Погледи форум

27. септембар по јулијанском календару
1. Св. муч. Калистрат. Родом из Картагене. Хришћанин од рођења, јер му и отац и ђед беху хришћани. Један од Калистратових предака, по имену Неокор, служио је као војник у Јерусалиму при Понтијском Пилату у време страдања Господа и Спаса нашег Исуса Христа. Видевши многа чудеса при смрти Христовој Неокор поверова у Њега и би научен вери и крштен од апостола. Вративши се дома Неокор донесе својима веру Христову као драгоцени бисер. Тако по времену и св. Калистрат би рођен, крштен и васпитан као хришћанин. Када беше у војсци, у његовом пуку не беше ни једнога више хришћанина осим њега. Неко од његових другова видеше Калистрата светог како ноћу устаје и Богу се моли, и пријавише га војводи Персентину као хришћанина. А Персентин беше љути мучитељ хришћана. Да би се уверио, да ли је Калистрат заиста хришћанин, војвода му нареди, да принесе жртву идолима, што Калистрат одмах отказа. Тада Калистрат би много бијен, па онда бачен у море. Но Божја сила спасе га, и он изађе здрав из мора. Видећи трпљење Калистратово и чудеса његова 49 војника повероваше у Христа Господа. И они бише бијени и с Калистратом у тамницу бачени. У тамници св. Калистрат научи вери другове своје и укрепи их. И они показаше велико мужество у страдању, а Господ показа велику силу на њима. Опаки мучитељ посла војнике у тамницу ноћу, те убише св. Калистрата и 49 његових другова. Пострадаше за истину 304. год. На њиховим моштима доцније подигнута црква.

2. Св. апостоли: Марко, Аристарх и Зинон. Од Седамдесеторице. Св. Марко, звани другчије и Јован. У кући његове мајке Марије у Јерусалиму сабираху се св. апостоли на молитву (Дела Ап. 12, 12). Проповедао Јеванђеље са апостолима Павлом и Варнавом (12, 25). По том био епископ у граду Вивлосу. Св. Аристарх, сапутник ап. Павла (Дела Ап. 16, 29), био епископом у Апамеји Сиријској. Св. Зинон, или Зина назван од ап. Павла закоником (Тит. 3, 13), био епископом у Лиду Палестинском. Као звезде блистали у тами незнабоштва и многе обратили вери Христовој. А сада блистају као звезде у царству Христа свог љубљеног.

3. Св. новомуч. Акилина. Из села Закливери у епархији Једренској; осамнаестогодишња девојка. Отац јој се потурчи, па примораваше и ћерку да се потурчи. Но мајка је подржаваше у вери Христовој. После многих мучења, сва рањава и искрвављена, издахну на крилу своје мајке, и прими венац мучеништва 27. септ. 1764. год.

4. Преп. Саватије Соловецки. Спомиње се са св. Зосимом 17. априла. Упокојио се у Господу 27. септ. 1435. год.

Бога моли свети Калистрате,
Бога моли, Богу благодари
На мукама за веру Христову,
Мучитељ се Калистрату руга:
Сам верујеш у Христа распета!
Кад те пошљем из овога света,
Неће бити једног хришћанина
У овоме граду великоме. –
Бога моли свети Калистрате,
Бога моли, судији говори:
– Ти ћеш скрушит моје грешно тело
Мојом крвљу земљу обагрити,
На тој крви црква ће се дићи,
Твојим мачем циљ ћу мој достићи! –
Ка’ко рече свети Калистрате,
Како рече, онако се стече:
Крв његова као јасна труба
Савест брзо у људи пробуди,
Град се крсти, црква се подиже,
И мученик своме циљу стиже.
Сад на небу у небеској војсци,
Војник Христов свети Калистрате
С друговима, међу ангелима,
Бога моли, да и нас избави
Да и кроз нас Господ се прослави!

РАСУЂИВАЊЕ
Све наше богатство и слава и чест јесте као један оброк, који се завршује смрћу. Од тога оброка нико не носи ни једну мрву у онај свет. Благо оном ко је схватио, да је душа једина имовина његова, која се ничим не прекраћује, па ни смрћу. Такав мисли само о три чињенице: о смрти, о души и о Богу Судији. „Постојано држи у памети предстојећи ти конац и суд, и сачуваћеш душу своју од греха“, учи св. Евагрије. Све наше телесне бриге у овом животу јесу бриге о оброку, који се мора ускоро прекратити. „Свакодневно имајте смрт пред очима, говори св. Исаија отшелник; брините непрестано о том, каквим ћете се начином разлучити од тела, каквим ћете начином моћи проћи кроз област власти таме, које ће вас срести на ваздуху, каквим ћете начином благополучно предстати Богу. Предготовите се за страшни дан одговарања на Суду Божјем, као да га већ гледате“. Светом Саватију Соловецком дође једнога дана неки богат трговац Јован и донесе му многу милостињу. Саватије не прими ништа од свега, него рече дародавцу да све то разда бедним људима. Ожалости се Јован, веома, а светитељ да би га утешио и све му учинио јасним, рече му: „сине Јоване, остани овде и одмори се до сутра, па ћеш сутра видети благодат Божју“. Јован послуша. Сутрадан уђе Јован у келију Саватијеву и виде старца мртва, и осети дивно благоухање у келији. Ко провиђа у конац свога живота, тај не мисли о благу земаљском.

СОЗЕРЦАЊЕ
Да созерцавам правду цара Озије и награду Божју (II Днев. 26), и то:
1. како цар чињаше што је право пред Господом;
2. како докле год тражаше Господа, даваше му срећу Бог.

БЕСЕДА
о последњој молитви Христовој за верне
Да сви једно буду као ти, оче,
што си у мени и ја у теби. (Јов. 17, 21)
Милост је Божја велика, браћо; њу кад осети праведник плаче, а кад је осети грешник – стиди се. По милости Божјој ми се чистимо, светлимо, спасавамо, усиновљавамо, сједињавамо са самим Богом. Но ово сједињење с Богом нека нико не разуме тако као да ми постајемо једнога бића с Богом и равни Богу. Никад ми нећемо бити једнога бића с Богом нити равни Богу у ономе смислу, у коме су Отац, Син и Дух Божји једнога бића и равни у бићу. Да сви једно буду, говори Спаситељ Оцу Своме за ученике Своје, као ти што си у мени и ја у теби мислећи на јединство љубави а не на јединство јестества. Из љубави проистиче узајамна послушност, узајамна помоћ, узајамна милост, кротост, смерност, доброта, добра воља, пожртвовање. И кад Господ вели: будите савршени као што је савршен Отац ваш небески (Мат. 5, 48), Он не мисли, да људе изједначи с Богом него да им покаже врховни пример савршенства у сваком добру. Јер многи учитељи људски истицали су и истичу пример савршенства у нечем и неком другом а не у Богу; чак су често учили људе злу и истицали им зло и примере зла као савршенство. Зато Господ и учи људе, да узму Оца небеског као пример сваког савршенства, и да се труде и устреме ка томе савршенству истинитом а не неком другом. По благодати Божјој ми се усиновљавамо, и бивамо сви једно у Христу Исусу (Гал. 3, 28). Но не бивамо богови; не бивамо равни са ипостасима Свете Тројице. Не заборавите, да је речено у Писму: и небо је нечисто пред Њим (Јов. 15, 15?), тј. величанствене силе небеске, а камо ли човек. Но по благодати Божјој а због страдања Господа Исуса верни се узвишују у јединство с Богом по љубави и духу. Потрудимо се за то, да творимо вољу Божју, да би се у истини узвисили на такву величанствену висину.
О Господе Исусе, Боже наш, Боже сваке милости и доброте, подржи нас до краја у милости Твојој, и не разгневи се на нас, но опрости нам. Теби слава и хвала вавек. Амин.

28. септембар по јулијанском календару
1. Преп. Харитон исповедник. Угледан и благочестив грађанин града Иконије. Запојен духом своје земљакиње св. Текле Харитон јавно исповедаше име Христово. Када поче љуто гоњење хришћана у време цара Аврелијана, Харитон одмах би изведен на суд пред хегемона. Рече му судија, да се поклони боговима (тј. идолима), на што му Харитон одговори: „сви ваши богови су бесови, који су негда због гордости свргнути с неба у ад преисподњи“. И објави Харитон јасно веру своју у јединога живога Бога, Творца свега, и Господа Исуса Спаситеља људи. Тада нареди хегемон, те бише и истјазаваше тело Харитоново у толикој мери, да му цело тело беше покривено ранама, и све беше као једна рана. После зле смрти Аврелијанове, која злотвора постиже у то време, Харитон би ослобођен мука и тамнице. Он се упути у Јерусалим. На путу га ухвате разбојници, од којих се Промислом Божјим ослободи. И не хте се више враћати у Иконију него се повуче у пустињу Фаранску, где основа једну обитељ и сабра монахе. Давши устав тој обитељи и хотећи избећи похвале од људи он се удаљи у другу једну пустињу према Јерихону, где опет временом би основана друга обитељ, названа Харитонова. Најзад основа и трећу обитељ, Сукијску, – грчки звану Стара Лавра. – Скончао у дубокој старости и преселио се у славу Господа свога 28. септ. 350. год. Мошти његове почивају у првој његовој обитељи. Св. Харитону приписују састав чина пострижења монашког.

2. Св. пророк Варух. Ученик и верни пријатељ великога пророка Јеремије. Прорицао повратак Јудеја из ропства Вавилонског, пропаст Вавилона и долазак Сина Божјег на земљу. Држи се, да је и он убијен био од Јевреја у Мисиру као и пророк Јеремија, у VII столећу пре Христа.

3. Св. муч. Марко пастир. У време Диоклецијана неки Магн, хегемон Антиохијски, пође у лов с војницима. Гонећи некаквог звера видеше војници, како звер прибеже Марку пастиру, који чуваше ту стадо своје. И стаде се звер умиљавати око Божјег човека Марка. Видећи то 30 војника и поучени од св. Марка повероваше у Христа, и одмах бише посечени. Хегемон веза Марка, доведе у град, и позва три брата ковача: Александра, Алфеја и Зосима, и поручи им, да направе мучитељске справе за мучење Марка. Но они сва тројица разговоривши се са св. Марком примише веру Христову, и отказаше поруџбину хегемонову. Хегемон их осуди на смрт, и нареди, те им се нали у уста растопљено олово. А светоме Марку по том би одсечена глава, и положена у храм Артемидин, од чега се тај храм Божјом силом сруши.

4. Св. муч. Вацлав краљ Чешки. Унук св. Људмиле. И као краљ подвизавао се у вери слично великим подвижницима, и утврђивао веру православну у свом народу. Строго је пазио, да на судовима не пострада ко невин. По ревности према вери Христовој и по љубави према ближњим свети Вацлав је куповао незнабожачку децу, која су продавана као робље, и одмах их крштавао и као хришћане васпитавао. Превео Јованово Јеванђеље на чешки језик. Пренео мошти св. Вита и св. Лудмиле, бабе своје, у Праг. Брат његов Болеслав позвао га у госте и убио га у своме двору. Одмах по том Болеслав почео доводити Немце за свештенике и уводити службу на латинском језику. Вацлав свети пострада 935. год. Мошти му почивају у Прагу.

Од зле мајке добар плод се роди,
Свети Вацлав, што Богу угоди,
Зла му мајка само тело даде,
Баба – светлост и вере и наде;
Славна баба, побожна Лудмила,
Вацлаву је душу одгајила.
Ко крин бели Вацлав узрастао,
У чистоту сав се обукао.
Краљ краљује, народ се радује,
Народ с краљем Бога почитује.
Но враг људи нит спава нит дрема,
Грешне замке свакој души спрема,
Болеслава диже на Вацлава
– Што ће брате, теби моја глава? –
Вацлав рече, но брат га посече!
Ал’ од Бога злотвор не утече.
Оде душа Вацлава светога
Пред вишњега Бога праведнога,
Пред Онога кога вазда воли;
Са Лудмилом сад се Вацлав моли
За свој народ, да се вером крепи –
Вацлав свети, к’о ангел прелепи!

РАСУЂИВАЊЕ
Руководећи домостројство овога света а нарочито цркве Своје свете Бог често чини изненадне потезе и мења злу судбу Својих слугу на добро. У животу св. Харитона то се показало више пута. После љутих мука Харитон беше бачен у тамницу и обречен на сигурну смрт. Но изненадно погибе цар Аврелијан, и под новим царем хришћански сужњи беху пуштени у слободу. Тако Харитон избеже смрт. Када пак путоваше за Јерусалим, ухватише га разбојници и одведоше у своју пећину; ту га оставише, а они одоше у пљачку, с тим да кад се врате уморе Харитона смрћу. У тој пећини беше неки суд с вином, у који се увуче змија отровна, напи се вина и избљува га, са једом, поново у суд. Када се вратише разбојници, они ожеднели од пута и жеге, напише се вина и један по један попадаше мртви. И тако и тога пута изненадним догађајем избави се св. Харитон од смрти. Наваљиваше Господ беде на слугу Свога, да би га бедама, као злато огњем, прекалио и очистио и за Себе више везао, а избављаше га од смрти зато што требаше Харитон да установљењем неколиких манастира и својим личним подвигом упути многе душе људске на пут спасења.

СОЗЕРЦАЊЕ
Да созерцавам промену цара Озије на зло (II Днев. 26), и то:
1. како се погорди и поквари Озија када се с помоћу Божјом беше осилио;
2. како погази закон, па узе кадионицу и хтеде у храму да служи на супрот протестима свештеника.

