21. Октобар
1. Преп. Иларион Велики. Као што ружа израсте на трњу, тако се овај велики светитељ роди од родитеља незнабожачких, у селу Тавати близу Газе Палестинске. Дадоше га родитељи на науке у Александрију, где даровити младић брзо прими и светску ученост и духовну мудрост. Познавши Христа Господа и крстивши се, пожели свецело предати се Господу на службу. С том жељом у срцу посети Иларион св. Антонија у пустињи, и поста његов ученик. Потом се врати у своју постојбину и подвизаваше се близу Мајума, код Газе. Демони су га плашили разним страшилиштима, но он их је молитвом Богу и крсним знамењем вазда побеђивао и одгонио. Око њега се сабра мноштво љубитеља духовног живота, и св. Иларион поста за Палестину оно што је за Египат био св. Антоније. Божествен учитељ, неослабни подвижник, диван чудотворац, Иларион је био уважаван не само од хришћана него и од незнабожаца. Но бојећи се похвале људске — и говорећи кроз плач: „тешко мени, примих на земљи плату своју!" — он је бегао из места у место само да би се укрио од људи и остао сам са својом душом и Богом. Тако се настањивао и извесно време живео у Мисиру, у Сицилији, у Далмацији и најзад на Кипру, где је и скончао свој многотрудни живот около 372. г. у 80. години свога живота. Чудотворне мошти св. Илариона пренесе ученик његов Исихије у Палестину и положи у манастир њиме основани.
2. Св. Иларион еп. Мегленски. Рођен од родитеља знатних и побожних. Његова бездетна мајка дуго се молила Богу да јој да једно дете, и по молитви њеној јави јој се Пресвета Богородица и утеши је речима: „не тугуј, родићеш сина, и он ће обратити многе к светлости истине". Кад је Илариону било три године, из његових уста чула се непрестано песма: „свјат, свјат, свјат Господ Саваот!" Добро школован он се замонаши у 18 години, и основа манастир са типиком св. Пахомија. 1134. год. рукоположи га за епископа Мегленског Јевстатије архиепископ Трновски. Велику борбу водио је св. Иларион скоро целог живота против богумила и јерменских јеретика. Но својом ученошћу духовном и светошћу несравњивом посрамио их је све, и многе од њих привео Православљу. Упокојио се мирно и преселио у царство Господа свога 1164. год.
3. Преп Филотеј. Рођен у Хрисопољу у Македонији. Турци га отму од мајке му удове, и заједно са још једним му братом баце у тамницу. Из тамнице их чудесно спасе Пресвета Богородица и пренесе у један манастир у Неаполису Малоазијском. Његова мајка доцније нађе своје синове као монахе, па се и сама замонаши. Филотеј пређе у св. Гору, где се подвизавао најпре у ман. Дионисијату, а потом у пустињи. Чудесан подвижник и велики победитељ силе демонске. Упокојио се мирно у 84. год. живота. Наредио да се не сахрањује него да му се тело баци у шуму птицама и зверовима. Доцније један рибар ноћу виде велику светлост у шуми и озебао пође да се огреје, мислећи да је ватра. Но светлост не беше од ватре него од чудотворних моштију св. Филотеја.
(Житија Светих за данас)
Иларион свети к'о сјајна комета
Бежећи од људи прође пола света,
Но залуд се звезда од очију скрива,
Васцеломе свету светлост је открива.
Иларион славу хоћаше избећи,
Ал' од славе светац не може утећи;
Где га Бог не јави, јавише демони,
Устрашени свецем, који њих прогони.
Иларион дивни где год се насели
Чудеса показа, и болне исцели,
Победивши своје немоћи и страсти,
Победитељ света — демоне подвласти.
У пештери скривен, а свима објављен,
Клонећи се свију, — од свију прослављен.
То Господ прославља своје прослављаче,
Венцима венчава победне тркаче.
Када трка прође живота земнога,
Тад се деле венци живота вечнога.
Старац Иларион, духом вазда млади.
Сад лицем у лице Господом се слади.
Но он и сад за нас молитвом војује,
Да милошћу и нас Господ помилује.
РАСУЂИВАЊЕ
Свевидеће око Божје бди над свима људима и чудесним начином руководи верне ка спасењу. Оно што се верноме учини најпре као велики губитак, у току времена покаже се као велики добитак. Случај св. Филотеја и његовог брата, који за мајку њихову беху као изгубљени, сличан је случају св. Ксенофонта (26. јануар), и сличан је случају св. Јевстатија Плакиде, његове жене и његових синова. Када св. Филотеј са братом сеђаше у турској тамници у Македонији, јави им се Пресвета Богородица у виду мајке њихове и рече им: „устаните, децо моја драга, и пођите за мном!" И наједанпут се младићи обретоше у једном манастиру у граду Неапољу Малоазијском. Када младићи испричаше игуману, шта се с њима збило, појми игуман, да је то од Бога, прими младиће и замонаши их. Прошло је дуго времена од тог догађаја. Мајка њихова жалила их и прежалила. Најзад се решила, да иде и она у неки женски манастир и посвети се Богу. И Промисао Божји доведе је у близину манастира у коме беху њени синови. Једном о слави овог манастира дође она са другим инокињама на славу. У цркви она виде своје синове, али их не позна. У том ће један од браће зовнути другога по његовом светском имену. Мајку текну у срце то драго јој име, и она се пажљиво загледа у лица њихова. И познаде мајка њих, и они мајку. И радост им беше велика; и одадоше благодарност Богу срдачну. Верујући хришћанин и при највећем губитку не треба да очајава.
СОЗЕРЦАЊЕ
Да созерцавам чудесно исцелење слепога Савла Ананијом (Дела Ап. 9), и то:
1. како Ананија метну руке на Савла спомињући име Господа Исуса;
2. како од Савлових очију отпаде као крљушт, и он прогледа, и крсти се, и поста Павле.
БЕСЕДА
о богонадахнутом срцу и језику
Отригнуће срце моје ријеч добру. Језик
је мој трска књижника хитрописца (Пс. 44, 1).
Ево надахнућа Духом Божјим! Пророк хоће да говори о Христу Господу, и срце му набујало силом и мудрошћу. Зато он не каже: рећиће или исказаће срце моје реч добру, него отригнуће, као да део свога сопственог срца износи напоље. Као млаз воде из препуног извора. Бујна вода тесни се у тескоби подземној, и кад стигне на отвор извора избија у великим млазевима. Такво је срце пророка, кад хоће да говори о Христу. Таква је сила благодати, стешњене у срцу људском. Ако се не пројави у моћним речима, или ако се не пројави у чудотворним делима, она ће унутра у човеку светлити и чудеса чинити. А кад исходи у речима језик пророков постаје као трска, као перо књижевника хитрописца. Јер се ту не мучи човек да састави мисао, нити се мучи да мисао обуче у одело речи, него благодат сама навире на језик са готовим мислима и речима. Откуда таква сила у човеку? Од Бога Духа Светога. Зашто толика сила? Јер пророк хоће да говори Цару о самоме Цару. Изрећићу ја дјела моја цару. Дело и реч овде се истоветују, као што то чешће бива у Светом Писму. Где Дух говори ту и делује; и где делује ту и говори. Најсилније се говори кроз дела. Пророк узима од Христа Цара и даје Христу Цару. Он говори одушевљењем љубави према Спаситељу света; говори из срца наврелог одушевљењем љубави божанске. Из даљине времена он види ваплоћеног Сина Божјег, и срце му игра од радости. Као намучени путник у ноћи кад сагледа красну зору на истоку!
О Господе Боже Душе Свети, не ускрати и нама благодат Твоју свету и силну, да се можемо очистити од греха и удостојити царства Христовог. Теби слава и хвала вавек. Амин.
22. Октобар
1. Св. Аверкије равноапостолни. У време цара Антонина беше св. Аверкије епископ у граду Јерапољу Фригијском. У томе граду беше огромна већина незнабожаца, а св. Аверкије управљаше својим малобројним стадом тугујући у срцу због толиког мноштва незнабожаца, идолопоклоника, и молећи се приљежно Богу, да их Бог обрати светлости истине. У време једног шумног празновања идолског, распали се Аверкије ревношћу Божјом, па уђе у храм идолски, и полупа све идоле. Када га разјарени незнабошци хтедоше убити, у том тренутку припадоше Божјем човеку три бесна младића бацајући пену и урлајући, и Божји човек изгна из њих демоне, и младићи посташе здрави и мирни. Видевши то незнабошци обратише свој гнев у дивљење Христовоме чудотворцу, и одмах 500 њих примише крштење. Мало по мало и цео град Јерапољ поверова у Христа и крсти се. Антипат области те Публије имаше мајку слепу. Аверкије јој молитвом поврати вид, те повероваше у Христа Публије и мајка његова и множина других људи. Под старост би св. Аверкије позват у Рим, где исцели полуделу цареву кћер. Неколико пута јављаше се Господ Христос Своме верном следбенику. Људи изблиза и издалека ходише к њему за чудотворну помоћ при неизлечивим мукама. Демони га се не само бојаху, него му и служаху по заповести његовој. По упутству самог Господа проповедао Јеванђеље и по Сирији и Месопотамији. У дубокој старости представио се Господу своме љубљеноме, у граду Јерапољу, крајем II столећа.
2. Преп. Лот. Велики подвижник Мисирски. Савременик Арсенија Великог и Агатона. Подвизавао се у свом манастиру близу једног језера код града Арсиноја, и настављавао многу братију на пут спасења. Његов блиски друг и саветник био је авва Јосиф. Једном Лот рече Јосифу: „авво, ја постим колико могу, држим молитву и безмолвије и размишљам, и још по сили чувам се од скверних помисли. Шта, дакле, још да чиним?" Тада старац устаде, диже руке к небу, и десет његових прстију засијаше као десет пламених свећа. Па одговори Лоту: „ако желиш, то буди сав огњем!" Угодивши Богу и наставивши многе на пут спасења упокоји се св. Лот мирно у V столећу.
3. Спомен чудотворног избављења Москве од Литванаца помоћу Пресвете Богородице. У време кнеза Василија Јовановића Литванци беху заузели Москву, и Руси стајаху у великом очајању. Тада се св. Сергије Радоњежски јави неком заробљеном епископу Арсенију и обећа му, да ће сутрашњег дана Москва бити очишћена од Литванаца силом и молитвом Свете Пречисте. И заиста сутрадан Литванци побегну из града, а руска војска уђе у Москву. И сав народ са сузама радости прослави Бога и Пресвету Богородицу.
(Житија Светих за данас)
Аверкије свети, узор од кротости,
Прекрасан је узор хришћанске ревности:
Он идоле неме ревносно низложи,
И свој живот радо погибли изложи,
Но Бог чува слугу што за Њег, ревнује,
Десницом га Својом од зла ограђује.
Демони и људи на свеца усташе,
Ал' пред силом крста стидно заћуташе.
Што светац пожели Господ му удели,
И у тузи многој много обвесели;
Као стуб пламени Аверкије свети
Људима сијаше, и људе просвети.
Посведочи Христа народима многим,
Царевима силним, и људ'ма убогим;
Чудесима многим Христа посведочи.
Као живу воду чудеса источи.
И напоји жедне животворним словом,
И нахрани гладне науком Христовом.
Аверкије свети, узор од кротости.
Представи се Богу у чесној старости;
У Рају се венча са вечном младошћу,
И окружи славом и рајском радошћу
О чудесни светче, поревнуј још мало.
Заштити на земљи стадо преостало,
Од Христа му милост молитвом испроси,
Да се тобом Црква до краја поноси.
РАСУЂИВАЊЕ
Колико је за дивљење строгост светих људи према себи толико је исто дивљење њихово милосрђе према другима. Несебичност за себе и брижност за друге. Св. Иларион Велики немајући чим да плати подвоз до Сицилије, понуди господару лађе своје јеванђеље, које он беше у младости својом руком написао. Када пак исцели некога кнеза од духа нечиста, хтеде му кнез подарити десет литри злата. Светитељ не прими злато, него показа кнезу јечмени хлеб и рече: „они који се хране оваквим хлебом гледају на злато као на блато!" А када га људи молише да им молитвом кишу испроси од Бога, или спасе их од потопа, или избави их од змије опаке, св. Иларион се томе одазивао и људима молитвом помагао. Тако је поступао и св. Аверкије. Видећи много народа у мукама и болестима, он клече на једном месту и помоли се Богу, да Бог ту отвори топлу лековиту воду, како би се сви невољни ту лечили и Бога прослављали. И Бог силом Својом отвори на том месту извор топле воде. А када излечи ћерку цареву од лудила, цар му понуди много злата и сребра и других дарова. А св. Аверкије рече цару: „није потребно богатство ономе ко хлеб и воду сматра царским обедом." Но не тражећи за себе ништа, умоли Аверкије цара да учини две милости пастви његовој у Јерапољу, наиме: да сазида купатило над оном лековитом водом, и да сваке године даје довољну количину пшенице сиромашним грађанима Јерапољским. И цар се сагласи, и учини светитељу по молби.
