Погледи форум

Страница: 1 2 3 4 5 6 7 8 9 10 11 12 13 14 15 16 17 18 19 20 21 22 23 24 25 26 27 28 29 30 31 32 33 34 35 36 37 38 39 40 41 42 43 44 45 46 47 48 49 50 51 52 53 54 55 56 57 58 59 60 61

2. август по јулијанском календару
1. Откриће и пренос моштију св. Стефана архиђакона и првомученика. Када злобни Јевреји камењем убише св. Стефана, оставише тело његово да га пси изеду. Но другчије хтеде Промисао Божја. Тело мучениково лежаше на отвореном месту под градом ноћ и два дана, а друге ноћи дође Гамалил, учитељ Павлов и потајни ученик Христов, узе тело, однесе га у Кафаргамалу на своје имање, и ту га чесно погребе у једној пећини. У исту пећину сахрани Гамалил и свога пријатеља Никодима, који плачући над гробом Стефановим умре. Ту сахрани Гамалил и свога крштенога сина Авива. И према своме завештању и сам Гамалил ту беше сахрањен. Од тога времена прошли су векови, и нико од живих није знао, где је сахрањено тело св. Стефана. Но 415. год., за време Јерусалимског патријарха Јована, јави се Гамалил три пута у сну свештенику Кафаргамалском, Лукијану, и потанко му оприча све о сахрани свих поменутих указујући тачно место њихових заборављених гробова. Узбуђен од тога сна Лукијан јави патријарху, и с благословом патријарховим оде с људима и откопа четири гроба. Гамалил му беше већ у сну рекао, које је чији гроб. Силни мирис благоухани испуни сву пећину од моштију светитељских. Тада мошти св. Стефана беху свечано пренете на Сион и ту чесно сахрањене, а мошти осталих изнесене на једно брдо више пећине, и ту у једној цркви положене. Многа исцелења болесника догодише се тога дана од моштију св. Стефана. Доцније те мошти бише пренете у Цариград. Тако Господ увенча многом славом онога који први за Његово име крв своју проли.

2. Свешт. муч. Стефан папа Римски, и други с њим. Био папа у Риму од 253-257. год. Борио се против јеретика Новатијана. Исцеливши Лукилу, ћерку трибуна Немезија, крсти обоје. Пострада у време Валеријана са 12 својих клирика. Посечен за време литургисања.

3. Св. блажени Василије јуродиви Московски. Отац му се зваше Јаков а мати Ана. У 16. години својој предао се подвигу јуродства, и у том тешком подвигу издржао 72 године. Живео свега 88 година. Ишао бос, гологлав и у дрољама. Није имао никаква стална обиталишта. Исправљао је грешнике, укоревао велможе, прорицао истинито, имао виђења на даљину. Натрпевши се довољно од глади, од мраза, од увреда људских, Василије блажени предаде Богу своју свету душу. На погребу му био цар Иван с митрополитом. Сахрањен у храму Московском Пресвете Богородице, назватом после по његовом имену.

Усред ноћи тамне Гамалил се јави,
Лукијану тајну чудесну објави;
Гамалил се јави, старац достојанствен,
На светломе лицу осмејак тајанствен,
Дуга седа брада, и седе му власи,
Хаљина му бела, црвен крст је краси.
Па Гамалил стави четири кошнице
У пећини једној крај четири гробнице.
Три бејаху златне, четврта сребрена,
Свака беше цвећем красним испуњена.
Прва беше пуна црвенога цвећа,
Три остале белог, из рајског пролећа.
– Та златна кошница, Гамалило рече.
Са црвеним цвећем, из ког мирис тече.
Та пред гробом стоји Стефана светога,
Што крв своју проли за Христа живога.
А две друге златне са цвећем пребелим
С Никодимом светим ја, Гамалил, делим
Ту његово тело, а ту моје тело
А четврта она – чисто сребро бело
И са белим цвећем, ту Авив почива,
Мој синак једини, кога гледам жива.
Кошница му бела и цвеће му бело,
Јер чисту имаше и душу и тело,
Млад и крштен умре као цветак рани,
Крај Стефана светог ја сина сахрани’
Да помогне светац мом Авиву сину
Ко што он поможе сваком хришћанину.

РАСУЂИВАЊЕ
Ми морамо бити стрпљиви и милостиви према грешнику, ако хоћемо да дуготрпљиви Бог буде милостив према нама. Велика милосрдност блаженог Александра патријарха Антиохијског постала је била пословична. Неки његов писар украде му неколико златника и побегне у Тиваиду. Но у пустињи ухвате га разбојници и одведу собом. Узнавши о овоме Александар пошље 85 златника разбојницима као откуп. Зато се говорило: „милост Александрова не може бити побеђена никаквим грехом.“ А св. Јован Милостиви пише: „Дуготрпљивост је Божја непокретна, и милост његова незлобива… Колико зликоваца, који иду да убију и украду, Он прикрива, да не буду ухваћени и на муке стављени. Морски разбојници плове по мору, и Он не наређује мору да их потопи. Колико се њих криво куну Светим Причешћем, и Оп трпи, не плаћајући им овде злом. Хајдуци на Друму пљачкају, и Он их не предаје зверовима да их растргну… Блудници с блудницама ходе, а Он трпи. Зашто све то? Јер чека покајање и обраћање. Заиста Бог не жели пропасти грешнику… Зато, браћо, застидимо се пред преблагим Господом Богом.“

СОЗЕРЦАЊЕ
Да созерцавам чудесну помоћ Божју покајаним Израиљцима (Судиј. 11), и то:
1. како покајници завапише Богу: чини с нама што ти је драго, само нас сад избави (Судиј. 10);
2. како дух Господњи сиђе на Јефтаја, и он разби Амонце и ослободи Израиљ;
3. како и данас покајање људи доводи до мира с Богом и низводи помоћ Божју у напасти.

БЕСЕДА
о жалби Божјој на народ неверни
Чујте небеса и слушај земљо, јер
Господ говори: синове одгојих
и подигох, а они се одвргоше мене. (Иса. 1, 2)
Гњев, гњев Божји! У гњеву одвраћа се Бог од народа избраног и жали се на њ осталим створењима Својим, жали се небесима и земљи. Чујте ангели моји свети и словесни, и чујте све твари земаљске бесловесне! Хтедох народ овај учинити светим и словесним, а он се унизи испод твари бесловесних нечистотом и неблагодарношћу. Назвах их синовима Својим и узвисих их, а они ми окретоше леђа и одоше за скверним идолима! Гњев, гњев Божји, гњев љубави, која и по хиљадити пут чини добро губавцу, но која и по хиљадити пут бива попљувана од губавца. Кад би све мртве стихије проговориле могле би, са свима живим тварима, посведочити превелика чудеса, која једини и живи Бог учини у Мисиру и у пустињи за народ Израиљски, само да би се овај народ одвратио од идолопоклонства и поверовао у јединога живога и свемогућега Бога. То би могла посведочити и вода и крв, и камен и дрво, и тама и огањ, и жабе и мухе, и птице и змије, и болест и смрт, и облак и дим, и ветар и мана, и бакар и гвожђе, заједно са фараоном и многобројним народима, чудесно побеђеном руком Божјом и уклоњеним с пута народу Израиљском. Па ипак се тај народ одврже од Бога и оде за идолима!
То је страшно виђење Исаије, сина Амосова, пророка Божјег. О браћо моја, помислите, какво би виђење имао пророк Исаија за нас, кад би се данас појавио у нашем народу!
О Господе, једини живи, и једини свемоћни, прикуј ум и срце наше уз Тебе, Бога истинога, и сачувај нас, сачувај нас одступништва од Тебе. Теби слава и хвала вавек. Амин.

3. август по јулијанском календару
1. Преп. Исакије, Далмат и Фауст. Исакије се празнује још једанпут посебно (в. 30. мај). Свети Далмат беше најпре официр при цару Теодосију Великом, и цар га држаше у великој части. Но када се у њему пробуди дух, он презре све светско, напусти свој чин, узе свога јединца сина Фауста, и с њим оде у предграђе Цариграда, у обитељ св. Исакија, где се обојица постригоше у иноке. Беше Далмат сав предан богоугодном животу, чему се радоваше старац Исакије. И када се Исакије приближи часу смртном, он постави Далмата за игумана место себе. Доцније се та обитељ по Далмату назвала Далматска. Далмат се предаваше посту понекад и до 40 дана. И постом победи невидљиву силу демонску. Участвовао на III Васељ. Сабору, и борио се против јереси Несторијеве. Угодивши Богу представио се мирно, у V столећу. Син његов Фауст подражаваше оца у свему, и после богоугодног живота сконча мирно у тој обитељи Далматској.

2. Преп. Козма шкопац. Монах из лавре Фаранске. Врло учен у Светом Писму. Толико је ценио дела св. Атанасија Великог, да је говорио ученику своме: „када чујеш какву реч из књига св. Атанасија, ако немаш хартије, на рубини је запиши.“ Под старост дође у Антиохију патријарху Григорију (†584), и ту сконча свој живот. Патријарх нареди, да се тело Козмино сахрани у манастиру Патријаршије. Један човек често долазаше на гроб Козмин, и чествујући светитеља мољаше се ту Богу. Упитан зашто то чини, он објави да је 12 година лежао узет, и да га је св. Козма исцелио.

3. Преп. Антоније Римљанин. Рођен у Риму 1086 год. од родитеља благочестивих и имућних. У то време одвоји се црква Римска од цркве Источне, и сви који осташе верни цркви Источној бише гоњени од клира Римског. Међу гоњенима беше и Антоније. Он раздаде све наслеђено имање, и замонаши се. На једној стени у мору стојећи подвизаваше се 14 месеци. Стена се међутим одвоји од свог основа и неким чудним промислом доплови водом до Новгорода. У Новгороду прими га архијереј Никита љубазно и поможе му подићи цркву Св. Богородице, где после би манастир. Поживе Антоније дуго као игуман тога манастира, и пројавив велику благодатну силу кроз чудеса многа, сконча мирно 1146 год. и пресели се у дворе Господње.

4. Св. Саломија мироносица. Мати св. апостола Јакова и Јована, жена Заведејева, а кћи Јосифа обручника Пресвете Богородице. Служила Господу за време Његовог земаљског живота и удостојила се бити међу првовесницима васкрсења Његовог.

Мртва стена и човек на стени,
Бурно море около се пени
Антоније у Бога удубљен
Ум свој Богу стално уздизаше
И молитве срцем узносаше.
Крете стена, Антоније ћути,
Сав у Богу, он о злу не слути,
Страшљива су сва зла пред јунаком
А највише пред правим монахом.
Провиђење човеком управља
А кроз светце Бог себе прославља.
Прослави се Бог кроз Антонија,
Антоније к’о звезда засија
У великом граду Новгороду,
Где се чудо објави народу.
Антоније смерност неговаше,
Ум свој Богу стално уздизаше,
Душа смерна Богу жртва слатка,
А молитва – тамјан жртве праве,
Антоније и тамјан и жртва
Светца никад Бог не виде мртва
К’о ни Бога светац видовити.

РАСУЂИВАЊЕ
Свете душе су са великом приљежношћу читале Свето Писмо, удубљујући се у сваку реч, и стављајући себе пред огледало Речи Божје као пред Страшни Суд. Толика је била њихова приљежност у томе, да су неки подвижници предузимали далека путовања, да би дошли до неког духовног мудраца, који би им једну реч или једну изреку из Св. Писма протумачио. Тамо где је било могуће, то се постизало помоћу писама. Отуда су и остале читаве збирке писама светитеља, као што су били: св. Василије, Григорије, Златоуст, Исидор Пелусиот, Нил Синајски, и др. многи. Св. Козма замисли се једнога дана над речима Господа Исуса, када Он у Гетсиманији питаше ученике, да ли имају нож. И кад му ученици рекоше: ево овдје два ножа, Он им рече: доста је. (Лк. 22, 38). Па не могући сам себи објаснити те речи реши се Козма да иде преко пустиње у удаљену лавру, звану Пирга, знаменитом авви Теофилу, да га пита. Са великом муком доспе он до своје мете. И Теофил му објасни: „два ножа означавају чин двојаког богоугодног живота: делања и виђења, тј. труд и удубљење ума у богомислије и молитву. Ко има ово обоје, тај је савршен“.