БЕСЕДА
о последњој молитви Христовој за верне
Оче, хоћу да и они које си ми дао
буду са мном гдје сам ја. (Јов. 17, 24)
Ево воздајанија трудбеницима Божјим! Ева славне награде следбеницима Христовим! Оно што Син Божји хоће, и Отац хоће, и Дух Свети хоће. А оно што Света Тројица хоће, оно бива. А шта хоће Господ Син Божји? Он хоће, да и ученици Његови буду са Њим заједно у царству небеском; и не само Његових 12 ученика него и сви они, вели Господ, који ме узвјерују њихове ријечи ради (17, 20). У те се и ми рачунамо, браћо моја, који се крстисмо и веру апостолску примисмо и одржасмо; али само под условом, ако се сами тога великог блага не одрекнемо неделима својим, одступањем од вере, нечистотом греха, богохулним речима и помислима. Оче, хоћу, говори Господ даље, да виде славу моју коју си ми дао. Нека нико не закључи из ових речи, да је Син мањи од Оца. Јер пре тога сам Господ говори Оцу Своме: Ја Тебе прославих (Јов. 17, 4). Видите ли, какво је равенство Оца и Сина, и каква је бесконачна љубав Њихова међусобна. Ја тебе прославих… и сад прослави ти мене, оче. Но да слава Христова не почиње на земљи и у времену, показују речи Господа Христа – славом коју имадох у тебе прије него свијет постаде. То није, дакле, слава земаљска ни времена, нити слава светска и људска, него слава небеска, вечна, непролазна, неисказива. Како, на име, хоће Син Божји да Га Отац прослави? На тај начин што ће ту небеску и вечну славу показати свима онима који Сина Његовог послушаше, за Њим пођоше и заповести Његове испунише. У тој слави жели човекољубиви Господ да и ми узмемо учешћа – не само апостоли него сви ми који се именом Његовим именујемо. О милости, о човекољубља! Догма нашег бесмрћа и живота вечног и славе вечне није од људи, браћо, него од самога Господа и Спаса нашег. О да нас само телесне бриге, леност на молитви, и узајамна мржња не одвоје од ове славе Христове, од живота бесконачнога!
О Господе благи и милостиви, опрости нам грехе наше и даруј нам царство Твоје вечно. Теби слава и хвала вавек. Амин.

30. септембар по јулијанском календaру
1. Св. Григорије Просветитељ еп. Јерменски. Рођен у знаменитој фамилији, која је била сродна царској кући Персијској (цару Артабану) и Јерменској (цару Курсару). Када ове две куће заратише међу собом, Григорије се удаљи у Кесарију Кападокијску, где прво позна веру Христову, крсти се и ожени се. Из тога брака имаше два сина, Ортана и Аростана, и обојицу посвети на службу цркви. По смрти своје жене врати се Григорије у Јерменију и стави се на службу цару Тиридату. И служаше Григорије верно цару своме, и цар вољаше Григорија. Но када цар сазнаде, да је Григорије хришћанин, наљути се веома, и поче га саветовати да се одрекне вере Христове и поклони идолима. Не успевши у томе ништа Тиридат удари на Григорија тешке муке, и после многих мука баци га у једну дубоку јаму, испуњену сваким отровним гадом, да би га тако сасвим уморио. Но Бог свевидећи сачува жива св. Григорија у тој јами пуних 14 година. Тиридат потом настави гоњење хришћана у царству своме, и удари на један женски манастир, где беше 37 сестара са игуманијом Гајанијом. Када их све грозним мукама умори, полуде Тиридат, и беше као дивљи вепар. Сестри царевој пак јави се у сну неки муж пресветао и рече јој, да полудели брат њен неће оздравити докле се Григорије не извади из јаме. Извађен из јаме св. Григорије исцели и крсти Тиридата. По том Григорије, по жељи Тиридатовој, поста епископом Јерменије, и уз помоћ цареву, а најпре Божију, просвети сву Јерменију и околне стране вером Христовом. И сконча св. Григорије свој многотрудни живот у старости, око 335. год. На његово место би посвећен за епископа син му Аростан. који продужи дело свога оца, и телесног и духовног. Аростан беше један од 318 св. Отаца на I Васељенском Сабору.

2. Св. муч. Гајанија, Рипсимија, и осталих 35 монахиња, које погуби Тиридат због вере у Христа. Рипсимија света беше необичне лепоте, због чега је хтеде узети цар Диоклецијан за жену. Отуда и поче страдање свих 37 монахиња. Рипсимија се отказа да пође за цара зато што се беше посветила Христу као Женику своме. Тада је Тиридат савлађиваше да пође за њега, јер беше цар као опијен лепотом њеном. Но Рипсимија света опираше се свом силом цару безбожноме. „И онај који кнежеве Готске победи и Персијанце порази не могаше савладати једну девицу Христову“. Јаростан цар предаде је на љуте муке (језик јој осекли, трбух расекли, и утробу просули), у којима Рипсимија предаде душу своју Богу. По том и остале монахиње бише похватане и мачем посечене. Над моштима ових св. мученица подигнут је знаменити манастир Ечмиадзински, близу Еривана, главни духовни центар Јерменски кроз многе векове.

3. Св. Михаил први митрополит Кијевски. На молбу великог кнеза Владимира послат од патријарха Цариградског у Русију, да крштава незнабожни народ и цркву утврђује и уређује. Св. Михаил крсти народ у Кијеву, Новгороду, Ростову и по многим другим градовима и селима; уреди цркву, постави епископе и презвитере, положи темељ Михаиловском манастиру у Кијеву, посла мисионаре међу Бугаре и Татаре, те многе и од њих придоби за Христа. И то и много другога кориснога учини овај светитељ за циглих 4 године. Упокоји се мирно 992. год. Мошти му почивају у лаври Печерској.

Григорије, велико светило,
Своме роду и своме народу,
Одрече се славе и богатства
Рад скудости Христа Распетога,
Рад богатства на небу вечнога;
Ум свој Богу на небо узнесе,
Те све муке телесне поднесе,
И све муке без муке отрпе,
Снажан силом Божје благодати,
Храњен хлебом од Бога послатим,
Брањен од зла Божијим Промислом.
Од славе се спусти у низину,
Из низине диже на висину,
На висину славе непролазне
Григорије велики и свети
Јерменију Исусом просвети,
Дивљег вепра, лудог Тиридата,
Крстом крсти, у јагње обрати
Славом слави земља Јерменија
Чудотворца свога Григорија.

РАСУЂИВАЊЕ
Чудесне промене дешавају се у судби људи посведневно, и данас као и некада: понижени због правде Божје дижу се на велику висину, и хулитељи вере Божје обраћају се у служитеље те исте вере. Св. Григорија баци цар Тиридат у дубоку јаму. 14 година провео је светитељ у тој јами, заборављен од васцелог света, али не заборављен од Бога. Ко је могао од људи и помислити, да се највеће светило народа Јерменског налази у мраку једне јаме? И од куд је могао и помислити силни и насилни цар Тиридат, да ће му једног дана тај исти Григорије, кога је он на смрт осудио, спасти живот и помоћи му више него што му је цели свет могао помоћи? После 14 година Бог објављује Григорија живим. Григорије чудотворно исцељује полуделог цара. Цар Тиридат, необуздани гонитељ Христа, крштава се и постаје највећи ревнитељ вере Христове. Могло би се рећи, да су Божјом помоћи и Григорије и Тиридат извучени из мрачне јаме: Григорије телом а Тиридат душом. О бесконачне мудрости Божје у управљању судбама људским! Некад дивљи и страстни Тиридат толико се био умекшао покајањем и облагородио вером Христовом, да је по карактеру пре личио на св. Григорија него ли на себе самога пре крштења.

СОЗЕРЦАЊЕ
Да созерцавам правду цара Јотама и награду Божју (II Днев. 27), и то:
1. како Јотам чињаше што је право пред Господом и стараше се о Храму Господњем;
2. како му Бог поможе те беше срећан у рату и у миру: у рату победи а у миру обогати и осили народ свој.

БЕСЕДА
о царству не од овог света
Царство моје није од овога свијета. (Јов. 18, 36)
Онај ко има велико благо, има и мало. Нека нико, дакле, и не помисли, да Христос Господ нема царствене власти и над овим светом зато што Он рече Пилату: царство моје није од овога света. Онај ко поседује непролазно, влада и над пролазним. Господ спомиње Своје непролазно царство, независно од времена, независно од трулежи, неправде, обмане и смрти. Као кад би неко рекао: благо моје није у хартији него у злату. Но зар онај ко има злата, нема хартије? Зар не господари злато хартијом? Не каже, дакле, Господ Пилату, да Он није цар, него, напротив, Он хоће да каже, да је Он виши Цар од свих царева, и да је Његово царство веће и силније и постојаније од свих царстава земаљских. Он указује на Своје главно царство, од кога зависе сва царства у времену и у простору. Царство моје није од овога света – ове речи не значе, да Он нема моћи над царством овога света него баш напротив оне потврђују Његову страшну моћ на овим светом. Не показују ли сва дела Његова на земљи Његову недостижну господарску моћ над овим светом? Пред којим се другим царем, реците ми, ветар утишао, море умирило? И зар сте заборавили речи Његове у Гетсиманији, да кад би Он само хтео, дванаест легиона анђела притрчали би Њему у помоћ (Мат. 26, 53)? А један једини ангел има силу већу од васељене. Господар душа, господар је и тела. Господар вечности, господар је и времена. Господар највећих добара, господар је и малих добара. Ништа се, браћо не може измаћи моћи свемоћнога Исуса Христа, Господа нашег, пострадалог за нас по Својој вољи и васкрслог из гроба по Својој сили.
О Господе Исусе Христе, Спаситељу свемоћни, помози нам да иштемо царства Твог небеског, и да вечно будемо с Тобом тамо где нема греха ни смрти, но живот и радост и мир. Теби слава и хвала вавек. Амин

1. октобар по јулијанском календару
1. Покров Пресвете Богородице. Од увек је црква прослављала Пресвету Богородицу као покровитељку и заштитницу рода хришћанскога, која својим ходатајственим молитвама умилостивљава Бога према нама грешнима. Безброј пута показала се очигледно помоћ Пресвете Богородице како појединцима тако и народима, како у миру тако и у рату, како у монашким пустињама тако и у многољудним градовима. Догађај који црква данас спомиње и празнује доказује само то постојано покровитељство Пресвете Богородице над родом хришћанским. 1. октобра 911. год. у време цара Лава Мудрога (или Философа) било је свеноћно бдење у Богородичиној цркви Влахерне у Цариграду. Народа је била пуна црква. У позадини цркве стајао је св. Андреј Јуродиви са својим учеником Епифанијем. У четврти сат ноћи појави се Пресвета Богородица изнад народа са распростртим омофором на рукама, као да том одећом покриваше народ. Беше обучена у златокрасну порфиру и сва блисташе у неисказаном сјају, окружена апостолима, светитељима, мученицима и девицама. Св. Андреј видећи то јављање показа руком Епифанију блаженом, и упита га: „видиш ли, брате, Царицу и госпођу над свим, како се моли за сав свет?“ Одговори Епифаније: „видим, оче, и ужасавам се!“ Због тога се установи ово празновање, да нас подсети како на тај догађај тако и на стално покровитељство Пресвете Богородице, кад год ми то покровитељство, тај покров њен молитвено иштемо у невољама.

2. Св. апостол Ананија. Један од Седамдесеторице. Беше епископ у Дамаску. Према јављењу Божјем (Дела Ап. 9.) крстио Савла, доцнијег апостола Павла. Насупрот свима гоњењима храбро проповедао Јеванђеље, због чега буде камењем убијен у граду Елевтеропољу. Његове свете мошти пренете су у Дамаск а доцније у Цариград.

3. Преп. Роман Слаткопојац. Родом из Емеса града Сиријског. Служио као црквењак најпре у Бејруту, а по том у Цариграду при саборној цркви у време патријарха Јевтимија (490- 504. год.). Био неписмен и невешт појању, због чега су му се подсмевали неки учени клирици. Св. Роман се плачевно молио Пресветој Богородици, и она му се јави на сну, пружи му неки свитак хартије (звани кондак), и рече му да прогута. Сутрадан је освануо Божић, и Роман изађе на амвон и ангелским гласом испева „Дјева днес“. Сви беху удивљени како садржају те песме тако и гласу појца. Примивши од Богородице дар песнички Роман испева преко 1000 кондака. Као ђакон велике цркве упокојио се 510. год. у Цариграду, и преселио се међу ангелске хорове.

4. Преп. Јован Кукузељ. Словенин из Драча. Као младић био узет у музичку школу у Цариград, где постане омиљени појац на двору царском. Бојећи се људских ласки и похвала одбегне у Св. Гору, и пријави се у Лаври као чобанин. Као чобанин и монах он се изванредно подвизавао. У два маха јавила му се Пресвета Богородица. Упокојио се у XII столећу.

5. Преп. Григорије. Монах Лавре Светогорске из XIV столећа.

Свети Роман у сред службе
Појави се на амвону
Па запева песму чудну
У ангелском слатком тону:
„Дјева данас рађа Њега
„Који беше прежде свега;
„Земља вертеп-худи свој дом
„Нуди Њему Неприступном,
„А мудраци трагом звезде
„У посјету Њему језде.
„Нас ради се Бог превјечни
„Роди као отрок млечни!“
Слушајући песму ову
Свак осети наслађење
И на лицу свег народа
Беше силно удивљење.
Слава нек је Божјој Мајци
Што молитве сузне чује,
Што молитве богомољне
Премилосно испуњује.

РАСУЂИВАЊЕ
Пресвета Богородица често се јављала светим људима ради неке потребе, било да их ободри у подвигу, било да их исцели од болести, било пак да им открије неку тајну. Два донекле слична и дивна случаја догодила су се у Лаври Светогорској, и то са св. Јованом Кукузељем и св. Григоријем монахом, само у разна времена. У време великог Акатиста уз часни пост, а по отпојању истога, Јован се беше заморио и спустио у столицу према икони Богородичној. Како је сео тако је и заснуо. У томе јави му се Света Пречиста сва у небеском сијању, и рече му: „радуј се, Јоване! Пој и не престај појати, а ја те за то нећу оставити.“ При тим речима Она метну у руку Јованову један златник. Кад се Јован трже ода сна, златник беше у његовој руци. Поражавајућа чудеса после тога дешавала су се како од иконе Богородичине тако и од тог златника. Други случај десио се са монахом Григоријем. И он је, као и Кукузељ, био појац у цркви. Патријарх Калист беше установио, да се на службама св. Василија пева „о Тебe радуется“ место „Достойно.“ Његов наследник патријарх Филотеј обустави то, и нареди да се због краткоће пева увек „Достойно“. Но једанпут у очи Богојављења, а у присуству Григорија патријарха Александријског, отпева Григорије „О Тебе радуется“. После тога одмах му се јави Света Пречиста, као и Кукузељу, метну му златник у руку и рече: „много ти благодарим за твоје појање у част моју.“ Због тога и од тада установи се, да се на службама св. Василија увек пева „о Тебе радуется.“

СОЗЕРЦАЊЕ
Да созерцавам неправде цара Ахаза и казне Божје (II Днев. 28), и то:
1. како Ахаз чињаше што је зло пред Господом целога века свога;
2. како подиже идоле по свима угловима у Јерусалиму и по целој земљи и клањаше им се;
3. како имаше многе ратове, и у свима би побеђен, земља му би опустошена, стотине хиљада изгибоше и толико одведоше у ропство.