СОЗЕРЦАЊЕ
Да созерцавам чудесно исцелење Енеја у Лиду (Дела Ап. 9), и то:
1. како Енеј лежаше узет осам година;
2. како га апостол Петар исцели именом Господа Исуса Христа;
3. како Енеј уста здрав.
БЕСЕДА
о красоти Христовој изнад сваке красоте
Красан си љепотом изнад синова човечјих (Пс. 44, 2).
Свето Писмо не придаје особиту цену телесној лепоти, као уопште нечему пролазном. Зато треба сваки читалац Светога Писма да буде довољно пажљив и мудар, те да зна похвалу телесној лепоти применити на дух и духовне вредности. Несумњиво да красота духовна даје неку чудну привлачност и најнестројнијем телу, као што опет ругобна душа чини одвратним и најстројније тело. Пророк Давид отригнувши ријеч добру говори Цару своме, Христу Господу: красан си љепотом изнад синова човечјих. Господ је сам себи створио телесни огртач какав је Он хтео. Да је хтео да се јави у свету као телесно најлепши човек међу свима синовима људским, Он је то могао учинити. Но ми немамо ни спомена у Јеванђељу о томе, да је Он телом Својим привлачио људе к Себи и телесним стројем утицао на људе. Сам је Он рекао: тијело не помаже ништа (Јов. 6, 63). Јасно је, дакле, да Давид не говори о телесној лепоти Цара Христа него о духовној, божанској красоти Његовој. То се уосталом одмах види из даљих речи Псалмопевца: излева се благодат из уста Твојих. Ненадмашна красота Сина Божијег није, дакле, у кроју и облику Његових уста него у бујици благодати, која Му се из уста излева. И видјесмо га, и неимаше изгледа ни красоте, говори пророк Исаија опет о Христу (Ис. 53, 2– 3). Како се слаже дакле, Исаија са Давидом? Сасвим добро, Давид говори о Христовој унутрашњој красоти, а Исаија о Христовом спољашњем униженом положају. Не видесмо Га као цара или богаташа, хоће Исаија да каже, него Га видесмо као слугу и паћеника.
О Господе Исусе Христе, лепши си нам Ти од свих људи и ангела, — слава бесмртној и непролазној красоти Твојој. Исправи, Господе благи, исправи ругобу душа наших, унакажених грехом, молимо Ти се. Теби слава и хвала вавек. Амин.
23. Октобар
1. Св. апостол Јаков брат Господњи. Назива се братом Господњим зато што је био син праведног Јосифа, обручника Пресвете Богородице. Када праведни Јосиф беше при смрти, он раздели имање своје синовима својим, па хтеде оставити један део и Господу Исусу, сину Пресвете Деве Марије; али се сва браћа овоме успротивише не сматрајући Исуса братом својим. Јаков љубљаше веома Исуса, и изјави, да ће Га он узети на свој део. И зато се он назива братом Господњим. Јаков од почетка беше привржен Господу Исусу. Према предању он је и у Мисир ишао са Пресветом Девом и Јосифом онда када је Ирод тражио да убије новорођенога Цара. Чим је чуо науку Христову св. Јаков почео је по њој живети. За њега се вели да целога живота није јео масти ни зејтина, него да је живео само о хлебу и води. И био је девственик до краја живота свога. Много је бдио ноћу и Богу се молио. Господ га убројао у својих 70 апостола. По васкрсењу Своме славноме Господ Исус њему се јавио нарочито, као што сведочи св. Апостол Павле (I Кор. 15). Био епископ у Јерусалиму 30 година, и ревносно управљао црквом Божјом. По указању Господа саставио прву литургију, која је била сувише дуга за доцније хришћане, те су је морали скраћивати св. Василије и св. Јован Златоуст. Обратио многе Јевреје и Јелине у веру Христову. И сами неверни Јевреји дивили су се његовој праведности, и називали су га Јаковом Праведним. Но када дође за првосвештеника Анан, он са другим старешинама јеврејским умисли убити Јакова као проповедника Христова. Једном о празнику Пасхе, када се беше много народа сабрало у Јерусалим, рекоше му старешине, да се попне на кров од храма и да говори против Христа. Св. Јаков се попе и поче говорити народу о Христу као Сину Божјем и истинитом Месији, о Његовом васкрсењу и Његовој вечној слави на небесима. Разјарени свештеници и старешине ринуше га с крова те паде и много се повреди, но још би у животу. У том притрча неки човек те га удари по глави тако силно, да му мозак изађе из главе. И тако сконча мученичком смрћу овај преславни апостол Христов и пресели се у царство Господа свога. Беше Јакову 63 године када пострада за Господа свога.
2. Св. Игњатије патријарх Цариградски. Син цара Михаила Рангаве. Дође за патријарха после св. Методија 846. године. 858. године збачен с престола и послан у изгнанство. На његово место се запатријарши Фотије, први секретар царев. Но када дође на престо цар Василије Македонац, он опет поврати Игњатија на патријаршество. И управља црквом св. Игњатије са великом ревношћу и мудрошћу. Сазида манастир св. Архангела, у коме се и упокоји у Господу у 89. години живота на земљи.
3. Св. муч. Јаков Боровицки. О овоме светитељу зна се само онолико колико је он открио после своје смрти у визији људима из места Боровица. Његово тело допливало је једнога дана по реци Мети пред Боровиц 1540. год. и ту се зауставило. Од моштију његових пројавила су се многа чудеса.
(Житија Светих за данас)
Јаков брат Господњи, праведник прекрасни,
Науку Христову животом објасни.
Када га мучише он кротко клечаше,
За крвнике своје Богу се мољаше.
У најтежем месту, у најтеже време,
Стрпљиво носаше епископско бреме.
Као пастир добри он цркву управи;
И рeчју и делом Господа прослави.
Он научи људе да Исуса воле,
И научи верне Богу да се моле.
Сујетни човече, шта ће вера сама?
Вера је без дела као празна слама.
Нека чује наук ко год има слуха:
Вера је без дела к'о тело без духа.
Откуда ратови, огађени свима?
Од нечистих страсти у вашим удима.
Све ратују људи, и мира немају,
Јер зло срцем желе, па крв пролевају.
Ко грешника једног од заблуде врати.
Вечним ће животом Господ да му плати.
Праведног Јакова Јевреји убише —
Та себе убише! Њега прославише.
О Јакове дивни, свети апостоле,
Помози вернима, који ти се моле.
РАСУЂИВАЊЕ
Од Бога је благодат, а од нас труд. Нека нико, дакле, и не помисли, као да су се апостоли свети били ослонили једино на благодат богодану, и да им је лако било, и да су без труда вршили свој велики посао у свету. Не каже ли апостол Павле: морим тијело своје и трудим да како сâм другима проповиједајући избачен не будем (I Кор. 9, 27)? И још на другом месту не вели ли, како је живот проводио у страху, у труду и послу, у многом неспавању, у гладовању, и жеђи, у многом пошћењу, у зими и голотињи (II Кор. 11, 26– 27)? Св. апостол Јаков хранио се само хлебом, и то до несита; спавао је врло мало, и ноћи је проводио у молитви. Толико је клечао на молитви, да му је кожа на коленима отврдла као кожа на коленима камиле. Молио се овај брат Господњи са плачем и уздисањем не само за цркву, којом је управљао него за сав свет. И кад је од злобних Јевреја био гурнут с крова храма, тако да се сав разбио, апостол свети није заборавио ни за тренут дужност према Богу и људима. Прибравши последње снаге он се диже на колена, пружи своје руке к небу и помоли се Богу усрдно говорећи: „опрости им, Господе овај грех, јер не знају шта чине." Док се он тако мољаше, злобни људи удараху га камењем са свих страна. Видећи то неко од синова Рихавових узвикну: „престаните! шта чините? Праведник се за вас Богу моли, а ви га убијате?" Но тај узвик једне болећиве душе не може задржати привикнуте злочину крвнике, да не убију свеца Божјега. — Нису дакле апостоли полагали само на благодат, него су при великој благодати улагали скоро надчовечански труд, да се покажу достојни Божје благодати.
СОЗЕРЦАЊЕ
Да созерцавам чудесно васкрсење Тавите (Дела Ап. 9), и то:
1. како Тавита беше умрла и лежаше мртва на одру;
2. како се апостол Петар помолио Богу за њу и рече јој: Тавито устани!
3. како Тавита оживе и устаде.
БЕСЕДА
о лепоти кћери цареве
Сва је лепота кћери цареве унутра (Пс. 44, 13).
Црква Божја је кћи Царева. Ма колико да је споља сиромашна, и неугледна за телесно око, и гоњена, и понижена, она је унутра испуњена царским сјајем и лепотом. Цар сачињава лепоту кћери цареве, Онај који је красан љепотом изнад синова човечјих. Црква Божја је као одећа Христова; Христос живи у њој. Никаква спољашња лепота не може се мерити са лепотом унутрашњом, тј. са лепотом Христовом. Пресвета Богородица је кћи Царева. Хаљинама је златним одевена и извезена. То су врлине душе њене. А да се под одећом разумевају врлине јасно је из приче о браку Царевога Сина. Човек који не беше обучен у брачно рухо, би изгнан од трпезе Цареве и кажњен (Мат. 22, 11). Истина вере у Бога то је била златна одећа Деве Пресвете, а девичанство, кротост, милосрдност, светост, молитвеност, преданост вољи Божјој, и све остале врлине, биле су као везови на тој златној одећи. Но сву красоту њену чини Христос Господ, скривени у њој и рођени из ње.
И душа сваког верног хришћанина јесте као кћи царева. Сва је лепота те душе у Христу и од Христа, који је унутра у души. Душа пак без Христа, Сунца правде, јесте у мраку, без лица и красоте, као што би васељена цела била без лица и красоте без сунца материјалног.
О Господе велики и благи, Боже наш истинити, и Промислитељу наш човекољубиви, помози нам обући се у одећу врлине, да се не нађемо наги на Суду Твом Страшном. Теби слава и хвала вавек. Амин.
24. Октобар
1. Св. муч. Арета. Овај свети мученик пострада за веру Христову са још преко 4000 хришћана, свештеника, инока и инокиња, грађана, жена и деце. Беше Арета градоуправитељ у граду Неграну у земљи Омиритској (јужна Арабија), и беше му 95 година када пострада. Омиритском земљом владаше тада неки Јеврејин Дунаан, опаки гонитељ хришћана. Решен да истреби потпуно хришћане из своје земље он опколи хришћански град Негран, и најпре поручи грађанима, да ако се не одрекну Христа, он ће их све смрћу уморити. Грађани затворише капије, те Дунаан дуго и безуспешно нападаше на зидине градске. Тада се безакони кнез закле грађанима, да им ништа неће учинити, само нека му отворе капије градске, да уђе и узме данак, који му они дугују, па ће се по том одмах удаљити. Хришћани повероваше, и отворише капије. Тада кривоклети Јеврејин позва к себи старца Арету са свима клирицима и другим угледним грађанима, и све их посече мачем. И учини потом страховити покољ по граду. Чувши за ово Византијски цар Јустин врло се ожалости и написа писмо Етиопском цару Елезвоју, да иде на Дунаана с војском и освети невину крв хришћанску. Елезвој послуша Јустина, удари с војском на кнеза Омиритског, победи га, сву му војску погуби а њега мачем посече. За кнеза Омиритског, по Божјем откровењу, би постављен неки побожни човек Аврамије, а за архиепископа Омиритског, опет по Божјем откровењу св. Григорије (в. 19. децембар). У Неграну хришћани обновише храм св. Тројици, који Дунаан беше сагорео, и подигоше храм св. муч. Арети и осталим мученицима Негранским. Пострадаше и венац мученички од Господа примише 523. год.
2. Св. Елезвој цар Етиопски. Распаљен ревношћу за веру Христову овај благочестиви цар диже војску против кнеза Дунаана, опаког мучитеља хришћана у земљи Омиритској. Но у почетку рата немаше успеха, и многа његова војска пропаде у безводној пустињи. Тада он горко плакаше пред Богом, и обећа замонашити се, ако му Бог помогне победити крвника хришћанског. Победивши Дунаана Елезвој се врати у Етиопију, и одмах напусти царски двор и ступи у манастир, у коме се строго подвизаваше као истинити монах пуних 15 година. Бог му дарова благодат чудотворства пре и после смрти. Упокоји се 555. год.
3. „Свих жалосних радост." Тако се назива једна чудотворна икона Пресвете Богородице. Празнује се нарочито поводом чудесног исцелења Ефимије, сестре патријарха Јоакима, 1688. год. у Москви. Имала Ефимија тешку рану на боку, па како је лекари безуспешно лечише, она с плачем припадне молити се Пресветој Богородици. И чу глас: „Ефимија, иди у храм Преображења Сина мога; тамо је икона „Свих жалосних радост": нека се помоли свештеник пред том иконом, и оздравићеш". Ефимија учини тако, и одмах поста потпуно здрава.