СОЗЕРЦАЊЕ
Да созерцавам неблагодарност Јевреја према Богу избавитељу и казну Божју (Судиј. 13), и то:
1. како синови Израиљеви опет чинише што је зло предГосподом;
2. како их предаде Господ у руке Филистејима за 40 год.;
3. како се неблагодарност једног ослобођеног народа према Богу ослободитељу и данас кажњава ропством под туђином.

БЕСЕДА
о неблагодарности људској невиђеној и међу скотовима
Во познаје господара својега и магарац
јасле господара својега, а Израиљ
не познаје, народ мој не разумије. (Ис. 1, 3)
Благодарношћу животиња најстрашније се изобличава неблагодарност људи. Кад во бесловесни зна ко му је господар, и кад магарац зна чије су јасле, из којих се храни, како словесни човек да не зна за Бога, свога Творца и Храниоца? Израиљ значи Боговидац. И сваки словесан човек треба, по словесности својој, да буде Боговидац, да зна Бога, да осећа присуство Бога, да служи Богу, као некад кротки и дивни Јаков. Но кад словесни човек, чије је све достојанство у познању Бога, не познаје Бога, то јест кад Боговидац постане слеп за Бога, онда се во и магарац уздижу достојанством над таквим човеком. Јер во без изузетка познаје господара свога, и магарац без изузетка познаје хранитеља свога, док код људи постоје изузетци, тј. постоје људи, и то често вође људи, који не познају Господара свога ни Хранитеља свога. Безбоштво је болест једино људи, у васцелој створеној васиони. Јер је побожност услов нормалности и здравља само за човека, но не и за животиње. Отуда безбожност није болест животиња него људи, авај само људи, само оних који су одређени да буду Боговидци, и који кад изгубе побожност, постају сиромашнији и од вола и магарца! То је виђење Исаије, сина Амосова, пророка Божјега.
О Боже кроткога Јакова, Израиља, просвећеног Боговидца, помози нам да одржимо достојанство своје човечанско. достојанство боговидца, и да у сваком дану и часу познајемо и признајемо с благодарношћу Тебе као Господара свога и Хранитеља свога. Теби слава и хвала вавек. Амин.

4. август по јулијанском календару
1. Св. Седам Отрока у Ефесу. Велико гоњење хришћана беше за време цара Декија. Сам цар дође у Ефес, и ту приреди хучно и бучно празновање у част мртвих идола али и грозан покољ хришћана. Седам младића, војника, уздржаше се од скверног жртвоприношења, и усрдно се мољаху Богу јединоме да спасе род хришћански. Они беху синови најугледнијих старешина Ефеских, и њихова имена беху: Максимилијан, Јамвлих, Мартинијан, Јован, Дионисије, Екзакустодијан и Антонин. Када и они беху оптужени код цара, они се склонише на једно брдо иза Ефеса, зв. Охлон, и ту се скрише у некој пећини. Кад то цар сазна, нареди, да се пећина зазида. Бог пак по далекосежном промислу Своме пусти на младиће један чудноват и дуготрајан сан. Царски дворјани, Теодор и Руфин, потајни хришћани, дадоше узидати и један ковчежић од бакра са оловним плочама, на којима беху исписана имена ових младића и њихова мученичка смрт у време цара Декија. Прошло је од тада преко 200 година. У време цара Теодосија Млађег (408 – 450) наста велики спор око васкрсења мртвих. Јер беху неки што посумњаше у васкрсење. И цар Теодосије беше у великој жалости због тога спора међу верним; и мољаше се Богу цар, да би Бог неким начином објавио истину људима. У то време буре у цркви чобани неког Адолија, који поседоваше брдо Охлон, почеше правити торове за овце, и узимаху камен по камен од оне пећине. Тада се отроци пробудише од сна, млади и здрави какви су и заспали. И то се чудо разгласи на све стране, те и сам Теодосије дође са великом свитом и с умилењем разговараше с младићима. После недељу дана они поново заснуше сном мртвим, да чекају опште васкрсење. Цар хтеде да положи тела њихова у златне ковчеге, али му се они на сну јавише и рекоше му, да их остави на земљи како су били и полегали.

2. Свешт. муч. Козма равноапостолни. Родом од Етолије, из села Мегадендрон (Велико Дрво). Као младић отишао у Св. Гору, где у Филотејском манастиру буде пострижен за инока. Но гоњен свагдашњом жељом да проповеда Јеванђеље народу он оде у Цариград, где испроси за то благослов од патријарха Серафима II. И обиђе све придунавске крајеве проповедајући Јеванђеље, но највише се задржа у Албанији, где и пострада од неког Курт паше, кога Јевреји раздражише против Козме. Козма буде удављен од Турака, па онда бачен у реку 1779. год. Чудотворне мошти почивају му у селу Колкоидас у храму Св. Богородице недалеко од града Фиери. Пострадао за Господа свога у 65 год. живота.

Кад последњи зраци запад обагрише,
Седам се отрока Богу помолише,
Да се сутра опет здрави живи нађу,
Пред Декија цара на муке изађу,
Па легоше спати сном дугим, дубоким,
Време корачало кораком широким…
Једно јутро сунце с истока заруди
И Седам се од сна дубоког пробуди.
Па Јамвлих, најмлађи, Ефесу похита
Да види, да чује, о свему распита …
Да л’ Декије иште и њих на кланицу
И да хлеба купи за њих Седморицу.
Но, гле, какво чудо: није та капија!
А и варош цела сасвим је другчија!
Свуда красне цркве, кубета, крстови, –
Јамвлих себе пита: да то нису снови?
Нигде знаног лица, нигде ни сродника,
Нема ни гоњења, нема мученика.
– Кажите ми, браћо, име овог града,
И каж’те ми име цара што сад влада?
Тако Јамвлих пита. Гледају га људи,
И о њему свако различито суди.
– Град је ово Ефес, сада и раније,
У Христу царује цар Теодосије. –
То антипат зачу, и владика седи,
Цео град се збуни, свак пећини греди.
И видеше чудо, прославише Бога,
И васкрсле слуге Христа Васкрслога.

РАСУЂИВАЊЕ
Иштите, и даће вам се, рече Господ (Мат. 7, 7). Као што родитељ деци својој даје све оно што деца ишту а што је на корист њихову, тако и Бог човекољубиви даје људима све оно што људи од Бога ишту а што им служи спасењу. Свети Козма као монах у Св. Гори просио је од Бога две ствари, наиме, да проповеда Јеванђеље народу и да пострада као мученик за веру. За једног Светогорског монаха, везаног обетом за манастир свој, обе ове жеље изгледају недостижне и неостварљиве. Но Богу је све могуће. Обе жеље Козмине Бог је савршено испунио. Неописана је била радост Козмина, када је добио благослов од патријарха да може изаћи из Св. Горе и ићи по народу на проповед Јеванђеља. И још један сличан радостан тренутак он је имао, а то је било онда када су му слуге турског паше саопштиле, да по наредби пашиној мора да умре. Пун радости светитељ преклони колена, заблагодари Богу што му испуни и ту жељу, и предаде тело смрти а душу живоме Богу.

СОЗЕРЦАЊЕ
Да созерцавам чудесну објаву рођења Сампсонова (Судиј. 13), и то:
1. како се ангел Божји јави Маноју и жени његовој нероткињи, и објави, да ће жена родити сина, који ће избавити народ из ропства;
2. како Маноје за то принесе жртву Богу, а ангел у пламену жртве диже се на небо;
3. како и нероткиње могу родити кад Бог то хоће.

БЕСЕДА
о болести богоодступништва
Сва је глава болесна
и све је срце изнемогло. (Ис. 1, 5)
Бог је источник здравља, браћо, Бог Саваот. Изађите на висину Божју ви, којима се глава мути од излишних послова и још излишнијих брига, и надахните се здрављем, које од Бога, само од Бога долази. Глава болесна – то су вође и старешине народне, срце изнемогло – то је народ. Пророк представља цео један народ као једно тело, и показује како и са телом народним бива онако исто као и са телом човечјим, наиме: кад је један орган тела болестан, то је само тај орган болестан, али од болести тога једног органа осећа изнемоглост цело тело. Тако је било и у народу Израиљском: глава је оболела, и од главобоље срце је изнемогло. Вође и старешине Израиљске одустале су од закона Божјег и пошле за чулима својим као путовођама. Чулни разум свој, шарен прешарен од разноврсних светских утисака, узели су они за путоказ ка правом животу место закона Божјег. И запали су у безизлазни мрак идолопоклоничких заблуда. А од лудости главе срце је изнемогло. Срце се теже одваја од Бога него глава, народ се теже одваја од Бога него његове старешине, али кад глава дуго болује, онда и срце изнемогне и попусти. Од кривих вођа и народ најзад скрене с пута.
То је виђење Исаије, сина Амосова, пророка истинитог. Заиста, истинито виђење и за онда и за сада, и за народ Израиљски и за садашње народе. Погледајте, браћо, у онај народ који најбоље познајете, и сами просудите, да ли је глава болесна и срце изнемогло? О Господе, истинити и праведни, просветли светлошћу Твојом главу свакога народа и укрепи крепошћу Твојом срце свакога народа. Да се не порадују непријатељи наши и не кажу, да си нас оставио. Теби слава и хвала вавек. Амин.

5. август по јулијанском календару

1. Св. муч. Евсигније. Био војник при цару Максимијану, при цару Константину Великом и при његовим синовима. Присуствовао мучењу св. муч. Василиска (22. маја), видео мноштво ангела и самог Господа Исуса, како од ангела прима душу овог светог мученика. Војевао при цару Константину и видео крст, који се јавио Константину. Прослуживши у војсци пуних 60 година он се у време синова Константинових повуче из војне службе и настани у Антиохији, своме родном граду. Ту провођаше богоугодни живот у посту, молитви и добрим делима. У време Јулијана Одступника два завађена човека на улици узеше њега за судију. Он досуди правду правоме, због чега се криви наљути, оде цару и оптужи Евсигнија као хришћанина. Цар позва Евсигнија на суд, но он изобличи цара страшно за одступништво од вере и укори га светлим примером великог Константина. Огорчени Јулијан нареди те му главу одсекоше. Пострада Евсигније у дубокој старости 362 год. и пресели се у царство небеско.

2. Свешт. муч. Фавије (Фавијан) папа Римски. Родом Римљанин. Најпре беше Фавијан сеоски свештеник, а по том, када при избору папе сиђе бео голуб на њега, изабран за папу. Кротак и незлобив. С великим приљежањем сабираше тела св. мученика, чесно их сахрањиваше, и на гробовима њиховим храмове подизаше. Исто тако подизаше молитвенице и параклисе по пештерама, где се мученици кријаху у време љутог гоњења. Крсти цара Филипа и сина му царевића Филипа, и, уз помоћ крштеног сенатора Понтија, сруши многе идоле и идолске храмове. Но кад се зацари опаки Декије, наста страшно гоњење хришћана, у коме пострада и св. Фавије, мачем обезглављен 250. год. Овај Фавије свети установи, да се миро освештава на Велики Четвртак.

3. Св. муч. Понтије сенатор. Син сенатора Марка и жене му Јулије. Нероткиња Јулија заче тек после 22 године брачног живота и роди Понтија. Крштен од папе Понтијана са својим другом Валеријем (писцем житија његовог) он успе да приведе вери Христовој и свога оца Марка, и цара Филипа са сином, и многе друге угледне Римљане. Много штићаше и помагаше цркву као сенатор, и би велики пријатељ папе Фавија. Када наста гоњење Декијево, Понтије избеже из Рима и сакри се под Алпијским планинама. Но у време Валеријана и Галијена би ухваћен и истјазаван страшним мукама, при којима се пројавише многа чудеса Божја и многи обратише Христу. Ту се десише и многи Чивути који викаху судији: „уби, уби одмах тога мађионичара!“ На то св. Понтије уздиже руке к небу и рече: „благодарим Ти, Боже мој, што и Чивути вичу против мене као и негда оци њихови против Христа „распни га, распни!“ Посечен мачем 257. год. и погребан од свог пријатеља Валерија.