БЕСЕДА
о мужу блаженом
Благо мужу који не иде на савјет
нечестивих, и на пут грјешникa не ста,
и на сједиште губитеља не сједе. (Пс. 1, 1)
Благо оном пре свега, браћо, ко није толико окорео од греха, да може чути и испунити савет Божји, који долази преко пророка. Нечестиви су они који све што мисле, мисле насупрот Богу и вољи Божјој; грешници су они који иду путем својих жеља и својих мисли, насупрот жељи Божјој и закону Божјем; губитељи су они који упропастивши себе злим делима упропашћују и друге. И тако прво долази зла помисао (зао савет), па зло дело, па зао пример – саблазан. Благо, дакле, мужу који нити тражи савета у нечестивих људи нити се саглашава са нечастивим мислима својим, него налази довољно савета за све што му треба за спасење у закону Божјем. Благо мужу који ни једанпут не ста на пут, којим грешници ходе, или ако ста, покаја се и поврати се на пут живота, који је од Господа. Благо мужу који не седе на позорницу губитеља душа невиних, да својим саблажњивим примером саблажњава и губи душе невине. Јер је речено о саблазнитељу: боље би му било да се објеси камен воденични о врату његову и да потоне у дубину морску (Мат. 18, 6).
Браћо моја, благо свима вама, и мушкима и женскима, који се опрезно клоните од ова три зла: од нечестивих мисли и савета, од дела грешничких, и од саблажњавања других. Сва та три зла јесу као једна иста отровна змија, која од малене змије порасте у велику змију.
О Господе благи, Створитељу наш, помози нам силом Твојом и добротом Твојом, да се спасемо од змије ове љуте, коју Ти, Христе Господе, победи оружјем непобедивим Крста Твога часнога. Помози нам, да слушамо само Твој савет, да идемо само Твојим путем, и да светлимо само Твојим примером. Теби слава и хвала вавек. Амин.

2. октобар по јулијанском календару
1. Св. Андреј Јуродиви. Словенин по пореклу. Као роб купљен неким богаташем Теогностом у Цариграду у време цара Лава Мудрога, сина цара Василија Македонца. Андреј беше красан младић телом и душом. Теогност заволи Андреју и даде га да се учи писмености. Андреј се усрдно Богу мољаше, и с љубављу црквене службе похођаше. Послушавши неко небесно јављење он се реши на подвиг јуродства Христа ради. И једном кад оде на бунар за воду, он исцепа на себи одело и ножем исече, па се направи луд. Ожалошћен тиме господар му Теогност спута га у ланце и одведе у цркву св. Анастасије Узорешителнице, да му се читају молитве Но како се Андреј не поправи у очима господара свога, пусти га овај у слободу као умоболног. Андреј свети дању се прављаше луд а ноћу по сву ноћ се Богу мољаше. Живео је без крова и уточишта. Ноћевао је на пољу, ишао полунаг, у једној издртој хаљини, јео је мало хлеба кад би му добри људи уделили. Од онога што је примао он је делио просјацима, и то кад би им дао изругао би их, да му не би благодарили. Јер сву награду очекиваше Андреј свети само од Бога. Зато се и велика благодат Божја усели у њ, те је могао прозирати у тајне људске, виђати ангеле и демоне, одгонити демоне од људи, исправљати људе од греха. Имао је предивна виђења Раја и највиших небеских Сила; видео је Господа Христа на престолу славе; видео је, са својим учеником Епифанијем, Пресвету Богородицу у цркви Влахерни како одеждом својом покрива род хришћански (в. Покров Богородичин); чуо је на небесима речи неисказане, које није смео људима поновити. После нечувено тешких подвига упокојио се 911. год. и преселио у вечну славу Господа свога.

2. Свешт. муч. Кипријан и Јустина девица. Кипријан – досељен из Картагене у Антиохију, где живљаше и Јустина са својим родитељима, Едесијем и Клеодонијом. Едесије беше жрец идолски и цео дом његов незнабожачки. Но када Јустина ходећи по црквама хришћанским позна веру праву, она обрати и оца и мајку Христу Господу. И све троје примише крштење од Оптата епископа. Кипријан пак беше волх, имаше везе са дусима нечистим и гаташе. Неки развратни младић Аглаид незнабожац хтеде пошто по то прелестити св. Јустину, јер се занесе лепотом њеном, па како га св. девица одсудно одби, он потражи помоћ код Кипријана. Кипријан навођаше зле духове, једне за другим, на Јустину, да би у њој распалили страст нечисту за Аглаидом, но не успе у томе ништа, јер св. Јустина крсним знамењем и молитвом Богу одгоњаше од себе духове злобе. Тада Кипријан позна силу крста, и сам се крсти, и временом постаде презвитер и епископ. Озлобљени незнабошци оптужише њега и Јустину, и обоје беху предати суду у Дамаску, по том мучени и посечени у Никомидији крајем III столећа.

3. Св. муч. Давид и Константин. Кнежеви хришћански из Аргвента. На смрт осуђени за Христа у Имеретији од калифа Емил-ел-Муменима и потопљени у реци 730. год. Пред смрт се молили Богу, да Бог опрости грехе свима онима који буду њих призивали у молитви на помоћ. По свршеној молитви пуче гром и чу се глас с неба да им је молитва услишена. Мошти им почивају у Грузији, у ман. Моцамети.

Јуродиви Андреј у ноћи стајаше,
Под покровом звезда Богу се мољаше:
О Свевишњи Боже, три по ипостаси,
Успаване душе пробуди и спаси!
О Исусе слатки, слађи од живота,
Ризницо радости и вечних красота,
Очисти пастире, цареве просвети,
Утеши невољне, и сав свет освети,
Па и мене грешног, Андреју Јурода,
Не издвој, Господе од светог народа! –
О свети Андреје, пун Божје мудрости,
Ти што свет учаше речима лудости.
Језиком си света свету говорио
И лудошћу мнимом Христа си славио.
Људи те презреше као безумнога,
И пси те гонише са легала свога!
На ђубришту светском ти си олтар био,
Молитвама твојим сав свет си кадио.
Но сав свет не беше достојан те, диве, –
Слава ти Андреје, свети Јуродиве!

РАСУЂИВАЊЕ
Виђење св. Андреје Јуродивог. Неки монах у Цариграду беше знаменит као подвижник и духовник, и свет му много хођаше па молитве. Но имаше тај монах тајни порок среброљубља. Новац сабираше, а ником не даваше. Срете га св. Андреј на улици, и виде му око врата обвијену страшну змију. Сажали се на њ св. Андреј, па му приступи и поче га саветовати: „зашто си, брате, душу своју погубио? Зашто си се везао са демоном среброљубља? Зашто си му дао почивање на себи? Зашто сабираш злато, као да ће оно с тобом у гроб а не у руке других? Зашто давиш сам себе тврдичлуком; док други гладују и жеђују и умиру од зиме, ти се веселиш гледајући у множину злата? Зар је то пут покајања? Зар је то чин монашки?… Видиш ли онога?“ И у том часу отворише се очи монаху и виде демона црна, и ужасну се веома. А демон се скиде са монаха и побеже, гоњен силом Андрејевом. У том ангел Божји пресветли приступи ономе монаху, јер се срце монахово измени на добро. И одмах оде монах и раздаде све своје сабрано злато ништим и убогим. И после тога угоди Богу у свему, и прослави се много више него пре.

СОЗЕРЦАЊЕ
Да созерцавам правду цара Језекије и награду Божју (II Днев. 30- 31), и то:
1. како Језекија чињаше што је добро и право и истинито пред Господом;
2. како поврати светињу храму Господњем и истреби идоле и идолопоклонство у народу;
3. како га Бог помилова и срећан бијаше у свему.

БЕСЕДА
о вољи праведника у вољи Божјој
Но у закону Господњем воља је његова,
и у закону његовом поучава се дан и ноћ. (Пс. 1, 2)
Благо оном човеку, браћо, и по три пут благо њему, чија је воља потчињена вољи Божјој, чији ум ништа не умује насупрот савету Божјем, и чије срце ништа не жели на супрот жељи Божјој. Ум је крманош и воље и срца. Ако је ум управљен стално према Богу, онда ће он жудно поучавати се дан и ноћ у закону Божјем, и неће ићи на савет нечестивих него ће тражити истину и објашњење свему у закону Божјем. Ако је ум тако управљен к Богу, онда ће се и срце човеково и воља човекова брзо управити к Богу. Тада ће воља, као извршни орган унутрашњег човека, вршити само оно што је сагласно са вољом Божјом и што је прописано у закону Божјем. Тада човек неће стати на пут грешника, нити ће сести на седиште губилишта, тј. неће чинити грех нити ће друге људе на грех навлачити. У почетку овога псалма пророк Давид похваљује човека, који не чини три зла, а сада продужује да га похваљује, кад чини два добра. Три су зла: тражити мудрости у грешника, живети животом грешника и саблажњавати друге људе својим злим примером. Два су добра, саобразити своју вољу потпуно закону Божјем, и упутити ум свој да се поучава дан и ноћ у закону Божјем.
О браћо моја, како је плачевно плитак ум код свих оних, који не познају закон Божји! Дубина ума људскога мери се познавањем дубина закона Божјег. Ко год се поучава у тајнама закона Божјег, ум је његов дубок и широк и узвишен. А ум је крманош и срца и воље. О браћо моја, како је плитка и превртљива и развратна воља код свих оних, који вољу своју не потчињавају вољи Божјој! Ваистину плачевно плитка, и превртљива и развратна. Шта је закон Божји браћо? То је израз воље Божје. Где се налази тај израз? У Светом писму и у предању светитеља цркве Божје. Благо оном ко познаје вољу Божју и ко је извршује.
О Господе Боже, велики и силни, милостиви и праведни, просвети ум наш законом Твојим светим, и управи вољу нашу вољом Твојом, вољом човекољубивом и спасоносном. Теби слава и хвала вавек. Амин.

3. октобар по јулијанском календару
1. Свешт. муч. Дионисије Ареопагит. Убраја се у седамдесет мањих апостола. Овај дивни муж беше од знамените незнабожачке фамилије из Атине. Свршивши школу филозофије у Атини оде у Мисир да још учи. У то време једнога дана издахну Господ Христос на крсту, и сунце помрча, и би тама и у Мисиру 3 сата. Тада Дионисије узвикну: „Или Бог Творац света страда, или овај свет скончава“. Вративши се у Атину ожени се женом Дамаром, и имаше с њом синове. Беше члан највишега суда код Грка, Ареопага, због чега му је и остало назвање Ареопагит. Када апостол Павле проповедаше Јеванђеље у Атини, крсти се Дионисије са целим домом својим. Од Павла би посвећен за епископа Атинског (јер беше оставио и жену и децу и положај свој ради љубави Христове). Путоваше с Павлом довољно дуго и упозна све остале апостоле Христове. Ходио је нарочито у Јерусалим, да види Пресвету Богородицу, и описао је тај сусрет с њом у једном делу свом. Био је и на погребу Свете Пречисте заједно са осталим апостолима. Када учитељ његов св. Павле мученички пострада, пожели и Дионисије такву смрт себи. И оде у Галију на проповед Јеванђеља међу варварима, заједно с Рустиком презвитером и Елевтеријем ђаконом. Претрпе много, али и успе много. Његовим трудом многи се незнабошци обратише у веру Христову. Дионисије сагради у Паризу малу црквицу, где служаше службу Божју. Када му беше 90 година, би ухваћен и мучен за Христа, заједно са Рустиком и Елевтеријем, док их сву тројицу најзад мачем не посекоше. Одсечена глава св. Дионисија одскочила је на велику раздаљину и пала пред неку хришћанку Катулу, која ју заједно са телом чесно сахрани. Пострадао у време Дометијана 96. год. Написао знаменита дела: о именима Божјим, о небесној и црквеној јерархији, о тајанственом Богословљу, о Пресветој Богородици.

2. Преп. Јован Хозевит. Мисирац. Подвизавао се у Хозевитској обитељи у време цара Јустинијана. Кад год је служио литургију виђао је светлост небеску у олтару. У близини његовој подвизавао се старац Ананија. Чудесно беше смирење ових светитеља. Неки човек доведе свога полуделог сина старцу Ананији, да га молитвом исцели. Ананија га посла св. Јовану, као већем од себе. Јован пак не може да не послуша старца, али викну: „у име Исуса Христа заповеда ти Ананија а не ја да изиђеш из овог младића!“ И младић одмах оздрави.

3. Преп. Дионисије Печерски Јеромонах и затворник. О Васкрсу 1463. год. њему се догодио овакав случај. Са крстом и кадионицом он је обилазио пештере да би окадио мошти и гробове усопших светитеља. Па преиспуњен васкршњом радошћу ушавши у пештеру он викне: „Свети оци и братије: „Христос воскресе!“ У том тренутку разлеже се глас из гробова силан као гром: „Ваистину воскресе!“

4. Св. Исихије Хоровит. Најпре био небрижљив према спасењу душе своје. Но разболи се тешко, и умре, и поврати се од смрти, и би здрав. То га потпуно промени. Он се затвори у Светој Гори у келију и ни с ким ни речи не проговори 12 година. Пред смрт отворише му монаси келију и умолише га, да им каже неку поуку. Он само рече: „ко на смрт помишља, не може згрешити“. Од њега су произашли тзв. „Исихисти“, који су ћутање, богомислије и умну молитву истицали као врховну делатност правих монаха. Они су имали нарочити Скит Исихиста, или Безмолвника, у Св. Гори. Прича се и за св. Григорија Богослова, да је био безмолвник у време часног поста. Св. Исихије живео у VI веку.

