Него кад смо код књига, ускоро треба да објавимо ''Под облацима Србије'' Миодрага Бељаковића. Пре, током и после рата живео је у КГ и околини, 1928. годиште, што се каже све је упамтио.
Хтео сам ово да поставим у ''Знимљивости из српске историје'', али, не иде, да не кваримо ту тему. Мислим, и ово је озбиљна ствар, али...

Дакле, како се звала партизанка коју су дали Рандолфу Черчилу док је био у њиховом штабу... И шта је било са њом после...
Ево цитата из књиге:
У то време, код мене у кући, у соби коју су Немци прво реквирирали, становала је партизанка Тривуна, која је радила у Војној болници и имала чин капетана. Кћи имућних родитеља, Срба из Лике, започела је, пред сам рат, да студира медицину у Јени, у Немачкој. Онда је дошла кући и од усташа побегла у партизане. Тамо је била при Врховном штабу, рачунали су је за доктора, и једно време је била љубавница Черчиловог сина, кога је отац пред крај рата послао код Тита. Лепушкаста, врло интелигентна и доброћудна жена, брзо је освајала све оне који са њом дођу у додир.
Када ју је један мој врли побратим видео - све је било готово. (Наши другови из „Парканца" су знали о коме се ради. Име овде не помињем због поштовања према његовој породици коју је касније засновао у Крагујевцу.) Није марио што је Тривуна, коју је звао Тривунац, била пет-шест година старија од њега. Улазио је код ње кроз прозор скоро свако вече и моја мајка се чудила зашто се малтер на симсу под прозором круни и пада на тротоар. Срећом, после неколико месеци, преселила се у кућу покојног директора гимназије Лазара Пантелића, који је био стрељан са мојим оцем, 21. октобра 1941, и ја нисам морао више да бринем да ли ће моја мајка открити њихову романсу. Тривуна је била толико заљубљена у њега, да је и нас „голаће" финансирала. Имала је и веома лепу сестру, нешто старију од мене, коју сам једва успео да избегнем кад је била дошла у посету, а Тривуна мислила да би нас двоје били „добар пар".
Једнога дана, пролазећи поред Пантелића куће у којој је становала, Тривуна ме позвала унутра. Нисам имао појма да су се она и мој побратим посвађали. Била је сва у сузама и рекла ми да ју је он страшно увредио, да му то никада неће опростити и да је решила да иде у Удбу да га пријави. Чим је поменула Удбу, видео сам да је ствар озбиљна и што је она више плакала, ја сам је више тешио инсистирајући да ми каже о чему се ради. Али, узалуд. Само је понављала да своју одлуку неће променити. Заиста сам се био уплашио за свог побратима и, знајући да ме воли и поштује као пријатеља, морао сам да уложим велики труд и умешност док није попустила. У сузама ми је све испричала, не прескачући чак ни најинтимније детаље. И све би му, вели, опростила, али то што је мој побратим урадио на крају, не може никако. А то што је урадио, на моју општу збуњеност, описала је веома сликовито. У оном најлепшем љубавном тренутку, ваљда да јој се освети, скочио је и отворио орман, из њега извадио њено ордење из рата и, онако с врпцама на којима је висило, нанизао на „ону укрућену ствар". Онда јој је рекао да се осећа као да је ј... целу ЈНА*. (И многи други су се овако „светили" комунистима и јурили њихове жене, од којих су многе биле познате као „лака роба". На гласу је била нека Беба Капетаница.) E, то му Удба тек не би опростила, помислио сам и одмах, с црвенилом у лицу, кренуо полако да је тешим како они једно друго воле, како ми он само о њој прича, па чак помиње и женидбу, и да је ово само један случајни инцидент који ће њихова љубав надживети и све ће бити заборављено. И тако даље. Видео сам да се смирује. Онда сам побратима уплашио причом шта је могло да му се деси и они су се поново спанђали.
Мој побратим се на ово не би усудио неколико година раније, када су главе летеле за сваку ситницу. Да претера и себе ипак доведе у велику опасност, навело га је то што је „реакција" била „подигла главу", верујући да су промене на прагу и да је комунистима одзвонило.