4. Св. Нона. Мајка св. Григорија Богослова. Као хришћанка она је имала силну и чудотворну молитву. Тако молитвом својом к Богу обратила је мужа свога из незнабожачке глупости у веру хришћанску. Муж њен Григорије доцније би епископом у граду Назијанзу. Молитвом је св. Нона спасла од буре и свога сина Григорија Богослова. Представила се мирно као ђакониса 374. год.

Понтије шеташе с Валеријем другом
Но срце му беше обузето тугом.
Сенатор му отац, мајка сенаторка,
Ал му душу мучи загонетка горка.
Сва му мудрост светска бајком се чињаше –
О где је истина? истину искаше
Замишљена тако корачаху оба
Крај хришћанског храма у вечерње доба;
У храм униђоше, видеше сијање,
Видеше сијање и чуше појање:
– Богови народа сребро су и злато
И очи имају – слепи су к’о блато
И уши имају – глухи су к’о стена
И уста имају – али уста нeма.
Нејаче од себе створише нејаки,
Зато ће и творци њихови бити таки
И сви они редом што им се клањају
И у мртве ствари безумно надају –
Два младића тужна, два идолска роба,
Чувши ове речи уздрхташе оба,
Па приђоше ближе Христовоме лику,
Поверише срца чесном свештенику,
Свештеник им каза, шта је вера права,
Шта идолска служба, тупа и крвава.
У цркву уђоше два племића млада,
Знани и штовани широм римског града,
У цркву уђоше тужни и жалосни,
Из цркве одоше светли и радосни.

РАСУЂИВАЊЕ
Овако почиње Валерије житије свога друга св. Понтија: „ко може веровати, ако Бог не да? ко може на подвиг поћи ако Господ не помогне? ко може венац (мучеништва) примити, ако Христос не дарује?“ Све Бог може и све Бог хоће што је за људе спасоносно, само ако Му се људи моле. Молитвом св. Нона обрати у хришћанство свога мужа Григорија, и свога сина Григорија Богослова. Молитвом Моника поврати Августина од беспутна живота на пут добродетељи и вере. Молитвом св. Василије обрати ка Христу свога учитеља Евула. Молитвом цар Језекије продужи себи живот за 15 година. Молитвом св. Симеон Столпник одврати Персијанце и Ските, да са већ спремљеном војском не ударе на грчку земљу. Уосталом пре ће се избројати звезде на небу него сва чудеса у свету сотворена молитвом.

СОЗЕРЦАЊЕ
Да созерцавам чудесну снагу Сампсонову (Судиј. 14), и то:
1. како дух Господњи би на њему, те растрже лава рукама, и искида конопе којима би везан, и поби многе Филистеје;
2. како дух Господњи одступи од њега када повери тајну снаге своје жени незнабошки, те би убијен.

БЕСЕДА
о томе како Бог убељује покајане грешнике
Ако гријеси ваши буду као скерлет,
постаће бијели као снијег, ако буду
црвени као црвац, постаће као вуна. (Иса. 1, 18)
О безгранична милости Божја! У највећем гњеву Своме на народ неверни и неблагодарни, на народ огрезли у безакоњу, семе зликовачко, синове покварене, на кнезове који су постали као кнезови Содомски и на народ који је постао као народ Гоморски, – у таквом гњеву Господ ипак не напушта милост, него призива на покајање. Као кад после страшних громова удари блага киша. Такав је Господ – дуготрпељив и много милостив и не до конца прогнјевается. Само ако грешници престану зло чинити и науче се добро чинити и приђу Господу, са смиреношћу и покајањем, постаће бијели као снијег. Господ је моћан и вољан. Нико изван Њега не може грешну душу људску од греха очистити и чистотом убелити. Ма колико се платно прало у води, са пепелом и сапуном, ма колико се прало и препирало, оно не може добити белину, док се не простре под светлост сунца. Тако и душа наша не може се убелити, ма колико је чистили ми сами својим трудом и напором, уз припомоћ свих средстава законских, докле год је не изнесемо под ноге Божје, раширену и отворену, да је светлост Божја обасја и убели. Господ и одобрава и препоручује сав труд и напор наш; наиме Он хоће, да ми душу своју сузама окупамо, покајањем стеснимо, грижом савести притиснемо, добрим делима оденемо, но на крају крајева Он нас призива, да приђемо к Њему: тада дођите, говори Господ, па ћемо се судити. То јест: Ја ћу погледати у вас и видећу, да ли има Мене у вама, и ви ћете погледати у Мене као у огледало, и видећете, какви сте.
О Господе, спори на гњев, смилуј се на нас пре последњег гњева у страшни Дан Онај. Теби слава и хвала вавек. Амин.

6. август по јулијанском календару
1. Преображење Господа Бога и Спаса нашег Исуса Христа. Треће године Своје проповеди на земљи Господ Исус чешће говораше ученицима Својим о блиском страдању Своме, но уједно и о слави Својој после страдања на крсту. Да не би предстојеће страдање Његово сасвим раслабило ученике те да не би отпали од Њега, Он Премудри, хтеде им пре страдања показати делимично славу Своју божанску. Зато узевши собом Петра, Јакова и Јована изиђе с њима ноћу на гору Тавор, и ту се преобрази пред њима. И засја се лице његово као сунце а хаљине његове посташе свијетле као снијег. И појавише се покрај Њега Мојсеј и Илија, велики старозаветни пророци. И видеше ученици и удивише се. И рече Петар: Господе, добро нам је овде бити; ако хоћеш да начинимо овде три сјенице (колибе): Теби једну, а Мојсију једну, а једну Илији. Но док још Петар говораше, удаљише се Мојсеј и Илија, и сјајан облак окружи Господа и ученике, и дође глас из облака: ово је син мој љубазни, који је по мојој вољи; њега послушајте. Чувши овај глас ученици падоше ничице на земљу као мртви и осташе тако лежећи у страху докле им Господ не приђе и не рече им: устаните и не бојте се (Мат. 17). Зашто Господ узе само тројицу ученика на Тавор а не све? Јер Јуда не беше достојан да види божанску славу Учитеља, кога ће он издати, а њега самог Господ не хте оставити под гором, да не би тиме издајник правдао своје издајство. Зашто се преобрази на гори а не у долини. Да би нас научио двема врлинама: трудољубљу и богомислију. Јер пењање на висину захтева труд, а висина представља висину мисли наших, тј. богомислије. Зашто се преобрази ноћу? Јер је ноћ подеснија за молитву и богомислије него дан, и јер ноћ закрива тамом сву земаљску красоту а открива красоту звезданог неба. Зашто се појавише Мојсеј и Илија? Да се разбије заблуда јеврејска, као да је Христос неки од пророка, Илија, Јеремија или неки други – зато се Он јавља као Цар над пророцима, и зато се Мојсеј и Илија јављају као слуге Његове. Дотле је Господ много пута показао ученицима божанску моћ Своју, а на Тавору им је показао божанску природу Своју. То виђење Божанства Његовог и слишање небеског сведочанства о Њему као Сину Божјем требало је да послужи ученицима у дане страдања Господњег на укрепљење непоколебљиве вере у Њега и Његову крајњу победу.

Тамо где Израиљ победи Сисару
Изволи се тамо и Небесном Цару
На молитве поћи и на ноћна бдења,
Да покаже славу Свог Преображења,
И утврди веру својих следбеника
У победу трајну Њега – Победника.
Ту светлост божанску Он из Себе пусти
Па обасја Тавор, мрак разагна густи;
Светлост што ј’ у Себи дуго задржав’о
Од које је свету по мало раздав’о
Пустио је сада лучама обилним,
Лучама радосним, лучама умилним.
Небу да открије блесак човечанства,
Земљи и људима истину Божанства.
Нека небо види Посланика свога,
Нека земља позна Спаситеља Бога.

РАСУЂИВАЊЕ
Зашто Господ не показа славу Своју божанску на Тавору пред свима ученицима него само пред тројицом? Зато, прво, што је Он сам кроз уста Мојсејева дао закон: на рјечима два или три свједока да остане ствар (V Мојс. 19, 15) … Три сведока су, дакле, довољна. Даље, и за то још, што су та три сведока били одабрани. Њих тројица представљају 3 главне добродетељи: Петар – веру, јер је он први исказао веру своју у Христа као Сина Божјег, Јаков – наду, јер је с надом у обећање Христово први положио живот свој за Господа будући први убијен од Јевреја, Јован – љубав, јер је на прси Господње наслоњен био и под Крстом Господњим остао до краја. Бог се не назива Бог многих него Бог одабраних. Ја сам Бог Аврама, Исака и Јакова. Често је једног верног човека Бог ценио више него цео један народ. Тако је Он у више махова хтео уништити народ Јеврејски, но због молитава праведнога Мојсеја оставио је народ тај у животу. И више је слушао Бог верног Илију пророка него целу царевину неверног Ахава. Због молитава једног човека често је Бог спасавао градове и народе. Тако грешни град Устјуг имаше бити срушен огњем и градом, да га не спасе молитвама својим један једини праведник у њему, св. Прокопије јуродиви (8. јула).

СОЗЕРЦАЊЕ
Да созерцавам Промисао Божји који награди врлину Руте и Воза (Рут.) и то:
1. како Рута оставши удова оста верна свекрви својој старој и трудом својим храњаше и њу и себе;
2. како богати Воз беше милостив и помагаше ове две сироте жене;
3. како Воз и Рута ступише у брак, из ког, се роди Овид, отац Јесеја, оца Давидова.

БЕСЕДА
о узвишености цркве Божје
Биће у потоња времена гора дома
Господњега утврђена уврх гора и
узвишена изнад хумова, и стјецаће
се к њој сви народи. (Иса. 2, 2)
Ово пророчанство односи се на Цркву Христову. Колико је ово пророчанство могло изгледати тајанствено за Јевреје пре Христа, толико је оно нама данас сасвим јасно. Гора, или висина, дома Господњега заиста је утврђена уврх гора, тј. уврх висина небесних; јер Црква Христова прво не држи се земљом него небом, и јер најзад један део чланова цркве (и то сада већи део) налази се на небу док је други још на земљи. Даље, Црква Христова узвишена је изнад хумова, тј. изнад свих земаљских и људских величина. И философија људска, и уметност, и све културе народа, и све вредности земаљске представљају само ниске хумове према недогледној висини Цркве Христове. Јер све те хумове цркви није било тешко створити, док ниједан од њих – нити сви они укупно, у течају многих хиљада година – није могао створити цркву. Најзад, говори пророк, стјецаће се к њој сви народи. Коме су се, у истини, до сада стекли сви народи, ако не Цркви Христовој? Храм Јерусалимски био је неприступан незнабошцима под претњом смртне казне. Црква је пак од почетка призивала све народе на земљи, послушна заповести Господа: идите, и научите све народе (Мат. 28, 19). То је виђење Исаије, сина Амосова, виђење из далеке даљине, виђење истинито и чудесно.
О Господе чудесни, ми Ти благодаримо непрекидно, што си нас удостојио, да будемо деца цркве Твоје свете и истините, и узвишене изнад свих светских висина. Теби слава и хвала вавек. Амин.