Дионисије, светитељ красни.
Богослов чудни, списатељ јасни,
У срцу ум сабран Богу управи,
Небеске тајне виде, објави,
Виде сву славу небесног строја
И Јерархију неба преброја:
Начала, Власти. Господства, Силе,
Престоле чудне, Серафе миле.
И Херувиме, и Архангеле,
И златокриле Божје Ангеле.
И Мајку Божју виде са страхом,
И све што блиста над земним прахом.
Небесне силе, силе бескрајне,
Бесмртна сунца, звезде пресјајне.
И све што виде, не хте да крије,
Но цркви каза Дионисије,
Цркву украси и обогати.
Подвиге своје смрћу позлати,
Смрћу крвавом за свога Христа
Зато се сада на небу блиста;
Ангелска војска што Богом сија
Братом назива Дионисија.

РАСУЂИВАЊЕ
Виђење св. Андреја. Андреј свети ходећи по улицама Цариградским виде једнога дана велику и сјајну пратњу. Неки богаташ беше умро, и спровод му беше величанствен. Но када се боље загледа, виде Андреј око носила множину црнаца, како скачу око мртваца с весељем, једни смејући се као блуднице, други лајући као пси, трећи грокћући као свиње, четврти посипајући тело мртваца неком смрадном течношћу. И сви се ругаху појцима говорећи: „певате над псом!“ Удивљен Андреја размишљаше, каква ли су дела тога човека? И обазревши се виде красна младића, где стоји уза зид и плаче. „Тако ти Бога небеса и земље, реци ми, какав је узрок твоме плачу?“ упита Андреј. Тада му младић рече, да је он био ангел хранитељ онога умрлог, но да је онај гресима својим тешко увредио Бога, одбацио од себе савете ангела свога, и потпуно се предао црним ђаволима. И рече ангел, да тај човек беше велики и непокајани грешник: лажљивац, човекомрзац, тврдица, кривоклетник и блудник. Триста душа људских оскврнуо је блудом. Залуд беше чествован од цара и уважаван од људи. Залуд и та велика пратња. Смрт га је сустигла непокајаног, и жетва му је дошла изненадно.

СОЗЕРЦАЊЕ
Да созерцавам чудесно избављење Јерусалима од Асираца (II Днев. 32), и то:
1. како Сенахерим са силном војском опколи зидове јерусалимске и ругаше се Богу Израељеву;
2. како се Језекија с пророком Исаијом усрдно мољаше Богу за избављење;
3. Како ангел ноћу поби 185.000 Асираца; Сенахерим би убијен од синова својих и Јерусалим спасен.

БЕСЕДА
о страху и радости у Богу
Служите Господу си страхом, и
радујте се њему с трепетом. (Пс. 2, 11)
Царевима и судијама земаљским говори пророк Божји ове речи. Јер су они склони охолости и раскалашности због силе и богатства, које им се даде. О цареви и судије, грумење прашине под ногама Божјим, не заборавите, да сте ви само слуге Божје, најамници од данас до сутра! О чему мисли најамник у њиви копајући цео дан? О плати, коју ће у вече примити. Чиме се поноси најамник? Не тежачењем, него платом. Чему се радује најамник? Труду и зноју или плати? Наравно плати. И ваша је служба на њиви овога живота тежачење најамничко, о цареви и судије. Зато служите Господару своме, који вас је најмио, са страхом, јер не знате, како ће Господар ваш на крају оценити труд ваш и какву ће вам плату дати. Служите са великом смиреношћу говорећи сами себи: ми смо непотребне слуге (Лк. 17, 10). Неизвесно је, да ли ћете примити награду или казну, када у гроб сиђете и пред Цара Судију изиђете. Отуда страх мора испуњавати све дане службе ваше.
Радујте се њему с трепетом. Радујте се радошћу чистом и светом, као што се и ангели радују Богу живоме и неприступноме. Чистотом и светошћу мирише рајска радост, а злурадост адску прати раскалашан смех. Зато је рајска радост трајна, док се адски смех смењује гневом и јауком. Служити са страхом, јер је Господ праведан: радујте се с трепетом, јер је Господ узвишен и свет. О Господе Боже наш, праведни и узвишени, страшни и свети, сав је наш живот на земљи служба Теби и радост о Теби. Ако не служимо Теби, служимо пропасти својој; и ако се не радујемо о Теби, радујемо се о црном злотвору своме. Клањамо Ти се и молимо Те, помози нам, да службу нашу управљамо страхом Твојим, и радост нашу чистимо трепетом од Тебе. Теби слава и хвала вавек. Амин.

4. октобар по јулијанском календару
1. Свешт. муч. Јеротеј. Био друг св. Дионисију Ареопагиту, и нешто после Дионисија примио веру Христову од апостола Павла. Доцније га овај апостол постави за епископа Атинског. У време Успенија Пресвете Богородице и Јеротеј се јавио у Јерусалиму и учествовао у погребу. Својим божанственим појањем приведе многе к срдачном умилењу и показа себе као мужа надахнута свише. Много се потруди на делу Јеванђелском, многе незнабошце обрати к истини, добро управи стадо своје словесно, и најзад мученички сконча за Христа, који му даде двојак венац у царству Свом небеском: венац јерарха и венац мученика.

2. Св. Стефан Штиљановић. Деспот српски. Родом из Паштровића. Управљао српским народом у претешким приликама борећи се храбро против Турака и Латина. Праведник Божји и родољуб, овај дивни кнез може се успоредити са св. Александром Невским или са св. Краљем Јованом Владимиром. Упокојио се почетком XVI века (по некима 1515. год.). На гробу његовом појављивала се ноћу светлост, према којој су и пронађене његове свете мошти, које су дуго почивале у фрушкогорском манастиру Шишатовцу, па су за време другог светског рата пренете у Београд и положене у Саборну цркву поред тела кнеза Лазара. Његова жена Јелена видећи нетљене мошти Стефанове и чудеса од истих замонаши се и предаде подвигу до смрти.

3. Преп. Амон. Мисирац родом, и по занимању виноградар. Његови сродници и преко његове воље оженише га, но он не хте са женом живети, него је од првога дана назва сестром и усаветова је, да заједно са њим чува девственост своју ради вишег блага на небесима. И тако би са женом 18 пуних година. После, по договору, жена основа женски манастир у дому њиховом, а Амон оде у Нитријску пустињу, где се преда подвигу отшелничком. Велике дарове прозорљивости и чудотворства прими од Бога због чистоте срца свога. Неки муж и жена доведоше му побеснела сина да би га излечио молитвом. А Амон не хте никако. Но после дугог наваљивања родитеља, рече Амон: „у вашим је рукама и болест и здравље детета вашег. Вратите оној удовици (и рече јој име) вола украђена, и оздравиће син ваш.“ Ужаснути родитељи оваквом прозорљивошћу светитеља признаше свој грех и обећаше чим дођу дома вратити украђеног вола. Тада се Амон свети помоли Богу, и оздрави дете. Амон је био присни друг св. Антонија Великог. Када Амон сконча у Нитрији око 350. год. виде св. Антоније из своје келије душу Амонову у висинама и рече братији: „данас се представи авва Амон, ево видим душу његову свету како је ангели носе на небо.“

4. Преп. Павле Препрости. До своје 60. године живео у свету као жењен човек. Затекавши своју жену у греху, он остави све, оде у пустињу св. Антонију, и прими монаштво од овога. И ако је био прост и некњижеван, доспео је до таквог духовног савршенства, да је у свакоме човеку видео душу каква је као што обични људи виде тело један другога. И чудотворац беше велики, и у неким случајевима превазиђе и св. Антонија. Скончао у дубокој старости, 340. год., и преселио се у радост ангелску.

Амона неко замоли једном:
– Пут ми спасења покажи бедном.
Рече му светац: целог твог века
К’о сужањ буди што на суд чека.
К’о што се сужањ судије боји
И у тамници часове броји
Будно ловећи споља гласове
Кад ће му с’ рећи: судија зове!
Оброк и конак он и не гледа,
Не зна кад стоји нити кад седа.
Тек ослушкује и ослушкује
Позив судије кад ће да чује.
И ми смо тако мој мили брате,
То важи за ме, то важи за те. –
Други га пита: пут тесни шта је?
И пут прискорбни – и докле траје?
Рече му Амон: пут тесни – то је
Стешњење мисли, да с’ не растроје.
А пут прискорбни – жељa стешњење,
Само у Христу тражи спасење. –
Премудри Амон, витез подвига,
Стрпљив носилац Христова ига.
Угоди Богу, ублажи људе –
Господ му Рајем награди труде.

РАСУЂИВАЊЕ
Виђење св. Андреја. Није само апостол Павле био узнесен у Рај и чуо неизречене речи (II Кор. 12, 4). После апостола Павла на преко 850 година то се догодило и са св. Андрејом. Једне зимске ноћи леже Андреја свети међу псе на буњиште, да би загрејао своје промрзло тело. У том јави му се ангел Божји и диже га у Рај (у телу или ван тела то ни сам Андреја није могао објаснити) и две недеље држа га у небесном свету водећи га до трећега неба. „Видех себе одевена у одело пресветло, као од муња изаткано, и венац од цвећа на глави мојој, и појасом царским опасан бејах, и радовах се веома због те красоте, и дивих се умом и срцем неисказаној лепоти Раја Божјег, и ходих по њему и веселих се..“ По том описује Андреја како виде Христа Господа: „и када нека пламена рука повуче завесу, видех Господа мојега, као негда пророк Исаија, како седи на престолу високом и преузвишеном, и серафими стајаху унаоколо. Обучен беше у ризу црвену. Лице Му пресветло, а очи Му прељубазно гледаху у мене. Видевши Га падох ничице преда Њ клањајући се сјајноме и страшноме престолу славе Његове. Колика ме радост обузе при виђењу лица Његовог немогуће је изрећи; и сада спомињући се тога виђења испуњавам се радости неисказане. И чух премилосрднога Творца мога када Својим преслатким и пречистим устима рече ми три речи, које толико усладише срце моје и разгореше љубав к Њему, да се сав као восак топих од топлоте духовне…“ Када св. Андреја по том пожели видети и Пресвету Богородицу, би му речено, да тренутно она није на небу него се спустила у свет, да помаже бедне и теши невољне.

СОЗЕРЦАЊЕ
Да созерцавам неправду цара Манасије и казну Божју (II Днев. 33), и то:
1. како Манасија обнови идолопоклонство, и гатање и врачање и чињаше све што је зло пред Господом;
2. како попусти Бог те Халдејци ухватише Манасију у трњу, и везаше, и одведоше у Вавилон.

БЕСЕДА
о корисном гњеву
Гњевите се и не гријешите. (Пс. 4, 4)
Гњевите се, браћо, на себе, и не грешите више. Гњевите се на грехе своје, по мислима и делима, и не грешите више. Гњевите се на сатану, оца лажи, и не чините више вољу његову. Гњевите се на грех у свету и на попирање цркве Божје свете од људи безбожних, но чувајте се да грехом грех не лечите. Гњевите се и на пријатеље ваше кад греше, но гњевите се с намером да их поправите а не да их већма озлобите.. Гнев пријатеља на пријатеља, и родитеља на децу своју – шта говорим? и Бога на људе – није бура која чупа дрво из корена него ветар који укрепљује дрво и обара с њега гниле плодове, да би здрави плодови били што бољи и лепши. Но нека гнев твој има меру, да би био лековит а не отрован. А да би имао меру, држи Бога пред собом и у гневу свом. Гнев не може имати јачу уставу и брану од Бога. У осталом сваки гнев, који није у име Бога и Божје правде грех је. Не гневи се за беспослице, него се гневи за оно за што се и Бог гневи. Ако је твоја воља утврђена у закону Божјем, ти ћеш се увек умети гневити где треба и колико треба. Јер то се не може све ни речима исказати, ни неуком објаснити. Гнев на свом месту дејствује као и милост на свом. О браћо моја, видите ли, како су у души нашој положене разне моћи, које човек може по слободној вољи употребити на живог или смрт? Гнев на самога себе никад се не може довољно препоручити. Гле, дивнога призора: што год се човек научи више гневити на себе, то се мање гневи на друге. Јер занет својим слабостима он туђе или не гледа, или кад их види благо их суди.
О Господе Боже, једини праведни, усади у нас сећање на Дан праведнога гнева Твога, да би се сачували од греха душевног. Теби слава и хвала вавек. Амин.

5. октобар по јулијанском календару
1. Св. муч. Харитина. Као сироче у детињству би посвојена од некога угледна човека и хришћанина Клаудија, који је васпита као своју рођену кћер. Харитина беше кротка, смерна, послушна и ћутљива. Учаше се закону Божјем дан и ноћ, и завешта се проживети век у девству као права невеста Христова. Но како Харитина и друге обраћаше вери Христовој, чу за њу намесник цара Диоклецијана, неки Дометијан, и посла војнике, те је узеше од њенога поочима и изведоше пред суд. Упита је судија: „истина ли је, девојко, да си хришћанка, и да и друге обмањујеш приводећи их тој нечестивој вери?“ Одговори Харитина храбро: „истина је, да сам хришћанка, а лаж је, да друге обмањујем, него заблуделе изводим на пут истине приводећи их Христу мојему“. Зли судија нареди, те јој косу ошишаше и жар на главу посуше. Но Божјом силом девица би сачувана. Бацише је у море, но Бог је избави из мора. Везаше је за точак и почеше окретати, али ангел Божји устави точак и Харитина оста неповређена. Тада пакосни судија посла неке развратне младиће, да је оскврне. Страхујући од бешчешћа св. Харитина помоли се Богу, да јој прими душу пре него би они развратници оскврнили њено тело девојачко. И док се клечећи мољаше Богу, изиђе душа из ње и пресели се у бесмртно царство Христово.

