[херцеговац]

Што говна нису ликвидирали!?

[Ђорђе Ивковић]

ДОБРА КАПЉИЦА И НАЦИОНАЛНИ ИДЕНТИТЕТ



Ако ћемо право, никад се човек не би одвојио од мајмуна без помоћи алкохолног врења.

Не би Аргонаути повратили Златно руно да Херкул не беше онолика пијандура, каквом га је описао хелениста и литерата Роберт Гревс.

Троја је пала због превише вина. А шта је Тројанцима држало борбени дух до тада историја не помиње.

За Марка Краљевића и његовог верног коња Шарца знамо да беху алкохоличари.

Има ситуација где се алкохол грубо поиграо с нама. Остаће за сва времена записано и овековечено подужом епизодом у амбициозном документарном серијалу „Београд, вечити град“ аутора Александра Диклића, да је Београд априла 1941. „освојило седам пијаних Немаца“. Мој субјективни утисак је да управо из те епизоде провејава сладострашће српским поразима тзв. „другосрбијанаца“. Таква епизода може врло корисно да се употреби у затирању патриотизма младих нараштаја, мада сам догађај није имао никаквог суштинског значаја. Било би занимљивије знати шта би дрегер показао код Черчила и Стаљина, када су политиком „фифти-фифти“ тако лако и трагично преломили српску судбину?

Оно што ме је погодило у очињи живац и натерало да напишем ових неколико десетина редака је недавна ударна емисија јавног сервиса Србије „Можда да, можда не“, од које нисам погледао више од два минута. О чему су присутни причали има коме ће се исповедити. Мене је дубоко повредила већ класична злоупотреба шљивовице у грађењу ружне слике о Србима. Наиме, неминовно присутна плавуша из другосрбијанских редова је испричала један добар виц, али га је унакарадила како само оне то знају. Ради се о измишљеном експерименту где се белим мишевима дају разна пића и посматрају њихове реакције. Плавуша је навела текилу, ваљда зато што је Амери плаћају, па није хтела да дира виски, од којих и бивши трапери и Индијанци поблесаве. Као што знамо, виски и није изворно америчко пиће већ еликсир храбрих Шкота. Затим је на ред дошла вотка, према којој је била статусно неутрална. У оба случаја пића су благотворно деловала на расположење мишева. На крају дође проба са шљивовицом, од које, пазите шта рече „МИШЕВИ КАО И СРБИ ПОСТАЈУ ХИСТЕРИЧНИ!!!“… Ово је изрекла уз другосрбијански традиционални фацијални грч који би требало да представља цинични осмех. Аааа, ту сам употребио даљиски пошто ништа убојитије нисам имао при руци. У оригиналној верзији вица, од вискија мишеви само буду весели, после опијања вотком позаспу, а из њих плава пара избија, а кад се напију шљивовице изазову мачку на мегдан. Има у овој шали, како ће се касније видети, више истине него што на први поглед изгледа.

Зашто тајити да су алкохолни дестилати готово судбоносно утицали на исход многих преломних историјских догађаја, који су временом постајали камени темељци националних идентитета многих народа? Усудићу се да упоредим два донекле слична догађаја, две битке; једног великог и једног малог народа.

Прва прича се односи на широм света познату тврђаву Аламо. Битка се званично претставља овако:

„Дејвид (Дејви) Крокет (енгл. David (Davy) Crockett; 17. август 1786. – 6. март 1836.), амерички народни херој, познат као “King of the Wild Frontier” (Краљ дивље границе). Био је ловац (трапер), војник и конгресмен Тенесија где је и рођен, учесник у тексашкој револуцији. Фебруара 1836. пуковник Тревис знао је да је изгубљен – са малобројним војницима био је опкољен снажном мексиканском војском у тврђави Аламо у Тексасу. Одједном се зачула весела свирка гајди. Био је то Дејви Крокет са својим друговима и пушком Бетси, који је дошао да се придружи тексашким борцима. Јунак Дивљег запада, увек са шубаром од ракуновог крзна, кожној блузи и индијанским мокасинама, дочекан је радосним клицањем. О њему се причало да је једном убио 47 медведа за месец дана ловећи их чак и у њиховим јазбинама. Али, 6. марта 1836. Мексиканци су кренули у последњи јуриш (нап. после тринаестодневне опсаде). Дејви Крокет се огорчено борио и пао, изрешетан мецима, заједно са последњим браниоцима Алама.“

О тој бици написано је, веле упознати, око 5000 студија, направљено небројено играних, документарних и цртаних филмова, прича и дечијих цртанки. На бојним заставама писало је „Сети се Аламоа“. Тврђава Аламо је несумљиво чвориште и неприкосновени камен темељац целокупног американског „слободарског националног идентитета“.

