09-01-2017, 09:39 PM
Где ли може да се нађе ова књига...
Домаћа и инострана литература о четничком покрету
09-01-2017, 09:43 PM
Него кад смо код књига, ускоро треба да објавимо ''Под облацима Србије'' Миодрага Бељаковића. Пре, током и после рата живео је у КГ и околини, 1928. годиште, што се каже све је упамтио.
Хтео сам ово да поставим у ''Знимљивости из српске историје'', али, не иде, да не кваримо ту тему. Мислим, и ово је озбиљна ствар, али...
Дакле, како се звала партизанка коју су дали Рандолфу Черчилу док је био у њиховом штабу... И шта је било са њом после...
Ево цитата из књиге:
У то време, код мене у кући, у соби коју су Немци прво реквирирали, становала је партизанка Тривуна, која је радила у Војној болници и имала чин капетана. Кћи имућних родитеља, Срба из Лике, започела је, пред сам рат, да студира медицину у Јени, у Немачкој. Онда је дошла кући и од усташа побегла у партизане. Тамо је била при Врховном штабу, рачунали су је за доктора, и једно време је била љубавница Черчиловог сина, кога је отац пред крај рата послао код Тита. Лепушкаста, врло интелигентна и доброћудна жена, брзо је освајала све оне који са њом дођу у додир.
Када ју је један мој врли побратим видео - све је било готово. (Наши другови из „Парканца" су знали о коме се ради. Име овде не помињем због поштовања према његовој породици коју је касније засновао у Крагујевцу.) Није марио што је Тривуна, коју је звао Тривунац, била пет-шест година старија од њега. Улазио је код ње кроз прозор скоро свако вече и моја мајка се чудила зашто се малтер на симсу под прозором круни и пада на тротоар. Срећом, после неколико месеци, преселила се у кућу покојног директора гимназије Лазара Пантелића, који је био стрељан са мојим оцем, 21. октобра 1941, и ја нисам морао више да бринем да ли ће моја мајка открити њихову романсу. Тривуна је била толико заљубљена у њега, да је и нас „голаће" финансирала. Имала је и веома лепу сестру, нешто старију од мене, коју сам једва успео да избегнем кад је била дошла у посету, а Тривуна мислила да би нас двоје били „добар пар".
Једнога дана, пролазећи поред Пантелића куће у којој је становала, Тривуна ме позвала унутра. Нисам имао појма да су се она и мој побратим посвађали. Била је сва у сузама и рекла ми да ју је он страшно увредио, да му то никада неће опростити и да је решила да иде у Удбу да га пријави. Чим је поменула Удбу, видео сам да је ствар озбиљна и што је она више плакала, ја сам је више тешио инсистирајући да ми каже о чему се ради. Али, узалуд. Само је понављала да своју одлуку неће променити. Заиста сам се био уплашио за свог побратима и, знајући да ме воли и поштује као пријатеља, морао сам да уложим велики труд и умешност док није попустила. У сузама ми је све испричала, не прескачући чак ни најинтимније детаље. И све би му, вели, опростила, али то што је мој побратим урадио на крају, не може никако. А то што је урадио, на моју општу збуњеност, описала је веома сликовито. У оном најлепшем љубавном тренутку, ваљда да јој се освети, скочио је и отворио орман, из њега извадио њено ордење из рата и, онако с врпцама на којима је висило, нанизао на „ону укрућену ствар". Онда јој је рекао да се осећа као да је ј... целу ЈНА*. (И многи други су се овако „светили" комунистима и јурили њихове жене, од којих су многе биле познате као „лака роба". На гласу је била нека Беба Капетаница.) E, то му Удба тек не би опростила, помислио сам и одмах, с црвенилом у лицу, кренуо полако да је тешим како они једно друго воле, како ми он само о њој прича, па чак помиње и женидбу, и да је ово само један случајни инцидент који ће њихова љубав надживети и све ће бити заборављено. И тако даље. Видео сам да се смирује. Онда сам побратима уплашио причом шта је могло да му се деси и они су се поново спанђали.
Мој побратим се на ово не би усудио неколико година раније, када су главе летеле за сваку ситницу. Да претера и себе ипак доведе у велику опасност, навело га је то што је „реакција" била „подигла главу", верујући да су промене на прагу и да је комунистима одзвонило.