2. Свешт. муч. Дионисије еп. Александријски. Рођен у Александрији од знаменитих незнабожачких родитеља и васпитан на грчкој философији, по том и код Оригена. Као младић прочита посланице апостола Павла, поверова у Христа и крсти се од Димитрија тадашњег епископа у Александрији. 247. год. постане епископ у истом том граду и послужи Богу и народу Божјем као прави пастир, и то под врло мучним околностима. Споља црква беше гоњена од незнабожаца, а унутра раздирана од јеретика. При том још удари чума, која сатираше људе кроз неколико година. Три године проживе ван Александрије, склоњен верним, да не би пре времена погинуо. За те три године он је писао многе посланице и друге саставе пастви својој, поучавајући је и храбрећи у држању Православља. Међу његовим списима налазе се и неколики канони, које је црква прихватила. Исто тако и његово писмо против Новацијана сматра се канонским писмом. Управљао црквом 17 година и упокојио се 265. год.

3. Преп. Евдоким Ватопедски. Године 1841. када су у Ватопеду оправљали костурницу, нађу мајстори мошти некога човека у ставу клечећем и са иконом Пресвете Богородице на прсима у рукама. Необично диван мирис разлио се од тих моштију. Не знајући ни ко је био тај свети муж ни кад је живео монаси му даду име Евдоким, и мошти његове пренесу у цркву, где и данас стоје. Од тих моштију догодила су се многа чудесна исцелења. На сребрном ковчежићу и сад стоје изрезане речи: „овај ковчежић изради за чесну главу св. Евдокима монах Гаврил, кога је овај светитељ исцелио од тешке болести“.

4. Преп. Дамјан, Јеремија и Матеј. Печерски прозорљивци и чудотворци. Сви из XI столећа.

Намучена Харитина,
крв је облила,
На коленах Свевишњега
Бога молила:
– О Свевишњи, Свемилосни
Створитељу мој,
Међу Твоје мученике
и мене уброј!
Ти на крсту, слатки Христе,
за ме пострада,
И ја желим пострадати
за Тебе сада.
Буди близу, Спаситељу,
Твоје невесте,
Одбрани је, да је злице
не обешчесте!
Боље да ми огњем љутим
тело сагору,
Боље да га и потопе
у сињем мору
Него да ме поругају
делом срамотним
Пред небесним ангелима
светим правотним.
По молитви Харитини
Господ учини
И одмах јој душу узе
и у Рај прими.

РАСУЂИВАЊЕ
Кадгод људи улажу велики труд у тражењу истине, и кад ништа друго не претпостављају истини, Бог им Својим лаким начинима излази у сусрет. То нам показује и живот св. Дионисија Александријског. Још као младић и незнабожац Дионисије је читао сву грчку књижевност, да би дошао до истине. Па кад тим није био задовољан он је почео читати све што би му до руку дошло. Једнога дана, по Божјем Промислу, срете га једна сиромашна жена и понуди му на продају неколике посланице апостола Павла, руком исписане у свескама. Дионисије радо купи, и прочита. То га толико освоји, да он опет нађе ону жену и упита је, да ли има још таквих списа да се добије. Жена га упути свештенику хришћанском, и овај му даде све посланице Павлове. Прочитавши све пажљиво Дионисије поверова у Христа и крсти се без икаква оклевања. – Други случај. У месту Арсиноју распростре се јерес хилиаста, који погрешно учаху, да ће Христос ускоро доћи и основати на земљи царство земаљско, које ће трајати хиљаду година. На челу те јереси беше неки Коракион. Потруди се св. Дионисије и оде у Арсиној, да разувери хилиасте и спречи ширење те јереси међу вернима. На великом скупу и хилиаста и православних Дионисије се препирао са Коракионом и осталим вођама хилиазма. Три пуна дана трајала је та препирка. Толику ревност показиваху древни хришћани у испитивању истине! И Бог благослови труд њихов и ревност њихову због молитава св. Дионисија. На крају препирке Коракион са свима хилиастима одбаци погрешно учење своје и прими православно учење св. Дионисија.

СОЗЕРЦАЊЕ
Да созерцавам покајање цара Манасије и опроштај Божји (II Днев. 33), и то:
1. како Манасија живећи као роб у туђини увиде грех свој и покаја се, и помоли се Богу за опроштај;
2. како му Бог опрости и ослободи га ропства;
3. како по том Манасија до смрти чињаше што је право пред Господом, и мирно царова.

БЕСЕДА
о благу јављеном
Многи говоре: ко ће нам јавити блага? (Пс. 4, 7)
Колико је благо Бог, браћо моја. Каква реч може исказати то благо? Велико је благо царство небеско, са ангелима пламеним, са светитељима дивним, са Рајем сладостним. Ко може описати то благо? Велико је благо живот бесмртни у близини Бога и ангела Божјих, у друштву светитеља и праведника. Велико је благо сусрет са својим сродницима и пријатељима у небеском свету, са родитељима својим, са децом својом, са најмиљенијим својим, који су нас одласком својим оставили у тузи и жалости. Ко ће нам јавити сва та блага? питали су се многи у време цара Давида, а питају се и данас. Ко ће нам јавити, па да верујемо и да се надамо? Нама хришћанима та су блага јављена, и ми не очекујемо више, да нам их неко други јави осим Господа Христа, истинитог сведока свих тих блага, истинитог сведока и господара, браћо, свих тих блага. Та блага јављао је милосрдни Господ и пре свог доласка на земљу пророцима Својим избраним. Зато пророк Давид и говори Богу: знаменова се на нас светлост лица твојега Господе. То је одговор онима, који питају: ко ће нам јавити блага? Сам Бог јавио је та блага. Светлост лица Господњега знаменова се на нас, то јест уписа се, уреза се, у срца наша, и у тој светлости ми познајемо сва она блага, која само небо може дати. Има ли лека, браћо, онима који чуше за долазак Христов на земљу, па ипак питају: ко ће нам јавити блага? Ако Христос није јавио и објавио сва та блага Својим светлим рођењем, Својим светлим чудесима, Својим светлим васкрсењем, Својом светлом црквом, ваистину земља црна неће јавити, јер не може; људи неће јавити, јер не знају. Има, има лека за свакога, чак и за најокорелијег неверника, има лека све до часа смртнога. Тај лек је у покајању од злобе своје, у очишћењу срца свога, у испуњењу заповести Христових. Здрави могу видети светлост лица Господњега а не болесни душом, нечисти срцем и криви умом.
О Господе Боже наш, светлости ангелима и људима, помози нам да гресима не потамнимо светлост, коју си нам дао, и у којој видимо блага небеска. Не лиши нас, многомилостиви, тих блага. Теби слава и хвала вавек. Амин.

6. октобар по јулијанском календару

1. Св. апостол Тома. Један од дванаест великих апостола. Кроз његову сумњу у васкрсење Христа Господа добила се нова потврда тога чудесног и спасоносног догађаја. На име: васкрсли Господ поново се јавио ученицима, да би уверио Тому. И рече Господ Томи: пружи руку твоју и метни у ребра моја, и не буди невјеран него вјеран. И Тома узвикну: Господ мој и Бог мој (Јов. 20)! После силаска Св. Духа, када апостоли метаху коцку, где ће ко ићи на проповед, паде коцка на Тому да иде у Индију. Он се мало ожалости, што мораде ићи у тако далеку страну, али му се Господ јави и охрабри га. У Индији св. Тома обрати многе, великаше и сиромахе, у веру Христову, и заснова тамо цркву, и постави свештенике и епископе. Између осталих обрати Тома у веру и две сестре, жене двојице кнежева Индијских, Тертијану и Мигдонију. Због вере обе ове сестре бише намучене од својих мужева, с којима не хтеше живети после крштења свога, и отпуштене. Ослободивши се брака оне поживеше богоугодним животом до смрти. Дионисије и Пелагија, најпре верени међусобно, када чуше апостолску проповед, не саживеше се, него се посветише подвигу. Пелагија сконча живот као мученица за веру, а Дионисије беше постављен од апостола за епископа. Кнез Муздије, муж Тертијанин, коме Тома крсти и жену и сина, Азаиа, осуди апостола на смрт, и посла 5 војника, који га прободоше са 5 копаља. И тако предаде душу своју у руке Xристу своме свети апостол Тома. Пре смрти своје и он је, као и други апостоли, био чудесно пренет у Јерусалим на погреб Пресвете Богородице. Но стигавши доцкан, он зажали горко, те по његовој молби отворише гроб Свете Пречисте, али не нађоше тела у њему. Господ беше узео Матер Своју у насеља Своја небесна. И тако Тома свети тамо својим неверовањем утврди веру у васкрсење Господа, а овде својим одоцњењем откри нам чудесно прослављење Матере Божје.

2. Преп. новомуч. Макарије. Рођен у месту Киону у Витинији од родитеља хришћанских, Петра и Антусе, и крштен са именом Мануил. Дадоше га родитељи да учи кројачки занат. У томе отац му се потурчи и пресели у Брусу. Када Мануил једном дође послом у Брусу, нађе га отац и навали на њ силом да га потурчи. Узалуд се Мануил опираше: Турци га силом обрезаше. Тада Мануил одбеже у Св. Гору, и замонаши се у скиту св. Ане и прозва се Макаријем. И би монах изврстан 12 година, али никако немаде мира душевнога. Ко се одрече мене пред људима, одрећићу се и ја њега пред оцем својим (Мат. 10, 33) – те речи Христове непрестано су зујале у ушима Макаријевим. С тога се реши, и, с благословом свога старца, оде у Брусу и јавно исповеди пред Турцима веру у Христа називајући Мухамеда лажним пророком. После шибања кроз 130 дана, и других још тежих мука, би посечен мачем, у Бруси 6. окт. 1590. год. Један део његових чудотворних моштију чува се у скиту св. Ане на Атону.

Апостол Тома невером својом
Веру укрепи: Господ се јави
Тома га виде радостан поста
Радостан Тома Христа прослави.
Индија поста виноград Томин
Вешто га Тома крстом обдела:
Силним и малим објави Христа, –
Христову мудрост, Христова дела.
О мудра децо земље Индије,
Мудрост је ваша – змија у трави,
Ево вам мудрост с небеса сиђе,
Мудрост се Божја у телу јави.
Говори Тома и чуда чини
Мноштво народа уз Тому приста
Чујући мудрост, видећ чудеса
Што Тома створи именом Христа.
Муке велике претрпе Тома
Ал’ врата мрака идолског проби
И као Христос пет љутих рана
Ради истине на телу доби.
Пет љутих рана, по броју чула,
И то је наук тајне мудрости:
Ко не обузда сва чула своја
Неће духовне кушат сладости.

РАСУЂИВАЊЕ
Здање од Бога имамо, кућу нерукотворену, вечну на небесима, говори видовити апостол Павле (II Кор. 5, 1). Сви наши трудови по Богу на земљи имају ту сврху, да заслужимо по сили нашој ту нерукотворену вечну кућу на небу. Неки цар Индијски Гундафор намисли зидати себи предиван двор, каквога нема на земљи. Када његов изасланик Аван тражаше мајстора вештога да сазида цару такав двор, срете по Промислу Божјем, апостола Тому, који му рече, да је он мајстор, и да нико цару не може саградити оно што жели осим њега. Прими, дакле, Тома много злата од цара на зидање тога двора. Но чим изађе од цара, он све злато раздаде сиромасима. После две године посла цар слуге да питају Тому, да ли је двор готов. Јер двор требаше да се зида негде далеко од престонице. Одговори Тома: све је готово осим крова. И потражи још новаца од цара, и цар му даде. А Тома опет раздаде све сиромасима па хођаше по царевини својим послом, тј. проповедаше Јеванђеље. Сазнаде цар, да Тома није ни почео двор зидати, ухвати га и баци у тамницу. Те ноћи умре брат царев, и цар паде у велику жалост. Ангел узе душу умрлога и проведе је по Рају, и показа му један предиван двор, какав ни ум људски не може замислити. Пожели душа умрлога да уђе у тај двор, али му ангел рече, да не може, јер је то двор његовог брата што му сазида апостол Тома милостињом његовом. И врати ангел душу опет у тело. Када брат дође себи рече цару: „закуни ми се да ћеш дати што ти иштем.“ И цар се закле. Тада брат рече: „дај ми двор твој који имаш на небесима“. Зачуди се цар, и посумња да може бити двор на небесима. Но када му брат све потанко описа, поверова цар, и одмах изведе Тому из тамнице, и кад чу из уста апостолових речи спасења и живота вечног, крсти се цар и брат његов. И потруди се цар новим милосрдним делима, те и он сазида за себе двор предиван на небесима.

СОЗЕРЦАЊЕ
Да созерцавам неправду цара Амона и казну Божју (II Днев. 33), и то:
1. како Амон, син Манасијин, одступи од Бога и чињаше што је зло пред Господом;
2. како царова само две године, и убише га слуге његове.

БЕСЕДА
о царевом покајању
Утрудих се уздишући; сваку ноћ
квасим одар свој, сузама својим
натапам постељу своју. (Пс. 6, 6)
Дан се смењује ноћу, а ноћ даном. Нека се и наше дневно покајање смењује ноћним, и ноћно дневним. Дневно покајање показује се у главном добрим делима, а ноћно у молитви, уздисању и плачу. Тако се одужујемо данима и ноћима, тј. испуњујући их оним што највише пред Богом вреди, и што ће с нама поћи на Суд Божји. Погледај у цара Давида, и види пример истинског покајања. Није довољно исповедити пред свештеником грех свој и одмах сматрати га опроштеним. Гле, и Давид је пред пророком Натаном признао свој грех рекавши: сагријеших Господу (II Сам. 12, 13). Али велики цар није то сматрао довољним, него је непрестано уздисао у молитви пред Богом, и сваку ноћ сузама покајања омивао грех свој. Чак и лежање у постељи није му служило за одмор него за умор од плача покајничког, плача уздисајног. Немој рећи: Давид је убио и прељубио, имао се за шта толико и кајати. А зар ти мржњом не убијаш људе, и нечистим помислима и жељама не чиниш прељубу? Није овај живот за правдање себе, брате, него за обличење себе. Благо само оном кога Бог буде оправдао на Суду Страшном.
Покајање није ствар једнога сата или једнога дана. Оно треба да буде унутрашње занимање наше до краја живота. Сваку ноћ квасим одар свој, говори Давид. Тиме се не каже, да се дању не треба кајати, него да је излив душевног покајања удобнији ноћу него дању. У тишини ноћној и грехови наши и Суд Божји излазе нам јасније пред очи… И не опомиње ли нас ноћ јасније на смрт од дана? И постеља наша на блиски гроб?
О Господе, праведни и дивни, ни покајати се не можемо истински без Твоје помоћи. Помози нам, Свеблаги, да можемо видети греховне ране наше, и осетити смрад од њих, и заридати сами над собом пре него ли сродници наши заридају над мртвом телесином нашом; пре, Господе, пре – него што ангели наши хранитељи не заридају над стрвином душе наше кад се вргне у огањ неугасиви. Помози и спаси, Господе Боже наш. Теби слава и хвала вавек. Амин.

