губитку Створитеља свога, Родитеља свога? Зар кад ангели плачу, ти да се веселиш?
Кад непријатељ твој падне, моли се Богу за њега, да га Бог спасе, и благодари Богу што ти ниси тако пао. Од истог сте материјала и ти и он, као два лонца из руку лончаревих. Ако се један лонац разбио, треба ли други да се смеје и радује. Гле, малени каменчић, који је разбио онај лонац, чека само нечију руку да га дигне, па да разбије и овај лонац. Од истог су материјала оба лонца, и малени каменчић може разбити стотину лонаца,
Кад се једна овца изгуби, треба ли да се радује остало стадо? Не, не треба да се радује. Јер гле, пастир оставља стадо и иде забринут да тражи овцу изгубљену. Губитак пастиров губитак је и стада. Зато не радуј се, кад непријатељ твој падне, јер се ни Пастир твој и његов, Господ Исус Христос, не радује паду његовом.
О Господе Исусе Христе, Пастиру Добри, изрини злурадост из срца наших, и место ње усади у срца наша сажаљење и братољубље. Теби слава и хвала вавек. Амин.

25. јун по јулијанском календару
1. Преподобна мученица Февронија. Кћи сенатора Просфора из Рима. Да би избегла брак са смртним човеком, она себе обручи Христу и замонаши се на Истоку у земљи Асирској, у манастиру, где њена тетка, Вриена, беше игуманија. Лисимах, син некога великаша, имаше жељу да се ожени Февронијом, но како цар Диоклецијан подозреваше у њему потајног хришћанина, посла га на Исток, са Селином, стрицем његовим, да хвата и убија хришћане. Суров беше Селин као звер, и свуда без поштеде истребљиваше хришћане. Лисимах, напротив, где год могаше штеђаше хришћане и склањаше их од свога звероподобног стрица. Направивши пустош од хришћана у Палмири, Селин дође у град Сивапољ, близу ког беше манастир девички са педесет испосница, међу којима и Февронија. Иако јој беше тек двадесет година, Февронију поштоваху и у манастиру и у граду због велике кротости, мудрости и уздржљивости. У том манастиру држаше се правило блажене Платониде, раније игуманије, да се сваки дан петка проводи само у молитвама и читању свештених књига, без икаква другог рада. Вриена беше одредила Февронију да чита сестрама свештене књиге, и то стојећи скривена иза завесе, да се нико не би замаивао и пленио красотом лица њенога. Чувши Селин за Февронију, нареди да му је доведу. Па кад се света девица не хте одрећи Христа и пристати на брак са смртним човеком, он нареди да је шибају, потом да јој зубе избију, потом да јој одсеку руке, па прси, па ноге, и најзад да је посеку мачем. Али мучитеља – тога истог дана снађе страшна казна Божја: бес уђе у њега, и обузе га неки самртни ужас; у том ужасу он удари главом о мермерни стуб и паде мртав. Лисимах нареди да се тело Февронијино сабере и однесе у манастир, где буде чесно сахрањено, а он се са многим другим војницима крсти. Од моштију свете Февроније биваху многа исцељења, а и она се јављаше у дан празника њеног и стајаше на свом уобичајеном месту међу сестрама, и све сестре гледаху је са страхом и радошћу. Чесно пострада света Февронија и пресели се у вечно блаженство 310. а 363. године мошти њене буду пренете у Цариград.

2. Преподобни Дионисије. Ктитор манастира Светог Јована (Дионисијата) на Атону. Родом из Корице у Албанији. Његов старији брат Теодосије удаљи се у Свету Гору, где временом постане игуманом манастира Филотеја. Када одрасте, свети Дионисије дође своме брату у Филотеј, и овај га замонаши. По Промислу Божјем Теодосије, бавећи се једном манастирским послом у Цариграду, би изабран и посвећен за митрополита у Трапезунт. Дионисију пак почне се јављати нека чудна светлост сваке ноћи на оном месту, где он доцније подигне обитељ светог Јована Претече. Објаснивши појаву те светлости као знак с неба, да ту треба да подигне манастир, Дионисије оде у Трапезунт своме брату и цару Алексију Комнену, да поиште помоћ. Цар му да и новац и повељу, која се и сад чува у манастиру. Године 1380. основа Дионисије обитељ светог Јована Претече. Но када једном разбојници морски опљачкаше обитељ, оде Дионисије поново у Трапезунт, и тамо сконча живот, у седамдесет другој години свога живота. А манастир Дионисијат и до данас напредује и цвета. У том манастиру налази се икона Пресвете Богородице, названа Похвала, коју је цар Алексије Комнен даровао Дионисију. По предању, пред том је иконом први пут читан Акатист Богородици, састављен патријархом Сергијем.

Февронија дева Христа исповеда
Стојећи пред судом, крвава и бледа.
Февронија млада ко палмова грана.
Од краснога плода грана отежана,
Па Селину збори: „Ја женика имам.
И никакве части од тебе не примам,
Христос моја слава, Христос моја дика.
O да красна лика мојега Женика!
Сеци, сеци ноге – пут су превалиле!
Сеци, сеци руке – посо су свршиле!
Сеци, сеци језик – срцем ћу сe молит!
Крши, крши уста – срцем ћy говорит!
Шибај, дроби, тело – нашто ћe ми тело?
Лепше ми је Женик спремио одело.
Нa небеси горе међ многим светима,
У сладосном Рају међу ангелима.
Када ја отидем, не мисли, Селине,
Да ће јед живота твога да угине.
Но чуј ме и памти: гле, дана истога
Скупа ћемо поћи пред Бога Живога:
Ти као мучитељ – ја мучена тобом,
Свак ће своја дела да понесе собом.

РАСУЂИВАЊЕ
„Ко жели отклонити од себе будуће беде, мора c радошћу подносити садашње“. рекао је Марко Подвижник. За велику беду сматрају људи клевету; и мало је оних који ову беду подносе без роптања. O красни плоде благодушно поднесене напасти! Напаст нам се даје за добру духовну трговину, a ми пропуштамо прилику остајући празни на пазару. Гле, и Атанасије, и Василије, и Златоуст, и Макарије, и Сисоје, и хиљаде других следбеника Најоклеветанијег били су оклеветани. Но Бог, који све устројава на наше спасење, тако је устројио био, да на трњу клевете никну мирисне руже славе за све оклеветане ради имена Његовог. Да није био оклеветан, зар би Стефан видео небо отворено и славу Божју на небу? И клевета на Јосифа целомудреног није ли послужила на још већу славу његову?

СОЗЕРЦАЊЕ
Да созерцавам чудесни риболов на дубини (Лк. 5, 4) и то:
1. Како апостоли одоше на дубину и c благословом Господа уловише препуно рибе,
2. како сам ја празан и гладан док стојим у плићини чула и ту ловим силу и мудрост,
3. како треба да пођем на дубину духовну, c благословом Господа, и тамо уловим добар лов.

БЕСЕДА
о данашњем и сутрашњем дану
Не хвали се сјутрашњим даном јер не знаш шта ће дан донијети. (Приче Сол. 27, 1)
Да се не хвалимо, браћо, оним што није у нашој власти. Времена и лета положио је Господ под Своју власт, и Он њима располаже. Само Бог једини зна, да ли ће нас сутрашњи дан убројати у живе или мртве? Неки су умрли уочи дана венчања свога; други су опет силазили у гроб уочи дана крунисања царском круном. Да нико, дакле, не говори: сутра ће ми бити најсрећнији дан у животу: сутра ступам у брак! Или: сутра се крунишем царском круном! Или: сутра идем на гозбу велику! Или: сутра ми долази добитак велики! О нека нико не говори о срећи сутрашњега дана. Гле, још ове ноћи може душа изаћи из тела, и наћи се сутра окружена црним демонима у митарствима! Још ове ноћи може се човек одвојити од сродника и пријатеља, од богатства и части, од сунца и звезда, и наћи се у друштву сасвим непознатом, на месту невиђеном, на суду неочекиваном.
Место да се хвалимо даном сутрашњим, боље да се молимо Богу да нам да хлеб наш насушни данас. Можда нам је данашњи дан последњи на земљи. Зато је боље да овај дан проведемо у покајању за све минуле дане наше на земљи, него да сујетно фантазирамо о сутрашњем дану, о дану који нам може никад и не осванути. Сујетно фантазирање о сутрашњем дану не може нам донети никакве добра, док покајање с плачем за један дан може нас спасти огња вечнога.
Господе праведни, сагори безумну сујету у нама. Теби слава и хвала вавек. Амин.

26. јун по јулијанском календару

1. Преподобни Давид. Родом Солуњанин. Најпре се подвизавао близу Солуна у једној колиби, направљеној под бадемовим дрветом. Доцније продужио подвиг свој у Тесалији. Толико се очистио постом, молитвом и бдењем, да се удостојио примити велику благодат од Бога. Једном је узео жара на руку, метнуо тамјан, и окадио цара, без икакве повреде руке своје. Видећи то, цар му се поклони до земље. Многобројним чудесима својим задивио је људе. Упокојио се мирно, и преселио у блажену вечност 540. године.

2. Празник иконе Тихфинске. Ова икона Пресвете Богородице била је најпре у Цариграду, но на седамдесет година пред пад Цариграда, 1383. године, она се изненадно појави на ваздуху близу града Тихфина у северној Русији. Ту где се спустила на земљу, буде постројена црква и обитељ. А по граду Тихфину прозове се Тихфинска. Безбројна чудеса десила су се од ове чудотворне иконе; нарочито многи болесници добили су од ње исцељење.