7. август по јулијанском календару
1. Преп. муч. Дометије. Рођен у Персији као незнабожац, у време цара Константина. Као младић упозна се са вером Христовом, остави незнабоштво и крсти се. Толико заволи веру истиниту, да напусти све светско, и замонаши се у једном манастиру код града Нисивије. Поживе у братству неко време, па се удаљи на безмолвије ка некоме архимандриту Нурвелу, за кога се вели, да 60 година није јео ништа варено. Старац Нурвел га зађакони, па када га хтеде принудити и у чин свештеника, Дометије одбеже у неку пустињску гору, и настани се у једној пештери. Достиже толико савршенство кроз пост, молитву, бдење и богомислије, да исцељиваше болеснике. Када дође у те пределе Јулијан Одступник, чу за Дометија, па посла људе, који га зазидаше у пећини жива са два његова ученика. Тако сконча овај Божји светитељ 363 год. и пресели се у царство Божје.

2. Преп. Ор. Отшелник Тиваидски. Превеликим подвигом достиже велико савршенство. Када себе добро утврди и просвети у самоћи, тада основа постепено неколико манастира, и би изврстан духовни вођ и наставник многих монаха. Руфин који га посети овако га описује: „у својој одећи он је личио на ангела Божјег, деведесетолетни старац с дугом брадом као снег белом, веома пријатне спољашности. Поглед његов светлио се нечим надчовечанским.“ Више пута видео ангеле Божје. Нарочито се трудио, да никад не изрекне неистину.. Имао је велика искушења од демона, но трезвено и храбро све је савладао. Причешћивао се посведневно. Једном га опомену ученик, да је дошао Васкрс, и да треба празновати. Чувши то он изађе напоље, диже руке к небу, и три дана проведе у молитви без одмора. Па објасни ученику: „то и јесте празновање Васкрса за монаха, да ум свој узвиси и с Богом сједини“. Упокоји се у дубокој старости око 390 год.

3. Св. муч. Марин и Астерије. Први беше војник а други сенатор римски. У време цара Галијена Марин свети служаше као војник у Кесарији Палестинској. Због вере Христове би посечен мачем. Његовом страдању присуствоваше Астерије сенатор, који беше хришћанин. Он скиде са себе своју доламу, обви њоме тело мученика, узе га на раме, однесе и чесно сахрани. Незнабошци видећи то посекоше и њега мачем. Чесно пострадаше за Христа око 260 год.

4. Преп. Пимен Многоболезнени. Од малена болешљив, и од малена жељан монаштва. Донесен у Печерску лавру ради исцелења, он ту оста до смрти. Он се више мољаше Богу за болест него за здравље. Ноћу му се јаве ангели и постригу га за монаха. Том приликом му рекну, да ће до смрти боловати, и да ће пред саму смрт оздравити. Тако и би. 20 година лежао је у постељи. Чинио чудеса за живота и био необично прозорљив. Пред смрт устаде с постеље потпуно здрав, и одмах припреми себи гроб, и упокоји се у Господу 1110 год.

5. Свешт. муч. Наркис патријарх Јерусалимски. Посечен у време Антонина 213. год. у 116. години свога живота.

Монасима дика, монасима слава,
Монасима глава, Ор, премудри авва,
Са великим трудом, са много уздаха,
Савршенству доспе правога монаха.
Молише га једном: поуку нам кажи!
– Истину говори, никада не слажи.
Знам човека што се никад није клео,
Никад слаг’о, никад другом зло желео.
Па заћута старац после одговора.
Тад Сисоје свети запитао Ора:
– Кажи мени, оче, неко поучење.
– Живи, Ор му рече, како видиш мене!
– Како да те видим, реци ми јасније
Сваки човек тајну сам у себи крије? –
Опет Ор му рече: ево ти говорим:
Од свих Божјих твари себе сматрам горим.
Ученика Павла Ор учаше тако:
– Од свакога греха побећићеш лако
Само побегнеш ли ти од злословија,
Јер из зла овога свако друго клија.
Злословије смрт је човечијој души,
Свако семе добра у срцу угуши.
Још једно ћу рећи, и нек доста буде,
Гони мисли таште, гони жеље луде,
Од материјалног удаљуј се стално,
И достићеш, сине, нематеријално.

РАСУЂИВАЊЕ
Нити се брини за праведника нити завиди грешнику. Сети се увек, да је Господ Христос васкрсењем победио срамну смрт, а да су Ирод, Јуда, Нерон, Јулијан Одступник, Валеријан, Лав Јерменин, и други Христоборци срамном смрћу умртвили заувек своје привремене успехе и победе. Св. Наркиса патријарха завидљивци оклеветаше за нарушење целомудрија. Невини Наркис удаљи се у пустињу и многе године проведе у безмолвију и стрпљивом чекању, да Бог учини Своје. Три патријарха измене се после њега, и тек онда се јаве људи који докажу јасно његову невиност. Тада га присиле сви, да се врати из пустиње на свој престо. Тако Бог оправдава праведника. – Крвави цар Валеријан са сатанском страшћу убијаше хришћане по целом свету. Па како заврши? У рату с Персима би побеђен и заробљен од цара Сапора (Саворија). Сапор га не хте одмах погубити, него га употребљаваше за бињекташ, кад хоћаше коња узјахати. Сваки дан довођаху му слуге са коњем и Валеријана, и Сапор уживаше, да стане ногом на врат цару римском, те да лакше узјаше на коња. Злу жетву жање онај ко зло семе сеје.

СОЗЕРЦАЊЕ
Да созерцавам милост Божју према нероткињи Ани, матери Самуиловој (I Сам. 1), и то:
1. како Ана беше бездетна, и у тузи мољаше се Богу, да роди сина, обећавајући посветити га Богу;
2. како Бог услиша молитву Анину, и она роди сина, и назва га Самуил (испрошен од Бога);
3. како Ана однесе Самуила у храм и посвети Богу.

БЕСЕДА
о новом закону од Сиона
Јер ће из Сиона изаћи закон, и ријеч
Господња из Јерусалима. (Иса. 2, 3)
О новом закону и о новој речи говори пророк. Стари закон дат је на Синају, нови ће доћи од Сиона. Стари закон је дат кроз Мојсеја, а нови ће донети сам Господ Христос. Онај је био намењен у почетку само Јеврејима, овај ће бити намењен свима народима, васцелом роду људском. И ако су ове речи пророчке јасне, ипак их Јевреји нису могли разумети, нити их дан данас разумеју. Затворен је смисао ових речи за њих због окамењености срца њихова. На кога они односе ове речи? Ни на кога. Како они тумаче ове речи? Никако. Они пролазе мимо њих као слепац мимо отворена врата. Да су могли разумети ове речи, зар би они поступили онако како су поступили и са пророком и са Пророкованим? Зар би Исаију тестером престругали, а Христа на крст распели?
Закон Мојсејев Јевреји су сматрали јединим и последњим законом Божјим. Зато они нису могли увидети смисао пророштва о новом закону из Сиона, тј. из дома Давидова (јер Давид прослави Сион). Но ако Јевреји нису знали, да кроз стари закон увиде нови, ми хришћани знамо да кроз нови закон увидимо стари. Они су имали само дрво без плодова, а ми имамо и дрво плодове. Они су имали само слике без стварности, а ми имамо и стварност и слике. Они су држали само обећања – и то криво схваћена – а ми имамо и обећања и испуњења.
О Господе свебогати, који нас обогати законом Твојим духовним и речју Твојом животворном, Теби се једином поклањамо и Тебе молимо: дај нам мудрости и силе, да живимо по Твом закону и да одржимо реч Твоју свету. Да не осиромашимо пред Тобом, који си нас учинио богаташима. Теби слава и хвала вавек. Амин.

8. август по јулијанском календару
1. Св. Емилијан Исповедник еп. Кизички. Епископствоваше у Кизику за време опаког цара Лава Јерменина, иконоборца. Како се не хте покорити декретима царским о избацивању икона из цркве, то и он би, с другим православним епископима, послат у изгнанство. У изгнанству проживе 5 година трпећи многе муке и многа понижења Христа ради. Сконча 820 год. и пресели се међу грађане небеске.

2. Св. Мирон Чудотворац еп. Критски. Беше најпре жењен и бављаше се земљорадњом. Од плодова земаљских са свога имања раздаваше Мирон радо и обилно бедним људима. Једном затече непознате лопове на свом гумну где краду жито. Не казујући се ко је св. Мирон поможе лоповима, да напуне вреће, поможе им и да дигну на леђа и да умакну. Због превеликих добродетељи би рукоположен за презвитера а потом и за епископа. Беше чудотворац велики, и чињаше многа добра и моћна дела именом Господа Исуса. Упокоји се око 350 год. у старости својој од 100 година.

3. Преп. Григорије Синаит. Прозват Синаитом због тога што се замонашио на гори Синају. У време цара Андроника Палеолога, око 1330 год, дошао у Св. Гору, да обиђе манастире и сазна што о умној молитви и созерцању. Но ове две духовне делатности беху у то време без мало непознате међу Светогорцима. Једини који ово знађаше и до савршенства практиковаше беше св. Максим Капсокаливит. Григорије распростре своје учење о умној молитви по свима келијама и манастирима Св. Горе. Његов знаменит ученик беше Калист патријарх Цариградски, који и написа житије св. Григорија. По том пређе Григорије у Македонију и у друге крајеве Балкана и основа обитељи, у којима се монаси вежбаху у молитви умом. Тако поможе он многима, да се удубе и спасу. Његови списи о умној молитви и подвижништву налазе се у „Добротољубију“. Између осталога написао је и припјеве Светој Тројици „Достоино јест“, што се пева на воскресној полуноћници. Спада међу најзнаменитије подвижнике и духовне учитеље на Балкану. Упокојио се мирно од многотрудног живота и преселио се у царство Христово.

4. Св. новомуч. Триандафил и Спасо. Триандафил беше родом из Загоре а Спасо из Радовишта, епархије Струмичке. Обојица Словени, обојица млади и прости људи. Но љубав Христова беше им дража од света и живота. Живот дадоше но Христа не изневерише. За веру Христову пострадали од Турака, и то Триандафил у Цариграду 1680 год., а Спасо у Солуну 1794 год.

5. Св. муч. Гормиздас. Беше велмож на двору Персијског цара Издегерда. Пошто се не хте одрећи Христа, цар га ражалова одузевши му и чин и имање, и посла га да чува стоку. Надаше се цар, да ће Гормиздас убрзо зажалити за чином и имањем, и да ће се поклонити идолима. Али се цар превари. Гормиздас спокојно чуваше стоку и држаше своју веру. Зато га цар стави на љуте муке, којима успе само да изможди тело Христова мученика али не и да промени дух његов. Најзад би Гормиздас свети убијен, 418. год. одмах после страдања св. Авде епископа (в. 31. март). Пострада на земљи, и прослави се на небу.

Синаит премудри монахе учаше,
И примером својим учење тврђаше:
– Безстрастије то је земља обећана,
Безстрастна је душа Духом обасјана.
Без помисли сваких човек онда бива
Кад му ум у срцу с молитвом почива.
Помисли су грешне претече свих страсти,
Које душу држе у демонској власти.
Ми смо болесници, лекар лек нам справи,
Да се исцелимо и будемо здрави.
Исусово име у срцу говори,
Оно ће ка’ огањ страсти да сагори,
Нек то силно име с небесним блистањем
У твоме се срцу креће са дихањем.
Немаш ли у срцу Исуса Господа
Сви подвизи други остају ка’ вода.
Само Исус може унутра у мени
Да мог бића воду у вино промени.
Цео ум у срце ка’ у гнездо стави,
Па молитвом сталном Исуса прослави.
Господе Исусе, помилуј ме грешна!
Нек молитва буде лагана, не спешна.
Док се од молитве срце не распламти –
Тад ум небо гледа, и земљу не памти.