8. октобар по јулијанском календару
1. Преп. Пелагија. Покајана грешница. Рођена као незнабошка у Антиохији и обдарена од Бога великом телесном лепотом Пелагија је употребљавала своју лепоту на душевну пропаст и себе и других. Беше се кроз блуд врло обогатила. Идући једном поред цркве св. муч. Јулијана, у којој проповедаше епископ Нон, она сврати у цркву и чу проповед о Страшном Суду и казни грешника. И та реч је толико потресе и измени, да се она на једанпут згади на саму себе, устраши Бога, покаја за све нечисте грехе своје, и припаде св. Нону с молбом, да је крсти. „Смилуј се мени, грешној, оче свети, крсти ме и научи ме покајању: ја сам море безакоња, амбис пропасти, мрежа и оруђе ђаволско.“ Тако ова покајница са сузама мољаше архијереја Христова. И он је крсти. На крштењу јој кумоваше блажена Романа, ђакониса те цркве, која је по том, као њена духовна мати, утврди добро у вери хришћанској. Но Пелагија не буде задовољна само крштењем. Осећајући притисак многобројних грехова својих и грижу савести, она се реши на велики подвиг. Своје огромно богатство, грехом сабрано, она остави сиромашним људима, и тајно оде у Јерусалим, где се под мушким именом, као монах Пелагије, затвори у једну келију на Јелеонској Гори, и ту отпочне тешки подвиг поста, молитве и бдења. После три године посети је ђакон св. Нона Јаков и затече је још живу, али када је поново посети после неколико дана, нађе тело њено мртво, и чесно га сахрани. Упокоји се св. Пелагија око 461. год. Тако ова негдашња велика грешница покајањем и трудом умилостиви Бога, опрости се греха, и посвети. И њена очишћена и посвећена душа удостоји се царства Божјег.

2. Преп. Таиса. Покајана грешница. По рођењу Мисирка. Као и св. Пелагија тако и Таиса провођаше младост своју у разузданом блуду. На зао пут живота беше Таиса упућена и од своје бестидне матере. Но Бог милостиви, који не жели грешнику пропасти но спасења, нађе начина да Промислом Својим чудесним спасе грешну Таису. Један од ученика св. Антонија Великог, Пафнутије Сидонит, чу за Таису, за њен грешни живот, и за отров душевни, којим она троваше душу многих људи, па се реши, да је с Божјом помоћи спасе. Преобуче се, дакле, Пафнутије свети у светско одело, узе један златник оде у град, нађе Таису и даде јој златник. Таиса мислећи да јој тај човек даде златник за нечисто дело, одведе Пафнутија у своју собу. Тада Пафнутије отвори своја благодатна уста и изобличи грехе Таисине и позва је на покајање. Душа и савест у Таиси пробудише се, и Таиса се обли сузама дубоког срдачног покајања. Раздавши све своје имање беднима она се упути у један девојачки манастир, према упутству св. Пафнутија, и ту оста око три године, затворена у једну келију, живећи само о хлебу и води. Пред смрт је посети св. Пафнутије и изведе је, преко њене воље, из келије. Она се ускоро разболи и после кратког боловања предаде своју очишћену и освећену душу Богу. Св. Павле Препрости, други ученик св. Антонија, у визији виде у рају прекрасну обитељ, уготовану од Бога св. Таиси покајници. Упокоји се ова света душа 340. год.

3. Св. муч. Пелагија. Девица знаменита рода из Антиохије. У време цара Нумеријана началник Антиохијски беше послао војнике, да доведу на суд Пелагију, као тада разглашену хришћанку. Војници опколе кућу и изазову свету девицу на врата. Она им се јави, и кад чу, да су дошли да је воде пред судију, прављаше се весела, па рече војницима, да је причекају само тренутак два док се попне да се преобуче. По том се успне на кров од куће, уздигне руке к небу, и дуго се мољаше Богу, да јој Бог прими душу и да не допусти да се оскврни њена девствена чистота. И Бог јој прими душу, а тело паде мртво пред војнике. „Смрт њена, пише св. Златоуст, била је средством не природног пада него заповести Божје“, па продужује: „и тако, ово девствено и од сваког злата чистије тело лежало је на земљи: ангели су га окружавали, архангели поштовали, сам Христос био је код њега.“

Грешна беше Пелагија,
па се покаја
И познањем праве вере
душу обасја.
Свет је зове, свет је мами
она не слуша,
Пробуди се у њој савест,
засветли душа.
Колко труда улагаше,
колико муке,
Око свога грешна тела –
труле јабуке
Тол’ко труда, тол’ко муке,
после уложи,
Докле своју јадну душу
вером обожи.
Засија се на небеса
сунце Божије
Ал’ се боље душа засја
у Пелагије.
Покајање, покајање,
Бог нам остави,
Покајањем Пелагија
себе прослави.

РАСУЂИВАЊЕ
О кад би бар онолико труда уложили око душе колико труда улажемо око тела! О кад би добили вољу, да се украшавамо врлинама пред Богом и ангелима Божјим пресветлим колико се украшавамо сујетним и пролазним шаренилом спољашњим! Пелагија и Таиса у почетку знађаху само за тело док душе њихове беху као везани робови у тамници тела. Обе оне беху украшене само сујетом, одевене у сујету, окићене сујетом, окружене сујетом, ласкане сујетом. Но каква нагла промена! Какав божанствен преокрет у њиховом животу! Чуднији него кад се дивља јабука накалеми и почне доносити слатке плодове; или кад се мутна и смрдљива бара неким начином избистри и постане чистом и питком водом. Када епископ Нон са осталим епископима први пут виде грешницу Пелагију, у свом спољашњем сјају њеном, одевену у најскупље одело, урешену, украшену, окићену прстењем, ђерданима и трепетљикама, намирисану, окружену робовима, – када је епископ Нон виде, заплака се и рече друговима својим „ваистину ја се много научих од ове жене. Њу ће Господ поставити на Страшном Суду Свом и њоме нас укорети. Јер шта мислите: колико сати ова жена проведе у својој соби перући се, одевајући се, украшавајући се, огледајући се у огледалу, и то – зашто? Ради тога само, да би се показала пред људима што лепша. А ми који имамо Женика бесмртнога на небу – не трудимо се да украсимо окајане душе наше, не журимо се, да их оперемо сузама покајања, и да их оденемо у лепоту добродетељи, те да би се што лепше показале пред очима Божјим!“

СОЗЕРЦАЊЕ
Да созерцавам неправду цара Ахава и казну Божју кроз пророка Илију (I Цар. 16, 17), и то:
1. како се Ахав сав предаде идолопоклонству и чињаше све што је зло пред Господом;
2. како пророк Илија молитвом запечати небо, и не би кише три године.

БЕСЕДА
о томе како ће врагу нестати оружја на крају
Врагу оскудје оружје на крају,
градове си разрушио, погибе
спомен његов с хуком. (Пс. 9, 7)
Враг рода људског, крвник људски и човекоубица од самога почетка, употребио је сва оружја и све сплетке против човека. Његово је да дан и ноћ измишља нова оружја и нове сплетке, да би само кога упропастио, као гладан лав ричући ходи и тражи кога да прождере (I Пет. 5, 8), као отровна змија таји се и чека свој плен, као паук свуда распиње своје мреже, само, – само да би коју човечју душу ухватио и у своје смрадно царство вргао. Незнабожачки народи су као његови градови. До Христова доласка он је у њима господарио мирно и потпуно. Идолослужење било је служење њему; врачарство и гатарство било је служење њему; разузданост и раскалашност живота међу људима он је штитио и унапређивао; приношење људи на жртву, огањ страсти, распре, ратови, злочини – све је то било уживање за њега. Но на крају њему неста оружја, градови се његови разрушише, спомен његов погибе са хуком. Тај крај, који спомиње пророк, јесте долазак Христа Господа у свет. Господ показа силу Своју над ђаволом победивши његова искушења на гори: показа власт Своју изгонећи ђаволе из људи и заповедајући им да иду овамо или онамо; показа непобедно господарство Своје над грехом и смрћу Својим страдањем и васкрсењем. И, што је можда најважније, сруши ад и распршта силу демонску. Он није хтео уништити демоне него их је распрштао и оружја им пребио, разбио их је и распрштао као Јевреје, и још страшније од Јевреја. Народе је ослободио од њихове власти: а што је главно дао је људима власт над демонима, да их именом Његовим могу од себе одгонити. Видите, како је Господ спојио са Својом победом над демонима и Своју милост према људима? Он је толико онемоћао и пребио демоне, и збунио их, и распрштао, да их је предао под власт људи. И тако негдашњи робови, постали су господари, а негдашњи господари робови. Но не даде Господ власт над демонима свима људима него само онима који у Њега верују и Његовим заповестима следују. Даде им власт, даде им и оружје. Оружје је крст.
О Господе Боже наш, Спаситељу наш од власти ђаволске, помози нам да и ми учинимо оно најмање још што си оставио нама да учинимо. Теби слава и хвала вавек. Амин.

9. октобар по јулијанском календару
1. Св. апостол Јаков. Син Алфејев и један од дванаест великих апостола. Рођени брат апостола и јеванђелиста Матеја. Сведок истинити речи и чудеса Господа и Спаса нашега Исуса Христа, сведок Његовог страдања, васкрсења и вазнесења. По силаску Светога Духа о Педесетници апостолу Јакову паде у део да проповеда Јеванђеље Христово у Елевтеропољу и околним местима, по том и у Мисиру, где и пострада за свога Спаситеља. Са великом силом, и на речи и на делу, проносио је св. Јаков спасоносну благовест о ваплоћеном Богу Слову, рушећи идолопоклонство, изгонећи демоне из људи, лечећи сваки недуг и сваку болест именом Господа Исуса Христа. Његов труд и његова ревност крунисани су великим успехом. Многи незнабошци поверовали су у Христа Господа, цркве се основале и уредиле, свештеници и епископи поставили. Пострада у Мисиру у граду Острацину будући на крст распет од незнабожаца. И тако се пресели у царство небесно овај велики и дивни апостол Христов, да бесмртно царује са Царем славе.

2. Преп. Андроник и супруга му Атанасија. Грађани Антиохијски из времена Теодосија Великог. Андроник беше по занату златар. И он и жена му беху веома благочестиви трудећи се непрестано да ходе путем Господњим. Од своје зараде једну трећину даваху сиротињи, другу цркви а трећом се они издржаваху. Пошто им се родише двоје деце они се договорише, да живе у будуће као брат и сестра. Но по Божјем недокучивом Промислу обоје им деце умреше у један дан. И беху у великој тузи све док се св. муч. Јулијан не јави на гробљу Атанасији и не утеши је вешћу, да су њихова деца у царству Божјем, и да им је боље него код родитеља на земљи. По том обоје оставише све и одоше у Мисир и примише монашки чин, св. Андроник код старца Данила у Скиту, а Атанасија у женском манастиру у Тавенисиоту. Угодивши Богу својим дугогодишњим подвизима преселише се у вечно царство Христово, и то најпре св. Атанасија, а после 8 дана и св. Андроник.

3. Св. праведни Аврам и Лот. Читај о њему у књизи Постања.

4. Св. Димитрије патријарх Александријски. Једанаести епископ Александријски после св. Марка Јеванђелиста. Управљао мудро и дуго паством својом, и то од 189- 231. год. У његово време на тражење Индијаца послат би у Индију на проповед Јеванђеља св. Пантен, управитељ знамените катихетичке школе у Александрији. Пантен нашао у Индији Јеванђеље, писано св. Матејем на јеврејском језику.

5. Св. Стеван деспот српски. Син деспота Ђурђа и Јерине. Са својом сестром Маром живео неко време на двору султана Мурата II. Ослепљен у Једрену са својим братом Гргуром. Примио власт деспотску над Србијом 1458. год. Ускоро се морао склонити из своје земље у Албанију, где се оженио Ангелином, ћерком Скендербега. Слеп и несрећан но вазда предан Богу он се упокојио 1468. год. у Италији. Мошти му почивају у ман. Крушедолу, задужбини сина његовог св. Максима.

Од Господа послан, Господу послушан,
Свехвални се Јаков апостол потруди
Јеванђелско семе да посеје свуда,
Да из њега никну христоверни људи.
И Сирију прође и Египат стари
Свуда мед небесни вредно разносећи
Мед лековит, чудан, са Христових уста,
Огладнеле људе тим медом хранећи.
Куда Јаков прође траг остави свуда:
Пуне чаше меда, препуне и целе,
Непресушне чаше животворног меда –
То су свете цркве богате и беле.
У њима се слави Творац бесконачни
И чудесна дела Божијега Сина,
Христос мед је онај, што се верним даје
Животворна мaна од хлеба и вина.
Јаков пут заврши са црвеном тачком,
Крвљу мученичком, што се с крста проли,
И венац од Христа он на небу доби
Ко’ и други редом Божји апостоли.