Хтео сам ово да поставим у ''Знимљивости из српске историје'', али, не иде, да не кваримо ту тему. Мислим, и ово је озбиљна ствар, али...
Дакле, како се звала партизанка коју су дали Рандолфу Черчилу док је био у њиховом штабу... И шта је било са њом после...
Ево цитата из књиге:
У то време, код мене у кући, у соби коју су Немци прво реквирирали, становала је партизанка Тривуна, која је радила у Војној болници и имала чин капетана. Кћи имућних родитеља, Срба из Лике, започела је, пред сам рат, да студира медицину у Јени, у Немачкој. Онда је дошла кући и од усташа побегла у партизане. Тамо је била при Врховном штабу, рачунали су је за доктора, и једно време је била љубавница Черчиловог сина, кога је отац пред крај рата послао код Тита. Лепушкаста, врло интелигентна и доброћудна жена, брзо је освајала све оне који са њом дођу у додир.
Када ју је један мој врли побратим видео - све је било готово. (Наши другови из „Парканца" су знали о коме се ради. Име овде не помињем због поштовања према његовој породици коју је касније засновао у Крагујевцу.) Није марио што је Тривуна, коју је звао Тривунац, била пет-шест година старија од њега. Улазио је код ње кроз прозор скоро свако вече и моја мајка се чудила зашто се малтер на симсу под прозором круни и пада на тротоар. Срећом, после неколико месеци, преселила се у кућу покојног директора гимназије Лазара Пантелића, који је био стрељан са мојим оцем, 21. октобра 1941, и ја нисам морао више да бринем да ли ће моја мајка открити њихову романсу. Тривуна је била толико заљубљена у њега, да је и нас „голаће" финансирала. Имала је и веома лепу сестру, нешто старију од мене, коју сам једва успео да избегнем кад је била дошла у посету, а Тривуна мислила да би нас двоје били „добар пар".
Једнога дана, пролазећи поред Пантелића куће у којој је становала, Тривуна ме позвала унутра. Нисам имао појма да су се она и мој побратим посвађали. Била је сва у сузама и рекла ми да ју је он страшно увредио, да му то никада неће опростити и да је решила да иде у Удбу да га пријави. Чим је поменула Удбу, видео сам да је ствар озбиљна и што је она више плакала, ја сам је више тешио инсистирајући да ми каже о чему се ради. Али, узалуд. Само је понављала да своју одлуку неће променити. Заиста сам се био уплашио за свог побратима и, знајући да ме воли и поштује као пријатеља, морао сам да уложим велики труд и умешност док није попустила. У сузама ми је све испричала, не прескачући чак ни најинтимније детаље. И све би му, вели, опростила, али то што је мој побратим урадио на крају, не може никако. А то што је урадио, на моју општу збуњеност, описала је веома сликовито. У оном најлепшем љубавном тренутку, ваљда да јој се освети, скочио је и отворио орман, из њега извадио њено ордење из рата и, онако с врпцама на којима је висило, нанизао на „ону укрућену ствар". Онда јој је рекао да се осећа као да је ј... целу ЈНА*. (И многи други су се овако „светили" комунистима и јурили њихове жене, од којих су многе биле познате као „лака роба". На гласу је била нека Беба Капетаница.) E, то му Удба тек не би опростила, помислио сам и одмах, с црвенилом у лицу, кренуо полако да је тешим како они једно друго воле, како ми он само о њој прича, па чак помиње и женидбу, и да је ово само један случајни инцидент који ће њихова љубав надживети и све ће бити заборављено. И тако даље. Видео сам да се смирује. Онда сам побратима уплашио причом шта је могло да му се деси и они су се поново спанђали.
Мој побратим се на ово не би усудио неколико година раније, када су главе летеле за сваку ситницу. Да претера и себе ипак доведе у велику опасност, навело га је то што је „реакција" била „подигла главу", верујући да су промене на прагу и да је комунистима одзвонило.
09-01-2017, 10:18 PM
Још мало из исте књиге:
У дужност Фронта спадала је и расподела артикала који су као помоћ добијани из вишка у магацинима савезничке војске у Европи или помоћи УНРЕ. Тада смо први пут пробали слатко месо из конзерви, жути сир, млеко и јаја у праху, која су убрзо названа „Труманова јаја", и мале пакетиће дневних оброка. Активисткиње АФЖ су прве грабиле топле хаљине, а њихова деца су носила зимска одела и дебеле џемпере. Да се нешто „дели", чуло се тек када је подељено. Моји другови и ја нисмо никада ништа од овога добили иако су нам потребе сигурно биле веће од оних који су се налазили близу власти.