РАСУЂИВАЊЕ
Ево ставио сам пред вас живот и смрт, рекао је Мојсеј синовима Израиљевим, зато избери живот да будеш жив (V Мојс. 30, 19). Има одсудних тренутака у животу људском, када је човеку заиста остављено да избере живот или смрт. Јуду је у одсудном тренутку саблазнило сребро, и он је изабрао смрт тј. грех среброљубља. Када Марина војника (в. 7. авг.) хтеде војеначалник произвести за официра, сотника, неки завидљивац оптужи га, да је хришћанин. Војеначалник му остави рок од три сата, да се размисли и избере живот или смрт, тј. или да се одрече Христа или да умре. Марин чувши свога старешину оде код месног епископа Теотекна и упита за савет. Епископ га уведе у цркву, стави га пред Јеванђеље па показујући руком најпре на Јеванђеље а по том на мач, што висаше Марину о бедрима рече му: „избери, храбри муже, једно од овога двога: или мач носити и цару земаљском привремено служити а по смрти вечно погинути, или постати војником Цара небесног, и живот свој положити за име Његово свето, написано у овој књизи, и царовати с Њим у бесмртном животу.“ Марин се одмах одлучи, целива Јеванђеље и оде – кроз смрт у вечни живот.

СОЗЕРЦАЊЕ
Да созерцавам чудесно јављање Божје детету Самуилу (Сам. 3), и то:
1. како једни ноћи, када Самуило лежаше, викну га Господ по имену у три маха:
2. како му Господ исказа претњу дому Илијином, због покварености синова Илијиних, и претњу целом Израиљу;
3. како се Господ не хте јавити ни Илији првосвештенику ни синовима његовим но Самуилу, невином отроку.

БЕСЕДА
о миротворству Христовом
Те ће (народи) расковати мачеве
своје на раонике, и копља своја на
српове, неће дизати мача народ на
народ, нити ће се више учити боју. (Иса. 2, 4)
Како јасно види пророк Христа Миротворца! Он истиче једно по једно достојанство Спаситељево. Најпре га је истакао као Законодавца новог закона, и то закона за све напоре на земљи. По том је истакао Његову узвишеност изнад свих висина, земаљских и историјских. Сада пак, истиче Га као Миротворца, од чије ће се силе и љубави расковати мачеви у раонике а копља у српове. Да ли је се испунило ово велико пророчанство о миру? Јесте, у пркос тога што још постоје ратови. Гле, ратови међу хришћанским народима нису исто што и ратови међу незнабошцима. Незнабошци су ратовали с поносом, хришћани ратују са стидом. Незнабожачке вере населиле су своје небо само ратницима, хришћанска вера обећава небо светитељима. Као што хришћани понављају, по слабости, и друге неке грехе незнабожачке, тако понављају и грех ратовања. Но Бог испитује срца и зна, с каквим настројењем незнабошци греше а с каквим хришћани. Одрицали су Христа фарисеји, одрекао Га се и Петар. Но фарисеји су Га одрицали са злобом непокајаном, а Петар Га се одрекао са стидом, и опет Га признао с покајањем.
Но шта да кажемо, браћо, о мачевима и копљима страсти, којима убијамо душе своје и душе својих ближњих? О кад би расковали те мачеве у раонике, да дубоко оремо душе и сејемо благородно семе мира Христова у себи! И кад би расковали та копља у српове, да жањемо коров у душама и спаљујемо! Тада би се мир Христов водворио у душама свију нас, као што се водворио у душама светитеља. Ко би онда и помислио на рат против суседа, и народа суседних? О како је дивно виђење Исаије, сина Амосова, пророка Божјег?
О Господе, огњем речи Твоје раскуј оружја рата у нама у справе мира. Теби слава и хвала вавек. Амин.

9. август по јулијанском календару
1. Св. апостол Матија. Родом из Витлејема, од племена Јудина. Учио се код св. Симеона Богопримца у Јерусалиму. Када Господ изађе на проповед о царству Божјем, тада се и Матија придружи онима, који љубљаху Господа, јер Га и сам он свим срцем љубљаше, с насладом речи Његове слушаше и дела Његова гледаше. У почетку беше Матија прибројан у Седамдесет мањих ученика Христових, но по Васкресењу Господа, пошто место Јуде издајника би упражњено, апостоли коцком изабраше овога Матију на место Јудино за једнога од Дванаест великих апостола (Дела Ап. 1, 23). Примивши Духа Светога о Педесетници Матија пође на проповед Јеванђеља, и проповедаше најпре у Јудеји, по том у Етиопији, где велике муке претрпе Христа ради. Држи се, да је проповедао и по Македонији, где га хтедоше ослепити, но он поста невидљив за своје мучитеље, и тако избеже опасност. Будући у тамници Господ му се јави, и укрепи га, и ослободи. Најзад се поново врати на посао у Јудеју. Ту буде оптужен и на суд изведен пред првосвештеника Анана, пред којим он неустрашиво сведочаше о Христу. Анан, онај исти Анан који пре тога уби апостола Јакова, осуди и Матију на смрт. Тада изведоше св. Матију и убише камењем, а по том секиром одсекоше му главу (ово беше римски начин убијања осуђених, а лицемери Јевреји применише тај начин над мртвим човеком, да би показали Римљанима, као да је убијени био и противник римски). Тако сконча овај велики апостол Христов и усели се у радост вечну Господа свога.

2. Св. муч. Антоније. Грађанин Александријски. Изведен пред књаза незнабожачког он слободно изјави веру своју и би мучен, бијен и струган, но Христа се не хте одрећи. Најзад бачен у огањ, из сред кога он говораше народу: браћо моја возљубљена, не робујте телу, него се брините више о души, која вам је од Бога дата, и сродна је Богу и божанским силама. – И тако поучавајући народ и горећи у огњу предаде душу своју свету Богу.

3. Св. муч. Јулијан, Маркијан, и други с њима. Пострадаше у одбрани икона од опакога цара Лава Исавријанина, 716. год., и венчаше са славом неувелом.

Матија апостол о Христу збораше
И пред Јеврејима јавно сведочаше:
– Он је тај Месија, о ком Писмо пише,
Он је син Божији што се спусти свише,
Он је Слово Божје, Богоипостасно,
Пророци о Њему говорише јасно:
Пророкова Мојсеј: пророк ће к?о и ја
Међ вама од Бога сјајем да засија.
А цар Давид рече: сва земна колена
Биће Њиме славна и благословена.
Исаија смели духом к небу лети
И виде, и рече: дева ће зачети
И родиће сина, и име му дати,
Емануил ће се – Бог са нама – звати.
Још му Јона беше образ погребења,
Како погребења тако васкрсења
Кад три дана лежа киту у утроби
И Богом се опет живота сподоби,
Пророштва се збила, и сени су прошле,
Обећане речи у телу су дошле. –
Но залуд спавачу збори човек будан,
Ко дан сав преспава, не верује у дан.

РАСУЂИВАЊЕ
Примити туђи грех на себе, то је једна врста мучеништва и знак превелике љубави према ближњем. Како је последица греха смрт (Јаков 1, 15), то примати туђи грех на себе значи товарити на своју смрт још једну смрт. Но Бог награђује васкрсењем оне који из љубави примају туђу смрт на себе. Има много примера како су светитељи примали на себе грехе својих ближњих. Тако за св. Амона прича се ово: неки брат паде у грех, па дође Амону и рече му, да због учињеног греха мора да напусти манастир и иде у свет. Амон му рече да он прима на себе грех његов, и усаветова брата, да остане у манастиру. Брат остане у манастиру, а старац Амон стане приносити покајање и молитве Богу. После кратког времена, старац добије откровење од Бога, да је тај грех опроштен због љубави његове према брату. – Кад су св. Макарије, св. Симеон јуродиви, света Теодора и неки други били оптужени за блуд, они се нису бранили, него примивши на себе туђи грех примили су и тешку казну за грех и трпељиво све подносили докле Бог није открио њихову невиност људима.

СОЗЕРЦАЊЕ
Да созерцавам казну Божју над народом Израиљским због греха синова Илије судије и првосвештеника (I Сам. 4), и то:
1. како синови првосвештеника грешише јавно и тајно у Силому поред ковчега завета;
2. како Бог даде победу Филистејима над Израиљем у боју, у коме погибоше многе хиљаде Израиљаца, заједно са синовима првосвештеника, и ковчег завета отет;
3. како због греха старешина народних Бог попушта муку на цео народ.

БЕСЕДА
о ништавилу грешничком пред величанством Божјим
Уђи у стијену, и сакриј се у прах од
страха Господњега и од славе
величанства његова. (Иса. 2, 10)
Ово је горки подсмех пророка народу своме, народу идолопоклоничком. Народ је био одбацио веру у једнога правога Бога и почео се клањати идолима од камена и од земље. Шта ћеш чинити, народе зли, кад се покаже страх Господњи? Куд ћеш побећи, кад се јави слава величанства Његова? Бежи у камен, од кога си направио себи Бога! Бежи у прашину, од које си направио себи Бога! – о како је језовит подсмех пророка видовитог! Ко може ући у стену и сакрити се? Ко може побећи у прах, и заклонити се од Свевишњег?
Но оставимо, браћо, јеврејско идолопоклонство, за које су Јевреји довољно били кажњени, па се за час обазримо на идолопоклонство међу нама хришћанима. Шта је нагомилано злато до идол? Шта су заграбљене њиве друго до идол од прашине? Шта је раскошно одело друго до идол, направљен од животињске коже и длаке? Где ће се сакрити идолопоклоници нашег поколења, кад се покаже страх Господњи и кад се јави слава величанства Његова? Бежи у злато, златопоклониче! Бежи у земљу, земљопоклониче! Сакри се у животињске коже и затрпај се длаком од лисица и влакном од мртвог бубиња, идолопоклониче! – О горка иронијо! Све ће то огањ сагорети у Дан Господњи, у Страшни Дан онај. И човек ће стати лицем у лице са Јединим Величанственим и Непролазним. Сви ће идоли људски пропасти од огња пре људи, и Судија ће бесмртни упитати идолопоклонике: где су вам богови ваши?
Давно је живео на земљи Исаија, син Амосов, пророк Божји, али је његово виђење и дан данас страшно, и корисно, и опет страшно.
Теби се ми јединоме клањамо, једини живи Господе. Све друго је пролазна прашина. Помози, Господе, помози, да се ум и срце наше не прилепе за пролазну прашину, него за Тебе, само за Тебе, једини Живи. Теби слава и хвала вавек. Амин.

10. август по јулијанском календару
1. Св. муч. Лаврентије архиђакон, и Сикст папа, и други с њима. Када погибе папа Стефан (в. 2. авг.), на његово место би постављен Сикст свети, који беше родом Атињанин, испрва филозоф а потом хришћанин. У то време епископи римски гинули су један за другим тако, да постати епископом у Риму значило је што и бити изведен на смрт. Цар Декије беше решен, да уништи хришћанство и папа Сикст убрзо би изведен на суд са два своја ђакона, Феликисимом и Агапитом. Када их поведоше у тамницу, рече Лаврентије папи: „куда идеш, оче, без сина? куда, архијереју, без архиђакона твога?“ Папа га утеши прорекавши му, да ће и он још веће муке за Христа поднети и ускоро за њим поћи. И заиста, чим посекоше Сикста и она два његова ђакона, Лаврентије би ухваћен. Претходно он беше привео у ред све своје и црквене ствари. Као ризничар и економ црквени он пренесе све црквене драгоцености у дом неке удове, Кириакије. Том приликом он исцели Кириакију од тешке главобоље додиром руку, а слепцу Крискентиону поврати вид. Бачен у тамницу Лаврентије и тамо исцели од слепила неког дугогодишњег сужња Лукилија, и крсти га по том. Видећи то крсти се и тамничар Иполит, који после пострада за Христа (в. 13. авг.). Како се Лаврентије не хте одрећи Христа, него шта више саветоваше цара Декија, да се он одрекне лажних богова, то би бијен камењем по лицу, и по целом телу скорпионом, тј. синџиром са оштрим зупцима. Неки војник Роман, присутан мучењу, поверова у Христа, и би одмах посечен. Најзад метнуше Лаврентија нага на гвоздену лесу, и подложише огањ. Пекући се на огњу св. Лаврентије захваљиваше Богу и ругаше се цару због незнабоштва. Када предаде своју чисту и јуначку душу Богу, тело његово узе ноћу Иполит и однесе најпре у дом Кириакије, а после у једну пећину, где га чесно сахрани. Пострада св. Лаврентије са осталима 258. год.