3. Празник иконе Одигитрије. Ову је икону радио на дрвету сам јеванђелист Лука. Њу је видела Пресвета Богородица и благословила је. Ту икону свети Лука подарио је державном Теофилу, за кога је писао Дела светих апостола. Из Антиохије икона се доцније пренесе у Јерусалим, а из Јерусалима узме је царица Евдокија и пошаље у Цариград царевој сестри, побожној Пулхерији, на дар. Пулхерија је положи у Влахерну цркву, своју сопствену задужбину. Једанпут се јави Пресвета Богородица двојици слепаца и доведе их у цркву Влахерну, пред Своју икону, и ту им обојици поврати вид. Због тога ту икону прозваше Одигитрија – Путевођа. Када војске персијског цара Хозроја и скитског Кагана ударише на Цариград, патријарх Сергије изнесе ову икону на бедеме градске, и ношаше је по бедему. И Пресвета Богородица тада спасе хришћане од нехришћана. Збунише се војске непријатељске, море се усколеба, лађе се потопише, преостали у животу непријатељи дадоше се у бекство. Од тада је установљен спомен овога чуда Пресвете Богородице у суботу пете недеље Часног Поста са читањем Акатиста. У време иконоборства ова икона би пренета у обитељ Пантократора и тамо зазидана у зид, и би остављено кандило пред њом да гори. Како је зазидана, онако је после и нађена.

4. Празник Богородичине иконе Лидске, или Римљанке. Патријарх Генадије пошаље ову икону у Рим за време иконоборства. Она доплови ту сама брже од било код брода, и кад се иконоборци уморише од свог прогона она доплови назад у Цариград истим путем.

Икону Лидску Богоматере
Патријарх Герман, заточеник вере,
Испосла папи из Цариграда
Кад за иконе исток пострада.
Икона пође по врху воде.
Бржа но броди што морем броде,
Лакша од воде и од зефира.
Врхом таласа, воду не дира.
Дуго икона у Риму оста,
Доста времена, година доста,
Све док цареви иконоборни
Од борбе c Христом сташе уморни
A кад мир златни Исток позлати
Икона Лидска дома се врати,
Лакша од воде и од зефира
Врхом таласа, воду не дира,
Две престонице, две мученице,
Познаше силу Богородице,
Силу пречудну Лидске иконе
Што мртве диже и лечи болне.

РАСУЂИВАЊЕ
Покајање је неопходно за хришћанина непрестано, до последњег издисаја. „Размотри и видећеш“, говори св. Марко Подвижник, „да се тајна благочешћа у угодницима Божјим остварила кроз покајање.“ Покајање и на самртном часу! Десио се овакав случај: стари испосник и познати духовник умирао, и позвао свештеника да га причести. Уз пут се придружи свештенику неки разбојник, и пожели и сам да види како свети човек умире. Свети старац је мирно примио Причешће и мирно се разговарао са свештеником. Тад се разбојник заплаче и рекне: „Благо теби! Ах, какве ли ћу се смрти ја удостојити?“ Свети старац (наједанпут погорђен) одговори му: „Буди и ти као и ја, па ћe и теби бити као и мени!“ Разбојник се врати путем све плачући и кукајући сам над собом. Утом падне и умре. Тада људи видеше неког јуродивог где плаче над светим старцем a игра и пева над разбојником. Кад су га упитали за узрок томе, он одговори: „Гордошћу онај погуби све заслуге; покајањем овај обра све плодове!“

СОЗЕРЦАЊЕ
Да созерцавам чудесно исцељење жене згрчене (Лк. 13, 11) и то:
1. како Господ метну руку на жену згрчену, и жена се исправи,
2. како је и душа моја као жена згрчена, и к земљи искривљена,
3. како Господ може метнути на моју душу руку Своју, тј. Духа свог Светог и згрчена ће одмах бити исправљена.

БЕСЕДА
о страху безбожника
Бјеже безбожници кад их нико не гони, а праведници су као лавићи без страха. (Приче Сол. 28, 1)
И сенке се боје безбожници; сенке од дрвећа чине им се као војске. Где год шта шушне, безбожник мисли: осветник долази! Треперење лишћа он чује као звеку синџира; гласове птица он прима као поклич ловаца који јуре дивљач; траву он гледа као шпијуна свога злочина; воду као сведока против себе; сунце као судију; звезде као подсмеваче. О браћо моја, колико се лажи рађају из страха! Јер и страх је од греха, грех од ђавола, а ђаво је отац сваке лажи.
Страх је први плод греха. Кад Адам сагреши, он се сакри испред лица Божјег. И кад га Бог викну, он рече: чух глас твој, па се поплаших (Пост. 3, 10). Пре греха Адам није знао за страх; нити се скривао испред лица Божјег, но, напротив, јурио је вазда у сусрет Богу. А чим згреши, поплаши се!
А праведници су као лавићи без страха. Без греха, без страха. Без греха, без немоћи. Безгрешни су моћни врло моћни, и храбри врло храбри. Праведници су снажни и неустрашиви. Такви су праведници, само праведници.
О Господе безгрешни, спаси нас од празнога страха, но пре тога сачувај нас од греха, страху родитеља. Теби слава и хвала вавек. Амин.

28. јун по јулијанском календару
1. Свети мученици Кир и Јован. Ови свети мученици празнују се 31. јануара. Под тим датумом и описано је њихово житије и страдање. А 28. јуна празнује се пренос њихових моштију из Канопоса у Манутин и многобројна чудеса, која се догодише од њихових моштију. Свети Кирил, патријарх александријски, мољаше се приљежно Богу, да уништи идолско нечестије у месту Манутину, где беше идолски храм и где владаше сила демонска. Тада се јави патријарху ангел Божји и рече му, да ће Манутин бити очишћен од нечистија, ако он пренесе на то место мошти светих Кира и Јована. Патријарх то одмах и учини: пренесе чесне мошти мученика у Манутин и сагради тамо цркву у име светих Кира и Јована. Од моштију ових мученика исцели се од шкрофула Амоније, син александријског градоначелника Јулијана; неки Теодор од слепила; Исидор од Мајума излечи се од труљења црне џигерице; жена Теодора од отрованости; неки Евгеније од водене болести, као и многи други од других болести и мука. Све се ово догодило 412. године.

2. Преподобни Сенуфије Заставоносац. Велики испосник и чудотворац из Мисирске пустиње; савременик патријарха Теофила и цара Теодосија Великог. Назван Заставоносац зато што молитвама својим поможе једанпут цару Теодосију да одржи победу над непријатељском војском. Када га цар позва да дође у Цариград, он одговори да не може доћи, али му посла једну своју худу расу и штап. Пошавши у рат, цар обуче расу Сенуфијеву и узе штап. И врати се из рата победоносан.

3. Преподобни Павле Лекар. Родом Коринћанин. После школовања повуче се у манастир и постане инок. Велику борбу имаше с нечистим духом блуда. Па када га силом крсном отера од себе, али дух му устроји пакост на тај начин што напусти неку развратну жену да каже, да је родила дете с Павлом. Тада га јеретици извукоше из манастира, дадоше му дете у руке и тераху га по граду, да га свет пљује. А детету беше само неколико дана. Помоли се свети Павле приљежно Богу и рече народу: „Ево, нека само дете каже, ко му је отац!“ И дете пружи руку из пелена, показа на неког ковача и рече: „Овај је мој отац, а не Павле монах!“ Постидеше се противници Павлови, и Павлу Бог даде лечебну моћ велику, тако да кад стављаше руке своје на болеснике, болесници оздрављаху. У старости мирно се упокоји угодивши Богу животом својим на земљи. Живео у VIII веку.

Сенуфије старац у пустињи пости,
Бестрасно му тело, као сухе кости,
Но ко вода негда из камена суха.
Благодат из њега тече Светог Духа:
У мртвеном телу силан дух се крије
To зачуо славни цар Теодосије,
Па кад цар хоћаше на војну да пође.
Поручи да старац Сенуфије дође.
Да благослов даде, да цар скруши врага.
Обећа му царе многобројна блага.
Ударише сузе старцу Сенуфију,
Отпоруку шаље цар Теодосију,
Да не може доћи, далеки су пути,
И молитву не сме бригама да мути.
Захваљује цару на свакоме дару
И расу му шаље, калуђерску, cтapy.
Још уз расу шаље и штап један стари,
To цару бејаху од инока дари!
Нек штап узме царе, и расу обуче,
Па ће све душмане у рату да туче.
Ко инок обучен цар на војну пође –
Победилац славан он са војне дође.
Стуб победни царе у граду направи.
На врх стуба свој лик ко инока стави,
Да свет памти веру цар Теодосија
И чудесну силу светог Сенуфија.

РАСУЂИВАЊЕ
Протестанти су одрекли Богу чудотворство кроз материјалне ствари. Они су мислили тиме да одухове хришћанску веру, међутим су је баш тиме и осиромашили и онаказили. Они су одрекли дејство Божје моћи кроз иконе, кроз мошти светитељске, кроз крст, па најзад, неки од њих, и кроз Причешће. Ако би ишли доследно тим наопаким путем, они би морали одрећи и чудеса, која су се догодила од живога тела Господа Исуса, јер и тело Његово је било материјално; исто тако и чудеса од додира руку апостолских и светитељских, јер и те руке су материјалне, a да и не говоримо o жезлу Мојсејевом, o ризи и појасу Пресвете Богородице, o убрусу апостола Павла итд. У том свом одрицању протестанти стоје у опреци са целом старом црквом. Ево једног од хиљаде и хиљаде доказа, да Бог дејствује кроз ствари, нарочито онда кад хоће да прослави Своје светитеље: у Александрији подигнут је био високи стуб са статуом цара Теодосија у монашкој хаљини и са монашким штапом у руци за спомен цареве победе коју је цар, одевен у расу св. Сенуфија и са његовим штапом у рукама, однео над непријатељем. Кад Бог хоће, онда и једна хаљина светитељска побеђује силне војске неверничке. Ко сме ограничити дејство и начине дејства моћи свесилнога Бога?

СОЗЕРЦАЊЕ
Да созерцавам чудесно исцељење десеторице губавих (Лк. 17, 12) и то:
1. како Господ моћном речју исцели десет губавих људи, који га мољаху,
2. како и мене, духовно и морално губавог, Господ може исцелити, ако My вапијем.