У стварности Дејви Крокет је био пропалица у поодмаклој фази алкохолизма. Вероватно није био сасвим ни свестан, од свог добро распоређеног вискија, где је дошао. Од њега је хероја направила жута штампа коју годину раније. Светлана Слабшак чак тврди да је највећи амерички народни херој имао проблем са сифилисом. Но, знајући за Светланину мужефобичност, ову њену дијагнозу примамо са крајњом резервом.

Противнички командант, гереналисимус Санта-Ана коме је право место било у оперетама, а никако на бојишту, шепурио се десетак дана око тврђавице, док су бранитељи безнадежно чекали помоћ коју им сународници нису упутили. Онда се догодила битка, која је трајала један сат. Толико је Мексиканцима требало да измасакрирају несретне бранитеље. Још су неко време трагали за онима који су се посакривали. Један од тих беше и Дејви Крокет, кога су извукли из неког подрума.

У војном смислу, битка је била безначајна.

Један амерички блогер је написао да је сва та прича око Аламоа „коњско стајско ђубре“ којим се испира мозак младих Американаца. „Тамо су се борили за слободу и то је све што треба да знаш“ вели песма на крају једног пригодног блок-бастера. Тачка. Големи део човечанства прихвата слободарску формулу делиријум тременса тексашке битанге, разгаљено бленући у екран одакле их Холивуд преко својих избријаних лепотана и лепотица беспрекорних фризура и у највећим дивљинама, учи историји човечанства. Тако смо се примакли логичком расуђивању да је еволуција човека реверзибилни процес у коме се, бојати се, људи претварају у тексашке трапере. Јер, непобитна је истина да је устав нове Тексташке државе чије је стварање почело код мале тврђаве, озаконио ропство, које је Мексико одавно укинуо. Ни земља није била њихова. И то је „борба за слободу“???

Али, грандиозна америчка индустрија производње славне прошлости урадила је свој посао.

Неке три деценије раније, Срби, мали балкански народ, дигоше устанак против Турака.

Једна од првих битака беше код манастира (намастира) Чокешина, на обронцима Цера. По предању, то је задужбина Милоша Обилића.

Шта шта се то збило око Чокешине? Прва година устатанка 1804. У најосновнијем, скупи неки Ножин-Ага или Мула-Ножина коју хиљаду Турака и крене у помоћ опкољеним Турцима у Шапцу и Биограду. Пошто је сазнао да успут нема већих устаничких снага сем пар стотина хајдука код намастира Чокешине крене прво на њих, да их не би остављао за леђима. Код устаника којима је заповедао Јаков Ненадовић настане пометња са вечитим питањем „шта нам је чинити“, јер Турака беше вишеструко више. Ђорђе Ћурчија се залагао за „повлачење“ на шта је Јаков употребио аргумент „да са Турцима бој бити није прљити бабе по мраку“, на шта се Ћурчија наљути и са својом четом оде уз Цер. Јаков одлучи да се утврди у намастиру и ту дочека Турке. Након повлачења Ћурчије, устаника, по тврдњи В. С. Караџића*, није остало “млого више од двеста“. … „но Недићи (два брата, такође хајдуци, из нахије ваљевске из села Осјечине), и који су сад остали мјесто Ћурчије, и тако се изопијали да готово нијесу виђели један другога, повичу „Ми нијесмо жене да мремо овђе у затвору и да крвљу цркву поганимо, него идемо на мејдан да сретнемо Турке“. Па изађу више намастира те онако пијани сретну Турке (на Лазреву суботу, уочи Цвијети)…“

…И ту се, на брду Џајевац, бише цео дан. Турцима стиже упомоћ још војске. Било их је десетоструко више него Срба. При крају боја, оно што је остало од Србаља, све израњављено беше, нестаде им и џебана а „у ђе којих су пушке биле од млогог пуцања позагоријевале да већ танета нијесу могла ни силазити у њих.“ Онда су се тукли ножевима и пушкама као батинама. До последњег.
Јаков одоцини са појачањем.