4. Преп. Арета Печерски. Представио се 1190. год.
(Житија Светих за данас)
О Пресвета Божја Мати,
жалосних радости,
И грешнима нама даруј
од твоје милости.
На престолу вечног царства
ти Сина имадеш,
И све наше муке видиш,
све их редом знадеш.
Ти си увек Христа Бога
за верне молила,
Премноги си бол и муку
скорбним утолила.
Но не престај, Света Дево,
до краја времена,
Молити се за спасење
нашега племена.
Славнијом те Бог учини
и од Серафима,
О похитај, о помози
свима жалоснима!
РАСУЂИВАЊЕ
Кад свештено лице чини безакоње, много га тежа казна постиже, него кад такво исто безакоње чини обичан световњак, који је мање посвећен у тајне воље Божје. Св. Арета беше монах у Печерском манастиру, и беше среброљубив веома. У његовој келији стајаше нагомилано благо, од кога он никоме ниједне лепте не даваше. Но разболе се једном тешко претешко, и виде као на јави, како ђаволи отимају душу његову од ангела вичући „наш је, наш је!" и наводећи за доказ тога Аретово среброљубље и тврдичлук. Повративши се од болести Арета поправи живот свој, и од тада рачунаше све земно благо у ништа. И човекољубиви Бог опрости му, и доцније даде му благодат велику. — Неки опет монах из манастира, у коме се представи блажени цар Елезвој, привиче често ићи у крчму, тамо опијати се, па чак и са женама безчинства творити. Једнога дана враћајући се из крчме нападе на њ страшно велика змија, и гоњаше га узастопце. У великој муци и тескоби повика монах: „тако ти светога и праведнога Елезвоја, одступи од мене!" И змија се наједанпут заустави. И чу монах као човечји глас од стране змије: „ангел Божји нареди ми, да те поједем због нечистоте и скверне твоје, јер си се заветовао служити Господу у чистоти, а сад прљаш тело своје и гневиш Духа Светога". И закле се монах, да више никад грешити неће, врати се у манастир, и до смрти више не погреши. Тако Бог и покара и помилова молитвама св. цара Елезвоја.
СОЗЕРЦАЊЕ
Да созерцавам чудесну посету ангела Божјега Корнилију капетану (Дела Ап. 10), и то:
1. како по дану и на јави Корнилије виде ангела Божјега који га ослови именом;
2. како се Корнилије уплаши и одазва: шта је, Господе?
3. како га ангел научи да пошље у Јафу по апостола Петра, који ће му рећи речи спасења.
БЕСЕДА
о јавном доласку Бога.
Бог ће јавно доћи и неће прећутати (Пс. 49, 3).
Другчије је звање војводе од звања судије. Војвода се пред непријатељем не објављује одмах, него оставља непријатељу, да суди о њему како хоће; јер војводи је главно да победи. Судија се пак одмах јавља онима којима има да суди. Другчије је и звање учитеља од звања судије. Учитељу је главно да научи васпитанике своје; зато се он често пута спушта на ступањ васпитаника својих, и говори им као друг њихов. Судија пак од почетка па до краја мора бити јављен суђенима као судија, и ништа друго. Другчије је и звање лекара од звања судије: и разлика се у та два звања тако дâ уочити као и у прва два случаја. Бог се, браћо, јавио свету у телу човечјем: јавио се као војвода, као учитељ, као лекар. Но није се још јавио као судија. У првом случају Он је прећутао да изрекне јавно Своје највише достојанство, него је оставио непријатељима, васпитаницима и болесницима да суде о Њему како знају. Ко је имао здраво суђење, тај је могао познати Га као Бога, скривеног у телу, и по речима, и по делима, и по човекољубљу, и по знацима небеским при Његовом рођењу, при распећу, при васкрсењу и вазнесењу. Коме је пак ум био помрачен каквом злобном страшћу, тај Га није могао познати нити за Бога признати. Али када буде Он дошао као Судија, тада Га нико више неће питати ни јеси ли Ти? ни ко си Ти? него ће сви у тренутку знати, да је то заиста Он. Ангели ће пред Њим трубити: на небесима ће блистати крст Његов, испред Њега ће се огањ разгорети, и око Њега бура велика видеће се. Тада ће и веран и неверан, и праведан и неправедан, погледати и познати — Судију. Тада ће се радовати само они, који су Га пре познали као Бога, у пећини, и на крсту. Они ће се ваистину радовати, јер ће у Судији познати Онога, с којим су војевали, од кога су се научили, и којим су се излечили.
О Спаситељу преславни, помилуј нас и исправи нас пре другог доласка Твога. Теби слава и хвала вавек. Амин.
25. Октобар
1. Св. муч. Маркијан и Мартирије. Ови светитељи Божји беху клирици при патријарху Цариградском Павлу у време цара Констанција. По смрти великог цара Константина јерес Аријева, која дотле беше пригушена, опет оживе и поче узимати маха. Па и сам цар Констанције нагињаше тој јереси. На двору царевом беху два утицајна великаша, Јевсевије и Филип, обојица ватрени Аријанци. Њиховим утицајем би патријарх Павле збачен с престола и протеран у Јерменију, где га Аријанци удавише. Престо патријарашки заузе злочестиви Македоније. У то време, када Православље имаше да води две љуте борбе, против незнабожаца и против јеретика, Маркијан и Мартирије, заложише се свом снагом и одлучношћу за Православље. Маркијан беше чтец а Мартирије ипођакон при саборној цркви, и под патријархом Павлом беху патријархови нотари (писари). Аријанци покушаше најпре да их потплате, но када ови свети мужеви то одбише с презрењем, они их на смрт осудише. Када их изведоше на губилиште, они уздигоше руке и помолише се Богу благодарећи Му за мученичку кончину живота свога: „Господе, радујемо се што оваквом смрћу излазимо из овога живота. Удостој нас, бити причасницима живота вечнога, Ти животе наш!" Тада подклонише главе свете под мач, и бише посечени, 355. год. На њиховим чудотворним моштима доцније подигао је цркву у њихово име св. Јован Златоуст.
2. Св. муч. Анастасије. Био ваљар сукна и ревносан хришћанин. У време Диоклецијанова гоњења хришћана овај Божји човек сам се јави судији мучитељу у Далматинском граду Солину и исповеди веру своју у Христа. Нечовечно намучен и убијен. Тело му вргнуто у море, но по том извађено и чесно сахрањено.
3. Св. Тавита. Тавита (што значи срна) беше ученица апостолска и живљаше у Јопи, садашњој Јафи. Она бејаше пуна добријех дела и милостиње (Дела Ап. 9, 36). Но занеможе изненадно и умре. У то време апостол Петар беше у граду Лиду. И послаше ожалошћени ученици по Петра молећи га да дође и утеши родбину. Дошавши велики апостол Христов нареди свима да изађу из собе где лежаше мртвац, па клече на молитву. Када сврши молитву, викну попут мртвог тела: Тавито, устани! И Тавита отвори очи и устаде. Поводом овог дивног чуда многи повероваше у Христа Господа.
(Житија Светих за данас)
Не умре Тавита, да више не живи,
Но да чудо буде, да се свет задиви.
Крај мртвога одра Петар смерно рече.
И молитву топлу Господу изрече.
Васкрснула телом! то неверни чуше.
Молитву услиша апостола свога.
Па мртвоме телу живу душу врати,
И Петар неверне у веру обрати.
О дивнога чуда, у свет невиђена!
Именом Христовим смрт је побеђена.
Смрт је побеђена, и живот ликује.
Тавита се млада животу радује.
Радује се више но животу своме
Што послужи чудом свету неверноме.
Васкрснула телом! то неверни чуше,
И њихне из мртвих васкрснуше душе.
О велики Петре, Христов служитељу,
Помоли се за нас своме Спаситељу,
Васкрсни нам душу, у блато зариту,
Ти што силом Божјом васкрсе Тавиту.
РАСУЂИВАЊЕ
Између других тајанствених опажања из света духова светитељи су имали и опажање благоуханог мириса од добрих духова и смрад од духова нечистих. При свакој појави светлих и чистих духова разлевао се животворни и благоухани мирис; а при свакој појави мрачних и нечистих духова проносио се загушљиви и несносни смрад. Према смраду оваквом или онаквом светитељи су могли сазнати, којом је страшћу неки човек обузет. Тако св. Јевтимије Велики познао је смрад блудне страсти на некоме монаху Емилијану у лаври св. Теоктиста. Идући једном на јутрењу Јевтимије прође поред келије Емилијанове и осети смрад блуднога демона. Емилијан није чинио никакав грех сем што је у том тренутку имао блудне помисли које су му тискане у срце од нечистог демона. И светитељ је већ осетио присуство таквога демона код тога монаха. Моћ овога опажања још се чуднија показала једанпут код св. Илариона Великог. Некакав човек тврдица и среброљубац беше послао Илариону нешто од свог поврћа. Када изнеше то пред Илариона да једе, рече светитељ: „носите то одатле, не могу трпети смрада што излази из тог зеља! Зар не осећате, како смрди тврдичлуком?" Када се братија зачудише тим речима, рече им Иларион, да однесу то зеље пред волове, па ће видети, да га ни волови неће јести. Исихије, ученик Иларионов, однесе и положи зеље пред волове. Волови само оњушише, па одвратише главе ричући.
СОЗЕРЦАЊЕ
Да созерцавам чудесно откровење апостолу Петру (Дела Ап. 10), и то:
1. како виде Петар небо отворено и чаршав пун свих животиња звериња, бубиња и птица;
2. како чу глас: устани, покољи и поједи!
3. како му ово би опомена, да се не гнуша незнабожаца, него да и к њима проповеда Јеванђеље.
БЕСЕДА
о бегању од света и обитавању у пустињи
Ето удаљих се бјегајући и настаних
се у пустињи (Пс. 54, 7).
Од кога, браћо, побеже пророк у пустињу? Од злих непријатеља, од страсти и од сујете. Зашто побеже у пустињу? Зато што је то начин победе над злим непријатељима, над страстима и сујетом светском. О пустињу се мало ко отима, зато је побегао у пустињу. Људи се отимају о градове, и земљу, о власт и богатство, а не о пустињу. И унутрашњи непријатељи човекови, страсти и разне сујетљивости, у градовима се непрестано поджижу новим огњем, док у пустињи вену и ишчезавају. Страх од смрти нападе на мене, вели пророк пре тога. И то је разлог, да бежи у пустињу. Треба душу своју припремити за онај свет, за сусрет с Богом. Ни цар се не може спасти од смрти, нити може избећи суда. Живећи у раскоши и весељу непрестаном човек је ваистину као успаван напитцима овога света. И усред раскоши и весеља помисао на смрт тргне га и пробуди га. Ах, умрети се мора! Овај свет се оставити мора! Пред Бога и пред ангеле изаћи се мора! Где ми је душа? Где су ми дела? Са чим ћу отићи из овог света, и са чим ћу ући у онај свет? Хиљаде и хиљаде оних, који су се пробудили таквим питањима од сна греховног, побегли су у пустињу, да дан и ноћ, исправљају душу своју и чисте срце своје покајањем, молитвом, постом, бдењем, трудом и осталим опробаним средствима, којим човек убија страх од смрти и усиновљава се Богу.
О Господе Исусе Христе, Наставниче наш премудри и преблаги, који си се и сам понекад удаљавао од људи у самоћу, помози нам, да приберемо душу своју и спремимо се за царство Твоје пресветло. Теби слава и хвала вавек. Амин.
26. Октобар
1. Св. вел. муч. Димитрије. Овај славни и чудотворни светитељ роди се у граду Солуну од родитеља благородних и благочестивих. Измољен од Бога од бездетних родитеља Димитрије беше јединац син њихов, због чега би с великом пажњом однегован и васпитан. Његов отац беше војвода Солунски; па кад му отац умре, цар постави Димитрија за војводу на место оца. Поставивши га за војводу христоборни цар Максимијан нарочито му препоручи да гони и истребљује хришћане у Солуну. Но Димитрије не само не послуша цара него, напротив, јавно исповедаше и проповедаше Христа Господа у граду Солуну. Чувши то цар веома се огорчи на Димитрија, па када се једном враћаше из рата против Сармата, цар Максимијан сврати у Солун нарочито, да ствар испита. Призва, дакле, цар Димитрија војводу и испитиваше га о вери. Димитрије јавно пред царем призна да је хришћанин, и уз то још изобличи царево идолопоклонство. Разјарени цар баци Димитрија у тамницу. Знајући шта га чека Димитрије уручи све своје имање своме верноме послушнику Лупу, да разда сиротињи, и оде у тамницу весео, што му предстојаше страдање за Христа Господа. У тамници му се јави ангел божји и рече му: „мир ти, страдалче Христов, мужај се и крепи се!" После неколико дана посла цар војнике у тамницу да убију Димитрија. Војници нађоше светитеља Божјег на молитви, и избодоше га копљем. Тело његово узеше хришћани потајно и сахранише чесно. Из тела страдалца Христова потече целебно миро, којим се многи болесници излечише. Ускоро над моштима би подигнута мала црква. Неки велмож Илирски Леонтије бејаше болестан од неизлечиве болести. Он притече моштима св. Димитрија с молитвом, и би потпуно исцељен. Из благодарности подиже Леонтије много већу цркву на место старе. Светитељ му се јави у два маха. Када цар Јустинијан хтеде пренети мошти светитељеве из Солуна у Цариград, искочише пламене искре од гроба и чу се глас: „станите, и не дирајте!" И тако мошти св. Димитрија осташе заувек у Солуну. Као заштитник Солуна св. Димитрије много се пута јављао и много пута спасао Солун од велике беде. Чудесима његовим броја нема. Св. Димитрија сматрају Руси покровитељем Сибира, који је освојен и Русији присвојен 26. октобра 1581. год.