БЕСЕДА
о светости
По свецу који вас је позвао, и ви будите свети у свему живљењу. (I Пет. 1, 15)
Светост је, браћо, врлина што обухвата све остале врлине. Отуда је и светитељ, браћо, човек украшен свима врлинама. Јер ако је човек један молитвен а није милосрдан, не може се назвати светим. Или ако неко трпи, али без вере и наде – не спада у светитеље. Или ако је неко веома милосрдан, но без вере у Бога – ваистину такав се не броји у светитеље. Светитељ је савршен човек, онакав какав је био Адам у Рају; или још боље: онакав какав је био Нови Адам, Господ Исус Христос. Ово је Светац над свецима. Ово је сејач светости на земљи и однеговач светитеља у историји. Он нас је позвао у достојанство светитеља. Он нам је показао пример правог светитеља. Он је прототип светитеља, као што је Он и праобраз човека. Прави човек, браћо, и не значи друго него светитељ. Светитељ и човек – то је једно исто. Он нам је показао, шта значи бити човек или шта значи бити светитељ. А апостол Његов, Петар, заповеда нам: будите свети у свему живљењу! Светац није светац једним делом живота него целим животом. У сваком делу и делићу нашег живота морамо бити свети, да бисмо се убројали у свете, то јест у људе, по прототипу светитеља и праобразу човека, Господу Исусу Христу. Господе свесвети, Теби слава и хвала вавек. Амин.

ДАНАС ЈЕ САБОР НОВОМУЧЕНИКА ДАБРОБОСАНСКИХ И МИЛЕШЕВСКИХ!!!
Новомученици Дабробосански
Саборни празник ових мученика, као и мученика Гламочких и Куленвакуфских установљен је на редовном заседању Светог архијерејског сабора Српске Православне Цркве у мају 2005. године. На овај дан врши се помен светих свештеномученика Дабробосанских, пострадалих за време другог светског рата од усташа и партизана.
Светеномученик Петар, митрополит Дабробосански
Исповедник Варнава, епископ Хвостански
Преподобномученици Житомислићки
Осам монаха манастира Житомислић, међу којима јеромонаси Доситеј (Вукићевић), Константин (Вучуровић), Макарије (Пејак) бачено је од стране усташа у јаму у Другом светском рату. Њихове свете мошти биле су похрањене у гробници поред олтара манастирске цркве. У току рата у Босни манастир и гробница мученика су разорени. Новомученици Житомислићки свечано су прибројани диптисима светих 15. маја 2003. године, кад је обновљени манастир Житомислић освештан.
Свештеномученик Момчило Челебићки
Свештеномученик Момчило (Гргуревић) рођен је 1906. године у месту Србиње (Фоча). Завршио је Богословију у Сарајеву 1928. године, а рукоположен је у чин ђакона и презвитера 1929. године. Служио је као парохијски свештеник у Челебићима све до мученичке смрти 9. новембра 1945. године. Почетком Другог светског рата био је одређен за ликвидацију неколико пута, али је милошћу Божјом избегао све покушаје. У новембарској ноћи 1945. године, кад је рат већ био завршен, ухватила га је трочлана потера. Постоје две верзије његовог мучеништва: прва је да му је живом претестерисан врат и друга је да му је муслиман из потере одсекао главу. Познато је да су главу свештеномученика Момчила однели су као трофеј у зграду Општине у Челебићима. После 45 година син Василије пренео је очеве земне осатке и сахранио их поред цркве у Челебићима. Православни мештани Челебића годинама су на свештеномучениковом гробу виђали чудесну небеску светлост. Данас се мошти свештеномученика Момчила чувају у цркви светог Николе у засеоку Рјеци у Челебићима.
Свештеномученик Добросав Доњевакуфски
Свештеномученик Добросав (Блажевић) рођен је 1916. године у Високом. Основно образовање стекао је у родном месту, док је Богословију завршио у Сарајеву. За ђакона и свештеника рукоположен је 1939. године у Сарајеву, одакле је упућен у Доњи Вакуф на парохију. У јуну 1941. године ухватиле су га усташе и окованог и везаног за запрежна кола водили су га улицама. Зверски је убијен на путу за Бугојно. Тело му није никада пронађено.
Свештеномученик Михаило, сабрат манастира Жиче
Јеромонах Михаило (Ђусић) рођен је у селу Гледићу изнад Љубостиње, 1911. године. Завршио је Богословски факултет у Београду. Замонашен је 6. јануара 1934. године, а исте године примио је јерођаконски и јеромонашки чин. Партизани су га ухватили, заједно с протосинђелом Јованом Рапајићем, у мају 1945. године и стрељали у Блажују код Сарајева.
Свештеномученик Јован, сабрат манастира Жиче
Протосинђел Јован (Рапајић) рођен је 1910. године. Завршио је Богословију 1931. године, а затим је апсолвирао на Богословском факултету Српске Православне Цркве. У мају 1945. године партизани су га ухватили заједно с јеромонахом Михаилом Ђусићем. Били су у затвору ОЗНА-е, где су их партизани изгладњивали и мучили. Стрељан је у Блажују код Сарајева у мају 1945. године. Очевици су касније говорили да су сами себи копали јаму.
Свештеномученик Јован Возућки
Свештеномученик Јован (Зечевић) рођен је 1895. године у Босанском Новом. Завршио је Богословију у Сарајеву, а тамо је био у групи Гаврила Принципа, због чега су га аустријске власти осудиле на четворогодишњу робију. Рукоположен је за ђакона и свештеника 1922. године. У јуну 1941. године одведен је с групом Срба у теретном вагону у Копривницу. Страшно је мучен и на крају убијен.
Исповедник Божидар Биљешевски
Свештеномученик Божидар (Јовић) рођен је 1912. године у Бусовачи. Завршио је Богословију у Сарајеву, а рукоположен је за ђакона и свештеника 1937. године. Умро је 9. маја 1951. године у казнено-поправном заводу у Зеници, где је иако невин издржавао казну од осам година.
Свештеномученик Богдан Сарајевски
Протојереј Богдан (Лалић) рођен је 8. јуна 1889. године у Сарајеву. Завршио је богословско-учитељску школу у Призрену. Рукоположен је за свештеника 25. априла 1924. године. Као парохијски свештеник службовао је на парохијама у Цикотама, Мокром, Палама и Врањану. На дужности вероучитеља затекао га је Други светски рат. Ухапшен је половином јуна 1941. године, заједно са својим сином који је био ученик богословије, а чије име није сачувано. Обојица су убијени на Велебиту и бачени у јаму Јадовно.
Свештеномученик Трифун Илијашки
Свештеномученик Трифун (Максимовић) рођен је 1873. године у селу Зенику код Сарајева. Завршио је Богословију у Раљеву, након чега је рукоположен за ђакона и свештеника 1899. године. Прогоњен је од стране аустријских власти. Почетком Првог светског рата био је утамничен. Стрељан је у Семизовцу у септембру 1914. године.
Свештеномученик Велимир Кошутички
Свештеномученик Велимир (Мијатовић) рођен је 1901. године Сокоцу. Завршио је Богословију у Сарајеву након чега је рукоположен за ђакона и свештеника 1923. године. Био је парох Кошутички. За време Другог светског рата протеран је у Србију, где је стрељан од стране партизана у марту 1945. године.
Свештеномученик Божидар Которски
Свештеномученик Божидар (Минић) рођен је 1901. године у Колашину. Завршио је Богословију у Сарајеву, а рукоположен је за ђакона 1926. године, а за свештеника 1927. године. Партизани су га стрељали 1945. године.
Свештеномученик Миладин Биљешевски
Свештеномученик Миладин (Минић) рођен је 15. новембра 1913. године у Пљевљима. Завршио је Богословију у Сарајеву 1935. године. До рукоположења 17. октобра 1937. године радио је у Црквеном суду. Био је парох Брежичански и Биљешевски. Ухапшен је 27. априла 1941. године. Убио га је бивши фратар из Бусоваче, Еуген Гујић.
Свештеномученик Марко Купрески
Свештеномученик Марко (Поповић) рођен је 1876. године у Купресу. Завршио је Богословију у Раљеву, а свештенички чин је примио 1901. године. За време Првог светског рата аустријске власти су га дуже време држале као таоца. Усташе су га ухапсиле 6. јуна 1941. године у Купресу. У Бугојну је неколико дана био затворен. Заклан је у шуми Јусуфа Спајића 24. јуна 1941. године.
Свештеномученик Димитрије Никшићки
Свештеномученик Димитрије (Рајановић) рођен је 2. фебруара 1909. године у Новој Вароши. Основну школу и гимназију завршио је у Пријепољу, а Богословију у Призрену 1931. године. Рукоположен је 1932. године и постављен је за парохијског свештеника у Соколовићима. Почетком 1939. године прешао је у село Нишић код Сарајева. Убијен је у околини Илијаша, у августу 1941. године, с једном групом Срба.
Свештеномученик Будимир Добрунски
Свештеномученик Будимир (Соколовић) рођен је 1910. године у Тегарама, код Сребренице. Завршио је Богословију на Цетињу 1931. године. Свештенички чин примио је наредне 1932. године. Стрељали су га партизани у Миљевини 1945. године.
Свештеномученик Реља Блажујски
Свештеномученик Реља (Спахић) рођен је 1906. године у Рогатици. Завршио је Богословију у Сарајеву. Рукоположен је за ђакона и свештеника 1927. године. Био је парох Рогатички, а потом и Блажујски. Усташе су га стрељале 10. августа 1941. године, заједно с 26 парохијана у шуми код Бутмира.
Исповедник Лазар Арадски
Свештеник Лазар (Ћулибрк) рођен је 1847. године у Војевци. Рукоположен је за ђакона и свештеника 1874. године. За време Првог светског рата интерниран је у Арад, где се и упокојио 12. марта 1915. године.
Свештеномученик Саво Брезански
Свештеномученик Саво (Шиљак) рођен је 1909. године у селу Лађанима код Пљеваља. Завршио је Богословију у Призрену 1931. године, а следеће 1932. године, рукоположен је за свештеника. Убијен је 1945. године у Славонији.
Свештеномученик Саво Сарајевски
Свештеномученик Саво (Шкаљак) рођен је 1881. године у Ступини. Завршио је Богословију у Раљеви, након чега је примио свештенички чин 1907. године. У време Првог светског рата аустријске власти су га узеле за таоца. После многобројних мука умро је у болници за умоболне у Сарајеву 1918. године.
Свештеномученик Милорад Илинобрдски
Свештеномученик Милорад (Вукојичић) рођен је 1917. године у Пљевљима. Завршио је Богословију у Сарајеву и рукоположен је за свештеника 1940. године. Војни суд у Пљевљима осудио га је као четника на смрт. Стрељан је 1945. године.
Свештеномученик Ратомир Дубочки
Свештеномученик Ратомир (Јанковић) рођен је 1915. године у Пљевљима. Завршио је Богословију у Сарајеву 1937. године, а свештенички чин примио је 1938. године у Сарајеву. Стрељали су га Италијани 4. децембра 1941. године у Пљевљима.
Свештеномученик Михаило Прибојски
Свештеномученик Михаило (Јевђевић) рођен је 1891. године у селу Жирчи. Свештенички чин примио је 1913. године. Стрељали су га партизани у Новом Пазару 1945. године.
Свештеномученик Душан Бучевски
Свештеномученик Душан (Пријовић) рођен је 1906. године у Пљевљима. Завршио је Богословију у Призрену 1928. године. Свештенички чин примио је наредне 1929. године. Стрељан је од стране партизана 1946. године у Пљевљима.
Свештеномученик Добросав Сјеверински
Свештеномученик Добросав (Соковић) рођен је 1915. године у селу Мокронози код Вишеграда. По завршетку Богословије у Сарајеву, примио је свештенички чин 1939. године. Убиле су га усташе у Сарајеву, у лето 1941. године.
Свештеномученик Нестор, игуман Милешевски
Свештеномученик Нестор (Тркуља) рођен је 1899. године у Црном Лугу. Након завршетка монашке школе, замонашен је у манастиру Раковица 1924. године. Исте године примио је и свештенички чин. Пред почетак Другог светског рата постављен је за старешину манастира Милешеве. Стрељали су га партизани у октобру 1941. године.
Свештеномученик Серафим, игуман Тројицки
Архимандрит Серафим (Џарић) рођен је 1875. године у селу Оћевини код Пљеваља. Замонашен је 1897. године у манастиру Свете Тројице код Пљеваља. За јерођакона је рукоположен 1898. године, а за јеромонаха 1900. године. Био је дугогодишњи старешина манастира Свете Тројице код Пљеваља. Стрељали су га партизани у Пљевљима 1. децембра 1941. године.
Свештеномученик Андрија Пљеваљски
Свештеномученик Андрија (Шиљак) рођен је 1898. године у Пљевљима. По заршетку Богословије у Призрену рукоположен је за свештеника 1922. године. Стрељали су га Италијани 4. децембра 1941. године у Пљевљима.
Свештеномученик Слободан Пљеваљски
Свештеномученик Слободан (Шиљак) рођен је 1881. године на Илином брду код Пљеваља. По заршетку Богословије у Призрену рукоположен је за свештеника 1903. године. Стрељали су га партизани 5. децембра 1945. године.
ПРОТОЈЕРЕЈ МИЛАН БОЖИЋ, ЕПИСКОП ВАРНАВА НАСТИЋ, ПРОТОПРЕЗВИТЕР СИМО БАЊАЦ, ПРОТОПРЕЗВИТЕР МИРКО СТОЈИСАВЉЕВИЋ, ПРОТОПРЕЗВИТЕР МИЛАН БАЊАЦ, ПРОТОПРЕЗВИТЕР ВУКОСАВ МИЛАНОВИЋ, ПРОТОПРЕЗВИТЕР МИЛАН ПОПОВИЋ, ПРЕЗВИТЕР РОДОЉУБ САМАРЏИЋ и СВЕШТЕНИК ДАМЈАН ШТРБАЦ.