Неки извори говоре да је Срба са браћом Недић у боју било више него што пише Вук Ст. Караџић. Бележе да су свештеници опојали 303 погинула. Караџић, опет, пише да је Турака пострадало више од хиљаду. Можда бројеви и нису толико пресудно важни.

Турци јесу битку добили, али дух им беше сломљен. Оно што је од десетковане њихове војске остало разиђе се кућама, а сам Ножин-Ага једва живу главу од својих спасе. Побегне некуд у Босну. Манастир Чокешина би сачуван од паљевине. Убрзо, предаду се и Шабац и Биоград Србима.

Не од препеченице „хвалисави“ Срби, већ немачки историчар Леополд Ранке, битку на Чокешини је назвао „српским Термопилима“ а браћу Недић „српским Леонидама“.

Тако је почело стварање нове српске државе.

Наравно, битка код Чокешине има и свој мало накићени еп**.

Стодесет година касније поново је Чокешина заливена крвљу. Овај пут у бици са Аустроугарима.

Затим су наступиле деценије Великог Заборава. Намастир је тихо пропадао. Имовина му отеше комунисти.

Онда је дошла сестра Ана. Ни налик костимираном мексичком генералисимусу Санта-Ани, већ тиха православна монахиња. Стрпљиво крену да поправља што је оронуло. И, кажу људи, народ је почео да се враћа својој светињи.

Да ли ће или када ће нестати фацијални грч наших плиткоумних плавуша и плавушана са почетка приче? Хоћемо ли престати да се стидимо и ругамо својој и славној и трагичној историји? Докле ћемо се поводити за квази-историјом пијаних америчких конгресмена што јуре за медведима, проглашавају ропство за слободу и владају светом? Не знам. Наше је да истрајемо. Понекад и уз помоћ шљивовице.

……

* ВУК СТЕФ. КАРАЏИЋ „ПРВИ И ДРУГИ СРПСКИ УСТАНАК“

„Просвета“ Београд, 1947.

** Филип Вишњић: Бој на Чокешини“

http://sr.wikisource.org/wiki/%D0%91%D0%...0%BD%D0%B8

[Захумље]

http://haemus.mk/

[Милан Бабић]

Лексо Саичић двобој са самурајем



Двије војске ваљале су се једна према другој. И онда утабориле под Јун-џу-аном, у источној Манџурији, не тако далеко од Владивостока. Руси спрам Јапанаца, у другој години руско-јапанског рата (1904–1905). По класичној сценографији, битку је ваљало заподенути усред поља. Широког, наравно. И док су руски стратези и даље трагали за најбољим путем који би их одвео до побједе, после низа неуспјеха, из супротног табора издвојио се коњаник с бијелом заставом.
Командант јапанских јединица, преко свог изасланика с биjелом заставом, захтјевао је од руског колеге да изабере једног ратника који ће, прије битке, изићи на двобој њиховом – самурају. Руске штаблије биле су, најблаже речено, запањене. Нису могле да вјерују да се Јапанци и на почетку 20. вијека придржавају свог старог обичаја. Вјећање је дуго трајало: ако не пошаљу мегданџију, срамота је а ако, пак, одлуче да прихвате јапански изазов, кога послати да се супротстави њиховом вештом и искусном ратнику. Знали су да побједа у таквом двобоју значи и те какву психолошку предност пред предстојећу битку.
И одлука је пала: наћи добровољца који ће хтјети и смјети да се супротстави самурају. Руски командант је саопштио војсци да јапански командант тражи јунака од стране руске војске да му изађе на мегдан. Ко се осјећа способним да изађе на мегдан, нека се јави мени, рекао је командант. Међу првима се јавио Лексо Саичић и затражио дозволу од руског команданта да он изађе на мегдан јапанском јунаку. Лексо је био мало мршав, па се руском команданту учинило да нема изгледа на побједу. Покушао је да га одврати од ове намјере јер, говорио му је да је Јапанац чувени стари мегданџија, па Лекси може и живот изгубити. Лексо му је на то затражио коња и добру сабљу и рекао да командант не брине за њега. Кад је командант видио да је Лекси тврдо ријешио да изађе на мегдан Јапанцу, дозволио му је. Наредио је да му се изабере добар коњ и да му се да добра сабља. Кад је Лексо био спреман да пође, поздравио је команданта и захвалио му што му је дозволио да изађе на мегдан. Командант му је зажелио срећан пут и побједу на мегдану. На Лекси је био шињел, па му је командант рекао да скине шињел јер му може сметати у борби. Лексо одговори: "Којој овци своје руно смета, онђе нема ни овце ни руна". Пошао је весео и расположен што му се дала прилика да опроба своју храброст и вјештину.