2. Преп. муч. Јоасаф. Ученик св. Нифонта патријарха Цариградског. Подвизавао се у Св. Гори. Имаше толику љубав према Христу Господу, да му се сви подвизи учинише као недовољни, због чега жељаше да пострада из љубави према Господу своме. Зато оде у Цариград, где јавно пред Турцима исповеди веру у Свету Тројицу и Сина Божјег. Огорчени Турци одсекоше му главу, 26. окт. 1536. год.
3. Спомен великог земљотреса. У време цара Лава Исаврјанина би страховит и дуготрајан земљотрес у Цариграду 740. год. Народ схвати то као казну Божју за грехе, и мољаше се Пресветој Богородици и св. Димитрију с великим покајањем, док се Бог не смилова и земљотрес не преста.
(Житија Светих за данас)
Солун дични слави светитеља свога
Димитрија светог, слугу вишњег Бога. —
Димитрије војевода,
Слуга Творца и Господа.
Свети Павле Солун сузама рошаше,
Димитрије својом крвљу залеваше —
Димитрије војевода,
Слуга Творца и Господа.
Сузе апостола и крв мученика
Солуну су слава, спасење и дика. —
Димитрије војевода,
Слуга Творца и Господа.
Прославимо и ми Христова војника,
Мироточног свеца, храброг мученика,
Димитрије војевода,
Слуга Творца и Господа.
РАСУЂИВАЊЕ
Чудо св. Димитрија Солунског. Св. Димитрије био је за живота војвода Солунски, и остао је то по смрти. Његово присуство у Солуну људи су осећали нарочито приликом великих беда. Он заштићава град, отклања невоље, одбија завојеваче, и помаже свакоме ко његово име призове. Ево једног дивног случаја његове необичне помоћи људима у беди. Једном нападоше варвари на Солун, и не могоше га узети. Гневни због тога они попленише сву околину, и одведоше у ропство две красне девојке, које дароваше своме кнезу. А девојке те знадоше добро рукама да везу. Када кнез виде неке њихове ручне радове, рече им: „чујем да у вашој земљи има велики Бог Димитрије, и он велика чудеса твори, извезите на платну лик његов". Девојке му рекоше, да св. Димитрије није Бог него слуга Божји и помоћник хришћанима, и најпре се опираху да везу лик светитељев, но када им кнез припрети смрћу, оне заповеђено учинише, и посао до дана св. Димитрија завршише. Уочи дана празника, дакле, оне обе гледаху у свој вез и плакаху тугујући једно због тога што тај празник проводе у ропству, а друго због тога што везени лик свога омиљеног светитеља морају да даду нечестивом варварину. И мољаху се обе девице св. Димитрију, да им опрости. Тада се јави св. Димитрије, и узе обе девојке, као негда ангел пророка Авакума, пренесе их у Солун и постави у своју цркву. У цркви се служаше свеноћно бденије, и народа беше врло много. И сазнавши за чудесно спасење ових хришћанских девојака, сви прославише Бога и Његовог великог слугу и војводу св. Димитрија.
СОЗЕРЦАЊЕ
Да созерцавам чудесно ослобођење Петра из тамнице (Дела Ап. 12), и то:
1. како Петар спаваше у тамници окован у двоје вериге;
2. како се верни мољаху Богу за Петра;
3. како се ангел светли јави у тамници, ослободи Петра окова и изведе га ван.
БЕСЕДА
о срцу успремљеном за Бога
Готово срце моје, Боже, готово срце моје! (Пс. 57, 7).
Благо оном, браћо, ко може овако рећи Господу своме! Благо оном, чије је срце потпуно готово, да следује вољи Божјој. У томе и јесте готовост срца човечјег, да радосно следује вољи Божјој, и да се не смућава никаквим својим помислима и жељама. Покајани цар Давид следовао је најпре својим грешним помислима и жељама, и био је као лађа на бурноме мору. Но кад је увидео, да ће га бура потопити, обратио се Богу с великим покајањем и плачем, и предао је лађу свога живота потпуно у руке Божје. Готово срце моје, Боже, готово срце моје! узвикује он са великим миром душевним, јер зна, да је предао лађу своју у руке највештијем крманошу. Бесни ли још бура, наваљују ли ветрови и таласи, он се не боји, јер он је уверен, да његову лађу ништа не може разбити, и да ће мирно допловити у тихо пристаниште. Готово срце значи очишћено срце од гордости и смирено пред величанством силе и мудрости Божје. Готово срце значи срце испражњено од свих жеља и маштања светских, и испуњено једино стремљењем к Богу и љубављу према Богу. Готово срце значи срце излечено од свих беспокојстава, брига и страха, и утишано и охрабрено присуством благодати Божје. Хвалићу те и пјеваћу те у слави мојој. Тако продужује Псалмопевац. И то показује, колико је у истини срце његово готово. На име, он се не поноси царском славом својом, него је приписује Богу. Он се понизио пред Богом до ништа, и сва му је сладост, да велича и прославља Бога. Његова лична слава даје му само повод за прослављање преславнога Бога свога.
О браћо моја, потрудимо се, да и наше срце буде што скорије готово пред Богом, — готово да чује реч Божју, готово да следује вољи Божјој, готово да прославља Бога живога.
О Господе Боже, Створитељу наш бесмртни, помози нам приготовити срце наше, да буде сасуд благодати Твоје животворне. Теби слава и хвала вавек Амин.
27. Октобар
1. Св. муч. Нестор. У време страдања св. Димитрија Мироточивог беше у Солуну неки младић Нестор, који се научи вери Христовој од самог св. Димитрија. У то време приреди христоборни цар Максимијан разне игре и увесељења за народ. А царев љубимац беше неки вандалин по имену Лије, голијатског раста и снаге. Као царев гладијатор Лије изазиваше на мегдан сваки дан људе, и убијаше их. И крволоштво Лијево увесељаваше крволочног цара идолскога. За Лијеве мегдане направи цар нарочито позориште, као једно гумно (тераса) на стубовима. Доле испод тога гумна беху пободена копља са оштрицама у вис. Када би Лије некога у хрвању победио, он би га ринуо одозго са тога гумна на читаву шуму управљених копаља. Унаокруг стајаше незнабожачки народ са својим царем, и увесељаваху се, како се неко бедно људско биће увија у мукама на копљима, докле не издахне. Међу невиним жртвама Лијевим беху и многи хришћани. Јер када се некога дана нико не би добровољно пријавио на мегдан Лију, тада су по наредби царевој хришћани вучени силом, да се боре са Лијем. Гледајући то ужасно увесељавање незнабожачко светом Нестору срце се параше од бола. И он се реши, да изађе сам на мегдан џиновскоме Лију. Но претходно оде у тамницу св. Димитрију и потражи од њега благослов за то. Св. Димитрије га благослови, прекрсти га знамењем крста на челу и на прсима, и прорече му: „Лија ћеш победити, али ћеш за Христа пострадати." Млади Нестор, дакле, изађе Лију на мегдан. Беше присутан цар са мноштвом народа; и сви жаљаху младога Нестора, што ће погинути и одвраћаху га од борбе са Лијем. Но Нестор се прекрсти и рече: „Боже Димитријев, помози ми!" И с Божјом помоћи савлада Нестор Лија, обори га и рину на оштра копља, где тешки џин брзо нађе смрт. Тада сав народ викаше: „велики је Бог Димитријев!" А цар се постиди пред народом, ожалости за својим љубимцем Лијем, веома разгневи на Нестора и на Димитрија. Па нареди опаки цар, те Нестора мачем посекоше, а Димитрија копљима избодоше. Тако сконча свој млади земаљски живот овај славни хришћански јунак Нестор, 306. год, и пресели се у царство Господа свога.
2. Преп. Нестор Летописац. У 17. години својој ступио у манастир Кијево–печерски, још при игуманству св. Теодосија. Написао прву историју руског народа, у коју је уплео и историју руског подвижништва. Одликовао се необичном смиреношћу и кротошћу. У своме славном књижевном делу назива себе често: недостојним, грубим, незналицом, напуњеним сваким грехом. Но Бог, који познаје срца људска, прослави овога дивнога угодника свога. Када се Нестор упокоји 27. окт. 1114. год. мошти његове сотворише мноштво чудеса.
3. Св. Андреј кнез Смоленски. Из љубави према Христу напустио славу и част светску, скрио се у један манастир, и ту прерушен и непознат служио као црквењак 30 година. Упокојио се у Господу мирно 1390. год. Мошти му чудотворне обретене 1540. год.
(Житија Светих за данас)
Свети Нестор на зло негодова,
И за веру Христову ревнова.
Млад ученик светог Димитрија,
Млад и нејак против страшног Лија.
Он знамење крста на се врже,
Силног Лија на копља поврже;
Сила свише беше њему дата,
К'о Давиду против Голијата.
„Победићеш, ал' ћеш мучен бити,
За свог Христа душу положити!"
Димитрије тако му прорече,
Како рече, тако се и стече.
Вес'о Нестор на муке хођаше.
Дивног Христа дивно величаше,
Слатком речју, и слатким песмама,
И за цркву топлим молитвама.
Духом велик, годинама мали,
Своју младост Нестор не пожали.
Крв његова цркву утврдила,
А Нестора вечно прославила.
РАСУЂИВАЊЕ
Чудо св. Димитрија Солунског. Да светитељи Божји живе обучени у велику славу и моћ на небесима православни хришћанин зна то не по неком умовању своме него по истинској помоћи и по јављањима светитеља. Понекад се они јављају, да их човек и види и чује, понекад да их само види или чује, а понекад невидљиво и нечујно упливишу на наше мисли, наше стање и деловање. Између многих чудеса св. Димитрија забележено је и ово. У цркви св. Димитрија у Солуну беше постављен на службу црквењака неки младић Онисифор. Његов главни посао беше да води рачуна о свећама и кандилима. Овај младић поче красти свеће и носити кући, па их поново продавати. Јави му се св. Димитрије и рече: „брате Онисифоре, неугодно ми је дело твоје, јер крадеш свеће и тиме наносиш штету другима а највише себи; остави се тога и покај се!" Онисифор се уплаши и застиди, и за неко време преста красти свеће. Но доцније заборави се, па поново поче красти. Једно јутро донесе неки угледан човек велике свеће на гроб светитељев, упали их, помоли се и изађе. Онисифор приђе свећама и пружи руку с намером да их узме. Но у том часу дође глас као гром: „зар ти опет то чиниш?" Као громом поражен Онисифор паде на земљу и онесвести се. Када људи дођоше, дигоше га, и он постепено дође к себи, и исприча све шта му се догодило. И сви се ужаснуше и прославише Бога.
СОЗЕРЦАЊЕ
Да созерцавам чудесно путовање Петрово с ангелом Божјим (Дела Ап. 12), и то:
1. како ангел изведе Петра из тамнице и поведе га у град;
2. како невидљиво прођоше прву и другу стражу;
3. како им се закључана капија на граду сама отвори.
БЕСЕДА
о ревности за дом Божји
Ревност за дом твој изеде ме, и ружења
онијех који тебе руже падају на мене (Пс. 68, 9).