29. јун по јулијанском календару
1. Свети апостол Петар. Син Јонин, брат Андреје првозваног, из племена Симеонова, из града Витсаиде. Био је рибар, и најпре се звао Симеоном, но Господ је благозволео назвати га Кифом, или Петром (Јн 1, 42). Он је први од ученика јасно изразио веру у Господа Исуса рекавши: „Ти су Христос, Син Бога живога“ (Мт 16, 16). Његова љубав према Господу била је велика, а његова вера у Господа постепено се утврђивала. Када је Господ изведен на суд, Петар Га се три пута одрекао, но само један поглед у лице Господа – и душа Петрова била је испуњена стидом и покајањем. После силаска Светога Духа Петар се јавља неустрашивим и силним проповедником Јеванђеља. После његове једне беседе у Јерусалиму обратило се у веру око три хиљаде душа. Проповедао је Јеванђеље по Палестини и Малој Азији, по Илирику и Италији. Чинио је моћна чудеса: лечио је болесне, ваксрсавао мртве; чак и од сенке његове исцељивали су се болесници. Имао је велику борбу са Симоном Волхом, који се издавао за бога, а у ствари био је слуга сатанин. Најзад га је посрамио и победио. По заповести опакога цара Нерона, Симоновог пријатеља, Петар би осуђен на смрт. Поставивши Лина за епископа у Риму и посаветовавши и утешивши стадо Христово, Петар пође радосно на смрт. Видећи крст пред собом, он умоли своје џелате, да га распну наопако, пошто сматраше себе недостојним да умре као и Господ његов. И тако упокоји се велики слуга великог Господара, и прими венац славе вечне (в. 16. јануар).

2. Свети апостол Павле. Родом из Тарса, а од племена Венијаминова. Најпре се звао Савле, учио се код Гамалила, био фарисеј и гонитељ Хришћанства. Чудесно обраћен у веру хришћанску самим Господом, који му се јавио на путу за Дамаск. Крштен од апостола Ананије, прозват Павлом и увршћен у службу великих апостола. Са пламеном ревношћу проповедао Јеванђеље свуда од граница Арабије до Шпаније, међу Јеврејима и међу незнабошцима. Добио назив апостола незнабожаца. Колико су страховита била његова страдања, толико је било његово натчовечанско стрпљење. Кроз све године свог проповедања он је из дана у дан висио као о једном слабом кончићу између живота и смрти. Пошто је испунио све дане и ноћи трудом и страдањем за Христа, пошто је организовао цркву по многобројним местима, и пошто је достигао ту меру савршенства, да је могао рећи: „Не живим ја него Христос живи у мени“, тада је био посечен у Риму, у време цара Нерона, кад и апостол Петар.

Неуки и уки, но духом једнаки
И љубављу Божјом ко ангели јаки,
Петар прости човек, Павле школовани –
Благодаћу Духа оба обасјани.
Две пламене свеће, свеће неугасне,
Две блиставе звезде, високе и красне.
Обиграше земљу, и светлост пронеше
Све људима даше, ништа не узеше,
Сиромаси пуки – свет обогатише,
Узници и слуге – сав свет покорише.
Свет обогатише учењем Христовим,
Сав свет покорише оружијем новим:
Смирењем и миром, и благом кротошћу.
Молитвом и постом и силном милошћу.
Кад им бурног дана стиже бурно вече
Нерон крвожедни живот им пресече.
Но кад владар света заповест издаде
И Петра и Павла страдању предаде.
Свет бејаше њихов, a не његов више –
Апостоли смрћу царство задобише.

РАСУЂИВАЊЕ
Симон Петар и Симон Волх. Непријатељи Хришћанства воле често да наводе примере великих чудотвораца међу незнабошцима, да би тиме лаковерне обманули, хришћанску веру унизили a незнабоштво, чародејство, гатарство, сатанинство и свако шарлатанство узвисили. Нема сумње да и сатана преко слугу својих покушава чинити чудеса, но сва та чудеса његових слугу не потичу из човекољубља, сажаљења, милосрђа и из вере у Бога него из гордости, себичности, сујете и човекомржње. Хришћанин треба да се научи из историје апостолске разликовати чудеса божанска од сатанских обмана и фантазија. Нека се само сети апостола Петра и Симона Волха. Нека упореди чудеса Петрова са тобожњим чудесима Симоновим. Апостол обраћао камена срца људи у срца благородна, лечио болесне, васкрсавао мртве, и то све молитвом и вером у живога Бога; Симон Волх пак задивљавао људе ђаволским привиђењима. Апостол Петар био је друг Божји, a Симон Волх друг и штићеник развратног цара Нерона, који је скончао самоубиством. Чудеса факира незнабожачких спадају у врсту привиђења и обмана Симона Волха. Кao што усијан песак личи издалека на воду, тако и „чудеса“ факирска личе на животворна чудеса хришћанска.

СОЗЕРЦАЊЕ
Да созерцавам чудесно исцељење слепога Вартимеја (Мк. 10, 46) и то:
1. како Вартимеј мољаше Господа: помилуј ме!
2. како Господ рече: прогледај! и прогледа,
3. како реч Господња и мојој слепој души може дати вид, ако се молим.