У нестварном окружењу, налик оном из наших епских пјесама, Саичић је изјахао насред поља. Уз пратњу музике војничког марша. Из супротног табора, вели прича, изишао је ратник обучен у црно крзно. Страх божији. Лексо је касније причао да га је подсјећао на какву злокобну црну орлушину. Двобој на живот и смрт.
Гласови војски утихнули су кад су мегданџије кренуле један на другог. Запрштала је земља испод коњских копита. Онда јека после удара челика о челик. Обојица и даље у седлу. Потом поново залет. Намерио се јунак на јунака. Песник је то овако видео: „Један другом полетјеше/К'о орлови ударише/А сабље се завитлаше/Према Сунцу преливаше...” Као какав антички хор, уздаси војске, час с једне час с друге стране.
Онда је Саичић осјетио жесток бол и нешто топло кренуло му је с чела у очи. Рукавом мундира успео је да за тренутак отре крв и види злослутно сечиво тик над главом. У магновењу се сагнуо у замахнуо сабљом. Чуо је урлик поред увета, па онда урнебесно „живјео” на руском. Стравично њиштање натерало га је да се окрене: самурајев коњ помамно је бјежао вукући газду ноге заглављене у узенгији. Испао је стотинак метара пред првим редовима јапанске војске.
Саичић је одјахао до непомичног тела, поклонио се и галопом кренуо назад, према својима. Дочекала га је музика и команда „мииирно”. Потом се, кажу, руском војском разлегао громогласан аплауз. Међу првима му је честитао адмирал руске флоте Роженственко, један од њихових тада најспособнијих војсковођа, а убрзо је, с посебном пратњом, стигао и адмирал јапанске флоте Того и лако се наклонио победнику. Витештво је тада још било на цени.



Међутим, ни ова психолошка предност стечена побједом у двобоју није помогла руској војсци под Јун-џу-аном. Историчари ту битку оцењују нерјешеном, а руско-јапански рат сврставају у војни пораз Русије, озваничен примирјем у Портсмуту (САД) 5. септембра 1905. године.
После побједе у двобоју, Александар Лексо Саичић постао је каваљер ордена свете Ане, највећег руског одликовања), и власник мноштва других признања.

Носио је следеће ордење: Орден Свете Ане и Светог Станислава II реда са мачевима, Светог Владимира III реда са мачевима, Свете Ане и Светог Станислава III реда са мачевима, руску Рањеничку медаљу, Орден италијанске круне IV реда, а од црногорских одликовања Орден Данила Првог IV степена.

Уз то, руска влада му је одредила лијепу своту од четрдесет наполеона у злату годишње, и то до краја живота. У далекој Манџурији унапређен је у чин капетана и до краја војне командовао је коњичким ескадроном Амурског драгонског пука. Сабља којом је савладао самураја данас се чува у Војном музеју у Москви.
Убрзо се, овенчан заслуженом славом, вратио на Цетиње где му је и књаз Никола потврдио чин капетана. Ипак, највећи део времена проводио је пишући пјесме и преводећи с руског. Све до оног несрећног скока с горњег спрата Краљевог двора...

Ордена свете Ане највеће руско одликовање

Начин ношења ордена, четврти степен је са лијеве стране, а први са десне.