РАСУЂИВАЊЕ
Како Бог и кажњава и милује, показује нам се јасно из живота последњих деспота српских у време турског завојевања земљама српским. Нису Турци самовласно и самовољно дошли на Балкан и подјармили народе хришћанске, Грке, Бугаре и Србе, него по допуштењу Божјем, исто као што је Навуходоносор не по сили својој него по допуштењу Божјем покорио Јерусалим и одвео Јевреје у ропство. Због греха кнежева и великаша народних пострадао је љуто народ српски, но још љуће су пострадали сами кнежеви и великаши. Деспот Ђурађ умро је као изгнаник, синови његови: Гргур и Стеван ослепљени од Турака, кћи његова силом морала постати жена султанова, средњи син његов устане против мајке своје Јерине и брата Гргура, и силом заузме он пољуљани престо у Смедереву; но скоропостижно умре. Слепи Стеван тек што је постао деспот морадне бегати у Албанију, а по том у Италију, где као изгнаник и бедник умре у туђини. Све је то казна Божја. А где је милост? Бог прослави вечном славом и овога Стевана, и жену његову Ангелину, и децу њихову Максима и Јована. После 8 година лежања у гробу тело Стеваново би откопано и нађено цело и испуњено благоуханим мирисом. И чудеса многа пројавише се од тих светих моштију његових. Исто тако прославише се и посветише се благодаћу Божјом и жена његова и синови.

СОЗЕРЦАЊЕ
Да созерцавам чудесно свођење огња с неба пророком Илијом (I Цар. 18), и то:
1. како се св. Илија помоли Богу на Кармилској гори, у присуству Ахава цара и идолских жречева;
2. како огањ с неба паде и запали жртву коју Илија принесе Богу.

БЕСЕДА
о томе како само безумни одричу Бога
Рече безуман у срцу својем: нема Бога.
Трула су и мрска дјела њихова. (Пс. 13, 1)
Ум је крманош целог бића људског. Он саветује, он наговара, он руководи. И душа и тело управљају се према уму. Ако је ум прав пред Богом, цео је човек прав. Ако ли је ум неправ пред Богом, цео је човек неправ. Ако неко само помисли: нема Бога, то се одмах пројављује у његовим делима. Прво ниче зла помисао, а њој одмах следују зла дела. Видите ли, како надахнути пророк добро познаје природу човечју? Он истиче прво узрок, па онда наводи последице. Од злих помисли неминовно произлазе зла дела. Зато, браћо, не верујте ономе ко говори: ја не верујем у Бога, али чиним добро. Пре свега, онај ко не верује у Бога не зна шта је добро, нити може разликовати добро од зла. Неверовањем у Бога човек одсеца себе од главнога Добра и извора свакога добра. Даље, посмотрите пажљиво, и видећете, да су дела свих безбожника трула и мрска: трула, јер су зла, ништавна и пролазна; мрска, јер су супротна вољи живога Бога. Безбожник не може ни разликовати добро од зла, јер се само у светлости закона Божјег може тачно одредити, шта је добро, шта зло. Но бива да и онај ко устима каже да верује у Бога, чини дела трулежна и мрска. То јест: устима признаје Бога, а делима одриче. Добро је исповедати Бога устима, али то ни из далека није довољно: треба Га још срцем признавати и делима веру своју потврђивати. А бива још, да човек и срцем верује и устима исповеда, па ипак греши. То бива или по слабости воље или пак од ђаволских стрела. Нека се такав покаје, и то одмах, и опростиће му се. Покајање је у осталом спасоносно и за безбожника, тим пре за вернога. Докле је човек на земљи, дотле још има рока за покајање. Но ко може бити сигуран, да рок његов неће још ове ноћи истећи? Отуда је одлагање покајања потпуно безумље.
О преблаги Господе Исусе Христе, Сине Божји, помози нам покајати се као што нам помажеш дисати. Теби слава и хвала вавек. Амин.

11. октобар по јулијанском календару
1. Св. апостол Филип. Родом из Кесарије Палестинске. Жењен био, и у браку родио 4 кћери, све четири обдарене од Бога даром прорицања, и све четири заветоване девице Христа ради. Када апостоли свети бираху ђаконе, тада и Филип би изабран, поред Стефана и осталих. И служаше Филип с великом приљежношћу убогим и удовицама. Када наста гоњење хришћана у Јерусалиму, апостол Филип склони се у Самарију, и тамо проповедаше Јеванђеље и сведочаше га чудесима многим изгоњењем демона, исцелењем болесних и др. Видећи чудеса св. апостола крсти се и чувени Симон Волх. Крсти св. Филип и евнуха царице Кандакије. По том ангел га Божји тренутно и невидљиво пренео у Азот, где учаше и проповедаше, и многе ка Христу обраћаше. Би постављен за епископа у Тралији. Сконча мирно у дубокој старости и пресели се у радост Господа свога.

2. Спомен Седмог Васељенског Сабора. Овај Сабор одржат је 787. год. у Никеји за време царовања благочестиве Ирине и сина јој Константина, и за време патријарха Тарасија. Сабор овај утврдио је коначно иконопоштовање образложивши то Светим Писмом, сведочанством Светих Отаца и достоверним примерима чудеса, пројављених од светих икона. Између других наведених примера чудеса навео је епископ Кипарски Константин и овај пример: чобанин неки из града Констанце истерав једнога дана стадо на пашу виде икону Пресвете Богородице, сву украшену цвећем од правоверних. „На што толику част одавати стени?“ рече чобанин (свакако васпитан у иконоборству) па удари својим гвозденим штапом по икони и поквари десно око на лику Богоматере. Но тек што се кренуо од тога места, спотакне се и оним истим штапом избије себи десно око. Вративши се ћорав у град он је плачући викао и говорио, да га је постигла казна од Богородице. – Овај Сабор решио је још, да се у антиминс непремено стављају свете мошти мученика. Учествовало је на сабору 367 Отаца. За молитве њихове нека и нас Господ помилује и спасе.

3. Преп. Теофан Начертани. Исповедник и писац канона. Рођен у Арабији од богатих и побожних родитеља. Са својим братом Теодором (27. дец.) замонашио се у манастиру Св. Саве Освештаног. Као врло образоване монахе пошаље их патријарх Јерусалимски Тома цару Лаву Јерменину, да образложе цару и одбране иконопоштовање. Цар опаки грдно намучи ову свету браћу, и баци их у тамницу. Доцнији цар иконоборац Теофил продужи их мучити; и да би их изложио подсмеху света нареди да се на њиховом лицу нацртају неке подругљиве речи. По свршетку иконоборства св. Теофан буде пуштен у слободу и ускоро посвећен за епископа. Мирно скончао 847. год. Страдао за иконе 25 година. Написао 145 канона. Одселио се у вечну радост Господа свога.

4. Св. Нектарије патријарх Цариградски. Као световњак и високи царски чиновник једногласно изабран за патријарха после св. Григорија Богослова, 381. год. Одликовао се дубоким разумом, тактом и ревношћу за цркву. Упокојио се мирно 397. год.

5. Св. муч. Зинаида и Филонида. Сестре рођене, родом од Тарса. Називају их сродницима св. апостола Павла. Као девојке одрекле се света ради Христа, и повучене у неку пештеру подвизавале се. Знађаху лекарску вештину, те помагаху многим болним. Нарочито Филонида због великог поста удостоји се дара чудотворства. Но неки неверни нападну их ноћу и побију камењем.

Теофан Саваит, подвижник изрјадни,
Дубоки богослов и песник преславни,
Страдалник за Христа, исповедник вере,
Украшење цркве, Отац православни,
Келију остави ради послушања,
Из тишине глухе опет у свет крочи
Да опаког цара истином убеди
И истину праву цару посведочи.
Четврт је стољећа и за срећу доста!
То у муци прође светом Теофану
На муци претешкој у тамници хладној,
На лицу носаше муку начертану.
Но светитељ Божји, Духом надахнути,
Све испуни време сладостним појањем
Господа славећи и Господње свеце
Са љубављу жарком, вером и надањем.

РАСУЂИВАЊЕ
Као што се Божјим Промислом даје сила целебна, чудотворна, освештаној води или освештаном јелеју, тако се исто таква сила даје и иконама. Један диван пример чудотворне силе светих икона наводи св. Атанасије Велики. У граду Вириту, живео неки хришћанин под кирију у једној кући. Иселивши се из те куће он заборави у њој једну икону Спаситељеву. После њега усели се у исту кућу неки Јеврејин. А у том граду беше много Јевреја, и то нарочито озлобљених против вере хришћанске. Када се икона, дакле, нађе, изнесоше је Јевреји у своју зборницу, и почеше да јој се ругају као што су се некад претци њихови ругали живоме Спаситељу. И учинише Јевреји са иконом исто оно што претци њихови учинише са Спаситељем, на име: прободоше руке и ноге ексерима, натопише уста на икони сирћетом, и на све начине поругаше се лику Спаситељеву. Најзад неко од њих узе копље и удари лик божански под ребра. Но, о чуда, из прободеног места потече крв с водом, као негда из живога тела распетога Господа. Страх и ужас Јевреја не може се описати. Тада потурише суд, да се уњ слива крв; и доведоше многе болеснике, слепе, глухе, хроме, бесне, који чим их намазаше том крвљу – сви се исцелише. На ово чудо сабра се сав град, и сви прославише Христа Бога. А Јевреји у томе граду сви повероваше у Господа Христа, живог и животодавног.

СОЗЕРЦАЊЕ
Да созерцавам многобројне неправде народа Израиљског и многобројне казне Божје, и то:
1. како се кнежеви народни често одвраћаху од Бога и чињаху што је зло пред Богом.
2. како Бог кажњаваше народ да би га поправио.
3. како најзад, под злим царем Јоакимом, народ Израиљски би одведен у ропство Вавилонско.

БЕСЕДА
о гласу Господњем на водама.
Глас је Господњи на водама. (Пс. 28, 3)
На Јордану чуо се глас Господњи, када је св. Јован крстио Спаситеља. На мору Галилејском, када би бура и ветрови, чуо се глас Христов, и бура се утишала, и ветрови престали. Глас Господњи чуо се на свадби у Кани Галилејској, и вода се претворила у вино. На Црвеном Мору би глас Господњи, и море се раступи и отвори пут народу Божјем. У пустињи би глас Господњи, и вода потече из сува камена. Шта значи то: глас је Господњи на водама? Значи: стихија водена је дело Божје, и кроз њу Бог чини чудеса кад хоће и како хоће. Не мање су и остале стихије дело Божје – огањ, ваздух, и земља. И над њима је Бог господар; и кроз њих Бог чини чудеса кад хоће и како хоће. У огњеном виду јавио се Бог Дух Свети о Педесетници. У пећи Вавилонској пламен изгуби своју силу по речи Господњој и не нашкоди блаженим отроцима, огањ с неба паде и запали жртву Гедеонову (Суд. 6). Илија сведе огањ с неба. Купина гораше и не сагореваше (II Мојс. 3). Огањ с неба паде и запали жртву Богу (I Цар. 18). Огњени стуб хођаше пред Израиљцима. Све то по речи Господњој. Земља се отвори и прогута неправедног Кореја, Датана и Авирона (IV. Мојс. 16). Земља се отвори и сакри Јелисавету са младенцем Јованом од мача Иродова. Земља се затресе када Господ издахну на Крсту, и гробови се отворише. На ваздуху се вазнесе Господ на небо. На ваздуху свети апостоли бише пренети у Јерусалим са разних страна света. На ваздуху пренесе ангел пророка Авакума тренутно у Вавилон. И то све по гласу Господњем, по наредби Господњој. О кад би људи били тако послушни гласу Господњем као што су му послушне неразумне стихије природне! Но под водама разумеју се ваистину и људи, послушни гласу Господњем: апостоли и светитељи. Као вода разлише се они по свему свету с проповеђу Христа Бога. Као вода напојише жедни свет са извора вечнога живота. И обнови се свет, и процвета. Као на обичним водама тако се и на њима јавише безбројна чудеса Божја – јер беху покорни вољи Божјој, послушни гласу Божјем, као вода, исто као вода.
О Господе Исусе Христе, помози нам бити послушним гласу Твоме. Помози нам застидети се од мртвих стихија, које Тебе боље слушају него ми. Теби слава и хвала вавек. Амин.

12. октобар по јулијанском календару
1. Св. муч. Тарах, Пров и Андроник. Тарах беше родом из Клавдиопоља у Сирији; Пров из Сиде Памфилијске, а Андроник – син знаменитог грађанина Ефеског. Мучени сва три заједно од антипата Нумерија Максима у време цара Диоклецијана. Тараху беше 65 година у време мучења. Када га антипат три пута упита за име, он сва три пута одговори: хришћанин. Најпре их тукоше штаповима, па их крваве и рањаве бацише у тамницу. По том их поново изведоше на истјазање. Када антипат саветоваше Прова да се одрече Христа обећавајући му почасти од цара и своје пријатељство, одговори Пров свети: „нити цареве почасти хоћу, нити твоје пријатељство желим“. А када прећаше св. Андронику још већим телесним мукама, одговори млади мученик Христов: „тело моје пред тобом је, чини што хоћеш“. После дуготрајних мучења по разним местима ова три света мученика беху бачени у позоришту пред зверове. Пре њих беху неки други осуђеници у истом позоришту растргнути од зверова. Но зверови не хтеше шкодити светитељима, него се и медвед и лавица љута умиљаваху око њих. Видећи то многи повероваше у Христа Бога и викаху на антипата. Бесан од љутине, и љући од зверова, антипат нареди војницима, те уђоше и мачевима исекоше Христове војнике на комаде. Тела им осташе помешана са мртвим телима осталих осуђеника. Три хришћанина: Макарије, Феликс и Верије, који присуствоваху убиству св. мученика, дођоше те ноћи да узму тела њихова. Но како тела беху помешана, а ноћ беше врло тамна, они, у недоумици како да распознају тела мученичка, помолише се Богу, и на једанпут појавише се три свеће над телима светитељским. И тако они их узеше и чесно сахранише.

2. Св. Мартин еп. Турски. Рођен у Панонији, у једноме граду Штајерске 316. год. од родитеља незнабожаца. Отац му беше римски официр, и тако и млади Мартин и преко воље буде дат на службу војничку. Међутим он већ беше „оглашен“ у цркви хришћанској, коју свим срцем љубљаше од раног детињства. Путујући једне зиме са друговима ка граду Амиену, он виде пред капијом града једног просјака где без мало наг дрхти од мраза. Сажали се Мартин, изоста од другова, скиде са себе свој војнички огртач и сабљом пресече га на двоје: једну половину даде просјаку, а другом се он огрте, и оде. Те ноћи јави му се у сну Господ Христос, огрнут у ону половину огртача његовог, и рече ангелима Својим: „Мартин је тек оглашен, и ево обуче ме својом одећом!“ Изишавши из војске Мартин се одмах крсти, и крсти мајку своју. По том се замонаши у епархији св. Иларија Поатијског, и провођаше живот пун истинског подвига. Беше изванредно смирен, те му због смирења даде Бог обилати дар чудотворства, тако да и мртве васкрсаваше, и зле духове изгоњаше. На супрот његовој вољи би постављен за епископа у граду Гуру. После обилатог рада у винограду Господњем, после мучне борбе и са незнабошцима и са јеретицима аријанцима, св. Мартин предаде душу своју свету у руке Господу своме 397. год.