БЕСЕДА
о страху Божјем Проведите вријеме својега живљења са страхом. (I Пет. 1, 17)
Ово су речи великог апостола Петра, речи које имају двојну потврду: небесно надахнуће и сопствено искуство. По небесном надахнућу прости рибар Петар постао је учитељ народа, стуб вере, силан чудотворац. По сопственом искуству он је сазнао, да је сва његова мудрост и сила од Бога, и да отуда треба имати у себи страх Божји. Никакав други страх него страх Божји.
Луд се страши само онда када муња севне и гром пукне, а мудар се страши од Бога сваки дан и сваки час. Творац муње и грома страшнији је од обојега, а Он се не појављује пред тобом с времена на време, као муња и гром, него непрестано је пред тобом, и не одмиче се од тебе. Зато није довољно само с времена на време имати страх Божји, него страхом Божјим треба дисати. Страх Божји је озон у загушљивој атмосфери душе наше. Тај озон доноси чистоту, и лакоћу, и благоухани мирис, здравље. Док год се није утврдио у страху Божјем, Петар је био само Петар а не апостол, и јунак, и учитељ народа, и чудотворац.
О браћо моја, да се не веселимо пре жетве. Овај живот наш није жетва но сетва, и труд, и зној и страх. Ратар живи у страху све док не сабере плодове с њиве. Оставимо и ми весеље за дан жетве, а сад је време труду и страху. Да ли ћу бити спасен? То питање треба свакога од нас да мучи онако исто као што ратара мучи питање: да ли ћу пожњети плод од труда мога на њиви? Сваки дан ратар се труди и страхује. Трудимо се и ми и страхујмо све вријеме свога живљења на земљи.
О Господе страшни и силни, одржи нас у страху Твоме. Теби слава и хвала вавек. Амин.

30. јун по јулијанском календару
1. Сабор светих славних и свехвалних апостола. Мада сваки од дванаест великих апостола има свој нарочити дан празновања у години, ипак је црква одредила овај дан као саборни празник свих укупно, и уз њих Павла. Ово су имена и ово су дани посебног празновања свете Дванаесторице: Петар – 29. јуна и 16. јануара; Андреј – 30. новембра; Јаков Зеведејев – 30. априла; Јован Богослов – 26. септембра и 8. маја; Филип -14. новембра; Вартоломеј – 11. јуна и 25. августа; Тома – 6. октобра; Матеј Јеванђелист – 16. новембра; Јаков Алфејев – 9. октобра; Тадеј (или Јуда Јаковљев) – 19. јуна; Симон Зилот – 10. маја; Матија – 9. августа; Павле – 29. јуна; Да поменемо још овде, како је који од ових најсветијих и најкориснијих људи у историји света скончао свој земни живот: Петар – распет наопако; Андреј – распет; Јаков Зеведејев – посечен; Јован Богослов – упокојио се чудесно; Филип – распет; Вартоломеј – распет, па одеран и посечен; Тома – избоден са пет копља; Матеј – огњем сажежен; Јаков Алфејев – распет; Тадеј – распет; Симон Зилот – распет; Матеј – каменован, па мртав посечен секиром; Павле – посечен.

2. Блажени Петар царевић. Пореклом Татарин, и синовац татарског цара Беркаја. Чу речи о спасењу од епископа Ростовског Кирила, и те речи му се прилепише за срце. А када још виде чудесно исцељење сина Беркајевог помоћу молитве епископа Кирила, он остави потајно Златну Орду и добеже у Ростов, где се крсти, и где свом душом и срцем предаде себе подвигу и изучавању вере благочестиве. Једном заноћи на обали језера, и у сну му се јавише апостоли Петар и Павле и наредише му, да сагради цркву у њихово име на самом том месту; још уз то добије од њих и потребан новац за ту сврху. Петар, заиста, сагради ту прекрасан храм, у коме се и сам под старост, после смрти своје супруге, замонаши. Мирно сконча у дубокој старости 29. јуна 1290. године а црква његова постане и остане манастиром, такозваним Петровским.

3. Преподобни Георгије Иверски. Рођен у Иверији или Грузији 1014. године као сродник царева грузијских. Добио добро класично образовање у детињству, но срце га повукло духовном животу. Подвизавао се код чувеног духовника Георгија у гори Црној. Одбегао у Свету Гору, и наставио подвиг у манастиру Иверу. Постао игуманом иверским. Помоћу цара Константина Мономаха обновио Ивер и покрио цркву оловом. Тај оловни кров и до данас стоји. Превео на грузински језик Свето Писмо, Пролог и богослужбене књиге. Цар Баграт позове га у Грузију, да учи народ. Царски буде дочекан у својој домовини. Свуда је ходио и поучавао клир и народ. У старости пожели да сконча у Светој Гори, куда се и крене, но смрт га стигне у Цариграду 1067. године. Мошти му пренете у Ивер. Иако је умро 24. маја, Иверци празнују спомен његов 30. јуна сматрајући га равноапостолним.

Цели свет бејаше ко пустиња суха:
Полетеше по њој колеснице Духа –
Апостоли свети, огњенога вида:
Кроз њих Дух Пресвети вселену презида.
Потекоше реке чудне благодати.
Пустиња се мртва у живот обрати,
Апостоли дивни, водени облаци.
Простаци- мудраци, рибари-јунаци!
Од Ганга до Темзе пронеше буктињу.
Од Нила до Понта јавише светињу.
Од Персије шарне до тучне Галије.
Где пешачи нога ил’ плове галије –
Свуд пронеше чудо Ваплоћеног Бога,
Свуд јавише име Христа Васкрслога,
Без жалбе и страха, без сваке пометње:
Планине и мора не беху им сметње.
Мач их не устраши, нит гоњење стукну,
Ни сав огањ адски, што против њих букну.
Истина их веде a не лажна басна:
Христос нам је живот, a смрт добит красна!
Тако говораху. Шта се таквим може?
Распети им тела? Одерати коже?
To свет и учини, но – шта им науди?
– Да царују вечно! – тако Бог пресуди.

РАСУЂИВАЊЕ
Брига за добро свих људи! Та брига је испуњавала узвишени дух и благородно срце светих апостола. Пишући o апостолу Павлу, Златоуст га назива „општим оцем света.“ „Кao да је он вели Златоуст, „сам родио цео свет, тако се беспокојио, трудио, старао да све уведе у царство.“ Заиста, превисок је овај назив „општи отац света“, но ако би се он могао ма коме, после Бога, придати, могао би само апостолима Христовим. По родитељској бризи за сав свет они су у истини били „општи оци света.“ Има много матера у свету. које мање брину о добру своје деце него што су апостоли бринули o добру својих гонитеља и непријатеља. Свога најљућег противника, Симона Волха, апостол Петар је два пута спасао од смрти: једном кад га је народ хтео сажећи и други пут када га је пас хтео растргнути. И помислите, како се свет одужио овим својим добротворима! као нај-већим разбојницима и злочинцима. O како су истините речи св. Кипријана, који вели: „Док год смо у телу, нама хришћанима бива све исто што и незнабошцима; разлика је само у духу.“

СОЗЕРЦАЊЕ
Да созерцавам чудесно покајање разбојника на крсту (Лк. 23, 40) и то:
1. како разумни разбојник у муци осећа близину Божју, каје се и моли Богу за спасење, док неразумног мука наводи на хуљење Бога,
2. како сам и ја разбојник због греха, треба да будем као онај
разумни разбојник кога мука не удаљи од Бога него приближи Богу, Богу и спасењу.

БЕСЕДА
о сили и дејству добрих дела
Јер је тако воља Божија да добријем дјелима обуздавате незнање 6езумнијех људи. (I Пет. 2, 15)
Тешко је, браћо, спорити с безбожним; тешко разговарати с безумним; тешко убеђивати озлобљеног. Безбожна и безумна и озлобљена тешко ћеш убедити речима. Пре ћеш их убедити делима. Нека виде ваша добра дјела и хвале Бога. (I Пет. 2, 12) Онима који хоће да споре с вама, учините добро дело, и ви ћете добити спор. Једно дело милосрђа брже ће уразумити безумнога и ублажити озлобљенога него многи часови разговора. Ако безбоштво и безумље и злоба долазе од незнања, то незнање је као беснило, које се најбрже да обуздати доброчинством. Ако ли ти с безбожним спориш његовим бесним начином, тиме појачаваш бес безбоштва. Ако ли се с безумним разговараш ругањем, мрак безумља се увећава. Ако ли злобног мислиш да убедиш гневом, тиме разгореваш већма огањ злобе. Кротко и благо дело је као вода у пожар. Сети се увек светих апостола и њиховог успешног начина опхођења с људима. Ако те безбожник изазива, то те не изазива човек него ђаво; човек је по природи побожан. Ако те безумни ружи, то те не ружи човек но ђаво; човек је по природи уман. Ако те озлобљени гони, то те не гони човек но ђаво; човек је по природи благ. Ђаво те изазива на дуге спорове и бесплодне разговоре, а од доброг дела бежи. Учини добро дело у име Христово, и ђаво ће побећи, и онда ћеш ти тек имати посла с људима, с правим људима: побожним, умним и благим. Но све што чиниш, чини у име Господње.

Tri dana bez posta o žitiju...

Smederevo jesi živ ili je ponestalo žitija...

15. јул по јулијанском календару

1. Св. муч. Кирик и Јулита. Ова светитељка беше од рода племићског. Рано обудове и оста с новорођеним младенцем Кириком. Живљаше у Иконији граду Ликаонијском, и беше сва предана вери Христовој. Свога синчића крсти одмах по рођењу, а када му беше три године, она га научи вери и молитви онолико колико дете тога узраста могаше примити. Када Диоклецијан нареди гоњење хришћана, у граду Иконији би проливена многа невина крв. Јулита узе свога сина и склони се од гњева незнабожачког у град Селевкију. Но и тамо не беше боље. Јулита беше ухваћена и као хришћанка изведена пред судију. Пошто Јулита храбро изјави своју веру у Господа Исуса, судија, да би је ражалио и поколебао, узе дете на своје руке и поче га миловати. Но Кирик викаше иза гласа: „ја сам хришћанин, пусти ме матери!“ и поче ручицама својим гребати судију одвраћајући своје лице од њега. Расрди се судија, тресну дете о земљу и отури ногом, а дете се скотрља низ камене степенице, и предаде Богу своју свету и невину душу. Видећи како Кирик пострада пре ње св. Јулита беше радосна и заблагодари Богу, што сина њеног удостоји мученичког венца. После многих мука и Јулита би мачем посечена, 304. год. Мошти св. Кирика и Јулите до дана данашњега су чудотворне. Један део моштију ових светитеља налазе се у Охриду у цркви св. Богородице Болничке.