Светог Владимира



Светог Станислава 2 и 3 степен са мачевима




3 степен

Орден италијанске круне IV реда

[Милан Бабић]

[Вања]

То се односи на полапске Србе.

[Милан Бабић]

То се односи на полапске Србе.

Мени је Србин мио ма које географске ширине био.

[Вања]

Лепо, само хоћу да кажем да ти Срби нису исти као ми.

[Громовник]

Нису ни Срби из Крајине исти као Срби са Косова, а камоли ми и наши рођаци који живимо раздвојено више од хиљаду година.

[Милан Бабић]

Лепо, само хоћу да кажем да ти Срби нису исти као ми.

Ма нису они Срби, само се тако зову

Више на:
http://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%91%D0%B...1%98%D0%B0

[Вукашин Петковић]

Који је извор за цитат?

[Громовник]

Glavan, Tone - "Lužiški Srbi"(1966)

Лужичани се такође често позивају на ову наредбу. Председник Уније Лужичких Срба, "Domowina", Јан Нук је у једном свом интервјуу око независности Косова такође помиње.

---

Лужички Срби на паради у својим традиционалним ношњама парадирају на Северу Немачке, 2009.

---

Реконструкција насеља Српског племена Бодрића:

[Милан Бабић]

Који је извор за цитат?

Имаш овај цитат гдје год хоћеш, истина је да се односи на Лужичке(Сјеверне) Србе

http://www.rastko.rs/rastko-lu/uvod/ndjo...ani_l.html

[Милан Бабић]

Срби 98% становништва Босне попис из 1895

БОСНА И ХЕРЦЕГОВИНА 
Према попису становништва од 22. априла 1895, Босна има 1.361.868 становника, а Херцеговина 
229.168, дајући укупан број популације од 1.591.036. Брољ људи по квадратној миљи је мали (око 80), 
мањи него у било којој другој аустријској царској провинцији, осим у Салцбургу (око 70). Овај просек не 
варира много у шест области (пет у Босни, једна у Херцеговини). Број особа по квадратној миљи у тим 
областима је следећи: Доња Тузла – 106, Бањалука – 96, Бихаћ – 91, Сарајево – 73, Мостар 
(Херцеговина) – 65, Травник – 62. Постоји 5.388 насеља, од којих само 11 има више од 5.000 
становника, док 4.689 има мање од 500 особа. Ако изузмемо неких 30.000 Албанаца који живе на 
југо?истоку, Јевреје који су се скоро доселили из Шпаније, мало Турака Османлија, трговаца, службеника и 
аустријских војника, остатак популације (око 98%) припада народу јужних Словена, Србима. Иако 
припадају једној раси, народ чине, према религијском веровању, три јасно одвојене групе: 
Мухамеданци – око 550.000 особа (35%), грчки шизматици – око 674.000 особа (43%) и католици – око 
334.000 (21,3%)... Мухамеданци чине већину популације у региону који се зове Крајина на северо?
западу, у области Сарајева и у југо?источном делу територије. Грчки шизматици су у већини у области 
Бањалуке. Католици латинског реда су бројнији у односу на друге две деноминације саму у области 
Травника и у северној Херцеговини. Постоји још 8.000 Јевреја и 4.000 протестаната.  


„According to the census of 22 April 1895, Bosnia has 1,361,868 inhabitants and Herzegovina 229,168, giving a total population of 1,591,036. The number of persons to the square mile is small (about 80), less than that in any of the other Austrian crown provinces excepting Salzburg (about 70). This average does not vary much in the six districts (five in Bosnia, one in Herzegovina). The number of persons to the square mile in these districts is as follows: Doljna Tuzla, 106; Banjaluka, 96; Bihac, 91; Serajevo, 73, Mostar (Herzegovina), 65, Travnik, 62. There are 5,388 settlements, of which only 11 have more than 5,000 inhabitants, while 4,689 contain less 500 persons. Excluding some 30,000 Albanians living in the south-east, the Jews who emigrated in earlier times from Spain, a few Osmanli Turks, the merchants, officials. and Austrian troops, the rest of the population (about 98 per cent) belong to the southern Slavonic people, the Serbs.“

http://www.newadvent.org/cathen/02694a.htm
Католичка енциклопедија 1907