2. Св. Ирон. Хришћански философ. Спомиње га св. Григорије Богослов у својим књигама. Мирно се упокојио и преселио ка Господу.

Лаврентија цар нечестив пита:
– Одакле си? каквога си чина?
Лаврентије цару одговара:
– Из Шпаније, васпитан у Риму,
И слуга сам Бога јединога.
– Ти си чувар блага црквенога?
– Јесам, царе, те доброга блага.
– Дај нам благо, и живот сачувај!
– Благо цркве, царе, на небеси,
Веруј и ти у Господа Христа,
Па наследник бићеш тога блага.
– Лаврентије одреци се Христа!
– Одреци се, царе, ти идола!
А цар плану и на слуге ману,
Лаврентија бише и ломише,
На решетку жарну положише.
– Овај огањ мени је прохлада,
А теби се спрема усред Ада!
– Лаврентије, одреци се Христа!
Зар ти није жао млад умрети?
– Христос за ме на крсту пострада,
За ме умре, ја за Њег’ умирем –
Једна страна тела сва сагори,
Лаврентије џелатима збори:
– Печена је половина тела,
Окрените, ето вама јела,
Окрените, нек се друга пече!
То изрече, душа му утече
У сладосне дворове небесне.

РАСУЂИВАЊЕ
Како да победимо непријатељство непријатеља наших? Уступањем, кротошћу и молитвом. Уступањем у свему осим у вери и чистоти живота, кротошћу и молитвом свагда и свагда. Св. Амвросије пише: „то је оружје праведника, да уступајући побеђују, као што вешти стрелци имају обичај да бежећи устрељују јаче од себе“. Неки брат би увређен од друга свога, но ипак желећи мира с њим пође к њему да се измири. Али друг му не хте ни врата отворити, но ружећи га изнутра отера га од дома свога. Пожали се брат једном духовнику, а овај му рече: „идући другу твоме на мирење ти си целим путем у мислима њега осуђивао а себе оправдавао. Саветујем ти, да и ако је друг твој згрешио против тебе, ти утврди мисао у себи као да си ти згрешио против њега, а тако иди к њему, и у мислима њега оправдавај а себе осуђуј.“ – Тако брат и поступи. И шта се догоди? Тек је брат стигао близу дома свога друга, а овај отвори врата широм, притрча и загрли увређеног брата, и измири се с њим.

СОЗЕРЦАЊЕ
Да созерцавам напаст која снађе Филистеје због узетог ковчега завета (Сам. 5 – 6), и то:
1. како ударише шуљеви на народ и мишеви на усеве пољске где год Филистеји постављаху ковчег завета;
2. како уплашени Филистеји сами вратише ковчег завета у земљу Израиљску;
3. како светиња Божја кажњава оне који је држе у земљи нечистој од идола, или у срцу нечистом од страсти.

БЕСЕДА
о раслабљености грешника
Народу мојему чине силу дјеца,
и жене су им господари. (Иса. 3, 12)
Прекрасно је и премудро све што је од Бога. Свака твар Божја иде послушно оним путем, који јој је Бог определио. И звезде се крећу, и животиње живе, и ваздушне струје управљају – све према реду од Бога установљеном. Само човек, најразумнији створ, пада често у безумље и остављајући пут Божји измишља нове путове према помислима својим. Отуда се може догодити, да место стараца деца постану старешине, и место мужева жене да загосподаре. Но кад деца старешују насиље влада; и кад жене господаре, обично неред царује. Када се то попусти од Бога – јер то не бива без греха народног и без попуштења Божјег – онда се народ налази под казном за грехе своје, исто онако као кад рат дође и непријатељ покори земљу, јер свако је насиље рат, и сваки је неред казна за грех. Али као што насиље и неред могу завладати у једном народу тако могу они завладати и у души једнога човека. Незреле и непобожне помисли представљају децу, а телесна чулна мудровања представљају жене. Када преовладају незрелеи непобожне помисли, онда оне чине насиље над човеком и вуку га од зла ка злу као кад деца суде; и када телесна мудровања преовладају над духовном, мужественом мудрошћу, која је од Бога, онда оне загосподаре над човеком као зла жена. Под женама пророк подразумева не само женске, него и мушке са женским слабостима.
Да не би детињско безумље и женска ћудљивост завладали човеком, или народом, потребно је држати се строго закона Божјег прописаног од Бога за људе, као што се све створене твари држе закона Божјег прописаног од Бога за њих.
О Господе, Створитељу и Законодавче наш, просвети нас и укрепи нас. Просвети нас благодаћу Духа, да увек знамо закон Твој, и укрепи нас силом Духа, да увек држимо закон Твој Теби слава и хвала вавек. Амин.

11. август по јулијанском календару
1. Св. муч. Евпл. Ђакон у Катани Сицилијској. Цар Диоклецијан посла у Сицилију некога војводу Пентагура, да уништи хришћане, ако их тамо нађе. Пентагур не нађе ниједног хришћанина, јер оно мало што их беше кријаху се од гонитељаи не објављиваху себе. Тада неко оптужи Евпла светога, како иде с неком књигом код тајних хришћана, и чита им ту књигу. Та књига беше свето Јеванђеље. Пошто га изведоше на суд за мало време, обесише му ону књигу о врат и одведоше у тамницу. После 7 дана тамновања и гладовања би предат на мучење. Када га бијаху гвозденим моткама Евпл ругајући се рече судији мучитељу: „безумниче, зар не видиш да су ове муке за мене као паучина због Божје помоћи? Ако можеш пронађи друге, љуће, јер су ове као играчка.“ Најзад изведоше мученика Христова на губилиште. Тада св. Евпл отвори свето Јеванђеље и читаше из њега народу дуго. Многи се обратише у веру Христову, а св. Евпл би посечен 304. год. и пресели се у царство небеско. Чудотворне му мошти леже у једном селу близу Неапоља званом Vico della Batonia.

2. Св. муч. Сузана девица, и други с њом. Ћерка римског презвитера Гавинија, а синовица папе Гаја. Гај и Гавиније беху од царскога рода и сродници тадашњег цара Диоклецијана. Овај цар имаше неког усиновљеника Максимијана Галерија, кога хтеде оженити Сузаном. Но Сузана беше сва предана Христу Господу и не хте уопште чути за брак, а нарочито не за брак са некрштеним човеком. Оне, који је просише за царева сина, великаше Клаудија и Максима, Сузана обрати у веру хришћанску са целим домом њиховим. Разјарен због овога цар нареди, те џелати одведоше Клаудија и Максима, с њиховим породицама, у Остију, где их на огњу сагореше, и пепео њихов бацише у море. Сузана пак би мачем посечена у кући Гавинијевој. Царева жена, Сирена, потајна хришћанка, ноћу узе мученичко тело Сузанино и чесно га сахрани. А папа Гај учини ону кућу, где погибе Сузана, црквом и служаше службе у њој. Ускоро после страдања ове невесте Христове, пострада и њен отац Гавиније и стриц папа Гај. Сви чесно пострадаше за Господа и примише венац славе у 295. и 296. години.

3. Св. Нифонт патријарх Цариградски. Родом из Грчке. У младости постао инок и подвизавао се најпре ван Свете Горе а по том у Св. Гори, у разним манастирима, задржавши се најдуже у Ватопеду и Дионисијату. Љубљен беше од свих Светогораца како због ретке мудрости тако и због необичне кротости. Без своје воље постао епископом Солунским. Но после две године оде послом у Цариград и тамо га изберу на упражњен престо Патријаршијски. Прогнан султаном у Једрене, где је живео као изгнаник. Влашки кнез Радул измоли га од султана и постави га за архиепископа Влашког. Због преступа Радуловог Нифонт напусти Влашку и оде у Св. Гору, у обитељ Дионисијат, где се подвизаваше до 90. године своје, када се пресели у царство Божје, 1460. год. Он је саставио разрешну молитву, која се чита на опелу.

4. Преп. Василије и Теодор Печерски. Оба скончали од насиља среброљубивог кнеза Истислава 1098. год. Житије св. Теодора нарочито је поучно за среброљубиве. Теодор беше врло богат, па раздаде сиротињи богатство своје и замонаши се. По том се покаја и зажали за богатством, и би много кушан од злог духа среброљубља, од кога га ослободи св. Василије.

Рајска грана посађена,
И на земљи одгојена.
Расла грана и порасла
Са небом се срцем срасла.
Црна земља не затми је
Зло земаљско не сави је,
Сузана је рајска грана,
Божјим Духом обасјана,
Невестица Христа Бога
Презре сина царевога,
Цар се срди, цар јој прети,
Да ће љуто да се свети.
Ал’ Сузана ни да чује,
У њој Божји ум умује
Срце њено осветљено,
За Христа је обручено.
Сродници се удивише
И Христом се сви крстише
Крстише се сви сродници
И посташе мученици.
Цар крваву диже руку,
На Сузану врже муку,
Ал’ је мука сва бесциљна,
Кад је душа вером силна.
Сузанина глава паде,
А душа јој у Рај стаде
У Рај стаде пред свог Христа –
Сузанина душа чиста.

РАСУЂИВАЊЕ
Ако човек пође путем правде, нека иде само путем правде обема ногама, и нека не гази једном ногом по путу правде а другом по путу неправде. Јер је рекао Бог кроз пророка за праведника, који учини неправду: праведна дјела његова што је год чинио неће се споменути; за безакоње своје које учини и за гријех свој којим згријеши погинуће (Језек. 18, 24). Влашки кнез Радул беше човек праведан и чињаше многа добра дела. Он изведе св. Нифонта из ропства у Једрену и доведе га за архиепископа у Букурешт. Но наједанпут учини страшно безакоње: поквареном кнезу Молдавском Богдану даде своју сестру за жену код још живе жене Богданове. И не хте Радул чути протесте Нифонтове. Нифонт му прорече зао крај, одлучи га јавно од цркве и удаљи се из Влашке. Ускоро у Влашкој наста суша и велика глад, и Радул паде у неизлечиву болест, и покрише ране цело тело његово, и од смрада нико му се не могаше приближити. И кад га сахранише гроб му се тресао три дана као негда гроб царице Евдоксије, гонитељке св. Јована Златоуста.

СОЗЕРЦАЊЕ
Да созерцавам самовољу народа Јеврејског (I Сам. 8), и то:
1. како Јевреји тражише од Самуила, да. им постави цара;
2. како се Самуил противљаше томе у име Господа који објављиваше, да је Он једини цар;
3. како народ оста упоран одбацујући вољу Божју и савете Самуилове.

БЕСЕДА
о томе како с грехом долази ругоба
Мјесто мириса биће смрад, и мјесто
појаса распојасина, мјесто плетеница
ћела – мјесто љепоте огорјелина. (Иса. 3, 24)
Ово је реч о женама раскошним и беспутним, о кћерима Сионским, које се погордише и иду опружена врата и намигују очима, ситно корачају и звекећу ногама. Шта то учини гордим жене јеврејске? Да ли врлина? Врлина никад не чини гордим, јер је врлина управо лек против гордости. Да ли сила народа и сталност државе? Не; на против, пророк баш и прориче блиско ропство народа и пропаст државе. И као један од главних узрока ропства и пропасти наводи сујетну раскош, духовно ништавило и беспутство жена. Шта их, дакле, учини тако гордим и охолим? Накит и везови, низови и ланчићи, трепетљике и укоснице, подвезе и појаси, риси и прстенови, тобоци и огледала. Ето, то их учини гордим и охолим! Управо, све то је израз њихове безумне гордости, а прави узрок гордости јесте духовно ништавило. Од духовног ништавила долази гордост, а то спољашње шаренило, које жене вешају на своје тело, само је јасно објављивање безумне гордости. Шта ће бити од свега тога на крају? Смрад, и распојасина, и ћела, и огорелина. То ће бити онда кад народ буде пао у ропство. Као што обично бива: прво се дух зароби телом, па онда тело спољашњим непријатељем. Но то ће бити и онда када дође неизбежни завојевач наших телеса – смрт. Неће помоћи мириси у гробу, у царству смрада. Нити ће требати појасеви за голу кичмену кост. Нити ће плетенице спасти од ћелавости лубање, ни сва лепота од црне огорелине. То је неизбежан удес и најлепших, и најздравијих, и најраскошнијих жена. Но то није највећа несрећа. Највећа је несрећа, што ће душа тих жена, са смрадом, распасаношћу, ћелом и огорелином изаћи пред Бога и пред небесну војску прекрасних Божјих ангела и праведника. Јер смрад тела означава смрад душе од блудне похоти; распојасана тела означава ненаситост душе за телесним уживањем; ћелавост тела – ћелавост душе од добрих дела и чистих мисли; огорелина тела- спаљеност савести и ума.
О како је страшно виђење Исаије, сина Амосова, страшно онда, страшно и данас; страшно, јер истинито.
Господе свети пречисти, помози женама, које се крсте крстом Твојим, да се сете душа својих, и очисте душе своје пре Суда Твог праведног. Да душе њихове, заједно са телесима њиховим, не постану вечити смрад. Теби слава и хвала вавек. Амин.