2. Св. Владимир велики кнез руски. На крштењу назват Василије. Син кнеза Свјатослава, а унук Игора и Олге, Владимир најпре беше сав незнабожац, и по веровању и по животу. Сазнавши да постоје друге вере он поче брижљиво испитивати, која је од њих најбоља. Зато посла и једно изасланство у Цариград. Када се изасланици вратише, саопштише кнезу, да су били на служби у православној цркви, Светој Софији, и да су били „ван себе не знајући да ли су на земљи или на небу.“ То побуди Владимира, да се крсти и да крсти народ свој. Главни идол Перун би свучен са брда Кијевскоги бачен у реку Дњепар. Примивши веру хришћанску Владимир савршено измени свој живот, и улагаше сав труд, да тачно испуњава све прописе ове вере. Нареди да се свуда по држави његовој зидају цркве на место порушених идола, а сам сазида красну цркву Пресветој Богородици у Кијеву. Ова црква беше подигнута на оном истом месту, где раније мученички пострадаше за Христа св. Теодор и син му Јован (в. 12. јули). С оним истим неодољивим напором, с којим раније Владимир штићаше идолопоклонство, распростираше он сада хришћанство. Упокоји се у Господу 1015. год.

Идолско беснило кад владаше светом,
Пострада Јулита с Кириком дететом,
Две невине жртве, два печата нова,
Два сведока жива Ваплоћеног Слова.
Од свих блага земних скупља је истина,
Не пожали мајка ни себе ни сина,
Не пожали младост, богатство ни снагу.
Безобзирно пође по Христовом трагу.
Ко истину позна, поново се роди,
Истина га води миру и слободи.
Блажена Јулита истину осети
Кад се крстом крсти и вером просвети.
Пуна Божјег мира и слободе праве
Мртвог виде сина без крика и страве,
Без крика и страве под мач главу сави
Мученичком смрћу Истину прослави.

РАСУЂИВАЊЕ
Гостољубље се поштује и у другим верама, али хришћанство је истакло гостољубље као дужност и обавезу. С друге стране благодарност за гостољубље не мање је дужност и обавеза за хришћане. Ко се научи благодаран бити људима на гостољубљу, тај ће умети бити благодаран Богу – на гостољубљу. Јер шта смо ми овде на земљи до гости Божји? Шта су чак и ангели на небу друго до гости Божји. Прича се за цара Филипа Македонског, како је страшно казнио једног свог дворјанина за неблагодарност. Пошље цар свог дворјанина преко мора, да му сврши неки посао. Дворјанин сврши и крене назад на лађи. Бура лађу разбије, и дворјанин се нађе на таласима. Срећом то беше недалеко од обале. Неки рибар виде човека где се дави, пожури му у помоћ са својим чуном, и извезе га на обалу. Пошто се опоравио и одмори оде дворјанин цару, и исприча беду са буром на мору. Цар желећи да га награди упита га, шта жели да му да? А дворјанин именова онога рибара и рече цару, да би највише желео, да му цар подари имање онога рибара украј мора. Цар му одмах учини по жељи. Но када се дворјанин усели у имање свога највећег добротвора, онда овај у очајању оде цару, исприча све и пожали се. Он је рече, живот спасао дворјанину, а овај га сад гони из куће. Чувши за то цар разјари се веома на неблагодарног дворјанина и нареди, да му се на челу врелим гвожђем уреже: „неблагодарни гост“.

СОЗЕРЦАЊЕ
Да созерецавам чудесно процветање палице Аронове (IV Мојсије 17), и то:
1. како Бог нареди, ради утишања вике на Мојсеја и Арона, да се палице свих старешина домова метну у шатор од састанка;
2. како само суха палица Аронова за ноћ озелени и процвета и показа род;
3. како и мртву од греха душу људску Бог може оживети.

БЕСЕДА
о благодати и миру
Благодат и мир да вам се умножи
познавањем Бога и Христа Исуса
Господа нашег. (II Пет. 1, 2)
Познавањем Бога умножава се, браћо, благодат и мир. Познавањем пак створења мимо Бога, као одсечене од Бога, или на супрот Бога, умножава се, браћо, јад и немир. Да се јад и немир умножава код оних, који се упознавају са тварима без упознавања с Богом, не сведочи ли довољно о томе множина самоубиства баш међу онима који су изабрали себи за занат да проучавају природу и живот људски без Бога? О колика множина међу њима душа нервозних, раздражених, озлобљених, помрачених, избезумљених, које само дан или месец раставља од самоубиства! Познавањем пак Бога умножава се благодат и мир. То је апостол искусио лично, и своје драгоцено искуство предаје другима.
Ни благодат ни мир нису дарови земље него дарови неба. Те дарове Бог дарује онима који се труде да умноже своје познање о Њему.
Какав је најбржи пут познања Бога, браћо? Несумњиво кроз Христа Исуса Господа нашег. Он је Откровитељ и Он је Откровење, Мудрац и Мудрост, Учитељ и Наука. Од Њега је благодат, од Њега мир. Ко упознаје Бога кроз познавање створених бића у природи и кроз законе природе, као што чине незнабошци, не чини ништа рђаво, али иде путем околишним и посредним, путем, на коме многи залутају и изгубе се. Ко упознаје Бога кроз савест и судбе људске, као што чине моралисти, не чини рђаво, али и тај иде путем околишним и тешким, те може да залута и изгуби се. Но ко упозна Бога упознајући Господа Христа, тај је на најкраћем и најсигурнијем путу.
Господе Исусе, помози нам на путу к Теби и Оцу Твоме и Духу Светоме. Теби слава и хвала вавек. Амин.

16. јул по јулијанском календару
1. Свешт. муч. Атиноген еп. Севастијски, у Јерменији. Живљаше у једном манастиру близу града са 10 својих ученика. У време Диоклецијаново дође у Севастију неки љути мучитељ хришћана Филомарх. И многе хришћане у граду похвата и поби. Кад виде Атиногена и његове ученике, он рече старцу, да принесе жртву идолима, да не погине као што су и други хришћани погинули. Одговори му Атиноген: „о мучитељу, они које ти именујеш погинулим нису погинули него су на небесима и ликују с ангелима.“ Дирљив је призор био када је једна кошута, коју је милостиви Атиноген својом руком хранио, притекла к њему и видећи га у беди сузе пролевала. И зверови су горски имали више сажаљења према мученицима Христовим него незнабошци! После тешких мучења, при којима ангел Божји ублажаваше мученике, сви бише мачем посечени, најпре свештеници и сатрудници Атиногенови, а по том и сам Атиноген, и преселише се у небесну домовину, 311. год.

2. Св. муч. Јулија девица. Родом из Картагене, од знаменита рода. Када Персијанци покорише Картагену, многи народ би одвучен у ропство. И св. Јулија би ухваћена и заробљена и допаде у руке неком трговцу у Сирији. Тај трговац беше незнабожац. Видевши Јулију као хришћанку он је саветоваше више пута да се одрекне Христа и постане једноверна с њим, али Јулија никако на то не пристајаше. Па како Јулија беше верна и поуздана у служби, то је трговац остави на миру и не говораше јој више о вери. Једном трговац натовари лађу робом, узе Јулију собом, и крете морем у далеке стране ради трговине. Када стигоше на Корзику, беше неки празник незнабожачки, и трговац се придружи скверном жртвоприношењу, а Јулија оста у лађи плачући што толико људи живе у глупој заблуди и не познају истину. Но некако незнабошци сазнаду за њу, извуку је из лађе, и ако се њен господар томе противио, и почну је страшно мучити. Одсекоше јој груди и бацише на неки камен, а по том распеше је на крст, на коме св. Јулија предаде дух свој Богу. Њена смрт буде објављена ангелом Божјим монасима на оближњем острву Маргарити (или Горгони), и они пређу и чесно сахране тело мученице. Многа чудеса пројављивала су се на гробу св. Јулије кроз векове и векове, а и она се сама некима јављала из онога света. Чесно пострада у VI столећу. После много година хтедоше верни сазидати нову цркву, на једном другом месту, у част свете Јулије, пошто стара црква беше и тесна и оронула. Сабраше, дакле материјал: камен, циглу, песак и остало што треба на том новом месту. Али се догоди да ноћу уочи оног дана, када су намеравали темељ положити, сав онај материјал беше невидљивом руком пренет до оне старе црквице. У недоумици људи опет пренеше материјал на оно ново место, но опет се догоди исто: материјал се обрете на старом месту поред старе цркве. И видеше ноћни стражари неку пресветлу девојку како на белим воловима превози материјал ка старој цркви. Из овога разумеше сви, да св. Јулија не жели да јој се црква зида на другом месту, те порушише стару цркву, и на том истом месту подигоше нову.

3. Св. 15000 мученика. Бише посечени мачем за веру Христову у Персији.

4. Св. муч. Атиноген. Састављач вечерње песме: Свете тихи. Скончао за Христа у огњу и удостојио се вечне славе у царству Божјем.

5. Спомен шест Васељенских Сабора. Овај заједнички спомен првих шест Сабора врши се оне недеље између 13. и 19. јула.

Мученица Јулија,
За свог Христа распета,
Силу Христа призива,
Силу Часног Дрвета.
Из шест рана крв изли,
Крвљу земљу обагри,
Јер у Христа верова,
Веру своју не сакри.
Ни њу Христос не сакри,
Целом свету објави,
И у царству бесмртном
На небеси прослави
Кад издахну Јулија
Дух свој чисти и свети,
Из уста јој голуб бел
У висину узлети…
Кад то људи смотрише
Сви у страху вапише:
– Тешко злобним судијам’
Што крв праву пролише!