Боље снабдевање комунистичких вођа било је организовано и кроз такозване дипломатске магазине. У њима је било свега и све је било квалитетније и јевтиније него у другим радњама. Мада је било објављено да су они само за снабдевање страних дипломата, у њима су куповали официри, партијски функционери и њихове жене. Док је првих година народ носио плава и браон одела сашивена од грубих штофова, дотле су они носили разнобојна одела и хаљине најбољег квалитета.
Још један цитат:
Издржавање све већег државног апарата, велике плате „првобораца" и „руководилаца", плаћени годишњи одмори и извесне бенефиције које су дате грађанима да би се показало како се власт о њима брине, тражили су нове изворе прихода. Пошто се мало производило, а још мање извозило и продавало да би се од тога убирао приход, народу су наметнуте велике таксе, од којих су сељаци највише страдали. Они који су 1941. године певали „Падај сило и неправдо" и палили општинске архиве по селима да би онемогућили буржоаско „таксирање", сада не само да су задржали државни порез и општински прирез, већ су увели нове таксе на свако дрво шљиве или чокот винове лозе, на свако говече, коња и угојену свињу.
Да би имали пун увид шта ко има, и могли да их опорезују, Савезна влада донела је 21. децембра 1949. године „Наредбу о попису стоке и кошница пчела на територији ФНРЈ, који ће се извршити од 15. до 31. јануара ове године. Ово је други попис који се спроводи у периоду од годину дана" („Политика", 15. јануар 1950). Било је случајева да су људи секли стабла шљива, убијали стоку и крили кошнице пчела по забранима да би смањили њихов број, па тако, и порез.
Да би повећали производњу у привреди, биле су заведене норме, које су радници морали да испуне у свом радном времену. Алија Сиротановић, вишеструки ударник из рудника Бреза у Босни, истицан је као пример како се пребацује норма. Истовремено, био је уведен и добровољни привремени рад. До средине 1948, рецимо, било је „даровано" 328 милиона добровољних радних часова.
Наравно, скоро ниједан комуниста није могао да се види у бироу за запошљавање. О њиховом запослењу се бринула Партија. Рођаци комуниста су запошљавани тако што их је примао на посао неки од њихових утицајних пријатеља, а они им се реванширали тако што су касније запошљавали оне које им ови пошаљу.
У дужност Фронта спадала је и расподела артикала који су као помоћ добијани из вишка у магацинима савезничке војске у Европи или помоћи УНРЕ. Тада смо први пут пробали слатко месо из конзерви, жути сир, млеко и јаја у праху, која су убрзо названа „Труманова јаја", и мале пакетиће дневних оброка. Активисткиње АФЖ су прве грабиле топле хаљине, а њихова деца су носила зимска одела и дебеле џемпере. Да се нешто „дели", чуло се тек када је подељено. Моји другови и ја нисмо никада ништа од овога добили иако су нам потребе сигурно биле веће од оних који су се налазили близу власти.
Боље снабдевање комунистичких вођа било је организовано и кроз такозване дипломатске магазине. У њима је било свега и све је било квалитетније и јевтиније него у другим радњама. Мада је било објављено да су они само за снабдевање страних дипломата, у њима су куповали официри, партијски функционери и њихове жене. Док је првих година народ носио плава и браон одела сашивена од грубих штофова, дотле су они носили разнобојна одела и хаљине најбољег квалитета.
Још један цитат:
Издржавање све већег државног апарата, велике плате „првобораца" и „руководилаца", плаћени годишњи одмори и извесне бенефиције које су дате грађанима да би се показало како се власт о њима брине, тражили су нове изворе прихода. Пошто се мало производило, а још мање извозило и продавало да би се од тога убирао приход, народу су наметнуте велике таксе, од којих су сељаци највише страдали. Они који су 1941. године певали „Падај сило и неправдо" и палили општинске архиве по селима да би онемогућили буржоаско „таксирање", сада не само да су задржали државни порез и општински прирез, већ су увели нове таксе на свако дрво шљиве или чокот винове лозе, на свако говече, коња и угојену свињу.