12. август по јулијанском календару
1. Св. муч. Аникита и Фотије. Цар Диоклецијан посети једном град Никомидију са злим умишљајем, да ту потпуно истреби хришћане. Па када поче бездушно истјазавати и мучити хришћане, појави се пред њим св. Аникита, један од градоначелника, и дерзновено исповеди пред царем своју веру у Христа Господа, Бога ваплоћеног у телу ради нашег спасења. Уз то још Аникита изобличи идоле као глуво и немо камење, којима клањати се недостојно је разумна човека. Разјарен цар нареди, те му језик одсекоше. Но Аникита силом Божјом и даље говораше. Тад пустише лава на њега, но лав се умиљаваше око њега. У том часу Херкулов храм паде. Фотије, сродник Аникитин, видећи чудеса и трпљења Аникитина, пољуби Аникиту, објави себе за хришћанина и довикну цару: „о идолопоклониче, постиди се, богови су твоји ништавила!“ Цар нареди, да га одмах мачем посеку. Но џелат дигнувши руку на Фотија светог сам себе удари мачем и умре. После дугих мука бацише их обојицу у тамницу, где тамноваху три године. Тада их изведоше, зажарише огромну пећ и бацише их у огањ. Многи други хришћани, људи, жене и деца својевољно уђоше с њима у огањ. И из огња чу се молитва хришћана, којом благодараху Богу за смрт мученичку. Пострадаше сви око 305. год. Св. Аникита и Фотије призивају се у молитвама при јелеосвећењу и водоосвећењу.

2. Свешт. муч. Александар еп. Комански. Као прост угљар живљаше у граду Коману близу Неокесарије. Када умре епископ Комански, тада би позват св. Григорије Неокесаријски Чудотворац (в. 17. новембар), да председава сабору за избор новог епископа. У сабору беху и клирици и мирјани. И никако се не могаху бирачи сагласити на једну личност. При оцени кандидата сви се махом задржаваху на оцени њихове спољашности, спољашњег достојанства и понашања. Св. Григорије тада рече, да не би требало толико гледати на спољашње одлике колико на дух и духовне способности. Тада неки насмешљивци подругљиво узвикнуше: онда да изберемо за епископа Александра ћумурџију! И наста општи смех. Св. Григорије упита, ко је тај Александар? Па мислећи, да његово име није у сабору поменуто без Божјег Промисла, нареди те га доведоше у сабор. Угљар као угљар беше сав гарав и исцепан. Његова појава опет изазва смех у сабору. Тада га Григорије изазва на страну и закле га, да му рече истину о себи. И Александар му рече, да је он био грчки филозоф, да је уживао високу част и положај, но да је све одбацио, понизио се, направио се јурод Христа ради од онда од кад је прочитао и разумео Св. Писмо. Григорије нареди те га опраше и обукоше у ново одело, па са њим уђе у сабор, и пред свима поче га испитивати из Св. Писма. Сви се удивише мудрости и речима благодати Александровим, и једва могаху познати у том мудрацу бившег ћутљивог угљара. Једногласно би изабран за епископа. Својом светошћу, мудрошћу и добротом задоби љубав пастве своје. Сконча мученички за Христа у време Диоклецијана.

Људи смотре на рухо и лице.
А Бог смотри на душу и срце.
Угљар беше Александар славни,
У угљара гараво је тело
А од гари коју вода пере,
У грешника срце је гараво
Коју пере само огањ вере
Огањ вере и плач покајања.
Лакше спрати кожу угљарову
Него црно срце грешниково.
Александар покривен смерношћу
К’о сакривен пламен у пештери
На смех беше свету лаковерну.
Свет не виде, Григорије виде,
Духом оштрим угљара провиде
И у њему обре светитеља,
Красан пламен у пештери тамној,
Вељу мудрост под маском лудости,
Чисто срце под калом гарежи,
Царску душу у трулим дроњама.
Не да Господ да се светлост скрије,
У час згодан светлост објављује,
А на корист и спасење људи.
Све је дивно што Господ пресуди.

РАСУЂИВАЊЕ
Научи се поштовати и волети мале и просте људе. Таквих је највише на земљи; таквих је највише и у царству Божјем. Код њих нема гордости, тј. основног безумља, од кога болују душе богатих и силних овога света. Они извршују своју дужност у овоме свету често савршено, па ипак им изгледа смешно, кад их неко похваљује за то; док великаши траже похвалу за свако своје дело, често и несавршено извршено. Св. Александар био је знаменит филозоф, па је напустио све, сакрио се од високог друштва и похвала светских, умешао се у најмање и најпростије људе, као угљар међу угљаре. Место негдашњих похвала и почасти он је с радошћу подносио, да деца трче за њим, и смеју се његовој гаравости и поцепаности. Но није он једини волео живети с малим и простим. Многи цареви и кнежеви познавши сласт Христове вере скидали су круне с главе, и бегали од сујете великашке међу просте људе, Није ли сам Цар царева, Господ наш Христос, појавио се међу пастирима и рибарима? Св. Зенон саветује: „не бирај славно место за живљење, и не дружи се с човеком громка имена“.

СОЗЕРЦАЊЕ
Да созерцавам чудесни Промисао Божји при избору Саула за цара (1. Сам. 9), и то:
1. како Саул пође да тражи изгубљене магарице;
2. како га срете Самуило, коме Бог објави, да Саула узме Израиљу за цара;
3. како Промисао Божји управља људима, и понекад им даје оно што они и не слуте.

БЕСЕДА
о страшној визији пророка Исаије
Видјех Господа гдје сједи на пријестолу
високу и издигнуту. (Иса. 6, 1)
Ево виђења над виђењима! Ево славе над славама, и величанства над величанствима! Велику је милост указао Бог свима људима, што им је дао да виде овај звездани свет, дело руку Његових. Још већу је милост указао Он онима, којима је дао да виде свет ангелски, непролазни и чудесни. Но највећу је милост указао Он једном маленом броју Својих избраника, којима је дао да виде Њега, Господа Саваота, јединог нествореног и Створитеља оба света. Но како смртан човек може видети Бога бесмртнога? Није ли сам Бог рекао Мојсеју: не може човјек мене видјети и остати жив (II Мојс. 33, 20)? И Јеванђеље не вели ли: Бога нико није видео никад (Јов. 1, 18)? Ваистину, нико од смртних не може видети лице Божје, тј. битност Божју. Али по Своме снисхођењу и безграничној доброти и моћи Бог се може показати људима у неколико, и то у неком образу, какав је људима приступачан. У неком нарочитом образу и виду јављао се Он Мојсеју, и Илији, и Данилу и Јовану Богослову – не у суштини Својој но у неком нарочитом образу и виду. Исаија Га виде на престолу високу и издигнуту, тј. као Судију, узвишеног над свима судијама и свима судовима земаљским. Шестокрилни серафими стајаху около њега, и викаху један другоме говорећи: святъ, святъ, святъ господъ Саваоть. Није, дакле, Господ сам, него је Цар у царству своме несагледљивом, окружен најузвишенијим бићима, која је саздала сила Његова. Око Њега су први чинови јерархије небеске, главне војводе безбројних војски Његових бесмртних, први светњаци светлости Његове и неиздржљивог блеска Његовог. То је чудесно виђење Исаије, сина Амосова, пророка Божјег.
Господе свети, свети, свети, трисвети, помилуј и спаси нас нечисте и грешне. Теби слава и хвала вавек. Амин.

13. август по јулијанском календару
1. Св. муч. Иполит. Беше Иполит војеначалник и надзорник тамница у Риму; рођен и васпитан као незнабожац. Када св. Лаврентије архиђакон би бачен у тамницу, Иполиту беше наређено од цара, да нарочито бди над овим сужњем. Иполит својим очима виде, како Лаврентије поврати вид слепоме Лукилију, и како исцели многе друге болеснике, па поверова у Христа. Када га Лаврентије крсти, Иполит имаше виђење небесно, и рече:“видех невине душе у великој радости“ (тј. на небесима). Тада узе он Лаврентија у свој дом, те му он крсти сву чељад, којих беше, са старом дадиљом Конкордијом, 19 на броју. Када Лаврентије би убијен за Христа, Иполит ноћу узе тело мучениково, зави у плаштаницу и чесно сахрани. Но то некако дође до ушију цара Декија, и трећи дан по смрти Лаврентијевој Иполит би ухваћени изведен пред цара, па пошто се не хте одрећи вере истините, би бијен камењем по устима. По том цар нареди да га раздену нага и шибају. Наг пред царем рече Иполит цару: „ниси ме разденуо него си почео да ме одеваш!“ Тада га протегоше по земљи и шибаше немилосрдно, а Иполит само викаше: „хришћанин сам!“ Чувши цар да су и Иполитови домаћи сви хришћани нареди да се сви доведу. Стара Конкордија рече: „ми више желимо с нашим господарем чесно умрети у вери Христовој него ли бешчесно с вама нечестивим живети.“ Она прва би убијена, а за њом и осталих 18, све на очи Иполитове. Најзад Иполита везаше за дивљег коња и вукоше тамо и овамо докле мученик душу своју не предаде Богу.

2. Св. Тихон Задонски, или Воронежски. Рођен у селу Короцка у Новгородској губернији 1724. год. у простом сељачком дому. У 34. години својој примио чин монашки и убрзо због својих подвига и велике духовне мудрости добијао све већу и већу службу, док најзад не би хиротонисан за епископа Воронежског. Епископствовао је непуних 5 година, па се због слабог здравља повукао и настанио у ман. Задонском. Упокојио се мирно 1783. год. у Задонску, где његове чудотворне мошти и сада почивају. Велики подвижник руске цркве ретки пастир, молитвеник и сачинитељ прекрасних духовних дела. По својој мудрости, светости и подвигу може се сравнити са великим Оцима Цркве православне древних времена. Због многих посведочених чудеса над његовим моштима проглашен за светитеља најпре од народа, а по том и од званичне цркве 1861. године.

3. Преп. царица Ирина, у монаштву названа Ксенија. Жена цара Кало-Јована (1118 – 1143). Осим својих монашких подвига и многих добрих дела чувена је и због тога што је основала манастир Сведржитеља – Пантократора – у Цариграду, један од најславнијих и најлепших манастира у Цариграду. У том манастиру подвизавао се доцније св. Стеван Дечански.

4. Преп. Серид. Чувен као основатељ знамените обитељи близу Газе у Палестини. У овој обитељи подвизавали су се славни мужеви као: св. Варсонуфије, Јован, авва Доротеј, Доситеј и други. Св. Серид скончао земаљски живот у VI стољећу, и преселио се у вечну радост Господа свога.