РАСУЂИВАЊЕ
Васељенски Сабори то су највећи мегдани борбе Православља са јересима. Под данашњим датумом црква спомиње првих шест Сабора укупно, и то: први Васељенски Сабор у Никеји 325. год. са учешћем 318 св. отаца. Засебно се спомиње 29. маја и седме недеље по Васкрсу. Овај Сабор оповрже јерес Аријеву против Бога Сина. Други Васељенски Сабор у Цариграду 381. год. са 150 св. отаца. Засебно се спомиње 22. маја. Овај Сабор оповрже јерес Македонијеву против Бога Духа Светога. Трећи Васељенски Сабор у Ефесу 431. год. са 200 св. отаца. Засебно се спомиње 9. септембра. Овај Сабор оповрже јерес Несторијеву против Богоматере. Четврти Васељенски Сабор у Халкидону 451. год. са 630 св. отаца. Засебно се спомиње 16. јула. Овај Сабор оповрже јерес монофизитску. Пети Васељенски Сабор у Цариграду 553. год. са 160 св. отаца. Засебно се спомиње 25. јула. Овај Сабор оповрже јерес Оригенову. Шести Васељенски Сабору Цариграду 691. год. са 170 св. отаца. Засебно празновање 23. јануара. Овај Сабор оповрже јерес монотелитску. Седми Васељенски Сабор пак који је био 878. год. са 367 св. отаца, не спомиње се овога пута него само засебно 11. октобра. Овај Сабор оповрже јерес иконоборну. На овим Саборима дејством Духа Светога осуђене су све јереси и објашњена и утврђена вера православна за увек.

СОЗЕРЦАЊЕ
Да созерцавам чудесно извођење воде из стене у Кадису (IV Мојс. 20), и то:
1. како Мојсеј по наредби Божјој удари штапом у стену али без вере, и како Божјом вољом вода истече:
2. како Бог казни Мојсеја и Арона због маловерства тиме што им не допусти да уђу у Земљу Обећану;
3. како се тиме показа, да је и велики праведник као Мојсеј склон греху, – да се нико од смртних не би узносио својом врлином.

БЕСЕДА
о уделу верних у природи Божјој
Да имате дијел у Божијој природи. (II Пет. 1, 4)
Како може браћо, смртан човек имати део у Божјој природи? Како се може вечно здружити с временим, и славно с беславним, и нетрулежно с трулежним, и чисто с нечистим? Не може без нарочитих услова. А те услове апостол и спомиње, и то: један услов од Божје стране а други од стране човечје. Као услов од Божје стране он спомиње силе Његове које требају к животу и побожности; а као услов од стране човечје – ако утечете од тјелеснијих жеља овога свијета. Бог је испунио Свој услов и дао нам Своје силе дароване познањем онога који нас позва славом и добродјетељу. Сада је на реду човек, да испуни свој услов, тј. да познавши Христа Господа утече од телесних жеља овога света. Господ Христос прво је отворио небо и сва блага небеска, па је онда позвао људе, да приступе и приме та блага. Како је позвао? Да ли само речима? И речима, но не само речима него славом и добродјетељу: славом, тј. Својим славним васкрсењем; добродетељу, тј. својом чудесном службом и страдањем. Тиме је Он позвао нас, да примимо превелика обећања, те да њих ради имамо део у Божјој природи. Но да би ми могли познати Христа и чути позив Његов морамо претходно утећи од телесних жеља овога света. Ако ли не утечемо, онда ћемо остати слепи пред Њим, пред Његовом славом и добродетељу, и глуви пред Његовим позивом.
О браћо, како је превелика милост Божја према нама! По тој превеликој милости Божјој нама смртнима нуди се усиновљење од бесмртног, и нама грешним узиђивање у прослављено Тело Господа Исуса. Али – само под условом, који није ни велико бреме ни тежак крст.
О Господе Исусе, испуњење свих обећања и изворе свих добара, исцели нас од слепила и глувила нашег, и додај нам силе, да утекнемо од телесних жеља овога света. Теби слава и хвала вавек. Амин.

17. јул по јулијанском календару
1. Св. муч. Марина. Родом из Антиохије Писидијске, од родитеља незнабожачких. Тек у 12. својој години чу Марина за Господа Исуса Христа, како се ваплоти од Пречисте Деве, како чудеса многа сотвори, крсну смрт прими и славно васкрсе. Њено младо срце распали се љубављу према Господу, и она се заветоваше никад се не удавати, и још жељаше свом душом пострадати за Христа и крстити се у крви мучеништва. Њен отац омрзну је због вере њене и не сматраше је ћерком. Намесник царски, Олимврије, сазнавши од Марине да је она хришћанка, пожели од ње најпре да му буде жена. А када Марина то одби, он јој нареди да се поклони идолима, на што св. Марина одговори: „не ћу се поклонити ни принети жртве бездиханим и мртвим идолима, који нити сами себе познају нити пак знају, да ли их ми чествујемо или бешчествујемо; не дам њима оне части, која припада само Творцу мојему“. Тада је Олимврије стави на љуте муке, па је сву рањену и крваву баци у тамницу. У тамници Марина се мољаше Богу, и после молитве јави јој се најпре ђаво у виду страшне змије, која обзину главу њену. Но када се она прекрсти змија се распуче и ишчезе. Тада је облиста светлост небесна, и њој се учини, да ишчезоше зидови тамнице, заједно са кровом, и крст се јави, блистав и висок, а на врху крста бела голубица, од које дође глас: „радуј се, Марино, разумна голубице Христова, кћери Сиона вишњега, јер приспе дан твога весеља.“ И Марина би исцељена силом Божјом од свих рана и болова. Безумни судија мучаше је други дан у огњу и у води, али Марина све претрпи као у туђем телу. Најзад је осуди на посечење мачем. Пред саму смрт јави јој се Господ Исус с ангелима. Посечена беше у време цара Диоклецијана, но душом и силом оста у животу на небесима и на земљи. Једна рука св. Марине налази се у ман. Ватопеду у св. Гори. У Албанији пак, на планини Ланга више Охридског језера, налази се манастир св. Марине са једним делом њених чудотворних моштију. Многобројна чудеса догађала су се и догађају у овом манастиру, којих су сведоци не само хришћани него и муслимани. Толико поштовања имају Турци према овој светињи, да никад нису хтели дарнути ни у светињу нити у имовину овог манастира. Једно времеТурчин је био тутор овог манастира.

2. Преп. Леонид Устнедумски. Овај руски светитељ подвизавао се од младости у неколиким манастирима, у Соловецком, Мирожском и другим. Најзад основао свој манастир на реци Лузи у Вологдској губернији. Подвизавао се тврдо док му се душа није испунила благодатном светлошћу и силом Духа Светога. Као светилник велики привукао многе подвижничком животу. Назват је Устнедумским зато што кад га је једном ујела отровна змија, он о томе није хтео ни мислити ни зборити, и остао је жив. Угодивши Богу представио се мирно 17. јула 1653. год. Мошти његове покоје се у његовом манастиру.

Марина се света Господу мољаше,
И сузама топлим молитву јачаше;
– Господе Исусе, Боже мој и Спасе,
Ти сваком помажеш, ко у Те узда се.
Буди близу мене, близу моје душе,
Кад неверни почну тело ми да руше,
Буди близу мене, снаго мученика,
Да поднесем муке без страха и крика.
Као овца стојим пред гладним вуцима,
К’о самотна птица пред многим ловцима,
Као риба бедна, мрежом ухваћена, –
Но ја у Те гледам, Господе спасења!
Нек растржу тело к’о јевтину врећу,
Ја се Тебе, Христе, отказати не ћу;
Волим муке с Тобом но све труле сласти,
Ја се клањам, Спасе, само Твојој власти.
Победниче смрти, ђавола и ада,
Кроза ме понови те победе сада!
На свему Ти хвала, Господе и Спасе,
Што сваком помажеш, ко у Те узда се.

РАСУЂИВАЊЕ
Док Христос не постане души све, али све, што уопште има неку непролазну и непроменљиву вредност, дотле човек не може поћи на муке за Христа. Како је св. Марина, петнаестогодишња девојчица, могла поћи на муке за Христа? Јер јој је Христос био све, али све. Како је св. Јулита могла се радовати видећи свога трогодишњег сина Кирика мртва за веру Христову? Опет: јер јој је Христос био све, али све… Ево како св. Тихон Задонски исцрпно говори о томе, како је то Христос човеку све. (У виду разговора Христа с човеком.) „Хоћеш ли себи добра? Свако добро у Мени је. Хоћеш ли блаженства? Свако блаженство у Мени је. Красоту ли хоћеш? Шта је красније од Мене? Благородство ли хоћеш? Шта је благородније од Божјег Сина и Деве? Висину ли хоћеш? Шта је више од Цара небеског? Славе ли хоћеш? Ко је славнији од Мене? Богатство ли хоћеш? У Мени је свако богатство. Мудрости ли хоћеш? Ја сам Мудрост Божја. Пријатељства ли хоћеш: Ко је љубазнији пријатељ од Мене, који душу положих за све? Хоћеш ли помоћи? Ко може помоћи осим Мене? Тражиш ли весеља? Ко ће овеселити изван Мене? Тражиш ли утехе у беди : Ко ће утешити изван Мене? Тражиш ли мира? Ја сам мир душевни. Тражиш ли живота? У Мени је извор живота. Тражиш ли светлости? Азъ есмъ светъ міру.“

СОЗЕРЦАЊЕ
Да созерцавам чудесну бакарну змију у пустињи (IV Мојсије 21), и то:
1. како сав народ хтеде изгинути од уједа змија, док Мојсеј не подиже бакарну змију на мотци;
2. како свак, уједен од змије, чим погледа у бакарну змију, биваше здрав;
3. како бакарна змија предображава Христа на крсту.