Да би имали пун увид шта ко има, и могли да их опорезују, Савезна влада донела је 21. децембра 1949. године „Наредбу о попису стоке и кошница пчела на територији ФНРЈ, који ће се извршити од 15. до 31. јануара ове године. Ово је други попис који се спроводи у периоду од годину дана" („Политика", 15. јануар 1950). Било је случајева да су људи секли стабла шљива, убијали стоку и крили кошнице пчела по забранима да би смањили њихов број, па тако, и порез.
Да би повећали производњу у привреди, биле су заведене норме, које су радници морали да испуне у свом радном времену. Алија Сиротановић, вишеструки ударник из рудника Бреза у Босни, истицан је као пример како се пребацује норма. Истовремено, био је уведен и добровољни привремени рад. До средине 1948, рецимо, било је „даровано" 328 милиона добровољних радних часова.
Наравно, скоро ниједан комуниста није могао да се види у бироу за запошљавање. О њиховом запослењу се бринула Партија. Рођаци комуниста су запошљавани тако што их је примао на посао неки од њихових утицајних пријатеља, а они им се реванширали тако што су касније запошљавали оне које им ови пошаљу.
![[Слика: prvi_deo1.jpg]](http://www.novinar.de/wp-content/uploads/2013/11/prvi_deo1.jpg)
11-01-2017, 10:30 AM
Шико,
и ко би на крају аутор ове књиге?
https://www.pogledi.rs/%D0%BF%D0%B0%D0%B...%98%D0%B5/
"Изузетна ми је част и задовољство што је ова наша престижна Српска Краљевска Акедемија научника и уметника баш мој историјски рад – СТРЕЉАЊЕ ИСТОРИЈЕ – издвојила као рад који је допринео измени историје Југославије у Другом светском рату и као такав наградила у својој првој Видовданској награди за историју – Памћење историје."
и ко би на крају аутор ове књиге?
https://www.pogledi.rs/%D0%BF%D0%B0%D0%B...%98%D0%B5/
"Изузетна ми је част и задовољство што је ова наша престижна Српска Краљевска Акедемија научника и уметника баш мој историјски рад – СТРЕЉАЊЕ ИСТОРИЈЕ – издвојила као рад који је допринео измени историје Југославије у Другом светском рату и као такав наградила у својој првој Видовданској награди за историју – Памћење историје."
11-01-2017, 01:50 PM
(11-01-2017, 10:30 AM)ватхра Пише: Шико,
и ко би на крају аутор ове књиге?
https://www.pogledi.rs/%D0%BF%D0%B0%D0%B...%98%D0%B5/
"Изузетна ми је част и задовољство што је ова наша престижна Српска Краљевска Акедемија научника и уметника баш мој историјски рад – СТРЕЉАЊЕ ИСТОРИЈЕ – издвојила као рад који је допринео измени историје Југославије у Другом светском рату и као такав наградила у својој првој Видовданској награди за историју – Памћење историје."
????
11-01-2017, 02:15 PM
Подсети се дискусије на МЦМ, било је питање ко је аутор.
Ако је аутор МекДауел, како и пише на књизи, како је онда Раденковић добио награду за тај рад?
Аутор није Мекдауел, него су у књизи објавили више различитих чланака, од којих је највећи МекДауелов извештај. Додуше не знам ни да ли је и он у изворној форми, пошто су и друге ствари урађене наврат-нанос. Неки текстови су само преузети из Мартинове књиге.
Ако је аутор МекДауел, како и пише на књизи, како је онда Раденковић добио награду за тај рад?
Аутор није Мекдауел, него су у књизи објавили више различитих чланака, од којих је највећи МекДауелов извештај. Додуше не знам ни да ли је и он у изворној форми, пошто су и друге ствари урађене наврат-нанос. Неки текстови су само преузети из Мартинове књиге.
11-01-2017, 05:40 PM
У књизи се тачно види шта је писао Мекдаул, највећи део, а шта Раденковић. Он је добио награду за то што је писао и за приређивање. А платио је и превод, иначе.
11-01-2017, 06:26 PM
(11-01-2017, 05:40 PM)Милослав Самарџић Пише: У књизи се тачно види шта је писао Мекдаул, највећи део, а шта Раденковић.Није потписан као приређивач.