Колиба сељачка светца одгајила,
Православна црква духом запојила:
Тихон архијереј к’о звезда сијаше
И духовне тајне свету казиваше:
– Читај Свето Писмо, оно Бога скрива,
Оно Бога скрива, и Бога открива.
Књиге целог света не казују више
О Богу, и теби, но што Писмо пише.
Гле, Бог се без Бога не може познати
Залуд ван Бога о Богу питати.
Кол’ко у ум стаје, Бог се нама даје
Не може се море прелити у јаје.
Свето Писмо учи, како душу спасти
Од греха, и смрти, и вечне пропасти.
Онај ко се топи, не пита о води,
Ни шта је? ни како? ни откле се своди?
Него само брине за своје спасење
Па плашљиво тражи безбедно камење.
И море живота бурно се таласа
Уман на том мору тражи себи спаса.
Шта је овај живот? из какве је грађе?
Је л’ то важно знати кад нас самрт снађе?
Знање и имање на земљи остаје,
Тело и одело гробу се предаје
Душа, само душа, још се спасти може,
Труди се и моли: помози ми, Боже!

РАСУЂИВАЊЕ
„Благодарите Господу, али не заборавите и на Његове велможе, нишче и убоге; они много могу у Господа Бога.“Ово су речи знаменитог руског подвижника из XIX века, оца Назарија, игумана Валаамског. Ове речи рекао је он жени једног високог чиновника у Петрограду, који беше пао у немилост код цара због неке тешке оптужбе. Оптужени чиновник од муке се разболи и легне у постељу. Чувши да је о. Назарије допутовао у Петроград жена тога чиновника пожури се те га нађе, исприча му беду која их беше снашла и замоли га да се он помоли Господу за њенога мужа. „Имате ли ситног бакарног и сребрног новца?“ упита је о.Назарије. Жена му донесе и даде. И тако се о. Назарије удаљи. Истога вечера наврати се он опет и обрадује жену оваквом вешћу: „Слава Богу, сви блиски Цару обећали су молити за вас“ Жена је, наравно, мислила на цара Александра Павловића и његове дворјане, док је духовник мислио на просјаке по улицама, којима је био раздао онај ситни новац, и послао их да се помоле Богу за мужа оне жене. И заиста дође вест, да је цар наредио, да се ствар тог чиновника узме поново у претрес. А то је баш тај чиновник и желео. Када жена поче благодарити о. Назарију, он рече: „благодарите Господу, али не заборавите и на његове велможе, нишче и убоге; они много могу у Господа Бога.“

СОЗЕРЦАЊЕ
Да созерцавам чудесну моћ прорицања (1. Сам. 10), и то:
1. како Самуил прорече Саулу све шта ће му се догодити једнога дана;
2. како сиђе на Саула Дух Божји, те и он прорицаше.

БЕСЕДА
о главном пророчанству пророка Исаије
Гле, дјевојка ће зачети и родиће сина,
и надјенуће му име Емануил. (Иса. 7, 14)
Ово славно пророчанство о рођењу Господа од Деве изрекао је Боговидац Исаија у тренутку највећег очајања, у коме се налазио Јерусалим. Безбројна војска Сирска и Јефремова беше опколила град около самих зидова градских. Цар Ахаз, без војске и оружја, и Јерусалимљани беху у самртном страху. Срце Ахазово и срце народа његова устрепта као дрвеће у шуми од вјетра. У том часу крајњег очајања царевог изађе Исаија пред цара и по наредби Божјој рече му: не бој се, и срце твоје нека се не плаши. Па онда прорече Исаија, да непријатељи неће узети Јерусалим. Па видећи да му цар не поверова, он му рече, да иште знак, чудо, било с неба или са земље. Али неверни цар не хте искати, но оста при својој сумњи. Тада пророк рече, да ће им Бог дати знак, ма га и не искали. Тај знак односи се на удаљена времена и тиче се спасења васцелог рода људског. Девојка ће зачети и родиће сина, и наденуће му име Емануил, што ће рећи: с нама Бог. Зашто пророк не даде одмах неки знак, да би цар поверовао? Зато што је оно пророчанство о спасењу Јерусалима у часу када је цар мислио да је све пропало, довољно било да се покаже и сила Божја и неверовање царево. А зашто пророк баш у том часу и таквој прилици исказује пророчанство о рођењу Спаситеља? Зато, што ће човечји род у време доласка Спаситеља бити у истом таквом очајању, притешњен и опкољен силама демонским као што је Јерусалим био у томе тренутку. Да ли је пророк споменуо изриком девојку а не жену? Наравно девојку је споменуо. Јер да је реч о жени, какво би то чудо било, и какав знак? Не рађају ли се сви људи од жене? Сва је тежина нагласка на речи девојка.
Тако свевидећи Бог зна да везује блиско са далеким, и да испуњеним једним пророштвом у садашњости потврђује друго пророштво у будућности. Емануил – с нама Бог – спасао је у Јерусалим онда као невидљиви Бог. Емануел – с нама Бог- спашће род човечји у сличној опасности доцније као ваплоћени Бог, као Богочовек, рођени од Пречисте Деве и Духа Светога.
О Господе, који даде пророцима силу да виде истину где долази издалека, дај и нама силу да усвојимо ту истину која је већ дошла. Теби слава и хвала вавек. Амин.

14. август по јулијанском календару

1. Св. пророк Михеј II. Из племена Јудина, а из села Мориси, због чега се називао Морисићанин. Савременик пророка Исаије, Амоса и Осије, и царева Јудејских Јоатама, Ахаза и Језекије. Изобличавао је пороке народа свога, изобличавао и лажне пророке, који пророковаху за вино и за силовито пиће. Предсказао је пропаст Самарије. Предсказао је и пропаст Јерусалима, која ће доћи за то што поглавари његови узимају мито, свештеници уче за плату, а пророци његови гатају за новце. Зато ће се због вас Сион преорати као њива, и Јерусалим ће постати гомила. Но од свих његових пророчанстава најважније је пророчанство о Месији, нарочито о месту рођења Његова. Он је Витлејем именовао местом рођења Месије, којему су исходи од почетка, од вјечних времена. Не зна се тачно, да ли је и овај пророк био убијен од Јевреја или је умро мирном смрћу (в. Јерем. 26, 18 – 19). Но зна се, да је био сахрањен у своме селу, и да су му мошти пронађене, заједно са моштима пророка Авакума, у време цара Теодосија Великог према неком тајанственом откровењу, које је имао Елевтеропољски епископ Зевин.

2. Свешт. муч. Маркел еп. Апамејски. Рођен на Кипру од богатих и знаменитих родитеља. Био високо образован, ступао је у брак и имао деце. Када му жена умре, он се повуче у монашки живот у Сирију оставивши своју децу Провиђењу. Прочуо се беше због милосрдности, кротости и учености духовне, због чега га Апамејци изабраше за свог епископа. Као епископ ревносно се трудио на обраћању незнабожаца у веру хришћанску. Када изгори неки храм идолопоклонички, идолопоклоници ухвате Маркела и тобож као проузроковача тога пожара, сажежу на огњу, около 389. год. Поучно је из живота св. Маркела нарочито још и то, што се код њега спомиње свештање воде и употреба освештане воде.

Михеј Божји пророк Духом божјим гори,
И казну прориче и спасење збори:
– Чујте поглавари дома Јаковљева,
Када огањ букне, не спасе се плева.
Ви добро мрзите, а зло, зло волите,
Ви Божији народ бездушно глобите,
Остависте закон и пророке старе,
Не слушате Бога, слушате гатаре!
Ал’ ће доћи беда, мука и ридање,
Залудно, и позно, к небу вапијање,
Самарија биће гумно Асираца
Јерусалим гумно бесних Халдејаца.
А ти Витлејеме Ефрато малени,
Ма да си најмањи, најмилиј’ си мени
Из тебе ћ’ изаћи Вожд који нам треба
Происход је његов из дубина неба,
Из љубави жарке Он ће доћи радо
Својим моћним жезлом пaшће своје стадо.
Власт Његова стиће до свију крајева
Земља ће му с небом милошту да пева
И мир ће царити, Он ће тај мир бити,
Он ће род човечји Собом прославити. –

РАСУЂИВАЊЕ
Чувај се клетве родитељске, јер је страшна клетва родитељска. Цени и тражи благослов родитељски, јер ће те он пратити кроз цео живот. Премудри Сирах говори: благослов очев утврђује дом деце, а клетва материна искорењује до основа (Сир. 3, 9). Проклетство, којим прокле Ноје потомство Хамово, и до дан данас прати несретне Хамовце. А синовима Јаковљевим онако је и било у животу, како их је отац благословио. Св. Сергије као младић мољаше своје родитеље за благослов да се замонаши. Но родитељи стари мољаху сина да почека и потруди се око њих до њихове смрти, па после нека се монаши. Сергије послуша родитеље своје, и би благословен до смрти. Епископ Хермоген прича случај, како је један син злостављао жену своју. Када га мајка с плачем поче корети због тога, син се баци на мајку, изби је, и главу јој разби о дувар. Очајна мајка узвикну: „Господе, нека буде син мој проклет, и да нема ни мога ни Твога благослова!“ Тога истог дана син почне дрхтати целим телом, и пуних 13 година проживи у тој дрхтавици не могући сам ни кашику к устима својим принети. После 13 година он се исповеди и причести, од чега му буде нешто лакше, и убрзо за тим сконча.

СОЗЕРЦАЊЕ
Да созерцавам чудесну помоћ Божју Саулу у рату с Амонцима (I Сам. 11), и то:
1. како силан Нас, вођ Амонаца, прећаше ископати десно око свима Израиљцима;
2. како народ Израиљски плакаше пред Господом;
3. како Саул и Самуило разбише Амонце с Божјом помоћи, јер Дух Божји беше на Саулу и Самуилу.

БЕСЕДА
о прореченој светлости у тами
Народ који ходи у тами видјеће видјело
велико, и онима који сједе у земљи
смртне сјени засвијетлиће видјело. (Иса. 9, 2)
Тамо где је најтамније, прориче пророк, тамо ће се појавити светлоносни Месија. Земља Завулонова и земља Нефталимова сматрале су се најтамнијим земљама. Тамо су незнабошци били измешани с Јеврејима; јарам спољашњег и унутрашњег ропства најтежи; тама незнабожачка и тама фарисејска покривале су људе сенком смрти. Светлост небеска засијала је прво у Витлејему – Христос Господ ту се родио. Ту Светлост сагледали су издалека источни звездари а изблиза пастири Витлејемски. Но ту Светлост протерао је из Витлејема Ирод крвавим мачем. И Светлост се удаљила у Мисир. По том се Светлост засијала у пуном блеску у овој земљи таме и сенке смртне, у земљи Завулоновој и Нефталимовој. У тој земљи живљаху крај језера рибари, које Господ изабра за ученике Своје. У тој земљи је и Гора Блаженства, са које Господ објави прву велику проповед Своју о блаженима. Ту је и Кана Галилејска, где Господ учини прво Своје чудо. Ту поче Он дело спасења људског, моћном речју и моћним делима. Људи видеше велику Светлост и удивише се. Многи се и саблазнише о Господа, и многи Му се наругаше. Али Га ти тамни људи не убише. Беше једна тамнија тачка у земљи Јеврејској, која диже руку на Творца и уби га. То је она иста тачка, одакле Ирод на 33 године пре тога подиже крвави мач свој, да у крви угаси велику Светлост. То је Јерусалим. Од свих тама Јерусалимска тама беше најцрња. Можда баш за то најцрња, што именоваше себе светлошћу.
О Господе, Светлости наша велика, превелика, обасјај нас светлошћу Својом у овом кратком веку, и прими нас по смрти у Светлост Твоју славну и бесмртну. Теби слава и хвала вавек. Амин.

Страница: 1 2 3 4 5 6 7 8 9 10 11 12 13 14 15 16 17 18 19 20 21 22 23 24 25 26 27 28 29 30 31 32 33 34 35 36 37 38 39 40 41 42 43 44 45 46 47 48 49 50 51 52 53 54 55 56 57 58 59 60 61

смедерево

смедерево

смедерево

смедерево

смедерево

смедерево

смедерево

смедерево

смедерево

смедерево

смедерево

смедерево

смедерево

смедерево