БЕСЕДА
о потреби понављања и понављања
За то се нећу олијенити опомињати вам
једнако ово, ако и знате и утврђени сте
у овој истини. (II Пет. 1, 12)
Орач оре у њиви. Не понавља ли орач сваког секунда исти посао? Како би иначе њиву узорао, ако не би одјутрадо мрака дубио бразду за браздом?
Путник корача путем. Не понавља ли путник свакога секунда исти посао, исти труд? Како би иначе пут прешао, и својој мети стигао?
Дрводеља даске деља у радионици. Не понавља ли дрводеља са сваком даском исти посао, исти напор? Како би иначе спремио поручени број издељаних дасака?
Нису ли, браћо, сви наши корисни послови састављени од низа и низа понављања? Нека се, дакле, не олењи проповедник истине, и не каже: рекао сам им, и не ћу да понављам! Нека се не погорди слушатељ истине, и не каже: чуо сам то један пут, и не треба више да слушам!
О проповедниче истине, не убој се да понављаш и понављаш; да поновљено учиш и поновљено опомињеш. Без понављања нити се њива узоре, нити пут превали, нити јапија издеља. А ти си за то, да ореш, да водиш, да дељаш.
О слушатељу истине, не погорди се и не реци, да си једном чуо истину. Истина је храна за душу. Ти си јео хлеб и данас, и јуче, и прекјуче, и месецима и годинама. И опет ћеш га јести, да би тело твоје било здраво. Храни и душу. Храни је истином, истом истином, и јуче и данас и сутра, све до смрти. Да душа твоја буде здрава и снажна и светла.
О Господе Исусе, храни нас сваки дан и сваки час истином Твојом – Тобом, о Исусе, храно слатка! Теби слава и хвала вавек. Амин.

18. јул по јулијанском календару

1. Св. муч. Емилијан. У време Јулијана Одступника а у Тракијском граду Доростолу беше Емилијан младић, слуга у градоначалника. Када цар Одступник поче огњем и мачем да сатире хришћанство широм царства римског, дође царски изасланик и у Доростол, да убије хришћане. Но не нађе ни једног јединог. Обрадован тиме он даваше гозбу велику грађанима доростолским, и нареди жртвоприношење велико идолима и весеље по свему граду, дан и ноћ. Те ноћи зађе Емилијан свети по идолским храмовима, тржиштима и улицама градским, и маљем полупа све идоле. Сутрадан беше ужас у граду. Сви тражаху сокрушитеља богова својих. Ухваћен би један сељак, тога јутра видевши да пролази поред храма, Емилијан видевши да ће невин човек да страда рече у себи: „ако ја скријем своје дело, онда каква ми је корист од тога што учиних? Не ћу ли се наћи пред Богом као убица невина човека?“ Пријави се дакле, царском изасланику и признаде све. Овај разјарен упита Емилијана, ко га наговори да то учини? Одговори мученик Христов: „Бог и душа моја заповеди ми, да сокрушим оне мртве стубове, које ви називате боговима.“ Тада судија нареди да га шибају, и после шибања и других мука да га у огњу сагоре. Тако сконча свој земни живот св. Емилијан и пресели се у небесни 18. јула 362. год.

2. Преп. Памво. Мисирац и подвижник на гори Нитријској. Савременик св. Антонија Великог, и сам велики у подвизима монашким. Познат је био нарочито због две особине: што дугим вежбањем закључа свој језик, да ниједну излишну реч не искаже, и што никад не једе други хлеб осим онога што је он својим рукама, плетући рогозине, заслужио. Беше сличан ангелу Божјем, и лице му под старост светло као некад у Мојсеја, тако да монаси не могаху гледати га у лице. Ни на најпростије питање не даваше брз одговор, без претходне молитве у срцу и размишљања. Једном патријарх Александријски Теофил посети монахе у Нитрији. Тада монаси молише Памва говорећи: „реци папи назидателну реч, која би му била од користи.“ Ћутљиви Памво одговори: „ако му моје ћутање не користи, то му ни моја реч неће користити.“ Путовао једном св. Памво са монасима по Мисиру. Када наиђоше поред неке групе људи, који сеђаху када монаси пролажаху поред њих, ослови их св. Памво и рече: „устаните и поздравите монахе, да благослов од њих примите, јер они непрестано беседе с Богом, и уста су њихова света“. Овај дивни светитељ прозираше јасно у судбе људи живих и умрлих. Упокојио се у Господу 386. год.

3. Преп. Пајсије и Исаија. Браћа рођена, од богата рода. Обојица монаси. Један се посвети због подвига у пустињи, а други због дела милосрђа према људима. Обојицу виде св. Памво у Рају. Тиме се реши спор међу монасима око тога: шта је боље, подвиг или дела милосрђа. И једно и друго кад се врши у име Христово води у Рај.

4. Преп. Јован многострадални. Затворник у пештери св. Антонија Кијевског. Кроз 30 година мучен блудном страшћу, против које се неодступно борио, док је није победио помоћу Божјом и додиром моштију св. Мојсеја Угрина (в. 26. јули). Победивши скверну страст св. Јован би обасјан светлошћу небеском изнутра, при којој је ноћу могао видети као и дању.

Питаху монаси Памва блаженога:
– Добро ли је, оче, хвалит’ ближњег свога?
Тад поћута Памво, па браћи одврати :
– Добро је хвалит, но боље ћутати.
Још питаху Памва: а савршен ко је?
– Ради воље Божје ко с’ одрекне своје
Ћутаху монаси, док ће један рећи:
– Још одговор један немој нам одрећи:
А одећу монах какову да има?
– Коју кад одбаци нико не узима.
Тако светац рече, и уста затвори,
Јер чуваше језик лишно да не збори.
Сав просветљен Памво на часу смртноме
Упитан изрече о животу своме:
– Хлеб незаслужени никада не куша,
– Нити за реч какву каја ми се душа.

РАСУЂИВАЊЕ
Шта је богоугодније: подвиг у пустињи или дела милосрђа? Молитвеници у пустињи мисле, да човек у народу ма колико чинио добра дела тешко може да очува чистоту срца и ум управљен к Богу. Добротвори људски опет говоре: човек у пустињи сувише је заузет само својим спасењем, и не помаже спасење других. Два Египћанина, два рођена брата, Пајсије и Исаија, наследе велико имање од родитеља, продаду то имање и свак узме своју половину новца. Један од њих одмах разда свој новац сиротињи, замонаши се и повуче у пустињу на подвиг, да трпљењем, постом, молитвом и очишћењем ума од злих помисли, спасава душу своју. Други се брат такође замонаши, но не хте ићи у пустињу, него сагради мали манастир близу града, и болницу за болне, и трапезу за бедне, и одмориште за тужне. И сав се предаде служењу својих ближњих. Када се оба брата упокојише, наста распра међу монасима египатским, ко од њих двојице испуни закон Христов? Не могући се сложити, дођоше св. Памву и упиташе њега о томе. Св. Памво одговори: „обојица су савршени пред Богом; гостопримац је сличан гостољубивом Авраму а пустињак св. Илији пророку, који подједнако оба угодише Богу.“ Но овим одговором не беху сви задовољни. Тада се св. Памво помоли Богу, да му открије истину. И после молитве од неколико дана рече св. Памво монасима: „пред Богом вам говорим, да видех оба брата, Пајсија и Исаију, заједно у Рају.“ И тим се спор реши, и сви беху задовољни.

СОЗЕРЦАЊЕ
Да созерцавам чудесни доживљај Валамов (VI Мојс. 22), и то:
1. како Валам пође да пророкује Валаку кнезу Моавском;
2. како се ангел јави на путу с мачем и спречаваше Валама да иде;
3. како магарица виде ангела пре него Валам, и проговори господару своме.

БЕСЕДА
о сећању на скори растанак с телом
Мислим да је право докле сам год у овоме тијелу
да вас опомињем, знајући да ћу скоро тијело
своје одбацити као што ми каза и Господ наш
Исус Христос. (II Пет. 1, 13-14)
Ево добре опомене телољубцима, који су због тела заборавили душу своју. Тело се мора одбацити. Ма како га скупим држали, ма колико драгоцености о њега обесили, ма колико га миловали и нежили, ми га морамо једнога дана одбацити. О како је силна и истинита ова реч – одбацити! Кад се душа одвоји од тела, душа одбацује тело као непотребно. Кад бродоломници достигну на дасци до обале, они излазе на обалу а даску одбацују. Кад гране пролеће, змија скида са себе свлак, и одбацује га. Кад лептир излети из чауре, чаура се одбацује. Исто се тако и тело одбацује, кад душа из њега изађе. Неупотребљиво више и бескорисно, чак и штетно за друге људе, оно се одбацује од куће, одбацује од града, одбацује са сунца и – зарива се дубоко у земљу. Помислите на ово, о раскошни и окићени, охоли и прождрљиви!
Но док је душа у телу, она треба да искористи тело на своје спасење покоравајући се закону Божјем и вршећи дело Божје. Видите ли, како је апостолова душа трудољубива! Док сам год у овоме тијелу, да вас будим опомињањем. Тај посао дао му је Бог, и он хоће до краја да га савесно изврши, пре него што мораде одбацити тело. Потрудимо се, браћо, и ми прво да примимо апостолску опомену, и друго да и ми опомињемо остале, све остале, којима добра желимо. Журно се сви примичемо обали онога света, и журно се приближује час, када ћемо тела морати одбацити и с голом душом пред Суд Божји изаћи. Шта ћемо рећи на Суду Божјем: на какве смо циљеве употребили у земном животу справу од земље, која се зове телом?
О Господе Исусе, Судијо праведни, управи ум наш да мисли о смрти и Суду. Теби слава и хвала вавек. Амин.