То би морало да буде јасније назначено, као и чији је предговор.
![[Слика: Screen_Shot_2017_01_11_at_4_54_22_PM.png]](https://s27.postimg.org/rd9jnhphf/Screen_Shot_2017_01_11_at_4_54_22_PM.png)
how to print screen on pc(11-01-2017, 05:40 PM)Милослав Самарџић Пише: Он је добио награду за то што је писао и за приређивање.Добио је награду за приређивање, (за шта није потписан), и за историјски рад, у ком није навео ниједну фусноту, а састоји се углавном од прежваканих већ објављиваних текстова?
СКАНУ баш има ниске стандарде...
(11-01-2017, 05:40 PM)Милослав Самарџић Пише: А платио је и превод, иначе.Иначе се то подразумева.
11-01-2017, 06:56 PM
(11-01-2017, 02:15 PM)ватхра Пише: Аутор није Мекдауел, него су у књизи објавили више различитих чланака, од којих је највећи МекДауелов извештај.
Ајде, дај да видимо те делове из његовог извештаја
(11-01-2017, 02:15 PM)ватхра Пише: Неки текстови су само преузети из Мартинове књиге.Дај и то да видимо - шта конкретно?
11-01-2017, 08:07 PM
Импресум је могао прецизније да се напише, али у књизи је јасно шта је шта.
11-01-2017, 08:48 PM
Тачно. Мада ја не знам заправо шта ватра хоће да каже?
Да је овај књигу писао Раденковић, а потписао Мекдауела - како би узео награду?
Да је овај књигу писао Раденковић, а потписао Мекдауела - како би узео награду?
11-01-2017, 10:21 PM
Још један цитат из Књиге Миодрага Бељаковића. Нисам знао за ове повратнике:
Лажна слика о Титовој величини и благостању у Југославији, навела је и неке раније исељенике из пасивних крајева, који су живели у Америци и другим прекоморским земљама, да се реше на повратак у завичај. Многи од њих су и раније исповедали левичарске идеје, а после појаве Тита се отворено били ставили на његову страну. Тако је добар број повратника похитао у југословенска представништва по свету и ту, са зачуђујућом брзином, добијао дозволе за усељење. Нико их, у почетку, није питао чији су држављани и како су политички опредељени. За режим, похлепан на паре, било је важно да они дођу и да им узму све што имају.
Они који су долазили из Америке и Канаде, обично су ишли бродом до Сплита и Ријеке, а одатле возом продужавали за Београд. Већ овде, на првом кораку, сусрели су се са реалношћу живота у комунистичкој Југославији: пртљази су им били претраживани, драгоцености узимане и све царињено по високој тарифи. Режим их је држао незапослене све док нису потрошили и последњу пару. И када су налазили послове, они су били слабо плаћени и далеко испод онога што су у иностранству радили и зашта су били квалификовани. Многи су хтели одмах да се врате, али су комунисти то одлагали. Нису могли да им помогну ни конзулати земаља у којима су живели и чији су грађани били. Старији су дизали руке од свега и остајали да живе у земљи, издржавајући се од пензија које су им уредно долазиле из иностранства.
И о овим несрећницима кружили су вицеви. У једном, будући повратник замоли пријатеља који је, управо, полазио у Југославију да му, чим стигне, јави каква је ситуација тамо и да ли да се и он врати или не. Како је порука, наравно, морала да буде шифрована, договоре се да она буде садржана у фотографији фамилије коју ће послати. Ако сви на слици стоје, значи да је све у реду - може да дође, а ако сви клече, значи да је ситуција лоша - да не долази. И, после извесног времена, према договору, стигне писмо са сликом из Југославије. Али, на слици: сви леже на земљи.
Или, пак, у другом вицу - муж и жена, повратници из Америке, узбуђени изгледом на добар живот, стижу на београдску железничку станицу. Пошто им је, због ствари, био потребан носач, а слабо су владали српским језиком, није им полазило за руком да га пронађу. Видећи да су придошлице у неприлици, један носач им приђе и, на чистом енглеском језику, понуди да понесе ствари. „Видиш", гурну жена мужа, „они су толико културни, да чак и носачи на железничкој станици говоре страни језик." Носач, који је то чуо, учтиво је исправи: „Ох, не, госпођо, ја сам из прве групе" (повратника).