Небеса су дом Божји. Црква Божја је дом Божји. Тела верујућих људи дом су Божји. Тамо где је Бог, тамо је дом Божји; а где је дом Божји, тамо је светиња. Обесвећују људи светињу Божју, и царствени пророк се срди, и гори од ревности. Све увреде на светињу Божју он прима на себе, и оне падају на њ као огањ, који га све више распаљује ревношћу. Обесвећују људи небеса, кад не верују и одричу оно што је сам Бог људима открио ради спасења њихова. Кад се људи противе истини, или кад изопачавају истину на начин јеретички, или кад својевољно суде по телесном разуму своме о Христу Господу, или кад сумњају у ангеле и светитеље и у Суд и у бесмртно царство Христово и у вечну казну непокајаних грешника, у свима тим и сличним случајевима људи разбојнички нападају на дом Божји и обесвећују светињу дома Божјег. Тада се диже ревност у срцу праведничком против богоборства и богохулства. Исто тако људи нападају на дом светиње Божје, када се недостојно односе према цркви Божјој, немарно према уредбама црквеним, лениво према заповестима црквеним, злобно према слугама црквеним. И тада се разгорева ревност за светињу дома Божјег у срцу праведном и побожном. Најзад, и понижавање тела људскога, предавање страстима, служење гресима, отмици, убиству, грубости, пијанству и другим опаким делима, све је то нападање на светињу дома Божјег, све је то богохулство и човекохулство. И опет се ревност ревнитеља светиње подиже и светли пред људима као небесни пламен. О браћо моја, угледајмо се на ревност Христову према светињи дома Божјег (Јов. 2, 17), и на ревност апостола и светих отаца цркве наше православне. Поревнујмо за спасење наше више него што ђаво ревнује даноноћно за пропаст нашу.
О Господе Исусе Христе, узоре ревности према светињи, дај нам једну искру ревности Твоје, да би ревнујући личили на Тебе и спасли се Тобом. Теби слава и хвала вавек. Амин.
28. Октобар
1. Св. муч. Параскева – Петка. Рођена у граду Иконији од родитеља богатих и христољубивих. По смрти својих родитеља поче девојка Параскева раздавати своје имање бедним и невољним све у име Христа Господа. Кад наста гоњење у време Диоклецијана Параскева би изведена на суд пред кнеза те земље. Кад је упита кнез за име, она рече, да се зове хришћанка. Кнез је укори, што не каже своје обично име. А Параскева му рече: „требаше прво да ти кажем име вечнога живота па онда име временог живота". После шибања баци је кнез у тамницу, где јој се јави ангел Божји и исцеливши је од рана утеши је. Молитвом поруши све идоле у храму незнабожачком. После дугих и љутих мука би мачем посечена, и пресели се у живот вечни.
2. Св. Арсеније архиепископ Пећски. Велики јерарх српске цркве и наследник св. Саве, Арсеније беше родом из Срема. Још у младости замонаши се и предаде се искрено свесрдном подвигу ради спасења душе. Но чувши за дивну личност и делатност Св. Саве Арсеније оде к њему у Жичу, где га Сава љубазно прими и уврсти у братство Жичко. Видећи ретке врлине у Арсенију, Сава га ускоро постави за игумана Жичке обитељи. Када Мађари навалише на земље српске, посла Сава Арсенија на југ, да тражи за архиепископију неко место склонитије од Жиче. Арсеније изабра Пећ, и ту сагради манастир и цркву св. апостолима, која се доцније прозва црква Вазнесења Господња. Пред свој други полазак за Јерусалим Сава одреди Арсенија себи за наследника на архиепископском престолу. А када Сава при повратку умре у Трнову, Арсеније навали на краља Владислава, да пренесе тело Савино у српску земљу. Мудро управљао црквом 30 година, и упокојио се у Господу 28. окт. 1266. год. На олтарном зиду Пећског храма стоји написано: „Господи Боже нашъ вонми, пос!ти и благослови храмъ сей... помените же и мене гр!шнаго Арсенија". Сахрањен ту у Пећском храму.
3. Св. муч. Теренције. Из Сирије. Пострадао за веру Христову заједно са женом и седморо деце своје. После многих мука, при којима се јави сила Божја, сви посечени мачем.
4. Св. Стефан Саваит. Писац многих красних канона. Подвизавао се у обитељи св. Саве Освећеног. Доцније био епископом, и мирно се упокојио 807. год.
5. Св. Атанасије патријарх Цариградски. Противник уније с Римом, насупрот свом претходнику Јовану Векку (1275– 1282.). Од детињства аскет и молитвеник. Омиљен код народа он изазва негодовање код неких свештеника због своје моралне строгости. Повуче се у свој манастир на гори Гану где се подвизаваше још строжије него пре. Јавио му се сам Господ Христос и благо га укорео, што је оставио стадо вуковима. Када прорече дан земљотреса у Цариграду, цар Андроник поново га врати на престо патријаршијски, мимо његове воље. По том поново се тајно удаљио на подвиг. Упокојио се у својој 100. години живота. Чудотворац и прозорљивац.
6. Св. Димитрије еп. Ростовски. Велики јерарх, проповедник, писац и подвижник. Родио се близу Кијева 1651. год. а упокојио се на молитви 1709. год. Поред многих славних поучних дела својих нарочито се прочуо преводом и издањем „Жития Святыхъ". Предвидео смрт своју на три дана и упокојио се на молитви. Велико светило цркве руске, и православне уопште. Имао небесна виђења у свом животу; послужио Господу ревносно и преселио се у царство небеско.
(Житија Светих за данас)
Мудри архијереј свети Арсеније
Своју моћ чудесну и данас не крије,
Он притиче Богу с благим молитвама,
И помаже верним Христовим слугама;
Он приступ имаде код вишњега Бога,
Јер се удостоји царства небескога.
Када Шишман љути, владалац Бугара,
Обитељ у Пећи хтеде да похара,
Коначи му војска близу манастира,
Ал те ноћи црне не имаде мира.
Стуб огњени сјајан од неба се јави,
Шишманова војска страхом се престрави,
Па побеже војска трагом без обзира
Од светиње Пећске где светац почива.
Бог дарова венац силине и славе
Наследнику дивном светитеља Саве.
Он настави дело славног претходника
Те са светим Савом поста роду дика.
Ми молимо сада светог Арсенија,
Благодат његова на нам' да просија.
РАСУЂИВАЊЕ
Свети Димитрије Ростовски био је светитељ старога и правога кова отачкога. Он није само писао прекрасне поучне књиге него је и примером светлио пастви својој. Био је велики испосник и молитвеник. Толико је смирен да је чак и семинаристе у семинарији својој молио, да се моле Богу за њега. Кад год би сат откуцавао часове он је устајао на молитву и читао „Богородице Дјево, радујсја!" Када је бивао болестан — што му се често дешавало — он је молио семинаристе, да сваки од њих очита за њега по пет пута. „Оче наш" с мишљу на пет рана Господа Исуса Христа. Једном му се јави св. Варвара и рече му с осмејком: „зашто се молиш по латински?" То јест, зашто се кратко моли Богу. Од тог укора, и ако благог, он беше у очајању. Но она га охрабри рекавши му: „не бој се!" Другом приликом јави му се св. Орест мученик (10. нов.), баш када је св. Димитрије писао његово житије, и рече му: Ја сам претрпео веће муке за Христа него што си ти написао." Па му показа леви бок и рече: „то ми је прободено усијаним гвожђем." Онда му показа леву руку, и рече: „ту сам засечен." Најзад му показа ногу више колена и рече: „а ово ми је косом расечено." Када св. Димитрије размишљаше, који је то Орест, и да ли је то онај из Петочисленика (13. децембра), погоди му светитељ мисао и рече му: „нисам ја онај из Петочисленика, него тај чије си ти житије сад написао."
СОЗЕРЦАЊЕ
Да созерцавам страшну казну Божју над Иродом (Дела Ап. 12), и то:
1. како се с гордошћу узвиси Ирод, и народ га слављаше као Бога;
2. како га уједанпут удари ангел Божји јер не даде славе Богу;
3. како изеден од црви издахну.
БЕСЕДА
о молитви Богу да спасе душу од прашине
Спаси ме од прашине, да не потонем (Пс. 68, 14).
Прашином је, браћо, обучена душа наша, и кола од прашине дата су на службу души нашој. Да не потоне душа наша у прашину! Да се не зароби прашином! Да се жива искра не угаси у гробу од прашине! Пространо је веома поље од прашине земаљске, које нас привлачи к себи, али је још пространије неизмерно царство духовно, које душу нашу назива сродницом својом. По прашини телесној заиста сродни смо земљи, али по души сродни смо небу. Насељеници смо у привременим колибама, војници смо у пролазним шаторима. Господе, спаси ме од прашине! Тако се моли цар покајани, који се најпре подавао прашини, док није увидео, како прашина вуче у бездан пропасти. Прашина је тело људско са својим маштањима: прашина су и сви злобни људи, који ратују на праведника: прашина су и демони са својим страшилиштима. Од све те прашине нека нас Господ спасе. Једини Он то може. А ми се потрудимо, да прво и прво увидимо непријатеља у себи самима, непријатеља, који привлачи и остале непријатеље. Највећа је беда грешнику отуда, што је он сам савезник непријатеља својих против самога себе, несвесно и невољно. А праведник је добро укрепио душу своју у Богу и царству Божјем, и не боји се; не боји се прво себе, па онда не боји се ни других непријатеља својих. Не боји се зато што он није ни савезник ни јатак непријатеља душе своје. Отуда му не могу ништа ни људи ни демони. Њему је Бог савезник, и ангели Божји заштитници — шта му може човек, шта демон, шта свака прашина?
О Господе Боже наш, триипостасни и једини, који си живу душу удахнуо у прашину тела нашег, спаси нас по милости Твојој, да не потонемо. Теби слава и хвала вавек. Амин.
29. Октобар
1. Преп. муч. Анастасија Римљанка. Рођена у Риму од благородних родитеља, и остала сироче од три године. Као сироче би узета у неки женски манастир близу Рима, где игуманијом беше нека Софија, монахиња на високом ступњу савршенства. После 17 година прочу се Анастасија свуда унаоколо, међу хришћанима као велика подвижница а међу незнабошцима као ретка лепотица. Незнабожачки градоначелник Проб чу за њу и посла војнике да је доведу. Добра игуманија Софија два сата саветоваше Анастасију, како да држи веру, како да одоли ласкавим обманама, и како да отрпи муке. Анастасија јој рече: „готово је срце моје за Христа страдати, готова је душа моја за сладчајшега Исуса умрети." Изведена пред кнеза, Анастасија јавно изрече веру своју у Христа Господа. А када је кнез одвраћаше од вере, најпре обећањима па претњама, рече му св. мученица: „готова сам за Господа мога умрети не једанпут но — о кад би то могуће било — и сто пута!" Када су је били обнажили ради поруге, она је викала на слуге: „бијте ме, и сеците, и трзајте, покрите ранама моје наго тело, и крвљу сакрите срам мој!" Беше бијена, трзана и сечена. У два маха осети велику жеђ и поиска воде. И напоји је неки хришћанин Кирил, због чега би од мученице Христове благословен, а од незнабожаца посечен. Одсечене јој беху груди и језик. Ангел Божји јављаше се и подржаваше је. Најзад би мачем посечена ван града. Блажена она Софија нађе тело њено и чесно сахрани. Увенча се Анастасија венцем мученичким при цару Декију.
2. Преп. Аврамије Затворник и синовица му Марија. Присиљен од родитеља он се венча, но на сам дан венчања остави и невесту и родитеље и дом и све, и удаљи се у самоћу на велики подвиг. Подвизивао се 50 година. Само два пута изашао из своје келије за све то време. Први пут изашао по заповести дотичног епископа, да преведе у веру Христову неко село незнабожачко. Други пут изашао, да спасе своју заблуделу синовицу Марију. Упокојио се мирно 360. год. у 70. години живота на земљи.
3. Преп. муч. Тимотеј Есфигменски. Из Кисани, села Тракијскога. Био жењен и имао 2 кћери. Жену му зграбе Турци и потурче. Да би избавио жену из харема и он се привидно потурчи. Избавивши жену он је да у женски манастир, а он оде у Св. Гору, најпре у Лавру а после у Есфигмен. Пожелио мучеништва за Христа, попут Агатангела Есфигменског, и посечен био у Једрену 29. окт. 1820. год. Тело му бачено у реку, а хаљина пренета старцем Херманом духовником у манастир Есфигмен.
(Житија Светих за данас)
Аврамије свети невесту остави
И на подвиг тешки свој живот управи.
Подвигом спасења себе спасаваше,
И друге к спасењу мудро настављаше.
Демонска се сила на свеца окоми.
Но он ју именом Христовим саломи.
У страшила разна демон се премета,
Тек човека Божјег да плаши и смета.
Не даде се човек Божји заплашити,
Нит од Бога свога ума одвојити,
Но к'о свећа стаја и светљаше свету
Славећ једног Бога — Тројицу Пресвету.
Затворен, осамљен, и свету ненужан,
Ради Христа беше Аврамије сужан,
Педесет година — педесет година!
Суза, поста, борбе — све за Божјег Сина,
Педесет година — педесет година!
На тврдом темељу — на Христу постројен.
Слава Аврамију, Христовом војину,
Што на земљи смртној бесмртношћу сијну!