3. Преп. Козма Мајумски. Родом из Јерусалима. Друг св. Јована Дамаскина, чији га родитељи узеше као сироче и васпиташе. Као монах помагао св. Дамаскину саставити Октоих. И сам је испевао много канона светитељима. Нарочитом красотом и дубином одликују му се канони на Лазареву Суботу, на Цвети, на Страсну Недељу. Био епископ у граду Мајуму, близу Газе Палестинске. Надживео св. Дамаскина и скончао у дубокој старости.

Свети Мартин, чедо Паноније,
И велико светило Галије,
Презре части цара земаљскога,
Слуга поста Цара небескога.
Јаке воље ка’ у неког дива
Беше Мартин срца милостива.
Пепелом се Мартин посипаше
На пепелу злехудом спаваше
Из љубави према Богу своме,
За грехове људи распетоме.
И Мартин се сав разапе свету
Само да би достигао мету,
Борбу веде Мартин с демонима
Не даде се њихним кушањима,
Борбу веде с људима обесним,
С јересима мрачним и нечесним
Витез беше Мартин православни
И победник чудесни и славни.
Борба прошла, витез се одмара
С мислима покрај Христа Цара,
Но молитве и сад Богу диже,
И у помоћ невољнима стиже.

РАСУЂИВАЊЕ
Чиме су се светитељи највише толико узвисили и прославили у очима неба и људи? Поглавито смирењем и службом. Св. Мартин још пре крштења, као официр, имао је једнога слугу, кога је он више сматрао братом него слугом. Често пута он је служио свога слугу не стидећи се тога него, на против, радујући се томе. Када га св. Иларије хтеде произвести за свештеника, он са сузама одби ту почаст, и умоли епископа, да му само дозволи да буде монах у неком забаченом месту. Једном путоваше св. Мартин из Француске за Панонију, да обиђе своје родитеље. Када је прелазио Алпе, ухвате га разбојници и хтедоше га убити. Када један разбојник замахну да га посече, Мартин се не уплаши и не трже и не замоли за поштеду, него беше потпуно миран, као да се ништа не догађаше. Зачуди се разбојник таквом понашању, опусти мач, и упита Мартина, ко је он? Мартин рече, да је он хришћанин, и да се за то није уплашио, што зна да Бог по великој милости увек је близу људи, а нарочито у часовима опасности. Сви се разбојници удивише реткој врлини овога Божјег човека, и онај, који беше замахнуо мач на Мартина, поверова у Христа, крсти се, и доцније замонаши. – Када се упразни столица епископа у Туру, сви хтедоше св. Мартина узети за епископа, али Мартин не хте о том ни чути. Но неки грађани Тура лукавством га изазваше из манастира и одведоше. Наиме: они дођоше пред капију манастира Мартиновог и јавише игуману, да неки болесник чека пред капијом и моли да изађе и благослови га. Када св. Мартин изађе, они га узеше и одведоше у Тур, и учинише епископом. Предвидевши своју скору смрт у старости он то објави братији својој, и ови се врло расплакаше молећи га, да их не оставља. Светитељ, да би их утешио, помоли се Богу пред њима и рече: „Господе, ако ја још требам људима Твојим, ја се не отказујем труда. Нека буде Твоја света воља!“

СОЗЕРЦАЊЕ
Да созерцавам чудесно дело апостола Петра и Јована (Дела Ап. 3), и то:
1. како један просјак, хром од рођења, потражи милостињу од светих апостола.
2. како Петар рече, да сребра и злата они немају;
3. како га апостол узе за руку и рече: у име Исуса Христа устани и ходи! и како болесник оздрави.

БЕСЕДА
о вечерњем плачу и јутарњој радости
Вечером се усељава плач а јутром радост. (Пс. 29, 6)
Бог кара, и Бог весели. Једна покајна помисао већ ублажава гнев Божји. Јер се Бог не гневи на људе као што се непријатељ гневи, него као отац на децу своју. Његов је гнев тренутан, Његова милост бесконачна. Ако вечером покара, јутром већ обрадује. Да би Га људи познали и у карању и у миловању. О браћо моја, кад би људи стално познавали и признавали Бога као добротвора, не би Га ни знали као каратеља и судију. Гле, и Бог се више радује, да Га ми познамо по милости него по гњеву. Но има људи врло неблагодарних и немислених, који се Бога никад не сећају, када Бог даје и милује, него Га се само онда сете, када их Он почне бити и карати, било болешћу, или смрћу у породици, или неуспехом и срамом међу људима, или огњем, или мачем, или земљотресом, или поплавом, или многобројним другим прутовима и прутићима, којима Он шиба непробуђене, опомиње неблагодарне, приводи разуму затупеле, и подсећа све и свакога, да је Он Творац и Господар и Дародавац и Судија.
Вечером се усељава плач а јутром радост. Још ове речи значе, да је ноћ за плач и молитву и покајање и богоразмишљање. Нарочито је ноћ за покајање, а правог покајања нема без плача. Ноћу човек несметано мисли о делима својим, о речима и мислима својим, и каје се за све што учини против закона Божјег. Ако човек ноћу покајнички плаче, дању ће се радовати, радоваће се као новорођени, као окупани, као олакшани од бремена греха. Ако ли пак ноћ проводи у греху и безумном весељу, освануће му дан жалостан и плачеван.
О Господе Исусе, Спаситељу и Учитељу наш, карај нас, но опрости нам; шибај нас, но спаси нас. Теби слава и хвала вавек. Амин.

13. октобар по јулијанском календар
1. Св. муч. Карп и Папила. Карп беше епископ Тијатирски а Папила ђакон. Родом беху из Пергама, где најзад и пострадаше за веру Христову од опаког намесника Валерија, а у време царовања Декијева. Веза их Валерије за коње и отера у Сард, где их баци на љуте муке, но ангел Божји јави им се, исцели их од рана и укрепи. Слуга Карпов Агатодор следоваше с великом жалошћу своме господару, док и њега не узеше на мучење. По том их Валерије понова веза за коње и из Сарда довуче у Пергам. Када Карпа светог везаше за дрво и толико шибаше, да му све тело у ране претворише и крв његова потоком земљу напоји, насмеја се св. Карп усред тих страшних мука. Када га питаху, зашто се смеје, одговори св. мученик, да виде небеса отворена и Господа где седи на престолу, са херувимима и серафимима унаоколо. Приликом мучења Папиле, овај св. мученик молитвом исцели једног човека, слепог у једно око. И многи видевши вероваше у Христа Господа. Вргнути пред зверове мученици осташе неповређени. Када их бацише у пећ огњену, то виде Агатоника, сестра Папилина, па и она ускочи у огањ. Но огањ их не опали. Најзад их све мачем посекоше, 251. год. И тако после добрих подвига примише венац славе у царству Христовом.

2. Свешт. муч. Венијамин ђакон. Овај војник Христов беше Персијанац, и ревносном проповеђу Јеванђеља обрати у веру Христову многе незнабожне Персијанце и Јелине. Пострада за време персијског цара Издегарда, сина Гороранова, око 412. год. Када би бачен у тамницу неко од велможа царских заступи се за њега код цара. Цар га пусти но с тим, да ћути и више не говори људима о Христу. На то одговори Венијамин: „то никако не могу напустити. Јер великим мукама биће предан онај, ко скрива дати му талант“. Па продужи ширити веру Христову. Цар нареди те му ударише трње под нокте, и мучаху га дотле док не предаде дух свој Богу.

3. Св. великомуч. Злата Мегленска. Рођена у селу Слатини у Мегленској области, од сиромашних сеоских родитеља, који имаху још три кћери. Св. Злата беше кротка и побожна девојка, мудра мудрошћу Христовом и златна не само по имену него и по срцу богобојажљивом. Када Злата једном изађе на воду, ухватише је неки бесрамници Турци и одвукоше у своју кућу. Када јој један од њих нуђаше да се потурчи и да му буде жена, неустрашиво одговори Злата: „ја у Христа верујем, и Њега јединога знам као Женика свога; Њега се нећу одрећи никада, макар ме ви и на хиљаде мука метнули и на комаде исекли“. Тада јој дођоше родитељи њени са сестрама. И рекоше јој родитељи: „кћери наша, смилуј се себи и нама, родитељима својим и сестрама, одреци се Христа привидно, да будеш срећна и ти и ми, а Христос је милостив, опростиће ти грех, учињен у нужди живота“. И плакаху горко родитељи бедни и сестре и рођаци. Но витешка душа св. Злате не даде се победити ђаволским замкама. Она одговори родитељима својим: „кад ме ви саветујете да се одрекнем Христа, истинитог Бога, нисте више родитељи моји ни сестре моје; имам оца Господа Исуса Христа, и мајку Богородицу, и браћу и сестре – светитеље и светитељке“. Тада је Турци бацише у тамницу, где лежаше три месеца; и извођаху је сваки дан и шибаху док крв њена не затопи земљу. Најзад је обесише стрмоглав и подложише ватру, да би се од дима угушила. Но Господ беше са Златом и даваше јој силу у страдању. На послетку је обесише о дрво и исекоше сву на мале комаде. И тако ова мужествена девица предаде дух свој Богу и пресели се у рајска насеља, 1796. год. Комаде њених моштију разнеше хришћани по својим домовима ради благослова.

Свету Злату, златно срце,
Турци мучили
Ради Христа, живог Бога,
муком морили.
Не заплака златна Злата,
нит се колеба,
Но срцем се сва предаде
Господу неба.
Залуд сузе родитељске,
сузе сестринске,
Злата тражи сласт кроз муке,
сласти истинске,
Сласти које Христос спреми
мудрим девама,
Сласти које Женик даје
верним девама.
Разорише кавез тела
златне Златице.
Душа јој се ослободи
трошне тамнице,
И у рај се Злата диже
душе веселе
Усели се међ цареве –
свете ангеле.
Некад бедна сељанчица
света Златица
У рају се сада слави
као царица.

РАСУЂИВАЊЕ
Ништа бедније нема од човека, који у часу беде напусти наду у Бога и прибегне средствима спасавања супротним закону Божјем. Не само да такав човек не успева спасти и поправити свој спољашњи положај, него још и душу губи. Такав је: случај био са царем Михаилом Палеологом. Да би спасао своје царство, угрожено од Бугара и Срба, он потражи помоћ од папе и пристане на унију. Шта је тиме постигао? Царство није спасао, а починио је безбројне злочине и убрзо жалосно скончао у ратном походу на кнеза Епирског Јована Дуку. Православни народ толико је био киван на њега, да син његов Андроник не смеде га јавно сахранити него га ноћу закопа без опела и молитве. Од цркве православне беше одлучен, од римске непримљен, Михаил је скончао ван цркве Божје. Његова жена царица, по његовој смрти, обнародује овакав указ: „Царственост моја мрзи и сматра гнусним то дело (унију), које се недавно догодило у цркви и смутило је… Па како је света црква Божја определила, да не удостојава прописаних помена умрлог супруга мога, господара и цара, због поменутог дела и смутње, то и Царственост моја, претпостављајући свему страх Божји и покорност цркви светој, одобрава и прима то определење њено, и никад не ће дрзнути да чини помен души господара и супруга мога“.

СОЗЕРЦАЊЕ
Да созерцавам чудесну казну којом Петар апостол казни Ананију (Дела Ап. 5), и то:
1. како Ананија, а по том и жена му Сапфира слагаше, и утајише нешто од новаца;
2. како их апостол Петар изобличи, и они једно за другим падоше и издахнуше.

БЕСЕДА
о бремену греха и ослобођењу
Благо онима којима се опростише безакоња
и којима се греси покрише. (Пс. 31, 1)
Од греха се рађа страх, и збуњеност, и немоћ, и раслабљеност и помраченост ума. Грехом човек изазива против себе људе, узбуњује своју сопствену савест, сабира око себе демоне и даје им оружје против себе. Грехом се човек одваја од Бога, удаљује од свог ангела хранитеља, ограђује од извора свакога добра. Учињен грех означава објаву рата Богу и свим добрим силама. То је смешније него да увео лист јесењи објави рат ветру. Но и то најсмешније догађа се, наиме: човек објављује рат Богу! Сама та објава значи унапред пораз и пропаст ако човек брзо не дође к себи, не покаје се и не прибегне Богу за помиловање.
Ужасан положај једнога грешника добро је осетио и на самом себи испитао велики цар Давид. Осетио је неисказан страх, и смутњу, и раслабљеност, и осамљеност, осетио је стреле људске и стреле демонске. Но увидевши свој страховити положај Давид је признао свој грех, пао у пепео пред Богом, сузама покајања затопио земљу речима бола, који као огањ пече, умолио Бога милостивога, да му опрости. И кад му је све опроштено, он је онда осетио блаженство неисказано. То блаженство опроштене душе он не може речима да покаже: само јавља и тврди и уверава на основу својих доживљаја оба стања, тј. и стања грешничког и стања опроштености од Бога: благо онима којима се опростише безакоња и којима се греси покрише! Какво им је благо? Слобода, и храброст, и радост неизречена, и сила, и снага, и јасност мисли, и мир савести, и надање у Бога, и песма Богу, и љубав к ближњима, и смисао живота! Једном речју: светлост, радост, снага – то су та блага. То су блага, која опроштени од греха осећа овде на земљи; а каква су блага која га чекају на небу, то људско око не видје, и ухо не чу, и у срце човјеку не дође (I Кор. 2, 9).
О Господе Боже наш, по милости Твојој бескрајној опрости нам безакоња и покри нам грехе! Теби слава и хвала вавек. Амин.