Лажна слика о Титовој величини и благостању у Југославији, навела је и неке раније исељенике из пасивних крајева, који су живели у Америци и другим прекоморским земљама, да се реше на повратак у завичај. Многи од њих су и раније исповедали левичарске идеје, а после појаве Тита се отворено били ставили на његову страну. Тако је добар број повратника похитао у југословенска представништва по свету и ту, са зачуђујућом брзином, добијао дозволе за усељење. Нико их, у почетку, није питао чији су држављани и како су политички опредељени. За режим, похлепан на паре, било је важно да они дођу и да им узму све што имају.
Они који су долазили из Америке и Канаде, обично су ишли бродом до Сплита и Ријеке, а одатле возом продужавали за Београд. Већ овде, на првом кораку, сусрели су се са реалношћу живота у комунистичкој Југославији: пртљази су им били претраживани, драгоцености узимане и све царињено по високој тарифи. Режим их је држао незапослене све док нису потрошили и последњу пару. И када су налазили послове, они су били слабо плаћени и далеко испод онога што су у иностранству радили и зашта су били квалификовани. Многи су хтели одмах да се врате, али су комунисти то одлагали. Нису могли да им помогну ни конзулати земаља у којима су живели и чији су грађани били. Старији су дизали руке од свега и остајали да живе у земљи, издржавајући се од пензија које су им уредно долазиле из иностранства.
И о овим несрећницима кружили су вицеви. У једном, будући повратник замоли пријатеља који је, управо, полазио у Југославију да му, чим стигне, јави каква је ситуација тамо и да ли да се и он врати или не. Како је порука, наравно, морала да буде шифрована, договоре се да она буде садржана у фотографији фамилије коју ће послати. Ако сви на слици стоје, значи да је све у реду - може да дође, а ако сви клече, значи да је ситуција лоша - да не долази. И, после извесног времена, према договору, стигне писмо са сликом из Југославије. Али, на слици: сви леже на земљи.
Или, пак, у другом вицу - муж и жена, повратници из Америке, узбуђени изгледом на добар живот, стижу на београдску железничку станицу. Пошто им је, због ствари, био потребан носач, а слабо су владали српским језиком, није им полазило за руком да га пронађу. Видећи да су придошлице у неприлици, један носач им приђе и, на чистом енглеском језику, понуди да понесе ствари. „Видиш", гурну жена мужа, „они су толико културни, да чак и носачи на железничкој станици говоре страни језик." Носач, који је то чуо, учтиво је исправи: „Ох, не, госпођо, ја сам из прве групе" (повратника).
11-01-2017, 10:34 PM
Баш добра књига. Година 1950:
У то време, некако, први пут сам се озбиљно заљубио. У нашој кући је живела Симка Пљакић, рођака моје мајке, која је похађала Учитељску школу. Преко ње сам се упознао са Вером М., која је била у истом разреду са њом. Била је врло лепа, често је долазила у нашу кућу са Симком да учи и близина је учинила своје. Али, само недељу-две пошто смо почели да се забављамо, Симка ми је донела Верино писмо. Изненађен, нисам разумео због чега раскида са мном, али је очигледно била врло несрећна и депримирана. Нешто крупно се десило у њеном животу и она се плашила да ми то каже. И Симка ми је то убрзо потврдила. Веру је неки Мрдаковић, секретар СКОЈ-а у Учитељској школи, позвао после часова „на разговор" и силовао у својој канцеларији.
У то време, некако, први пут сам се озбиљно заљубио. У нашој кући је живела Симка Пљакић, рођака моје мајке, која је похађала Учитељску школу. Преко ње сам се упознао са Вером М., која је била у истом разреду са њом. Била је врло лепа, често је долазила у нашу кућу са Симком да учи и близина је учинила своје. Али, само недељу-две пошто смо почели да се забављамо, Симка ми је донела Верино писмо. Изненађен, нисам разумео због чега раскида са мном, али је очигледно била врло несрећна и депримирана. Нешто крупно се десило у њеном животу и она се плашила да ми то каже. И Симка ми је то убрзо потврдила. Веру је неки Мрдаковић, секретар СКОЈ-а у Учитељској школи, позвао после часова „на разговор" и силовао у својој канцеларији.
« Старије Теме | Новије Теме »
Корисника прегледа ову тему: 1 Гост(а)