РАСУЂИВАЊЕ
Али ко претрпи до краја, спашће се (Мат. 10, 22), рекао је Господ. Вера је једина светлост трпљењу, јер трпљење само по себи представља неподносиви мрак. Вера је сјајна звезда у томе мраку; вера ублажава оштрину страдања; она подржава на својим крилима сву тежину трпљења. Св. Аврамије пружа нам прекрасан пример истрајности у трпљењу. Досаде, које му је причињавао ђаво разноврсним искушењима и застрашивањима, мало кога да не би покренуле, да остави једно место и пресели се на друго. Али Аврамије није се хтео пресељавати, да не би демон зли ликовао, него је истрајао на своме месту и победио је ђавола. Епископ тога предела пошље Аврамија, да иде у једно незнабожачко село и покуша да то село преведе у веру Христову. После дугог нећкања крете се Аврамије говорећи: „воља Божја нека буде, идем због послушања." Прво сагради цркву у ономе селу. По том полупа идоле пред лицем сељака. Тада га сељаци избише и на мртво испребијаше, па из свога села изагнаше. Но он се с плачем Богу мољаше за те људе, да им Господ отвори очи срца за познање истине Христове. И тако га незнабошци непрестано тукоше и ружише у току три године, а он се непрестано за њих Богу мољаше, и не прогневи се на њих „трпећи у вери као камен тврди". И тек после 3 године његов труд и сузе и праштање и вера бише награђени. Одједанпут се отвори сељацима оним савест, и они сви скупљени одоше к Аврамију и поклонише му се, и примише веру Христову од њега.
СОЗЕРЦАЊЕ
Да созерцавам страшну казну, којом Павле казни врачара (Дела Ап. 13), и то:
1. како неки врачар Јеврејин држаше кнеза Срђа под својом тамном влашћу;
2. како Павле речју учини слепим тога врачара;
3. како кнез виде то чудо, поверова у Христа, и крсти се.
БЕСЕДА
о слави имена Божјега
Благословено име славе његове во вјек
и во вјек вјека, и испуниће се славом
његовом сва земља, амин и амин (Пс. 71, 19).
Из срца пророчког, испуњеног благодаћу, точе се речи благодатне. О Цару и Сину Царевом говори пророк, о најнеобичнијем Цару какав се икад јавио на земљи. Име ће његово бити благословено во вјеки, рекао је пророк најпре; па као да је недовољно рекао, сада понавља и додаје име славе његове. Црква Христова слава је Христова. Благословена Црква Његова света — плод трудова Његових, венац понижења Његових, дело руку Његових, цвет из крви Његове! Благословено и само име Цркве Његове, свете и спасоносне! И испуниће се Црквом Његовом, то јест делом Његовим, славом Његовом, сва земља. Речима во вјек и во вјека пророк прориче бесмртност дела Христовог, тј. Цркве Његове. Она ће се у времену зидати а у вечности показати. Зидаће се до краја времена, и показаће се цела у вечности. О браћо моја, потрудимо се, да се и ми душом узидамо у Цркву Христову, у то живо и бесмртно тело, чијем животу краја нема и чијој красоти имена нема. Потрудимо се, да не будемо одбачени као незгодно и непотребно камење, и отиснути у бездан вечног мрака.
О Господе Исусе Христе, Царе и Сине Царев, упиши и нас у књигу бесмртних и спомени нас у царству Твом небеском. Теби слава и хвала вавек. Амин.
30. Октобар
1. Свешт. муч. Зиновије и сестра му Зиновија. Из града Егеја у Киликији. Од родитеља наследише веру истиниту и велико материјално богатство. Ревнујући за веру с великом љубављу раздадоше сиромасима богатство своје. И за то што беху милостиве руке и њих рука Божја покриваше од свакога злоумишљаја људског или демонског. Милостиве руке Зиновијеве, које сиромаху дариваху, беху од Бога обдарене даром чудотворства, тако да Зиновије исцељиваше болеснике од сваке болести само додиром руку. И би Зиновије постављен за епископа Егејског. У време гоњења судија Лисије ухвати га и рече му: „предлажем ти двоје — живот и смрт; живот ако се поклониш боговима, смрт ако се не поклониш". Одговори Зиновије свети: „живот без Христа није живот но смрт, а смрт Христа ради није смрт но живот". Када Зиновије би стављен на љуте муке, јави се судији сестра мученикова и рече: „ту чашу страдања и ја хоћу да испијем, и венцем тим да се венчам". После мука у огњу и у кипећој смоли бише обоје мачем посечени око 285. год. И тако се овај брат и сестра преселише у царство бесмртно Христа Цара.
2. Св. ап. Клеопа, Терције, Марко, Јуст и Артем. Од Седамдесеторице. Клеопи се јавио васкрсли Господ на путу за Емаус. Терције је написао посланицу Павлову Римљанима (Рим. 16, 22), и скончао мучени и као епископ Иконијски, после апостола Сосипатра (в. 10. нов.). Св. Марко (или Јован, в. Дела Ап. 12, 12), син благочестиве Марије, чији дом беше уточиште апостолима и првим хришћанима у прво време, и рођак Варнавин. Био епископ у Самаријском граду Аполонијади. Јуст син Јосифа Обручника. Заједно са Матијом биран коцком на место Јуде издајника, но остане неизабран. Као епископ пострадао за Јеванђеље у Елевтеропољу. Св. Артем био епископ у Листри Ликаонској, и мирно скончао.
3. Св. краљ Милутин. Син Уроша I и краљице Јелене, и брат Драгутинов. Много ратовао бранећи веру своју и народ свој. Ратовао је против Михаила Палеолога зато што је овај био примио унију и присиљавао све народе Балканске и монахе Атонске да и они признаду папу. Ратовао против Шишмана цара Бугарског и Ногаја цара Татарског, да би земље своје одбранио. Сви ратови његови били су успешни, јер се непрестано Богу молио и у Бога уздао. Сазидао преко 40 цркава. Осим оних у својој земљи, као: Трескавац, Грачаница, св. Ђорђе у Нагоричу, св. Богородица у Скопљу, Бањска и т.д. он је зидар цркве и ван своје земље, у Солуну, Софији, Цариграду, Јерусалиму, у Св. Гори. Упокојио се у Господу 29. октобра 1320. год. Тело његово показало се ускоро нетљеним и чудотворним. Као такво оно и данас почива у Софији у цркви „Светога Краља".
(Житија Светих за данас)
Светитељ Божији Милутин витешки
Задатак имаше велики и тешки,
Да одбрани веру од злих расколника,
И народ од многих љутих насилника.
Бич Палеологу и бич Латинима
Милутин ликова над свим невернима.
Највеће му благо — православна вера,
К'о Јустинијану, круни од бисера!
И к'о Јустинијан многе цркве диже,
Славу славном Христу по свету уздиже.
Пословима царским царски управљаше,
Ал' од Бога Христа ум не растављаше;
Зато срца беше чиста и незлобна.
У вртлогу света — ума преподобна.
Бог што срце гледа и по срцу суди
Милутину краљу бесмртност досуди,
Бесмртност му душе и нетљеност тела,
И гле, краља светог имамо свецела!
О чудесни краљу, без страха од људи,
Пред Господом живим заступник нам буди,
Греховне немани да се опростимо,
И небеско царство с тобом наследимо.
РАСУЂИВАЊЕ
Велики син православне цркве краљ Милутин спасао је Балкан од унијаћења. У тренутку када је византијском цару ослабила савест, овај витешки и богоносни краљ словенски устао је одлучно и с Божјом помоћи спасао Православље не само у својој земљи него у свима земљама Балканским. Ко изближе испита живот светога краља Милутина, разумеће, зашто је Бог њему давао успех за успехом кроз цео живот и у свима пословима. Када је Милутин ступио на престо, одмах се заветовао Богу саградити онолико цркава колико година буде краљевао. 42 године краљевао је и 42 цркве сазидао. При неким црквама, као у Солуну и Цариграду, зидао је и болнице за сиромашне људе, где би сиромаси добијали све бесплатно. Осим тога он је особито волео да своје огромно богатство расточава на сиротињу. Често пута овај моћни и богати краљ ноћу се преоблачио у одело бедника, и са двојицом тројицом слугу својих ходио је по народу, распитивао о недаћама људи, и обилато помагао бедне људе. Усред свога великог богатства он је живео сасвим скромно и патријархално, мада се није такав показивао пред странцима. На скроман живот он је навикао био још у кући оца свога, краља Уроша. Прича се, како је цар Михаил Палеолог послао своју ћерку Ану са једним изасланством на двор краља Уроша, нудећи ћерку своју Милутину, само да би тако придобио српског краља за унију с Римом. А краљ Урош видећи безумну раскош византијску на принцези и њеним пратиоцима рече: „шта је то и на што то? Ми нисмо навикли на такав живот." И показа руком на једну српску принцезу с преслицом у руци: „ево, рече, у каквом оделу ми узимамо снахе своје!"
СОЗЕРЦАЊЕ
Да созерцавам чудесно исцелење хроморођеног човека (Дела Ап. 14), и то:
1. како у Листри беше човек, који се од рођења не дизаше на ноге;
2. како се он загледа у Павла и поверова у Јеванђеље;
3. како га Павле именом Господа Исуса Христа исцели те скочи и хођаше.
БЕСЕДА
о жељи за Богом — јединој жељи праведника
Шта бих имао на небу? И на земљи
шта бих захтео осим тебе (Пс. 72, 25)?
И на небу и на земљи једно је врховно благо за душу пробуђеног човека. То благо јесте Бог. Безброј блага има на небу, но Цар небеса је благо највеће. Безброј блага има на земљи, но Творац свих тих блага несравњив је. Зато се душа пробуђеног човека и пита: шта бих имао, или шта бих хтео и на небу и на земљи осим Тебе? Треба ли река ономе ко је доведен на извор да пије? И обзире ли се за чобанском вечером онај, ко је сео за царску трпезу? Бог је довољан сам по себи, да утоли сву глад и жеђ човекову. Божја су небеса и Божја је земља. Господар свих блага највеће је благо; Творац свих сласти највећа је сласт; Носилац све мудрости највећа је мудрост; Извор све силе и милости највећа је сила и милост; Создатељ свеколике красоте на небу и на земљи највећа је красота. Никакво благо не може човеку на срце доћи ни на јави ни у сну, какво не би било у Богу, и то у највишем степену. Зато, браћо моја, иштимо Бога, да би добили све; тражимо Бога, да би нашли све; богатимо се Богом, да би били богати свим.
Господе Боже наш, приближи нам се кад Те душа наша иште. Теби слава и хвала вавек. Амин.
31. Октобар
1. Св. апостоли: Стахије, Амплије, Урван, Наркис, Апелије и Аристовул. Од Седамдесеторице. Св. Стахије би помоћник св. Андреју Првозваном. Св. Андреј га постави за епископа у Византији. Созда цркву у Аргиропољу, и управљаше паством својом верно и ревносно. После 16 година епископовања упокоји се мирно у Господу. Амплије и Урван такође сарађиваху св. Андреју, и од овога бише постављени за епископе, и то Амплије у Лиди, или Диоспољу Јудејском а Урван у Македонији. Обојица мученички скончаше за Христа Господа. Наркис би постављен од апостола Филипа за епископа у Атини. Апелије свети би епископ у Ираклији Тракијској. Аристовул, брат апостола Варнаве, проповедао веру Христову у Британији, и тамо мирно скончао.
2. Св. муч. Епимах. Родом из Мисира, у Мисиру се подвизавао, у Мисиру и мученички скончао земни живот. Подражавајући св. Јовану Крститељу удаљи се још као младић у пустињу. Због велике љубави његове према Богу Дух Божји га настави на сваку истину, и без другог учитеља научи га, како се треба подвизавати. Но сазна Епимах, како неверници муче и убијају хришћане у Александрији Христа ради. Па сав распаљен ревношћу према вери оде у град и скруши идоле. Када га незнабошци почеше за то мучити, он узвикну: „удрите ме, пљујте ме, ставите ми трнов венац на главу, дајте ми трску у руке, напојте ме жучем, на крст ме распните и копљем прободите, — то претрпи Господ мој, то и ја хоћу да претрпим." У гомили народа, која посматраше мучење Епимаха светога беше и нека жена са једним оком слепим. Она плакаше горко од жалости гледајући бездушно мучење угодника Божјег. И када мучитељи стругаху тело св. Мученика Христовог, прсну крв од њега, и једна кап крви паде на слепо око оне жене. Наједанпут жена прогледа, и постаде јој слепо око здраво као и друго. Тада жена узвикну: „велики је Бог, кога верује овај страдалник!" По том одсекоше главу св. Епимаху и душа му се пресели у вечиту радост, около 250. год.
3. Св. муч. Никола Хиоски. Побожан младић и велики ревнитељ вере Христове. Рођен у селу Кириаху на острву Хиосу, где би од Турака мучен и посечен 1754. год., и где предаде Богу душу своју праведну.
4. Преп. Спиридон и Никодим. Монаси и просфорници у Печерском манастиру. Спиридон некњижан но знао цео Псалтир на изуст, и чинио чудеса и за живота. Упокојио се 1148. год.
(Житија Светих за данас)
У Божијег свеца Епимаха
У срцу му не имаше страха
Нит од људи нити од ђавола
А још мање од мртвих идола.
Епимах се муци радоваше,
Свог судију подсмехом шибаше.
Умом горе, телом на мукама,
Епимах се окити ранама.
Као Христос хтеде пострадати,
К'о мученик пред Господа стати,
Што желио Бог му доделио.
Још га чудном силом обдарио:
Да болести над људима цели,
Благодаћу људе да весели.
Витез Христов са крсним знамењем,
Драги камен међ' драгим камењем,
Као звезда Епимах се сјаји —
Такве душе само Христос гаји.
Епимаше, дивни мучениче,
Праве вере славни заточниче,
Молитвама од зла нас одбрани,
Цркву Божју до краја сохрани.
РАСУЂИВАЊЕ
Ако ко не узме крста својега и не пође за мном, није мене достојан, рече Господ (Мат. 10, 38). Св. преп. муч. Тимотеј Есфигменски (29. окт.) био је најпре жењен човек и имао је две кћери. Доцније када се као монах беше решио да пострада ради Христа, и већ приготовљен за пут на страдање, умоли он игумана за благослов, да може свратити у своје село Кисане, те да се види и опрости и са својим кћерима. Игуман му то не дозволи из бојазни, да га тај сусрет са кћерима не разнежи и не одврати од мучеништва за веру. Но село Тимотејево лежало је на путу за Пропонтиду, куда се Тимотеј беше упутио. Када би у своме селу, он срете једнога комшију свога, поразговара са њим и поздрави преко њега кћери своје. Узалуд га позиваше комшија, да сврати и види се са кћерима, и да се одмори. Тимотеј се опрости и журно измаче својим путем. Чуше кћери од комшије за оца свога, па појурише да га виде. И сад се показа један редак и величанствен призор. Кћери јуре да стигну и загрле оца свога, а отац бега од својих кћери, да се не би огрешио о заповест игумана свога. Кћери брзо а он брже. Кћери журе у загрљај родитељу своме, а Тимотеј бежећи од њих жури у загрљај — смрти. Кћери се уморише и очајне вратише, а отац измаче. Пред смрт своју умоли Тимотеј духовника Германа, да сврати у његово село и извести кћери његове о кончини његовој мученичкој. Герман поруку изврши. Турци посеку Тимотеја, и тело му баце у реку, а Герман успе само да узме са мученика једну одећу, с којом дође у Кисане, нађе кћери Тимотејеве, исприча им јуначку смрт оца њихова, и показа им одећу његову.
СОЗЕРЦАЊЕ
Да созерцавам чудесно руководство апостола Духом Светим (Дела Ап. 16), и то:
1. како Павле са Силом хтеде из Мизије ићи у Витинију;
2. како им Дух то не даде;
3. како се Павлу у поноћној утвари јави човек из Македоније и позва га да пође у Македонију.
БЕСЕДА
о уверености праведника да не ће умрети
Нећу умријети, него ћу жив бити, и
казивати дјела Господња (Пс. 117, 17).
Ко може рећи: нећу умријети? Онај ко се држи живога Господа. Ко може поуздано тврдити: него ћу жив бити? Онај ко види живога Господа пред собом. Енох и Илија не умреше, него бише узети у живот бесмртни. Господ их узе по милости Својој а за доказ људима живота бесмртнога. Христос Господ умре и васкрсе по сили Својој а за доказ људима васкрсења из мртвих. Апостоли и светитељи помреше, но многи од њих јавише се из онога света по човекољубљу своме а за доказ људима живота вечнога. Тако и они који бише узети и они који умреше живе са васкрслим Господом Христом у царству бесмртноме. Не ћу умријети, него ћу жив бити — говорио је цар Давид с великом поузданошћу, мада је живео на земљи пре васкрсења Господњега и објаве општега васкрсења праведника. Још с већом поузданошћу треба сваки од нас хришћана да говори тако: нећу умријети, него ћу жив бити, јер васкрсли Господ темељ је вере наше, и јер очи наше видеше и уши наше чуше више, много више, неголи очи и уши цара Давида. После Крста Христовога ђаво је постао као дим; а после васкрсења Његовог смрт је постала као магла, кроз коју се излази на сунчано поље бесмртности. Благо оном, браћо ко се удостоји жив бити и казивати дјела Господња!
Господе живи, оживи нас и спаси нас. Теби слава и хвала вавек. Амин.
01. Новембар
1. Св. Козма и Дамјан. Бесребреници и чудотворци. Браћа по телу и по духу, родом негде из Азије, од оца незнабошца и мајке хришћанке. По смрти оца њихова мајка, Теодотија, посвети све време и труд, да синове своје васпита и подигне као истините хришћане. И Бог јој поможе, те синови њени израстоше као две слатке воћке, и као два светилника света. Беху научени лекарској вештини, и бесплатно помагаху болесним не толико лекаријама колико именом Господа Исуса Христа. И беху прозвати безмездним врачима, тј. Бесплатним лекарима, јер бесплатно лечише и тако испунише Христову заповест: бадава примисте, бадава дајите (Мат. 10, 8). Толико беху опрезни у бесплатном лечењу људи, да се Козма истински наљути на брата свог Дамјана, што овај узе три јајца од неке жене Паладије, и нареди Козма, да после смрти његове не сахране га до брата му Дамјана. У ствари Дамјан свети не узе та три јајца као награду за то што он исцели болесну Паладију, него што га ова закле Пресветом Тројицом, да узме та три јајца. Ипак по смрти њиховој, у месту Фереману, беху заједно сахрањени сходно откровењу Божјем. Беху ова браћа света чудотворци велики и за живота и после смрти. Некоме тежаку при спавању увуче се змија кроз уста у стомак, и имаше бедни човек у највећим мукама издахнути, да у последњем часу не призва у помоћ св. Козму и Дамјана. И тако прослави Господ за увек чудотворством оне који Њега прославише на земљи вером, чистотом и милошћу.
2. Св. муч. Ерминигелд царевић. Син цара Готског Лувигелда, који се држаше Аријеве јереси. Но Ерминигелд не одступи од Православља поред свих ласки и претњи свога суровог оца јеретика. Отац га баци у тамницу, и на Ускрс рано посла неког епископа јеретика, да га причести. Али угодник Божји не хте примити причешће из руку јеретика, о чему овај извести цара. Цар се наљути и нареди, те Ерминигелду џелати одсекоше чесну главу, 586. год. Доцније се Лувигелд покаја, што уби сина, одрече се јереси и врати у Православље.
3. Преп. муч. Јаков са ученицима Јаковом и Дионисијем. Рођен у епархији Костурској од родитеља Мартина и Параскеве. Радећи с овцама Јаков се обогати, и тиме изазове завист свога брата, који га оклевета код Турака као да је нашао неко благо у земљи. Јаков побегне у Цариград, где се опет врло разбогати. Једном би Јаков гост код неког турског бега. Турци јеђаху месо, а Јаков посташе. Тада рече онај бег: „велика је ваша вера хришћанска!” И исприча, како је његова жена била умоболна, и како ју је он, после свих лекара и лечења, одвео патријарху да јој чита молитву. Чим је патријарх отворио књигу да чита сину нека небеска светлост по храму. По свршетку молитве жена његова оздрави. Чувши Јаков Турчина како хвали веру хришћанску, раздаде све своје имање и оде у Св. Гору, где се замонаши у манастиру Иверу. Подвизавао се у Св. Гори, а пострадао за веру од Турака у Једрену 1. нов. 1520. год. Мошти његове чудотворне као и његових ученика почивају у ман. св. Анастасије у Галачисту близу Солуна.
(Житија Светих за данас)
Црква слави чудотворне Враче,
Сјајне звезде што Господом зраче,
Светог Козму и светог Дамјана,
Два хришћанска дивна великана,
Тодотију мајку уз синове,
Што одхрани оваке дивове.
Славна браћа закон испунише
И милошћу Христу угодише,
Угодише Христу милосноме
Највећему Врачу безмездноме.
Дар примише, лекари посташе,
Дар примише, ал’ га не продаше
Даре Божје бедним дариваху,
Именом их Христовим цељаху.
Време свеце тамом не покрива,
Тако било – тако и сад бива,
Нити покри чудотворне Враче,
Они данас к’о и некад зраче,
И помажу болним и невољним
Молитвама моћним, добровољним,
Пред Христовим престолом небесним.
Част и слава Врачима чудесним!
РАСУЂИВАЊЕ
Св. Иларион Мегленски водио је велику борбу против богумила. Једанпут се прваци богумилски скупе код Илариона и отпочну с њим препирку о вери. Богумили учаху, да је Бог створио духовни свет а ђаво материјални. На то им одговори Иларион, да у Св. Писму пише: Бог је цар од све земље (Пс. 46, 7), и још: Господња је земља и све што је на њој (Пс. 23, 1). Богумили тврђаху, да је Стари Завет од ђавола. На то им светитељ одговори: „кад би Стари Завет заиста происходио од ђавола, зар би Христос рекао: испитајте писанија.... и она свједоче за мене (Јов. 5, 39)? И зар би Он признао за највише заповести оне о љубави према Богу и ближњему, које су некад биле дате Мојсеју?” Богумили још тврђаху, да је тело Христово донесено с неба. На то им рече св. Иларион, да кад би тако било, онда тело Христово не би осећало ни глади, ни жеђи, ни умора, ни страдања, нити би подлежало смрти. Богумили тада изјавише негодовање своје према крсном знаку, који хришћани православни употребљавају. На то им одговори светитељ: „а шта ћете чинити, када се јави на небу знамење Сина Човечјег, Крст Његов, и када се заплачу сва племена земна, која нису веровала Крсту?” И још им рече: „како говорите, да је све зло од материје зле, а међутим нећете да се поклоните ономе Дрвету којим је освећен сав материјални свет?”
СОЗЕРЦАЊЕ
Да созерцавам чудесну силу апостолске речи (Дела Ап. 16), и то:
1. како Павле и Сила говораху скупљеним женама крај воде у Филиби:
2. како Господ отвори срце жене Лидије, те се крсти она и дом њен.
БЕСЕДА
о позиву свих хришћана да буду свети
Светима који су у Ефесу (Еф. 1, 1).
Светима назива апостол хришћане у Ефесу. Не назива он светим једног или двојицу од њих или један део њих него све. Није ли то дивно чудо Божје, да људи не у пустињи него у граду, и то у једном идолском и поквареном граду, буду свети? И да буду свети људи жењени, који децу рађају, који тргују и послују! Такви су ваистину били први хришћани. Њихова преданост и верност и ревност у вери, као и светост и чистота живота, потпуно је оправдала назвање светима. Ако су у последња времена свети постали изузетак, у она прва времена несвети били су изузетак. Свети су били правило. У осталом не треба се чудити што апостол назива све крштене душе у Ефесу светим још и због тога, што он има један још узвишенији назив за све хришћане, на име синови, синови Божји (Гал. 4, 6). Право да се тако називамо дао нам је и сам Христос Господ, када нас је научио, да ословљавамо Бога: Оче наш!
О браћо моја, не говоримо ли ми Богу сваки дан: свјати Боже? Не називамо ли ангеле светим? Не називамо ли Мајку Божју светом? И пророке, и апостоле, и мученике, и праведнике? Не називамо ли небо светим, и царство небеско светим? Ко се, дакле, може уселити у царство свето осим светих? Ако имамо наду на спасење, имамо наду и на светост.
О Боже Свети, који у светињи живиш и међу светима почиваш, и свете к Себи призиваш и милујеш, помози и нама, да се осветимо, – у речима и у мислима и у делима. На славу Твоју и на спасење наше. Теби слава и хвала вавек. Амин.
02. Новембар
1. Св. муч. Акиндин, Пигасије, Анемподист, Афтоније, Елпидифор и други с њима. Хришћани из Персије; пострадали у време цара Сапора (Саворија), 355. год. Прва тројица беху слуге на двору истога цара, но тајно служаху Христу Господу своме. Када бише оптужени и на суд пред цара изведени, упита их цар, од куда су? На то они одговорише: „отечество наше и живот наш јесте Пресвета Тројица, јединосуштна и неразделна, Отац и Син и Дух Свети, један Бог”. Цар их удари на велике муке, но они све јуначки отрпеше са псалмопјенијем и молитвом на устима. За време мучења и тамновања јављали им се ангели Божји више пута, а једном и сам Господ Христос као човек „са лицем светлим као сунце”. Када један од мучитеља, Афтоније, виде чудо, како олово кипеће не нашкоди мученицима поверова у Христа и узвикну: „велики је Бог хришћански!” За то одмах би посечен. И многи други видеше и вероваше. Тада цар нареди, те зашише у кожане мехове Акиндина, Пигасија и Анемподиста, и вргоше их у море. Но јави се из онога света св. Афтоније са три светла ангела, изведе св. мученике на сухо и ослободи их. Елпидифор беше царев велмож. Када изјави да је хришћанин и изобличи цара за убијање невиних хришћана, цар га осуди на смрт. И би посечен Елпидифор и око 7000 других хришћана с њим. А она тројица првих мученика бише најзад бачени у пећ, огњену, са 28 војника и са мајком царевом, пошто и ови вероваше у Христа; – и тако у пламену предадоше душе своје праведне у руке Господа свога.
2. Преп. Маркијан Кирски. Из града Кира у Сирији. Одликовао се како благородством порекла тако и красотом тела. Оставио све Христа ради, и повукао се у пустињу Халкидску на подвиг отшелнички. Савременик патријарха Флавијана Антиохијског и царева: Констанција и Валента. У његовој келији ноћу светлила светлост божанска, према којој је читао Св. Писмо, и није имао никад потребу у другој светлости. Чудотворац велики за живота и по смрти. Пред смрт наредио своме ученику Јевсевију да сакрије тело његово и потајно га сахрани, због многих обожаватеља. Упокојио се у Господу 387. год.
3. Свешт. муч. Викторин еп. Патавски. Многи држе, да је био Словенац по пореклу. Блажени Јероним истиче га као мужа учена и благочестива. Знао је боље грчки него латински. Писао тумачења неколиких књига Старог и Новог 3авета. Пострадао за веру Христову око 303. год.
(Житија Светих за данас)
Мученик Акиндин и с њим Пигасије,
Храбри Анемподист, и с њим Афтоније,
И велможа царски Елпидифор нежни —
Сви – жртвени јањци, јањци белоснежни.
Казаше се слуге Пресвете Тројице
И јавише Христа Сапору у лице.
Мучеништво за њих беше као славље,
Милији им Христос но младост и здравље,
Милији им Христос но све дворске сласти,
Милији им Христос но царске почасти.
Све што свет им даде за Христа дадоше,
Благородне жртве за Христа падоше,
Падоше у сраму, усташе у сјају,
Падоше на земљу, усташе у Рају.
За цркву на земљи крв своју просуше,
У цркву на небу узидаше душе.
Препуни љубави к роду хришћанскоме
Сад се они моле Христу васкрсломе,
Да сачува Цркву на земљи од беде,
и да је доведе до крајње победе.
РАСУЂИВАЊЕ
Како ће се узвисити до љубави према непријатељима својим онај ко прекрши љубав према родитељима својим? Љубав према родитељима то је главна и основна школа љубави. Без те школе не иде се даље. Краљ српски Драгутин устаде с војском против оца свога, да би сео на престо очев. Но догоди му се по том да сломи ногу, и то пробуди у њему савест, која га грижом својом до смрти не остави на миру. Драгутин се повуче с престола и уступи власт своме млађем брату, Милутину, поче широко делити милостињу, зидати цркве, и чинити друга добра дела. Уз то се још и тврдо подвизаваше у тајности. Опасан беше трском по нагом телу, одевен у грубо вретишче, мољаше се по ноћи Богу у једном тајно ископаном гробу. И све то чињаше овај покајани краљ само да би му Бог опростио грех нељубави према родитељу његовом. И Бог му је опростио. Многи св. мученици примали су радосно своје џелате, који су их тражили, и гостили их у својој кући, док се они не би приготовили за смрт. Гостити своје крвнике, није ли то израз велике љубави према непријатељима својим? Када цар Сапор мучаше љуто св. Акиндина, Пигасија и остале с њима, наједанпут се он разбеси и онеми, и не могаше говорити, и трзаше себе по лицу од јарости велике. Видећи свога мучитеља у таквом очајању св. Акиндин се заплака, помоли се Богу за цара и рече: „у име Исуса Христа Господа нашег, проговори!” И одреши се цару језик, и поче говорити. Ево примера и истинске љубави према непријатељу своме!
СОЗЕРЦАЊЕ
Да созерцавам чудесну силу апостолске речи (Дела Ап. 16), и то:
1. како једна робиња са нечистим духом врачарским викаше за Павлом и Силом;
2. како се Павле окрете и рече духу: заповједам ти именом Исуса Христа, изиђи из ње!;
3. како нечисти дух у тај час изађе из робиње.
БЕСЕДА
о вољи Божјој, да сви хришћани буду свети
Као што нас изабра кроз Њега прије
постања свијета, да будемо свети и
праведни пред њим у љубави (Еф. 1, 4).
Једина црква учи, и показује, да је најпре био план света, па је онда створен свет. Тај план је био у мудрости и вољи и сили Божјој. У томе смо плану и ми хришћани као Црква Божја. Бог нас, према томе плану, изабра прије постања свијета на светост и правду у љубави. Изабра нас Бог унапред и посини кроз Њега, –кроз кога? Кроз Господа Исуса Христа. Јер све што смо ми Богу, све смо Му то кроз Исуса Христа. И мимо Исуса Христа човек нема никакве везе, никаква односа, никаква сродства с Богом. И наше избрање и посиновљење, дакле, било је кроз Господа нашег Исуса Христа. Изабра нас. Цркву Своју свету, по угодности воље Своје, као што некада изабра Израиља између свих народа на земљи. Нека нико не каже: ово избрање Божје уништава слободну вољу човекову, те нити хришћанин има заслуге што је хришћанин нити је незнабожац за осуду што је незнабожац. Не; то је сасвим погрешно тумачење. Јер изабра Бог и Израиља некада, па неки у Израиљу пропадоше а неки се спасоше. Изабра Он и Цркву Своју свету, позивајући у Њу све народе и све људе. Но да ли ће се и који ће се од изабраних и призваних спасти то не зависи само од Божјег избора но и од човечје воље и труда.
О Боже вечни, Створитељу наш, који си нас изабрао на спасење пре него си нас створио био, помилуј нас и спаси нас. Теби слава и хвала вавек. Амин.
03. Новембар
1. Свешт. муч. Акепсим еп. Наесонски и други с њим. Осамдесетогодишњи старац Акепсим, испуњен сваком врлином хришћанском, сеђаше једнога дана у дому своме са гостима својим. У том дете неко испуњено благодаћу Духа Божјег притрча старом епископу, целива га у главу и рече: „благо овој глави, јер ће за Христа примити мучење!” Ово пророчанство ускоро се обистини. Цар Саворије подиже љуто гоњење хришћана по свој Персији, те и св. Акепсим би ухваћен и изведен пред некога кнеза жречевског. Ухваћеном и везаном епископу приступи неко од његових домаћих и упита, шта заповеда у погледу дома. Светитељ му одговори: „то више није дом мој, ја бесповратно одлазим у дом вишњи.” После великих истјазања буде бачен у тамницу, где сутрадан буду доведени и Јосиф, презвитер и старац од 70 год, и Аитал ђакон. После трогодишњег тамновања и многих мука Акепсиму одсекоше главу, а Јосифа и Аитала укопаше до бедара у земљу, и наредише бездушници хришћанима, да их ударају камењем. Тела Јосифова Промислом Божјим нестаде те ноћи, а над телом Аиталовим израсте дрво „марсина”, које исцељиваше сваку болест и сваку муку на људима. И тако трајаше 5 година, па онда злобни и завидљиви незнабошци посекоше то дрво. Пострадаше ови Христови војници у IV веку, у Персији, а за време незнабожног цара Саворија.
2. Св. великомуч. Георгије. Овога дана празнује се пренос моштију св. Георгија из Никомидије у град Лиду Палестинску, где пострада у време цара Диоклецијана. Страдање овога дивног светитеља описано је под 23. априлом. Пред смрт своју умоли св. Георгије слугу свога, да му узме тело по смрти и пренесе у Палестину, одакле му и мајка родом беше, и где имаше велико имање, које раздаде сиромасима. Слуга тако и учини. У време цара Константина буде сазидан у Лиди красан храм св. Георгија од стране побожних хришћана, па приликом освећења тога храма пренесу се у њ мошти светитељеве, и ту сахране. Безбројна чудеса догодила су се од чудотворних моштију св. Георгија, великомученика Христова.
3. Преп. Илија Египатски. Подвизавао се близу Антипоа, главног града Тиваиде. 70 година проживео у суровим и неприступним стенама пустињским. Хранио се само хлебом и урмом, а у младости постио по читаве недеље. Исцељивао све муке и недуге на људима. Сав је дрхтао од старости. Упокојио се у 110 години живота и преселио у радост Господа својега. „Чувајте ум ваш од рђавих мишљења о ближњим знајући да њих убацују демони с циљем, да би удаљили ум од виђења својих грехова и од устремљења ка Богу”.
(Житија Светих за данас)
Георгије мучениче,
Георгије победниче:
О смилуј се сада нама,
Заштити нас молитвама
Пред престолом Христа Бога,
Нашег Спаса свемоћнога:
Да се муке не страшимо,
Да трпљењем победимо!
Георгије мучениче,
Георгије победниче:
Кроз муке си победио,
И кроз смрт се прославио,
Све си држ’о јевтиније
Од истине, Георгије,
Власт и част си земну дао,
Уз живог си Христа стао.
Георгије мучениче.
Георгије победниче,
Трвен, ломљен, страшном муком
Ти си држан Божјом руком,
Све ти муке беху лаке —
Због Божије руке јаке.
Сви се теби поклањамо,
Твоје име прослављамо.
РАСУЂИВАЊЕ
Између многобројних чудеса св. Георгија прича се једно овако: на острву Митилени беше црква св. Георгија великомученика и победоносца. Житељи целог тог острва стицаху се тој цркви о годишњем празнику свечевоме. Сазнавши за ово Сарацени са Крита, ударе једне године о празнику на то острво, те поплене и поробе, па се врате на Крит. Том приликом би заробљен и један красан младић, кога пирати дароваше кнезу своме на Криту. Кнез га прими и постави за свога трпезара. Родитељи младићеви беху у превеликој тузи за сином својим. Када прође година, и опет дође дан св. Георгија, тада тужни родитељи, сходно обичају староме, постављаху трпезу и гошћаху многе госте. Сетивши се сина свога мајка бедна оде пред икону свечеву, паде по земљи и поче молити св. Георгија, да јој како зна избави сина из ропства. Па се врати мајка гостима за трпезом. Тада домаћин диже чашу и напи у славу св. Георгија. У том тренутку обрете се син њихов међу њима држећи у руци једно стакленце с вином. Када га сви питаху с изненађењем и страхом, одкуда и како се обрете он ту? младић одговори, да баш кад је хтео наслужити вино своме господару на Криту, појави се пред њим неки витез на коњу, узе га к себи на коња, и пренесе га тренутно у дом родитеља његових. Сви се удивише и Прославише Бога и дивнога светитеља Његова Георгија војводу и победоносца.
СОЗЕРЦАЊЕ
Да созерцавам чудесно избављење Павла и Силе из тамнице (Дела Ап. 16), и то:
1. како ови апостоли свети беху бачени у најдоњу тамницу и ноге им метнуте у кладе;
2. како у поноћи они беху на молитви хвалећи Бога;
3. како се земља затресе, окови окованим спадоше, и тамничка се врата отворише.
БЕСЕДА
о Христу као глави свих светих
Да се све овозглави у Христу што је
на небесима и на земљи! (Еф. 1, 10)
Грех обезумљује, грех обезглављује. Човек потонуо у грехе и пороке сличан је кокоши, којој је глава одсечена, те се умирући грчевито копрца и скаче тамо и амо. Цео незнабожни свет пре Христа Господа представља обезглављену масу, која у грчевима умире. Христос је саставио одсечену главу са тамном трупином, и оживео тело рода човечјег. Он је глава небеског воинства, и Он то никад није престајао бити. А као Творачко Слово Божје Он је био изнајпре глава и свега створеног видљивог света, нарочито рода човечјег. Но грехом као мачем одвојио је грешни Адам трупину од главе. Ваплотивши се на земљи Господ је измирио небо и земљу, спустивши небо к земљи и уздигнувши земљу к небу, и све ставивши под Свој ум, под Своју главу. Кроз Христа ми смо измирени са Светом Тројицом, и са ангелима Божјим, и друг с другом, и са створеном природом око себе. Нађена је изгубљена глава и све се хармонично устројило под њом. Ми ум Христов имамо, вели апостол. Што је глава на телесном човеку, то је ум на човеку духовном, унутарњем. Ако смо Христови, дакле, треба Христом као главом да мислимо и судимо – о свему само Њиме и кроз Њега да мислимо и судимо. А Њиме мислећи и судећи ми ћемо се осетити као органи једнога тела са осталим људима и са ангелима, једнога тела, коме је глава Христос. Отуда се разгорева љубав наша по Богу и усиљава вера наша и осветљава нада наша. Само заспало тело не осећа везу са главом својом. Пробудимо се браћо моја, пробудимо се за времена.
Господе Исусе Христе. Главо наша Свеумна, сједини нас са Собом. Теби слава и хвала вавек. Амин.